Industrija i industrijalci Subotice 1918-1941


https://suistorija.wordpress.com/2013/10/14/1551/

https://suistorija.files.wordpress.com/2013/10/monografija-industrija-i-industrijalci-subotica-1918-1941.pdf

Slide1Slide2Slide3Slide4Slide5Slide6Slide7Slide8Slide9Slide10Slide11Slide12Slide13Slide14Slide15Slide16Slide17Slide18Slide19Slide20Slide21Slide22Slide23Slide24Slide25Slide26Slide27Slide28Slide29Slide30Slide31Slide32Slide33Slide34Slide35Slide36Slide37Slide38Slide39Slide40Slide41Slide42Slide43Slide44Slide45Slide46Slide47Slide48Slide49Slide50Slide51Slide52Slide53Slide54Slide55Slide56Slide57Slide58Slide59Slide60Slide61Slide62Slide63Slide64Slide65Slide66Slide67Slide68Slide69Slide70Slide71Slide72Slide73Slide74Slide75Slide76Slide77Slide78Slide79Slide80Slide81Slide82Slide83Slide84Slide85Slide86Slide87Slide88Slide89Slide90Slide91Slide92Slide93Slide94Slide95Slide96Slide97Slide98Slide99Slide100Slide101Slide102Slide103Slide104Slide105Slide106Slide107Slide108Slide109Slide110Slide111Slide112Slide113Slide114Slide115Slide116Slide117Slide118Slide119Slide120Slide121Slide122Slide123Slide124Slide125Slide126Slide127Slide128

RUKOPIS MONOGRAFIJE

Stevan Mačković, INDUSTRIJA  I INDUSTRIJALCI SUBOTICE (1918-1941)

 

SADRŽAJ:

 

IZVORI I LITERATURA

            UVODNE NAPOMENE

            UVOD – INDUSTRIJA I INDUSTRIJALCI

SUBOTICA

položaj, veličina,

infrastruktura, vodovod, kanalizacija,otpadne vode

saobraćaj, železnički, kolski, poštanski

Subotica nakon 1918.

STANOVNIŠTVO

popisi 1910,1919,1921,1931

DRUŠTVENA I PRIVREDNA KLIMA,   organizacija vlasti, političke prilike , broj fabrikanata,   zakoni, nacionalizacija,  odnos prema strancima,   energija,   kriza 1927-1934, porezi, trošarina,  zborovi,  sajmovi,  Udruženja, posete,   Masoni, Rotari,            trgovci,  deonička društva, JTD, KTD, KD, radnici,  predratna atmosfera,  cene

ULOGA JEVREJSKE POPULACIJE

 

GRAĐEVINSKA INDUSTRIJA

            PREHRANBENA INDUSTRIJA

KOŽARSKO OBUĆARSKA INDUSTRIJA

            HEMIJSKA INDUSTRIJA

            DRVOPRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA

            INDUSTRIJA PAPIRNE ROBE I GRAFIČKA INDUSTRIJA

            METALOPRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA

            TEKSTILNA INDUSTRIJA

            GRADSKA I DRŽAVNA PREDUZEĆA

            OSTALE GRANE INDUSTRIJE

PRILOZI

REGISTRI

Imenski

Firmi

 

 

     IZVORI  Arhivski

 

Arhiv  Jugoslavije, fond:

F:65     Ministarstvo trgovine i industrije Kraljevine Jugoslavije

Arhiv Vojvodine, fondovi:

F:92     Trgovinsko – industrijska i zanatska komora

F:110   Savez industrijalaca Dunavske banovine

F:126   Kraljevska banska uprava, VIII odeljenje

F:138   Udruženje Industrijalaca

Istorijski arhiv Subotica, fondovi:

F:30     Udruženje zanatlija – Subotica (1879-1961)

F:37     Okružni ured za osiguranje radnika – Subotica (1893-1948)

F:39     Električna željeznica i osvetljenje d.d. – Subotica (1898-1944)

F:43     Opšta kreditna banka d.d. – Subotica (1910-1947)

F:47     Senat grada Subotice (1919-1941)

F:51     Udruženje trgovaca za grad Suboticu ( 1921-1946)

F:53     Tvornica električnih strojeva “Sever” – Subotica ( 1923-1941)

F:54     Automobilski klub Kraljevine Jugoslavije – sekcija  u  Subotici (1925-1945)

F:55     Udruženje ugostitelja za grad Suboticu (1926-1946)

F:56     Udruženje industrijalaca u Novom  Sadu  -povereništvo  Subotica (1933-1942)

F:57     Sresko načelstvo – Subotica ( 1934-1940)

F:68     Gradski Narodni odbor –  Subotica (1944-1955)

F:70     Okružni narodnooslobodilački odbor – Subotica ( 1945-1946)

F:75     Fabrika  suhomesnatih  proizvoda  “29.  novembar”  –   Subotica (1945-1949)

F:86     Okružni sud Subotica (1945-1959)

F:90     Tvornica čokolade i bonbona “Pionir” – Subotica (1946-1949)

F:235   Udruženje trgovaca i industrijalaca – Subotica ( 1899-1934 )

F:361  Zbirka rukopisa

 

ŠTAMPA

“Jugoslovenski Dnevnik”, Subotica, 1929-1935

“Trgovački glasnik”, Subotica, 1940,1941

“Bácsmegyei Napló”, Subotica, 1921-1941

“Narodni glas”, Subotica, 1933-1935

 

 ODABRANA LITERATURA (knjige)

– Almanah KSHS za 1924, 2 sv, IV i V deo, Zagreb 1925

– Adresar sedišta Dunavske banovine, Beograd 1938

– Dr.inž.Avramović Teodor,  Privreda  Vojvodine  od  1918.  do 1929/30 godine  s obzirom    na stanje pre pre Prvog svetskog rata, Novi Sad 1965.

