ELEKTRIČNA ŽELJEZNICA I OSVETLJENJE D.D. − SUBOTICA/Szabadkai Villamos Vasut és Világítási R.t. (1897–1946)


www.suarhiv.mycpanel.rs/files/olvaso_2016/sumarni/F39_Elektricna_zeljeznica_i_osvetljenje_dd-Subotica_(1897-1946).pdf

PLAN TRAMVAJA

ELEKTRIČNA ŽELJEZNICA I OSVETLJENJE D.D. − SUBOTICA (1897–1946) SUMARNI INVENTAR 1896−1947.

„Subotiĉka elektriĉna željeznica i osvetlenje d.d.“ je osnovano 24. avgusta 1897.
godine pod nazivom Szabadkai villamos vasut és világítási részvénytársaság. Preduzeće je registrovano u registru društvenih firmi (tom III, br. 63/1 iz 1902. god.) subotiĉkog
Sudbenog stola.U nadleţnost preduzeća su pripadali termoelektrana−toplana, elektriĉni tramvaj − Suboticatrans, elektriĉna mreţa i uliĉna rasveta. Termoelektrana u Subotici poĉela je snabdevati grad elektriĉnom energijom već 1896. godine i to meĊu prvima u Vojvodini pa ĉak i na Balkanu. Zahvaljujući tome unapreĊen je gradski saobraćaj što je doprinelo naglom razvitku grada na prelazu iz XIX u XX vek. Poĉinje intenzivna industrijalizacija i veliki procvat zanatstva. Još 9.maja 1893. godine inţ. Janoš Babula osnovao je Deoniĉarsko društvo Subotiĉke elektriĉne ţeljeznice (Szabadkai Villamos Vasut Részvény-Társaság) koje je već sledećeg meseca donelo odluku da se pored tramvajske pruge izgradi i pogon za proizvodnju struje koja bi se prodavala i privatnim licima. Zbog finansijskih poteškoća, međutim, došlo je do zastoja u radovima. Inţ. Babula stupa u kontakt sa finansijerom iz Beĉa, Ernestom Lindhajmom (Lindheim), na ĉije ime se prenosi koncesija. Ugovor o izgradnji elektriĉnog tramvaja i uvođenju elektriĉnog osvetljenja sklopljen je sa Lindhajmom 1895.godine, a odobren je od strane Ministra za trgovinu 13. jula 1897. godine.
Nakon smrti Ernesta Lindhajma nasleĊuje ga Vilim Lindhajm, koji 8. avgusta
1897. osniva akcionarsko društvo pod nazivom „Subotiĉka elektriĉna ţeljeznica i
osvetlenje d.d. (Szabadkai Villamos Vasut és Világítási Részvénytársaság). Prvi vodovi i
kablovi u ulicama postavljeni su 1896. godine. Isporuka struje za osvetljenje stanova
zapoĉeta je 19. decembra 1896, a 7. septembra 1897. godine i za potrebe tramvajskog
saobraćaja.
Elektriĉna centrala i elektriĉni tramvaj 1900. godine prelaze u ruke belgijskih
vlasnika i nastavlja rad pod istim nazivom sve do 1924. godine kada je većina akcija
otkupljena od strane jedne ameriĉke firme. Uprkos poteškoćama za vreme i posle Prvog
svetskog rata, preduzeće je u mnogome doprinelo unapreĊivanju elektriĉne mreţe i
gradskog osvetljenja. IzgraĊena je tramvajska pruga do Gradske bolnice, zatim do
Aleksandrova. Pre toga 1904, zapoĉeta je izgradnja elektriĉne mreţe do Palića koja je
dovršena 1910. godine.
Ameriĉka kompanija Mek Daniel (Mac Daniel) je izvršila rekonstrukciju u
samoj elektriĉnoj centrali, uzela je u zakup Palić na 10 godina uz obavezu velikih
ulaganja (1927. god.). Kompanija se vremenom širi i postaje vlasnik elektriĉnih centrala
u Subotici, Velikom Beĉkereku, Vranjevu, Novom Beĉeju i Senti. Subotiĉka centrala je
godišnje proizvela 3,5 miliona kilovata elektriĉne energije, od ĉega se 500.000 trošilo na
tramvaj. Individualna potrošnja iznosila je 1 milion kilovat ĉasova. Godine 1930. (4. dec.) većina akcija „Subotičkog električnog tramvaja i osvetljenja d.d.“ prelazi u vlasništvo švedske firme iz Štokholma gde i ostaje sve do oslobođenja, odnosno do konfiskacije celokupne švedske imovine. Vlasništvo preuzima drţava FNR Jugoslavija 1946. godine.1