– Bratstvo Subotica 1886-1986, Subotica 1986

– Bogojevac Branko, Šematizam  industrije  Dunavske  Banovine,  Beograd 1940

– Brenner János, A kinematográfia úttörője, Subotica 1982

– Compass 1934, Wien 1934

– Compass 1935, Wien 1935

– Compass 1936, Wien 1936

– Compass 1940, Wien 1940

– Dr Nikola Gaćeša, Privreda Vojvodine između dva svetska  rata,  Zbornik za istoriju Matice    srpske br. 22, Novi Sad 1980, st.84

– Iványi István,Szabadka szabad királyi  város  története, II,  Szabdka 1892

– Imenik subotičkih Jevreja žrtava fašističke okupacije 1941-1945, Subotica 1948

– Izveštaji uprave i nadzornog odbora o radu i stanju  Udruženja i o stanju industrije na     njegovom području u (1934.1935.1936. 1937. godini, Udruženje Industrijalaca u Novom    Sadu,  Novi Sad 1935,1936,1937,1938

– Jevrejski istorijski muzej- Beograd, Zbornik 5, Beograd 1987

– Jojkić Vladan, Nacionalizacija Bačke i Banata, Novi Sad 1931

– Devavari Zoltan, Štrajk u fabrici Fako, Subotica 1958

– Dr Dimić Ljubodrag, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918-1941, I,II,III, Beograd   1997.

– Dubajić Milan, Radnički pokret u Subotici od  kraja  1918-1921  god, Subotica 1966

– Dr Đurović Smiljana, Državna intervencija i u industriji Jugoslavije ( 1918 – 1941 ),  Beograd   1986

– Istorija bankarstva u Vojvodini, Novi Sad 2001

– Dr Kecić Danilo, Revolucionarni radnički pokret u Vojvodini  1917-1921, Novi Sad, 1972

– Kolozsi Tobor, Szabadkai sajto ( 1919-1945), Subotica 1979

– Dr Kosić Mirko, Privreda Vojvodine u 1929. godini, izdanje Trgovinsko i zanatske   Komore,  Novi Sad, 1930

– Dr Kukoleča Stevan, Industrija Jugosalvije 1918-1938, Beograd 1941

– Dr Miladinović Milivoj , Elektricitet i pravo, Subotica 1929

– Dr Mirković Mijo, Industrijska politika, Beograd 1936

– Dr Mirković Mijo, Ekonomska historija Jugoslavije, Zagreb 1958

– Dr Mirković Mijo, Ekonomska struktura  Jugoslavije  1918-1941,  Zagreb 1950

– Dr Mirković Mijo, Zanatska politika, Beograd 1934

– Dr Mezei Stevan, Privredne ustanove i organizacije u Vojvodini između dva svetska rata   (1918 – 1941), Novi sad 1954

– Nenezić D. Zoran, Masoni u Jugoslaviji (1764-1980), Beograd 1984

– O proizvodnim snagama Subotice 1964, Subotica 1966

– Opšta privredna banka, Budimpešta 1942

– Palić Milenko, Ustanove za zaštitu i osiguranje radnika u Vojvodini 1918- 1941, Novi Sad  1986

– Petrović Kosta, Kr. slob. grad Subotica i kupalište Palić,  Subotica 1928

– Popović Munjatović Đorđe, Subotica 1922, Subotica

– Pedesetogodišnja istorija Opšte privredne banke deoničarskog društva u Sabadki,1892-1942,      Budimpešta 1942

– Pekić Petar, Povijest oslobođenja Vojvodine, Subotica 1939

– Protić Marko, Zlatni dani Subotice od oslobođenja 13. novembra  do potpisa mira 4. juna    1920, Subotica 1930

– Položaj radničke klase, Privredne i socijalne prilike radnika u Vojvodini – Poslovanje    Privremene Radničke Komore za Vojvodinu u 1926-27. godini, Novi Sad 1927

– Dr Ranko Končar, Opozicone partije i autonomija Vojvodine 1929-1941, Novi Sad 1995

– Stanojlović  Aleksandar,  Damjanović  Milan,  Industrija  Vojvodine, Zagreb 1924

– Sigma 1923 – 1983, Subotica 1983

– Spomenica  povodom  pedesetogodišnjice  rada  Udruženja,  Udruženje trgovaca za grad  Suboticu, Subotica 1932

– Spomenica oslobođenja Vojvodine 1918, Novi Sad 1939

– Szbadka – Palicsfürdó utmutotoja, Subotica 1943

– Dr Šandor Mesaroš, Položaj Mađara u Vojvodini 1918-1929. godine, Novi Sad 1981

– Dr Šandor Mesaroš, Mađari u Vojvodini 1929-1941, Novi Sad 1989

– Ulmer Katarina, Mlinarstvo u Subotici od 1868. godine, Subotica 1968

– Ulmer Gašpar, Mlinarstvo u Subotici (1867-1941), Subotica 1968, rukopis

– Vrkatić Lazar, Pojam i biće srpske nacije, Novi Sad 2004

– Vojvodina 1944-1954, Almanah povodom  10-ogodišnjice  oslobođenja, Novi sad 1954

– Zbornik, br.5, Jevrejski Istorijski muzej,  Beograd 1987

– 222 godine Udruženja zanatalija, Subotica 1986

– 40 godina rada Severa 1923-1963, Subotica – Beograd

– 65 godina “Pionira” (1917-1982), Novi Sad 1982

– 125 godina štamparstva u Subotici ( 1844 – 1969 ), Subotica 1970

– “Zorka” – 75 godina rada, 1904-1979, Subotica 1979

– Žombor Sabo, Stepski grad, Subotica 2002

 

SKRAĆENICE:

BBB     – Baranja, Bačka i Banat

JVO     – Jevrejska veroispovedna opština

KBU    – Kraljevska banska uprava

k.č.      – katastarska čestica

k.j.       – katastarsko jutro

 

MUD   – Ministarstvo unutrašnjih dela

NO       – Narodni odbor

NOO    – Narodnooslobodilački odbor

  1. – tona

TIiZK   – Trgovačko industrijska i zanatska komora

  1. – vagon

 

U V O D N E    N A P O M E N E

 

 