TRAMVAJI

F.39 ELEKTRIČNA ŽELEZNICA I OSVETLjENjE D. D. – SUBOTICA (1897-1946), 1896-1947

Osnovni podaci o fondu

Količina arhivske građe: knj.82; k.159; 17,18 m

Jezik građe: srpski, mađarski, nemački, engleski, francuski

Stepen sređenosti: sređen

Informativna sredstva: sumarni inventar sa širim podacima o fondu

Kategorizacija: /

Osnovne karakteristike sadržaja građe:

Arhivska građa sadrži podatke o visini iznosa i vrstama prihoda i rashoda preduzeća, spiskove radnika (sa indeksom) i platne spiskove, evidencije o potrošačima tj. korisnicima električne energije, zapisnike, dozvole, planove i prepiske sa raznim firmama i organima vlasti; projekte, odluke, iskaze o inventaru, delovodnike…126

Istorijat stvaraoca fonda:

Preduzeće „Subotička železnice i osvetljenje d. d“ osnovano je nemačkim kapitalom i počelo je sa radom kao akcionarsko društvo 8. avgusta 1897. godine pod nazivom „Szabadkai vilamos vasut es vilagitasirei reizvenytarsasag”. Prvi vodovi i kablovi su počeli da se postavljaju na ulicama 1896. godine da bi krajem iste godine dala energiju za osvetljenje stanova, a sledeće (od 7. septembra 1897) počela je da snabdeva i

tramvajski saobraćaj. U delokrug preduzeća spadali su: termoelektrana, toplana, eletrični tramvaj – Suboticatrans, električna mreža i ulična rasveta. Od 1900. godine preduzeće je prešlo u ruke belgijskog kapitala, od 1924. godine američkog kapitala (Mac Daniel – koji se proširio osim Subotici Palića na Veliki Bečkerek, Vranjevo, Novi Bečej i Sentu), a od 1930. godine švedskog kapitala.127 U leto i jesen 1944. godine, više puta je oštećena savezničkim bombardovanjima.128 Električna centrala je oštećena i diverzijom pred oslobođenje, da bi posle oslobođenja 1946. godine preduzeće bilo, na osnovu čl. 15 Zakona o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća nacionalizovano.129

Istorijat fonda:

Do preuzimanja registraturski materijal je bio u nesređenom stanju, oštećen vlagom i drugim mehaničkim oštećenjima i smešten u prostorijama „Elektrovojvodine“ u Subotici. Istorijski arhiv ga je prvi put preuzeo 16 novembra 1959. godine, a zatim 1991. godine.130 Prilikom sređivanja fonda izdvojena je arhivska građa od koje je sačinjen novi fond pod nazivom Elektrana Subotica. Iz registraturskog materijala je 1961. godine izdvojeno i izlučeno ukupno 177 poslovnih knjiga iz perioda od 1912. do 1944. godine, a prilikom prvog sređivanja još 2,5 m.131

Stepen sačuvanosti:

Knjige su manjim delom sačuvane.

Spisi su manjim delom sačuvani.

126 IASu, F. 39, dosije fonda.

127 IASu, F. 39, dosije fonda.

128 Zoran Veljanović, Bombardovanje Subotice 1944, Prilog za istoriju bombardovanja i razaranja Srbije u Drugom svetskom ratu, Novi Sad 2010, 71.

129 Službeni list FNRJ, br. 98/1946 od 11. decembra 1946. godine.

 

vidi više o tome na linku: https://suistorija.files.wordpress.com/2013/10/monografija-industrija-i-industrijalci-subotica-1918-1941.pdf

U specifičnom odnosu, pošto joj je izdao koncesiju, Grad je stajao prema firmi:

   “SUBOTIČKA  ELEKTRIČNA  ŽELJEZNICA  I  TRAMVAJ D.D.”

U Vojvodini je postojo niz malih  termoelektrana  izgrađenih  još pre Prvog sv. rata. Bez bogatih energetskih izvora, uglja ili vodenih snaga, nije se ni mogao očekivati veći stepen  elektrifikacije, izgradnja objekata većeg kapaciteta i šireg  značaja, ili povezane mreže. U međuratnom periodu u Vojvodini je radilo 35 električnih centrala, ukupne snage 17 640 KS. Učešće stranog kapitala u elektrifikaciji Vojvodine je bilo dominantno. Više od 90% kapitala uloženog u ovo granu poticalo je iz inostranstva.

Podatak da je u Jugoslaviji konzum  električne  energije  na jednog stanovnika iznosio 38 KS, u Rusiji – 20,  Nemačkoj  – 365,  u Norveškoj  – 1910, dovoljno govori o položaju zemlje u drugoj industrijskoj revoluciji, upotrebi  električne enrgije u proizvodnji.[1]

Osnivanje električne centrale u Subotici vezano je za planove uspostavljanja železničkog, odnosno tramvajskog saobraćaja  sa Palićom.[2] Ugovor o izgradnji uzanog železničkog koloseka Subotica – Palić, sklopio je  1889. godine sa gradskim vlastima Janoš  Bobula  (Bobula  János). Izmenjeni plan  iz 1893. predviđao je tramvajsku prugu,  a time  i  odgovarajući električni pogon. Bobula je  1893. godine  pokrenuo osnivanje firme “Szabadkai villamos  vasut  r.t.” (Subotička električna železnica d.d.) sa osnovnim kapitalom od 900 000  kruna,  ali zbog niza finansijkih  i drugih organizacionih problema ne uspeva u realizaciji planova izgradnje. Tek kada je 1894. ustupio svoju koncesiju  Ernestu Lindhajmu (Lindheim) poslovnom čoveku iz Beča, odnosno njegovoj firmi “Ernest Lindheim & Co.”, koji je 1895. sklopio ugovor sa Gradom, a koji je 1897. godine i odobren od strane Ugarskog Ministarstva  trgovine, pod  br. 40328, radovi na izgradnji predviđene pruge i električne centrale počeli  su  da dobijaju zamah.

Po tom ugovoru, kojim su regulisane obaveze ugovornih strana, firma je praktično dobila monopol u trajanju od 60 godina na tramvajski saobraćaj i snabdevanje potrošača  strujom,  uz obaveze po pitanju javnog osvteljenja, a Grad pravo da nakon 35 godina (što je značilo 1932. godine) otkupi firmu ili da je nakon 60 godina pruzme u  potpunosti. [3]

Kao  Ernestov  naslednik  i osnivač deoničkog društva “Szabadkai villamos  vasut  és   világitás r.t.” (Subotička električna železnica i osvetljenje d.d.) 1897. godine javlja  se Vilim Lindhajm.

“Krajem 1896. godine u Subotici je – za opsluživanje  tramvajskog saobraćaja, javne rasvete i potrošnje stanovništva – puštena u rad savremena termoelektrana ukupne instalisane snage 450 – 500  kW  – sa tri ozidana perna kotla DÎrr  sa po 83 m2 grajne površine i  3  klipne “compaumd” parne mašine; odnosno 2 generatora  naizmenične  struje  od 2000 V, 25A i 42 Hz ( za opsluživanje ostalih potrošača), 2 generatora jednosmerne  struje  od  550 V  i 66  kW  ( za  opsluživanje tramvajskog  saobraćaja,  javne  rasvete  i punjenje   akumulatorske baterije za izjednačavanje snage) i akumulatorskom  baterijom od  285 ćelija  tipa  Tudor,  kapaciteta  369  Amperčasova.”.[4]  To je značilo da je tim tehničkim rešenjima, postojanju dva odvojena sistema, jednog za napajanje pogona tramvaja a drugog za ostale potrošače, došlo i do razdvajanja, podele na dve grane u samom preduzeću. Prosperitet  tramvajskog  saobraćaja  dostići  će  zenit polovinom dvadesetih godina, a snabdevanje drugih  potrošača  strujom, od  skromnih početaka, izazvane i nepoverenjem u novo tehničko dostignuće, prerašće u svakodnevnu  potrebu, beležeći  stalni  rast priključenih sijaličnih mesta ali i elektromotora  koje su koristili industrijalci.

Objekti centrale  i  druge  prostorije,  nalazile   su   se na   Palićkom (Daničićićevom)  putu br. 22.