Kraj dvadestog veka, ulazak u novi milenijum, prigodna  je prilika za svakog pojedinca, ali i širu zajednicu da se osvrne i pokuša  da napravi bilans – šta nam je doneo protekli period? Trenutna situacija pokazuje da je naša državna zajednica dospela na samo dno evropske liste po ukupnim privrednim, ali nažalost i širim društvenim, civilazicijskim rezultatima i pokazateljima, da ukupno zaostajanje za modernim evropskim  državama, pa i onima u neposrednom okruženju, postaje zabrinjavajuće veliko. Sada, nakon izvršenih društveno političkih promena u smeru demokratizacije, ulaska o procese tranzicije, koje nakon pola veka opet nagoveštavaju pravac razvoja građanskog društva, privrede kapitalističkog tipa, a kada se polažu  nade u brz industrijski i celokupni društveni oporavak, kada se dešavaju procesi vlasničke transformacije, privatizacije,  pretvaranja državnih i društvenih firmi u privatne, smatrali smo da se i na polju lokalne istorigrafije, nakon talasa revolucionarno klasnih, pa zatim romantičarsko nacionalnih tema, treba okrenuti i fokusirati u pristupu i istraživanjima na druge socijalne staleže i drugačije oblasti ljudskog života, proizvodnju, vlasničke odnose, istaknute preduzetnike – industrijalce, čija bi valjana obrada pomogla u boljem razumevanju prošlosti perioda kada je ekonomija i privreda bila zasnovana na – privatnom vlasništvu, preduzetničkoj inicijativi, sličnim temeljima koji se pokušavaju obnoviti.  Time bi se dao i doprinos  jasnijem shvatanju tog doba ali i  sadašnjosti, kao i razumevanju puteva koji vode razvoju ove sredine.

 

 

Izbarali smo fokusiranje na položaj industrije i industrijalaca  između dva svetska rata, od 1918. do 1941. godine, taj kratki istorijski period izgradnje građanskog društva u okvirima jugoslovenske državne zajednice.

Domaća istoriografija je pružala sliku dugotrajnog zapostavljanja izučavanja oblasti ekonomske istorije novijeg perioda, to jest jugoslovenske države, u korist rada na istraživanjima događajne i političke istorije. I po tome je naša istoriografija  zaostajala za modernim svetskim trendovima.[1]

Istorijske sinteze su kod nas po pravilu struktuirane  po kriterijumima političke istorije. Uočeno zaostajanje u civilizacijskom razvoju, jugoslovenskih zemalja, početkom ovoga veka, tako je samo konstatovano bez ulaska u objašnjavanje uzroka tih pojava. Olako se prebacivala “istorijska krivica” na nasleđe iz prošlosti i “dugovekovnu  potčinjenost  neprijateljima Slovena  na Balkanu”. [2]

Čak ni uticaj analista i apsolutno – sociološke škole, koja je metodološki i teoretski afirmisala presudni značaj ekonomskog faktora u razvoju društva, a koji se osećao  na istoriografiji u Jugoslaviji, nije bitnije doprineo jačanju istorijsko ekonomskih istraživanja,

Mnogo gora je situacija sa lokalnom istoriografijom, gde se u čitavom XX veku pojavilo  nekoliko dela sa obradom prošlosti Grada, pretežno fokusiranih na događajnu, političku istoriju, zatim niz manjih studija parcijalnih tema, ali nije nastala ni jedna celovita, naučno argumentovana, monografska obrada prošlosti Grada.

Za predmet proučavanja je izabran položaj subotičke industrije i uloga ličnosti vlasnika  takvih firmi – industrijalaca u njenom razvoju. Segmenti te teme su do sada naišli samo na sporadnične pokušaje obrade, večinom prigodne – prilikom obeležavanja obletnica preduzeća, ili posmatrane iz perspektive radničkog pokreta.

Težište hronoloških odrednica je period od 1918. do 1941. godine, odnosno vreme postojanja Kraljevstva (Kraljevine) Sraba, Hrvata i Slovenaca (SHS), odnosno Kraljevine Jugoslavije, uz osvrt i preplitanje sa vremenom s kraja XIX veka, kada se utemeljuje većina od subotičkih fabrika, kao i praćenje  prvih godina nakon II sv. rata, tog završnog perioda egzistiranja industrije u vlasništvu privatnih lica.

Rad je podeljen na poglavlja u kojima se obrađuju pojedine industrijske grane.

Prilozi su odabrani deo izvora-građe koji su korišteni pri pisanju.

Prikaz subotičke industrije i najistaknutijih subotičkih industrijalca, vlasnika ili većih  akcionara industrijskih preduzeća u periodu između dva svetska rata,  pokušaj je da se osvetli jedan deo privredno – ekonomske i socijalne prošlosti Subotice,  oblasti koja je inače nedovoljno tretirana u delima zavičajne istoriografije isto  kao i u obradama širih prostornih okvira, a čije upoznavanje i razumevanje, smatramo da treba da predstavlja temelje za dalje i dublje istorijske sinteze.

 

 

 

 

U V O D

 

                        I N D U S T R I J A  I  I N D U S T R I J A L C I

 

U latinskom jeziku pojam “industria” ima dosta opšte i široko značenje; marljivost, vrednoću, staranje,  radinost. Ipak, u novije doba, industrijom se označava jedna posebna vrsta privredne delatnosti – fabrička proizvodnja.

Industrijalizacija u modernom obliku, svojom pojavom na istorijskoj sceni početkom  19.veka, i efektima koje je izazvala, postala je i potvrdila se kao jedan od glavnih zamajaca i  pokretačkih snaga napretka i razvoja država i društvenih zajednica u kojima je našla uslove za razvoj. Ona je bila  preduslov za rast nacionalnog bogatstva, socijalnu stabilnost društva, međunarodnu ulogu zemlje i celokupni materijalni i kulturni napredak.

“Industrija  je proizvod zapadnoevropske kulture, rezultat duhovnog razvoja i materijalne civilizacije zapadnoevropskih naroda.” pisao je polovinom tridesetih  godina dr  Mijo Mirković ( 1898-1963), profesor  na subotičkom Pravnom fakultetu, jedan od vodećih ekonomskih istoričara Jugoslavije.[3] “Industrijalizacija  je tako postala sudbina naroda čovečanstva, jer se u njoj nalazi osnova za privredni napredak zemalja, a privredni napredak postaje potreban radi održavanja  stanovništva,  odbrane nacionalne  nezavisnosti i narodne kulture, održanja državnog aparata.”[4]

Složen i kompleksan proces industrijalizacije, zahtevao jepostojanje čitavog niza preduslova, iz materijalne ali isto tako i duhovne, idejne sfere.