1928 Subotica dobra

lokacija El. centrale (1928.)

Isporuka električne energije za osvetljavanje započela je  krajem 1896. godine. Broj priključenih sijalica je naredne 1897. godine iznosio 2128, a postavljene su i 23 lučne lampe za javno osvetljenje. Te godine  otvorena je i tramvajska pruga,  od Somborske kapije, preko glavnog šetališta ( Korzo), sa ogrankom do železničke stanice, do Palića, ukupne dužine  10,2  km. Vozni  park  je  sačinjavalo  8 motornih  kola  i 6 prikolica, marke “Ganz”.

Od 1900. godine većinski paket akcija društva preuzima  belgijska firma “Compagnie de Services Urbain – Bruxeles”.

Borba za potrošače,  između Plinare i električne centrale, odvijala se u korist potonje. “Za  vreme rata  i posle  rata situacija se toliko promenila u korist  električne  centrale,  što  ni u snu nije mogao predvideti najveći optimista.” [5] Potrošači su masovno prelazili na upotrebu struje.

Broj tramvajem prevezenih putnika 1913. godine dostiže brojku od gotovo 800 000, uz pređenih 360 000 kolskih kilometara.

Po ulasku u novu državu, firma zadržava svoj status,  i 1921.  i 1922. godine ulazi u investicije, produženje palićke pruge do Muškog  Štranda i izgradnju pruge do Gradske bolnice, odnosno Aleksandrova.

Kao većinski vlasnik akcija, od 1924.  godine  se javlja američka firma “Charles Bill McDaniel”. Kupovina 7 novih kola  i 7 prikolica “Škoda”,  obavljena  je  1926. godine. “Od  1928.  godine ukida se tramvajski saobraćaj prema železničkoj stanici i kroz centar  grada  a linija Palić- Aleksandrovo povezuje  se  sa  krakom  prema  Somborskoj kapiji trasom po sadašnjoj Štrosmajerovoj ulici.” [6]

Od septembra 1924. do septembra 1925. godine Centrala je proizvela 3 110 000 kw sati električne energije. Od toga je za potrebe tramvaja utrošeno 495 000 kwh, ostalim potrošačima je prodato 1 437 585 kwh, a razlika od čak 1 177 415 kwh je iznosila vlastita potrošnja Centrale i gubitak!

Američka firma  “Charles Bill McDaniel” je 1927. godine dobila i pravo na desetogodišnji  zakup kupališta Palić.[7] Te godine je sprovedena i akcija poboljšanja javne rasvete na Paliću. Grad je naručio a centrala izvršila postavljanje  102 komada električnih sijalicala.[8]

Grad je vodio gotovo u čitavom međuratnom periodu  neprestanu  i pravno  složenu  borbu  za  zaštitu  svojih  interesa, navedenih u ugovoru iz 1897. godine.[9] Pokrenuo je sudski postupak  protiv Električne centrale u vezi neispunjavanja njenih obaveza, odnosno cena struje i  tarifa za potročače  raznih  kategorija. U  periodu  1919-1924.  cene struje su povišene čak u 14 navrata. [10] Kao tehnički stručnjaci određeni od strane Grada, u tim pravnim postupcima, pojavljivali  su se Kosta Petrović i nakon njega Vasa Stefanović, inženjeri  po  struci. U 1927.  godini angažovan je kao stručni konsultant  i dr Rudolf Vrbanić,  direktor Električne centrale u Zagrebu. Kosta Petrović je izazvao  pravu aferu kada je 25.7.1929. godine objavio članak u lokalnom  listu  “Bacsmegyei Naplo” u kojem je tvrdio da Centrala ne ispunjava ugovorne obaveze po tehnološkim pitanjima  minimalnog napona, koji je trebao da  bude  100 +- 5 volti, a negde se spuštao do 85-83 volta. Nakon toga je i izgubio položaj u posebnoj gradskoj komisiji zaduženoj za rešavanje  spora  sa Centralom.

Subotički advokat  dr Milivoj Miladinović[11] objavio je 1929. u sopstvenom izdanju delo  pod nazivom “Elektricitet i pravo” u kojem  sa pravnog aspekta  analizira pojam elektriciteta, ali i konkretne  situacije između  potrošača i Centrale u Subotici.