O tom problemu i privrednom zaostajanju južnoslovenske države su zanimljive i karakteristične ocene i stavovi citiranog autora dr Mirkovića, o postojanju “protivindustrijske filozofije” kod slovenskih naroda. On je smatrao da su južnoslovenski narodi van zapadnoevropskog kulurnog kruga i da je  za agrarne zemlje u kojima oni žive, karakteristična  dominacija agrarističke ideologije u istorijskoj svesti ljudi, kao i “antiindustrijska  filozofija”.[5]

 

 

Već u svojoj doktorskoj disertaciji dr Mirković je analizarao uslove za privredni razvoj, kako prirodne tako i ljudske koji su po njemu odlučujući determinirajući faktor. Duhovna   struktura Slovena “slovenska duša”, pod nizom uticaja, u prvom redu religije, nije dozvoljavala razmah moderne industrije, i kao reakciju rađala je “nacionalizam protiv zapadnjački, protivracionalni i protivkapitalistički. On znači negaciju individualizma, liberalizma  i građanskog društva.” U razradi te teze delje ističe: “Slovenifilska filozofija i politički ciljevi doveli su sve slovenske  narode  do precenjivanja svojih  snaga. Sa visine gleda slovenski čovek na ekonomski rad  i materijalnu  kulturu zapadne Evrope.”[6]

 

Sam proces industrijalizacije je neodvojiv i od konkretnih ličnosti, glavnih nosilaca, kreatora i inicijatora proizvodnje – industrijalaca. Oni su živeći i delujući u konkretnim  istorijskim okolnostima, u društvima gde kao principi dominiraju ustanova privatne svojine i ideja slobodne konkurencije, vođeni njima, a raspolažući finansijskim, tehničkim, poslovnim i drugim neophodnim preduslovima za određenu vrstu proizvodnje, davali i svoj lični pečat privrednoj delatnosti, često  obeležavajući time čitave periode.

Tako je i za praćenje i analizu razvoja industrije u Subotici neophodno imati u vidu i ličnosti subotičkih industrijalaca, njihov socijalni, politički, nacionalno konfesionalni, porodični, odnosno sveukupni društveni položaj.

Ko je sve činio taj socijalno privredni segment – industrijalce, u međuratnom periodu? Koga svrstati pod odrednicu  – “subotički industrijalci”. Odgovor je na prvi pogled lak, vlasnike industrijskih preduzeća na teritoriji grada Subotice. No, put do njega nije tako lagan. To je samo jedna od grupa pitanja, na koja će ova studija pokušati da pronađe odgovore.

Treba imati u vidu da ni savremenici nisu uvek imali tačne definicije, odnosno zakonsku regulativu šta tačno spada pod industriju. Pored toga, u identifikaciji vlasnika, od nekoliko oblika firmi, nešto je lakša varijanta kod onih inokosnih, a mnogo teža u akcionarskim društvima, gde je vlasništvo podeljeno u nekoliko stotina ili hiljada – akcija (deonica), glasećih na donosioca. Tako o preduzećima – akcionarskim društvima “Trgovačka i industrijska Komora” iz Novog Sada daje 1933. godine ovu ocenu: “Osim toga akcionari i broj akcija mogu svakog dana da se manjaju prema volji akcionara. Jednako ni jedan akcionar nije  suvlasnik dotičnih preduzeća, jer u akcionarskim društvima nema uopšte “suvlasnika”. Vlasnik  svakog takvog  preduzeća jeste društvo, kao firma koja je protokolisana”.

 

 

POČECI  INDUSTRIJALIZACIJE SUBOTICE

 

Industrija se u Austro-Ugarskoj brzo razvijala od osamdesetih godina  XIX  veka,  mada je ona poslednja od velikih zapadno evropskih država započela industrijalizaciju. “Poslednja decenija XIX veka se smatra najzanačajnijim najintenzivnijim razdobljem uspona kapitalizma u Ugarskoj,…”[7] Država je u velikoj meri i svojim zakonadvstvom pomagala industrijalizaciju. “To je bilo karakteristično za države koje su kasnile sa industrijalizacijom. U vreme dualizma doneto je  ukupno četiri zakona za pomaganje zanatsko-industrijske proizvodnje i to 1881, 1890, 1899 i 1907. Ovi zakoni su regulisali i podsticali priliv stranog kapitala u privredu Ugarske, pospešivali su unutrašnju akumulaciju, pojedince ili grupe su podticali na osnivanje radionica, fabrika, deoničarskih društava uz pomoč subvencija, poreskih olakšica, oslobađanja od raznih državnih i lokalnih taksi, dodele zemljišta za izgradnju zanatsko-industrijskih objekata, itd.“[8]

Periferni položaj Subotice, uz njen dominantno poljoprivredni profil, uslovio je i da postane eksportna baza  žitarica i  drugih zemljoradničkih proizvoda.”Neki delovi današnje Bačke, pre svega Potisje, bili su toliko čuveni po proizvodnji pšenice, pa su imali poseban tretman na budimpeštanskoj berzi poljoprivrednih proizvoda.”[9]

Druga polovina 19. veka doba je kada se javljaju prvi začeci industrije u Subotici. Talasi velikih privrednih promena zapljuskuju i Monarhiju, pa i ove njene periferne krajeve. Od Nagodbe 1867. godine, i u Subotici se može pratiti snaženje zanatstva[10] i prvi koraci u industrijalizaciji koja  se oslanja na poljoprivredu. To se ogledalo u osnivanju mlinova i narastanju mlinarstva, koje je bilo izvozno orijentisano.

Ukidanjem cehovskog organizovanja 1872. i donošenjem Trgovačkog zakona 1875. godine stvaraju se pravni osnovi za dalji put i razvoj industrijsko-manufakturne proizvodnje.