Centrala je imala i svoju trgovačku radnju u kojoj  je  prodavala sav elektrotehnički materijal. Svojim propisima o načinu  i kvalitetu materijala potrebnog za uključivanja mrežu, stvarale je za sebe gotovo monopolski položaj, čime lokalni elektroinstalateri bili pogođeni.

Grad  je  ustanovio (mada im nisu bile dostupne poslovne knjige!) da  1925. i 1926.  godine  firma beleži izuzetno velike profite. Tako je u periodu 1.12.1925. – 1.12.1926. proizvedeno  3  569 674  kwčasova struje, privatnim potrošačima  je  isporučeno  1  819 478,  za tramvaj 509 611, za vlastitu potrošnju 341 743, i gubitak 898 842  kw časa. Prihod od prodate struje je bio 11 711 115 dinara,  od prodatih tramvajskih karata 4 405 975, od prodatih strujomera 200 000, i  razni prihodi 83 000 dinara, što zajedno čini 16  399  090  dinara prihoda. Čist dobitak je iznosio čak 5 839 342 dinara. Zarada u 1927. godini je bila 3 923 962 dinara.

Firma je imala 1927. godine 2 putnička automobila, “Cadilac” i “Debrün”.

Broj zaposlenih radnika je 1925.godine iznosio 237.

U okviru preduzeća postojao je od 1925. godine i sportski klub  – “Športski klub električne centrale”. [12]

Sopstvenu električnu centralu bila  je  prinuđena  da  izgradi  i Direkcija državnih železnica koja je važila za najvećeg potrošača u gradu. Sa radom je započela 1928. i bila je u pogonu do 1938.godine. Pogon je činio 1 lokomobil i 2  dizelmotora od ukupno 400 KS. Ona je bila prinuđena na taj  potez zbog  visokih cena koje je određivala Gradska centrala. Tako  je  u 1927.  godini Direkcija potrošila 450 000 kw i za to platila 3,5 miliona dinara. Kw čas je koštao 7,80 dinara. To je ocenjeno kao ekspoatacija države od strane jednog gradskog preduzeća. Zanimljivo je da je “Ferum d.d”  plaćao  za  kwh samo 2,60 dinara. Ova posebna centrala ipak je prestala sa radom 1932.  pošto je sklopljen dogovor da se i Direkcija železnica snabdeva  po posebnim cenama.

Američka firma, “McDaniel”, većinski vlasnik deonica, ponudila je 1928. godine zajam gradu za otkup centrale od 2 miliona dolara, ali i pored pregovora oko toga grada nije pristao na  to. Sumnje  u solidnost MekDaniela izrazio je i predsednik  “Banatske  industrijske i trgovačke  komore”, Kosta Janković u jednom dopisu “Lloydy”. ” …ponuda Mek Daniela toliko je povoljna da se uopšte  potpuno odudara  od  svih  ostalih ponuda, tako da je skoro sumnjiva ozbiljnost ovog velikog posla.” [13]

O broju putnika i kola tramvaja ilustraciju daje tabela:

godina    broj prevezenih putnika     broj kola-prikolica

  1. 924 085 15 –  9
  2. 1 518 708 15 –  8
  3. 2 225 104 15 –  8
  4. 1 518 389    18 –  5
  5. 1 441 047 16 – 16[14]

Dužina tramvajske mreže je 1930. godine iznosila 14 km,  ukupna  motorna snaga –  1174  KS,  broj  sedišta  316  u  motornim  kolima  i  392  u prikolicama, dok je prihod bio  – 2  997 933 a rashod  3 039 728 dinara.

Preduzeće  se  žalilo  da tramvajski saobraćaj  ipak nije dovoljno rentabilan, na kolski kilometar dolazila su samo 2 putnika, a na pr. u Ljubljani 6.

Broj potrošača električne struje 1927.  godine  bio  je 6 000 i oni su konzumirali 2 500 000 kw. Predviđeni napon od 100 volti je često padao do 83-85  v. kao što je  to utvrdio gradski inž. Petrović. Tek od 1931.godine, kada se instalira  i nov  parni turbogenerator, prešlo se na napon od 220 V.