Tek tada su stiču temeljni preduslovi, finansijski – koncentracija kapitala, tehnički – razvoj niza sredstava za proizvodnju, saobraćajni – izgradnja železničke mreže, tržišni – nove potrebe kod populacije, socijalni  – snaženje građanskog sloja i niz drugih, prvenstveno na nivou lične inicijative, koji otvaraju mogućnosti ka bržoj industrijalizaciji.

Sama struktura prvih  fabričkih pogona, koju 1875. godine čine mlin, 5 sirćetana, ciglana, fabrika sode ( Fabrika za  dobijanje  sode  je izgrađena  na Paliću 1782. godine.),  štamparija,  dovoljno govori o njihovoj vezanosti i upućenosti na poljoprivredu.

Zanatstvo i trgovina su u Subotici imali dugu tradiciju. Te privredne grane su od polovine XIX  veka predstavljale stepenice kojima će, uz druge faktore, i privreda Subotice, ići  ka razvoju industrijskog kapitalizma.

“Jedna od osnovnih karakteristika mađarske građanske revolucije 1848 – 49. u odnosu na Suboticu je okolnost – što ističe i Ištvan Ivanji (Iványi István) u svojoj monografiji[11]  – “da je trgovina prešla isključivo u ruke Jevreja”. Ta osobenost  subotičke trgovine, tada posle poljoprivrede vodeće privredne  grane u gradu, zadržala se uz neznatna odstupanja koja nisu narušavala suštinu stanja sve do aprila 1941.”[12]

“U poslednjoj deceniji XIX  veka, Subotica stupa u razdoblje kapitalističkog  ekonomskog uspona, dojučerašnje seljačko naselje počinje oživljavati, niču fabrike, izgrađuju  se   javne zgrade, pojedinci zidaju palate, a u mračnim ulicama pale se plinska  svetla.”[13]

I u ovoj sredini su se zapažale jasne suprotnosti između zemljoposedničke oligarhije i preduzimljivih trgovca, zanatlija  i fabrikanata.

 

 

Industrijski razvoj, temelj i preduslov za izgradnju kapitalističkog društva, kao  dominantna  pojava  u  širim  razmerama, zahvatila je u drugoj polovini 19. veka  i Suboticu. Time će se i pored zaostajanja za najrazvijenijim  zapadnim  zemljama  a i drugim razvijenijim  delovima Monarhije ova sredina uključivati  u  moderne privredne  i  civilizacijske  tokove. Promene koje  će se dešavati pod tim uticajima  će biti duboke i višeznačne. Jedna od njih je i proces dugog  trajanja – prerastanje karaktera grada i njegovog stanovništva iz  polupoljoprivrednog u pravi urbani. Procenat stanovništva Subotice koje se bavilo poljoprivredom 1900. godine iznosi 59,4 a 1910.  godine se smanjuje na 53,5 da bi tek 1927.godine pao  na  manje  od  polovine populacije i iznosio 44 609 stanovnika ili 49 % od ukupnog broja. Broj onih koji se bave zanatstvom i industrijom je te  godine  dostigao  16 233 ili 17,8%. I na nivou Jugoslavije dominiralo  je  poljoprivredno stanovništvo.To potvrđuju podaci  popisa  stanovništva 1921.godine, po kojima je ta kategorija  iznosila čak 79,50%  od  ukupnog broja stanovnika.

Kraljevina SHS je bila izrazito agrarna  zemlja i stepen industrijskog  razvoja  je  u celini bio veoma nizak. Političko ujedinjenje je dovelo do stvaranja konglomerata  privrednih celina. [14] Delovi   iz   sastava  bivše Monarhije, Vojvodina, Slovenija i Hrvatska su prednjačili po razvijenosti industrije, zanatstva, trgovine i bankarstva,  odnosno  gradova  kao okruženja u kojem se stiču uslovi za takve privredne delatnosti.Tako je i Subotica, unoseći u Kraljevinu SHS gotovo  potpuno očuvane predratne privredne resurse, spadala u  red  razvijenijih  i većih gradskih  centara. Ona je bila među tri jedina  grada, sa Beogradom i Zagrebom, koja su premašivala broj od 100 000 stanovnika.

Nasleđena, relativno razvijena i u ratnom  periodu (1914-1918)  očuvana industrija i zanatstvo, predstavljaće solidne preduslove za dalji razvoj privrednih potencijala i u novoj državi.

Subotica je po mađarskom državnom popisu iz 1910. godine  imala 18 industrijskih preduzeća sa 940 radnika i 3380 zanatskih radnji sa 6399 zaposlenih. U zanatstvu je daleko nadmašivala druge vojvođanske gradove. Novi Sad je u 24 preduzeća imao 1175 radnika,  a Budimpešta – pravi industrijski centar čak 1296 preduzeća sa 128 358 radnika.

Podaci tog popisa jasno ukazuju na zaostajanje Vojvodine pa time i Subotice  postepenu razvoja industrije u Ugarskoj. Ali i sa tim i takvim razvojem, ove teritorije će nakon 1918. godine, u novoj državi imati privredno ekonomske pokazatelje znatno iznad proseka u odnosu na celinu države.[15]

Šta je od industrijskih pogona (i  manufaktura), velikih zanatskih radionica, koje će nastaviti da se razvijaju, nasleđeno iz ranijeg ugarskog perioda, a šta je osnovano u novoj državi? Po industrijskim granama to izgleda ovako.

U hemijskoj grani 50% preduzeća je osnovano pre rata, u prvom redu fabrika sumporne kiseline “Clotild”, i nekoliko manjih pogona: 2 štirkare, 1 sirćetana, 1 pogon za proizvodnju špirita  i 4 za izradu sapuna.

U građevinskoj grupi, sve ciglane datiraju iz ranijeg perioda, isto kao i industrija mramora, te 1 kamenorezački pogon. Nakon 1918. godine zaživele su, 2 firme za gradnju stanova, 1 tvornica cementne robe, te 2 manja pogona za preradu asfalta.

Drvna industrija gotovo da nije imala predstavnike pre rata, izuzev 2 veće stolarske radionice, a u kasnijem periodu osnovano je 6 preduzeća te struke.

Suprotna je situacija u grafičkoj grupi. Čak osam štamparija, osnovanih u Monarhiji, radilo je i u novoj  Kraljevini.Pored njih uspostavljene su i 4 nove.

I većina mlinova, (66%) datira od pre 1918. godine a nakon toga osnovana su samo 2 nova. Obe fabrike za izradu čokolada i bonbona rade od pre rata, kao i izvozna klanica. Novi su  bili pogoni 3 mesarsko – kobasičarska preduzeća, od kojih je samo jedno opstalo na tržištu.

Kod tekstilne grupe, od 11 firmi, 4 osnovane ranije, nastavile su da rade i u novim državnim okvirima. Bile su zanatsko manufakturnog karaktera i bavila su se izradom odela, zatim preradom kudelje i izradom džakova, tkanjem i proizvodnjom šešire. Većina novoosnovanih, bavila se trikotažom ili izradom čarapa i imala je karakteristike prave industrije, bogat, mada ne baš i najmoderniji mašinski park i veliki broj radnika.

Pored jednog od pionira u metalskoj grupi, livnice i fabrike železnog nameštaja (Rotman), osnovane 1888. godine, samo je mali pogon za izradu elektromotora (Reiter) imao korene u ranijem periodu. Deset novih preduzeća, sa relativno velikim kapitalom, osnovano nakon toga, samo svedoči o konjukturi koja je vladala za robama takve vrste.

 

SUBOTICA U NOVOJ DRŽAVI

 

Jesen 1918. godine, kraj četvorogodišnjeg ratnog sukoba, čije su linije borbi i frontova bile udaljene od Subotice, a koji ipak nije poštedeo ni ovaj region gubitaka, kako u ljudskim žrtvama tako i materijalno ekonomskim, donosi splet vojnih, političkih, diplomatskih, državno pravnih  akcija, izraslih na talasu poraza Centralnih sila, raspada Austro-Ugarske monarhije, a usmeravanih težnjama sila pobednica da uspostave novu geopolitičku kartu i ovog dela Evrope, koje će bitno odrediti i dalju sudbinu ovih prostora.

Jedna od njih je i ulazak srpske vojske u Suboticu 13. novembra 1918. godine, samo nekoliko časova pre potpisivanja Beogradskog ugovora o primirju (između mađarske vlade i komadanta savezničkih snaga), te uspostavljanje demarkacione linije prema Mađarskoj, od strane snaga Antante, čime se stvara  na ovom području vrlo složen državnopravni provizorijum. Događaji koji su usledili nakon toga, Velika narodna skupština u Novom Sadu – 25.11.1918. godine i njene odluke o otcepljenju i pristupanju Kraljevini Srbiji, te formiranje nove južnoslovenske državne zajednice, Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca – 1.12. iste godine, označali su, usmerili i odredili dalju sudbinu  Subotice, baš kao i drugih delova teritorija “zemalja krune Sv. Stefana” u južnoj Panoniji, koje prelaze u novu sferu uticaja ulazeći u “srpski imperium”[16] a zatim i u jugoslovensku državu.

Time u Subotici započinje jedan novi istorijski period, koji će biti omeđen novouspostavljenim državnim okvirima, obeležen novom ideološko-političkim i nacionalnim smernicama, pa time i iziskivati prilagođavanje svih društvenih faktora, kako političkih tako i privrednih,  uslovima koji su zavladali. A oni će se, sa aspekta subotičkih privrednika,  pokazati bitno drugačijim no u prošlim vremenima. Od perifernog položaja u Monarhiji, grad dospeva u sam pogranični region Kraljevine SHS, gubeći zaleđe sa kojim je do tada bio povezan. Iz sredine u kojoj je po stepenu industrijskog razvitka bio relativno slabo rangiran, prelazi u položaj da se nađe među teritorijama (pored delova Hrvatske i Slovenije) t.j. mestima koja su prednjačila po dometima industrijalizacije. Prilike da realizuju date prednosti u tom privrednom okruženju, uspešno je koristila  grupa subotičkih industrijalaca.

Posle Prvog svetskog rata privreda Vojvodine se našla u nesređenom stanju, koje se može obeležiti i haotičnim. Glad za robom je posle rata došla do punog izražaja, špekulacija je carevala, pojedinci su se prekonoći obogatili.

Špekulanti su defictarnu robu  krijumčarili  u  Mađarsku,  odakle su donosili obezvređene, jeftnije krune. Vladala je inflacija, novčana i kreditna kriza. Da bi se tome stalo na kraj, započelo se sa žigosanjem krunskih novčanica, koje u Subotici počelo januara 1919. a okončano do februara naredne godine, a zatim i sa markiranjem. Prelazak na jedinstvenu monetu-dinar, usledilo je polovinom 1920. godine. Krunske novčanice su se manjale u odnosu 4:1. Takva zamena je rezultirala realnim gubitkom za vlasnike krunskih novčanica od čak 76%.[17]

Krajem 1918, i u 1919-20. godini, u Subotici kao i u široj regiji vladala je nestašica  hrane,  uglja,  drva,  gasa, petroleje, benzina, industrijskih proizvoda – šećera (od marta do oktobra 1920. nije ga bilo gotovo uopšte). Veoma je bio veliki broj “neopskrbljenih” o kojima  se  starala “Gradska Aprovizicija”. U 1919. bilo ih  je  24013 a u 1920. godini – 18 477.[18] Vlasti su hranu za zbrinjavanje stanovništva imale pravo da  rekviriraju. Ta Naredba Ministarstva za ishranu i obnovu  zemlje je važila do 19.3.1920. godine. Imale su i poseban gradski fond iz koga se kupovala, ali cene, na pr, žitarica su brzo rasle, Tako je Senat plaćao maksimiranu cenu od 120 k, za m. centu žita, a na crno je ona dostizale cenu od 800 k. Hleb čija je maksimirana cena novembra 1919. godine bila – 6 k., u aprilu 1920. godine dostiže – cenu od 14 k.[19] Oskudica najsiromašnijih slojeva je bila izrazita. Iz  izveštaja senatora  za ishranu  – Aleksandra  Suvajdžića, iz  1920. godine, saznajemo da niko nije hteo da predaje hranu, da su se velike količine žitarica izvezle u pasivne krajeve i inostarnstvo.[20] Cene žitarica su rasle, a taj trend je dobivši zamah polovinom dvadesetih godina, potrajao sve do prvih godina trećeg desetleća.