Mali potrošači su imali skuplju tarifu od velikih industrijskih. Grad, uz čitav niz industrijski i zanatskih  korpracija  i  privatnih lica je nastavio da vodi sporove  oko  cene  struje. Kao argumente  su 1932. godine navodili da je cena uglja ali i radne snage za 35%  manja nego u 1924. godini. F 47 III 796 1925

Sedište deoničkog društva je 1930. godine  prebačeno u Beograd. Tada su Upravni odbor činili: dr Milan Stojadinović[15] koji  je 1929. godine izabran i za predsednika uprave društva, dr  Aca Petrović, Charles B. Mc  Daniel  Jr,  Geoge  SchellensRobert  Mc Clure,  Aleksandar Magarašević, Miloš Ćirić. U Nadzornom odboru su bili  Miša  Pavlović, Dušan Manojlović i Joca  Pavlović. Na mesto  dotadašnjeg tehničkog direktora inženjera Milana Manojlovića[16], koji  je  podneo ostavku, došao je Ernest Vošinski (Woschinski).

Centrala je 1930. godine dobila dugoročni  zajam  od  34  miliona dinara, i deo ustupila posestrinskim preduzećima u Vranjevu i Senti.    III 16 1925

Švedski koncern “Elektro Invest” iz Štokholma preuzima većinski paket  deonica  januara  1931. godine.[17] On će otpočeti  sa modernizacijom centrale. Demontiraće se dve stare  parne mašine i ostale prateće instalacije. To su bila 2 parna  kotla marke “Steilrohr”, izgrađena   1917. godine, od 13,5 atmosfera i 2 komada parnih kotlova marke “Bablock-Wilcox” izgrađeni 1911. godine, od 12,5 atmosfera. Parna turbina MAG, proizvedena u Pragu 1918, snage 1500 KS, “kuplovana”  sa trofaznim generatorom “Kolbek” za 1320 Kwh os 1520 obrtaja, 3100 v. Postaviće se turbogenerator švedske marke “Stal” od 2 800 KS,  sa reakcionom turbinom i trofaznim sinhronizovanim generatorom, snage 1765 Kwh.

Obnovom starog ugovora, aprila 1933. godine, okončan je dugogodišnji spor Grada i ove firme. Subotica nije bila u mogućnosti da iskoristi pravo otkupa, jer je celokupni gradski prihod dostizao tek oko 20 miliona dinara[18] tako da cena od 50-60 miliona dinara, potrebna  za otkup, nije mogla da se isplati bez zaduživanja. Ipak  u novom ugovoru Grad se trudio da dobije što više beneficija, maksimirane su cene struje za određene  grupe  potrošača, kao i tramvajskih karata, održeđeni  su rokovi  za postavljanje podzemnih kabela, za osvetljenje 2000  gradskih  javnih svetiljki obezbeđeno je 275 000 kw sati godišnje.[19]

Najveći pojedinačni potrošači električne  energije  1934.  godine su bili:

“Zorka  a.d.”                                   – 174 890  kwh [20]

“Hartman i Conen d.d.”                 – 235 256 [21]

“Margit mlin d.d.”                          – 365 357

“Direkcija državnih željeznica”      – 504 700

Ukupna proizvodnja električne energije u 1935. godini je dostigla preko 5 miliona kW sati.

Pored  železničke  pruge  Subotica – Palić, ovo preduzeće   je izgradilo 1935. godine transformatorsku  stanicu,  za novi dalekovod od 35 kV prema Senti[22], koji je 1936. i stavljen u pogon.

Broj putnika preveženih tramvajem beležio je  opadanje. U 1933. godini je iznosio samo 850 000.[23] U Jugoslaviji je  1933. godine 9 gradova imalo tramvaje. Najveći broj putnika je zabeležen  u Beogradu 42,5 miliona a najmanji upravo u Subotici.

Zvonimir Stilinović,  inženjer[24] je obavljao niz rukovodećih poslova u ovom  preduzeću; od tehničkog direktora 1932. godine, generalnog direktora 1934 – 1941, do direktora objedinjenog elektro sistema “Severna Bačka” – 1960. godine.[25]

Članovi Upravnog odbora 1935. godine su bili: Torsten  Erikson, dr Milan Stojadinović, inž. Momčilo Petrović, inž. Sebastijan Tam, dr Aleksandar Magarašević. Članovi Nadzornog odbora su bili: Dušan Manojlović, Karlo Hedin,  inž. Vasilije Veljković.