 

Tabela rasta cena hleba

Artikal 1 kg Datum Cena
Hleb   mart 1919. 3 krune
    april 1920. 6 kruna
    maj 1920. 14 kruna

 

 

 

 

 

 

D R U Š T V E N A   I  P R I V R E D N A  K L I M A

 

“Vojvođanska privreda 1919. godine doživela je oštru prekretnicu, za koju nije, iz sasvim razumljivih razloga, bila pripremljena.”[21] Ona se ogledala u kidanju mreže uhodanih poslovnih veza sa srednjom Evropom i preorijentacija na tržište nove države.

Jedan od argumenata za stvaranje zajedničke države bila je i mogućnost bržeg  ekonomskog  prosperiteta. Očekivalo se da će stvaranje jedinstvenog državnog  područja,  sa  otvaranjem  šansi za ubrzani kapitalistički razvoj, objediniti ekonomska bogatsva jugoslovenskih zemalja.

U pogledu periodizacije privrednog života Kraljevine, mogu se izdvojiti tri perioda. Prvi – od 1918. do 1929. godine tretira se kao period privredne konjunkture, drugi – od 1930. do 1934. godine kao period privredne depresije, a treći – od 1935. godine karakteriše stabilizacija uz jačanje državne intervencije.

Po statistici iz 1921. godine od ukupnog broja stanovnika Subotice,  u industriji i zanatstvu je radilo 16233 ( 17,80%), u zemljoradnji  49%, trgovini 6,6%, činovnika i slobodnih profesija je bilo 9,4% i 17,2% u ostalim strukama. To  potvrđuje pretežno zemljoradnički karakter grada.

Na  razvijenoj poljoprivredi Vojvodine, razvijala se prvenstveno snažna industrija  u  organskoj vezi sa njom. I to kao industrija bazirana na sirovinama iz poljoprivredne  proizvodnje, kao mlinarska i druge prehrambene struke ili u vlasništvu razvlaštenih agrarnih velikoposednika.

“Osim poljoprivredne, u Vojvodini je prilično razvijena i ostala industrija. Njeno razvijanje izazvale su potrebe jako razvijene poljoprivrede i isto tako jako  razvijene  potrebe  života i konfora vojvođanskog stanovništva. Zanatsvo je takođe jako razvijeno, stoji na visokom stupnju tehnike i ima dobe i stare tradicije. Bez potrebnih neposrednih izvora sirovina za preradu i uglja, ovako razvijena industrija i zanatsvo dokaz su i snažnog pregalaštva,…”[22] U relacijama novonastale države, stepen razvijenosti čitave industrije Vojvodine je bio iznad proseka.  “Industrija je poglavito u rukama agilnih i okretnih Jevreja, kao i u svoj Mađarskoj,  kojoj je do 1918. pripadala i Vojvodina. Ovi su je umeli prilagoditi potrebama Vojvodine  i  uzdići je na zavidan stepen.”[23] Stanje u gradu Subotici se u tom  pogledu nije bitno razlikovalo, i ovde su upravo privrednici jevrejskog porekla držali najveći deo industrijskih postrojenja.

“Privredne novine” br. 561 od 30.8.1925. godine donose vest o  II Kongresu privrednika Vojvodine, koji je održan u Subotici ( I  Kongres je održan u Novom Sadu 21.11.1924, a II u Subotici 30.8.1925. godine ). Privrednici su jasno uviđali neophodnost privrednog razvoja, koji  je po njima preeduslov i za rešavanje nagomilanih političko nacionalnih problema zemlje.U rezoluciji usvojenoj tom prilikom oni ističu:”… jer uopšte sve što se pre kod nas rešavalo, činilo  se samo  sa političkog i partijskog stanovišta ne vodeći računa da će samo  zdrava i dobro rešena privredna konsolidacija sigurnije i trajnije i mnogo pre dovesti i do plemenskog jedinstva kao i do blagostanja države.”[24]  Jedan od ključnih zahteva privrednika je bio i smanjivanje poreskog opterećenja Vojvodine, koja je ” iscrpljivana kao obični limun”  ( Po podacima iz “Privrednih novina”[25] u 1925. godini od Srbije sa Crnom Gorom je naplaćeno manje od polovine sume sa kojom je Vojvodina doprinosila budžetu države neposrednim porezima) Sličnim tonovima prožeta je i “Rezolucija privrednog staleža Subotice” doneta 14.2.1926. godine u kojoj se ističe da je poresko opterećenje  Vojvodine  najveći uzrok privreden propasti.[26]

Kao jedan od uzroka tako velikog poreskog opterećenja Vojvodine navodi se i da ljudi u Poreskim upravama poznaju Vojvodinu tek od juče, te su: “Oni iz neupućenosti i nepoznavanja prilika  načinili u roku od nekoliko godina pravi haos u vojvođanskoj privredi.”[27]

Zanimljiva je i inicijativa organizacije “Narodna odbrana” koja poziva na borbu protiv  skupoće i nepotrebnog luksuza, tako da se bojkotuju trgovci određenim robama. [28]

 

 ORGANIZACIJA LOKALNE VLASTI I PRIVREDA

 

U sistemu organizacije lokalne vlasti u Subotici (kao i u ostalim delovima koji su pripadali Monarhihji) još dugo nakon ulaska u novu  južnoslovensku  državu,  zadržaće  se kao forme i neki stari obrasci pravnog i administrativno – teritorijalnog ustrojstva nasleđenog  iz  pređašnje države. Tako je za Suboticu zadržan naziv “Slobodni kraljevski grad”, ali više samo kao jezička oznaka, bez realnih oblika bilo kakve “slobode” odnosno “samouprave” u odnosu na centralne beogradske vlasti. Svi lokalni organi vlasti, počevši od gradonačelnika do odbornika u predstavničkom telu – Proširenom senatu ( Gradskom odboru od 1929, Gradskom veću od  1934.), kao i čelni ljudi gradskih insitucija u kulturi, prosveti, zdravstvu i gradskom redarstvu (policiji) bili su imenovani su od strane beogradskih vlasti, putem Ministarstva unutrašnjih dela.