Firma je imala u svome vlasništu i električne centrale u Vranjevu i  Novom  Bečeju.[26]

Maja 1939. godine potrošeno je 984 000 kg uglja i proizvedeno 659 000 kvh struje. To je značilo da za 1 kv čas električne energije treba da se utroši 1,49, kg uglja. Gubitak na mreži je  bio dosta velik  i iznosio je 16,4%  ili  108  217  kvh.  Snabdevano  je oko 14 000 potrošača.  Maksimalni  dnevni kapacitet isporuke je  bio 60 000 kvh. Zaposlenih je tada bilo 153. [27]

U 1940. godini bilo je ukupno  96 zaposlenih: 25 elektro montera, 22 bravara, 18 radnika, 44 vozača i konduktera, te 12 učenika. I tokom rata nastavljeno je sa radom. Subotički partizanski odred sa Jovanom Mikić Spartakom na čelu pravi diverziju i 10.09.1844. godine diže u vazduh postrojenja mašinske kuće.

Na dan 10.10.1944. godine (ulaska partizanskih snaga u grad) bilo je zaposleno 214  radnika. Postojala su sledeća odeljenja: mašinska kuća, za održavanje mreže, za opravku u gradu, saobraćajno odeljenje, inspekcijsko odeljenje, radionica za tramvajska kola,za održavanje tramvajske pruge, za nosače uglja i adminstracija.Od 26.10.1944. na mestu upravnika se nalazio inženjer Mile  Jeftić,  za vreme rata upravnik pančevačke i zemunske električne  centrale.[28]

Još marta 1945. kao vlasnik se javlja švedska kompanija “Elektro invest” sa zastupnikom Henri Fogesltromom ( Henry Fogelstr0m ).

Zvonimir Stilinović aprila 1945.preuzima dužnost upravnika.VI 11 1945 EL CENTRala

Juna 1946. izvršena je konfiskacija ovog preduzeća a 6. decembra iste godine inacionalizacija. Nastaviće da radi pod imenom Subotičko električno preduzeće.

 

[1] Smiljana Đurović, Državna intervencija u industriji Jugoslavije 1918-1941, st 55

[2] Vidi: “1896-1971, Elektrovojvodina, Suboticatrans, 75”, Subotica 1972. Prvi planovi o uspostavljanu pruge javljaju  se 1886, a 1887. godine Antal Orosi je i dobio dozvolu za izgradnju pruge

[3] IAS,  F:47. XVI 23/1930. U  predmetu koji je nastao povodom spora privatnih elektroinstalatera sa Centralom  nalazi se i jedan štampani, prevedeni ugovor  sa predlozima  za  njegovo produženje, iz 1926. godine.

[4] Dr Đerđ  Šefčić,  Stogodišnjica  otvaranja  tramvajskog  saobraćaja Subotica  –  Palić,  Rukovet,  4-5-6/1997,  Subotica,  st.  4-10.Takav sistem energetskog opsluživanja tramvaja i javne rasvete bio je u redu tehničkih novina za to doba. Od vojvođanskih  gradova,  pre  Subotice, elektrane su dobili Senta i Zrenjanin, 1895.

[5] IAS, F:2 III 195/1897. Električno osvetljenje na Paliću je uvedeno 1910. godine.

[6] Šefčić, nav. delo, st. 10.

[7] Nakon što je došlo do promena u vlasničkoj  struturi deoničkog društvam ulaska švedskog kapitala, firma  je  prenela  1931. godine svoje zakupno pravo na subotičkog trgovca Jašu  Čovića, koji je do tada držao Štrad ( on ga  je i izgradio 1921/2), da bi ga  1934.  potpuno otkazali.

[8] IAS, F:47. XVIII 7/1927. Da gradska uprava pristane na tu investiciju (102 000 dinara) doprinele su i stalne žalbe palićana zbog čitavog niza nedostataka u komunalnoj sferi, slabog osvetljenja, prašnjavih ulica, nedostatka gradskih redara, itd. Tako je peticiju sa zahtevom za bolje osvetljenje, maja 1927. godine, potisalo 70 stanovnika Palića, između ostalih dr Gavro Santo, Vilim Konen, dr Mirko Ivandekić, dr Gavra Andrejević, Bertalan Karšai, Vasa Bogdanov, Đula Vali, itd.

[9] Tako je na pr. Grad u građanskoj parnici koju je pokrenuo 1925. godine protiv Centrale, tražeio je da ona instalira nove vodove u crkvu Sv. Roke, ali je sud presudio da ona nije gradska imovina i oslobodio je takvih zahteva, Pravozastupnik Centrale je tada bio dr Jovan Manojlović.

[10] IAS, F:  III 195/1897.

[11] Dr  Milivoj  Miladinović,advokat,  odlikovan  je  te  1929.godine, kada mu je objavljena publikacija, ordenom Karađorđeve zvezde IV reda.  ( o njemu vidi:Tekstilna industrija)

[12] IAS, F:47. Gr. 283/1926. U predmetu se nalaze Pravila ovog  kluba. On  je  1927. započeo gradnju  tenis igrališta, planirao  je podizanje i jedne klupske zgrade i “spremišta” na Paliću.IAS, F:47.III 495/1927. Na Paliću su  u  Velikom  parku  već  postojala  teniska igrališta “Lawn tennis cluba”, koji 1928. gradi i svoju klupsku  kuću. IAS, F:47.III 539/1928. U 1928. godini “Subotička električna željeznica i osvetljenje d.d.” gradi i strelište  za glinene golubove,  pored Krvavog jezera. IAS, F:47. III 342/1928

[13] IAS, F:235.29.600.1929.

[14] Izveštaj o tramvaju , IAS,F:47. XXIII 6/1930

[15] Dr Milan Stojadinović ( 1888 – 1961) ministar finansija 1923. i 1934. godine, predsednik Ministarskog saveta (vlade) 1935-1939. i ministar inostranih  poslova. Poznat kao finansijski   stručnjak, profesor beogradskog univerziteta, ali i kao  jedan  od najbogatijih  ljudi  u zemlji. Probritanski i pronemački orijentisan. On je 1929. godine obavljao funkciju predsednika Robne i vrednosne berze u Beogradu. Bio je  i direktor  filijala  britanskih koncerna “Yarrows” i “Marconi”.

Istupio je iz Upravnog odbora Električne željeznice i osvetljenja d.d.  1935. godine.

[16] Milan Manojlović,  inženjer, rođen 1876. u Ogulinu. Do 1927. godine je radio kao ovlašteni civilni građevinski inženjer. Bio je i direktor u Direkciji državnih železnica. Sa  suprugom  Klarom izgradio je 1925, vilu na Paliću. Pre izbijanja rata je bio u upravnom odboru firme “Novosadsko električno d.d.”, gde 1940. daje ostavku.

[17] Ovaj  koncern  je tako došao do kontrole (vlasništva) nad centralama u Zemunu,  Pančevu, Vladimirovcu, Požarevcu, Svilajncu, Leskovcu, Skoplju, Tetovu,  Senti, Novom Bečeju. Nav. delo, 1896-1971,Elektrovojvodina, st.103,104.

 

[18] Najveće stavke u prihodu za  1933.  godinu činile su  gradske takse – 7 599 323 dinara, trošarina – 5  894 172, prihodi od gradskih imanja – 3 854 647. Ukupan prihod je  bio  19  062 329 dinara

[19] IAS, V 5419/1936

[20] “Zorka”   je imala svoju centralu postavljenu još 1905, koja  je 1911.  proširena. Snaga generatora je bila 460 kW, napon jednosmerni 220 V.

[21] I ova firma je do tada imala svoju centralu.

[22] IAS,F:47.12. 59 G.V. V 1733/1935

[23] Mada je trasa za  Palić  bila  dosta frekventna, i drugi načini prevoza, automobilski,  autobuski, uzimali su sve više maha.Kupalište Palić je sve više gubilo sjaj i privlačnost koju je imalo na početku veka. Broj stanovnika  Palića  je 1935. iznosio 1701, od toga

rimokatolika 1475, pravoslavnih 156,  itd. IAS, F:47.Zapisnik 1935,st.416.

[24] Njegova supruga Anka Stilinović, učiteljica  po struci, bila je 1932. godine upraviteljica Doma Marija Vojnić Tošinice. Imali su sina Josipa rođenog 1901.

[25] “1896-1971”, nav. delo, st.393

 

[26] IAS,F:56.4.161/1933. Članarinu “Udruženja industrijalaca” plaćala je zajedno i za te dve

centrale.

[27] IAS, F:68, Nac. 477

[28] IAS, F:68. Nac.477.