Na čelu glomazne gradske administracije, koja se sastojala od 13 odeljenja, sa ukupno nekoliko stotina službenika (1924. ih je bilo 516) nalazio se gradonačelnik. Pored njega do 1931. godine postoji i mesto velikog župana, kao direktog predstavnika centralnih vlasti.

            U 1934. godini dolazi do formiranja subotičkog sreza, čija se teritorija poklapala sa opštinskom. Srez je bio potčinjen Kraljevskoj Banskoj upravi ( dalje KBU) u Novom Sadu, odnosno centralnim vlastima, Ministarstvu unutrašnjih poslova. Time se jedan deo ingerencija gradskih vlasti premešta na novouspostavljeno telo – sresko načelestvo. Njega je vodio postavljeni državni funkcioner – sreski načelnik.[29]

            Jedini lokalni izbori održani su novembra 1927. godine. Na njima je svoju listu istaklo i Udruženje industrijalaca- Lloyd[30]. Broj osvojenih glasova doneo im je 5 gradskih odbornika u predstavničkom telu koje je imalo 100 mesta.

Gradske vlasti vodile  su  evidencije privrednih subjekata i izdavale obrtnice zanatlijama. (Od 1874. se vode evidencije o zantlijama). Od 1934.godine, kada  je  i  formirano,  Sresko  načelstvo  preuzima  i nastavlja da vodi taj obrtni otsek koji se bavio tim evidencijama..

Okružni sud je vodio protokole firmi, upisivao i registrovao  radnje, trgovačke, zanatlske, industrijske. Vođene su posebne knjige za inokosne (Ce)  i  društvene (Ct) firme.[31]

 

 

 

 

S U B O T I C A

položaj, veličina, podela,

 

 

 

Opština grada Subotice u međuratnom periodu prostirala se na površini od 140 611  k.j. što odgovara 809,166 kv. km. Od ove površine unutarnji grada  zauzimao je 1 992 k.j, kupalište Palić 1 812 k.j. a pustare  t.j. periferija grada Subotice ( salaši) zauzimale su površinu od 136 807 k.j. Od toga je:

 

ziratno zemljište      – 107 262 k.j.

vinograda                –     5 995

livada                                  –     2 827

šuma                                   –     8 044

pašnjaka                   –     2 257

ritova                      –     1 569

jezera                      –     1 676

unutarnji grad

i putevi, groblja,      –    10 978

———-

140 611 k.j.

 

 

“Subotica je jedan od glavnih privrednih centara Jugoslavije, a što se tiče poljoprivrede, može se mirne duše reći da je glavni centar, jer se u Subotici od  21 283  gazdinstava (prim.aut.- domaćinstava) bavi 10 641 od sviju gazdinstava u Subotici, prvobitnom proizvodnjom.[32] Zemljoradnja u Subotici kao i u celoj Vojvodini sačinjava bazu, na kojoj se razvijaju skoro sve ostale grane privredne delatnosti.” [33]

Februara 1919. godine gradu Subotici pripadalo je 50 813 k.j. od  toga obradivog zemljišta 20 633 k.j. da bi nakon razgraničenja sa Mađarskom ostalo  samo 29 441 ukupno, a obradivog 16 333 k.j.[34] Od tog dela za agrarnu reformu 1921. godine je oduzeto 7 368 k.j. Ukupno je za te svrhe od gradskih zemalja eksproprisano 15618 k.j.[35] Sve to je uticalo na opadanje prihoda grada, pošto je te zemlje Grad ranije izdavano pod zakup ili eksploatisao na drugi način.[36]  Isto tako, Subotica povlačenjem novih granica beleži i demografske gubitke od oko 10 000 stanovnika.

Gradske vlasti su često isticale da je gubitak gradskih  zemalja izazvao krah gradskih finasija. To je posebno bilo izraženo 1932/3 godine, kada je čitava zemlja bila zahvaćena  recesijom, posledicama velike ekonomske krize. Za taj problem vrlo je ilustrativan Memorandum donet na sednici gradskog zastupništva 18.12.1932. godine, u kome se iznosi teško stanje i moli od Kraljevske vlade odobrenje zajma od 35 miliona dinara. U tom dokumentu je navedeno i sledeće: “Opština grada Subotice postala je potpuno nelikvidna, te je tako došla u najteže finaasijsko stanje.” te dalje “Grad Subotica je u istinu bio bogat grad, jer  je imao 8000 jutara bačke oranice prvoga reda, imao je mnogo šuma, oranica, pašnajka i ritova. U posedu navedenih nektertnina proračun gradski nije se morao opteretiti velikim finasijskim prirezom. Grad je iz svojih redovitih prihoda zidao škole, kasrne i puteve i udovoljavao ostalim ekonomskim, kulturnim, zdravstvenim i socijalnim zahtevima jednog lepog i velikog grada.” Istaknuto je i da je grad primao subvencije od države, da je bio oslobođen samoupravnih prireza, ali u ovo doba kada gradske imanja “…skoro više i ne postoje, jer su sve velike oranice  oduzete po agrarnoj reformi, a veliki deo ostalog imanja  prilikom  razgraničenja pripao je Mađarskoj. Ovako je preostala opštini od nekadašnjeg velikog bogatstva  samo uspomena.”   Sve to je nametalo povišenje opštinskog prireza i uvođenje novih dažbina, trošarine,  luksuznog poreza, itd. Time su dodatno opterećeni stanovnici, u prvom redu “zemljoradnički stalež”, a pošto su cene njihvih  proizvoda drastično padale, mnogi nisu  bili u stanju da udovaljavaju  tim  obavezama. Paralelno sa tim rasla su i izdvajanja za državu, koja inače nije redovito izmirivala svoje obaveze prema gradu na ime oduzetih gradskih objekata, namenjenih za srednje škole,  vojsku, za stanove državnih činovnika.

Razglednica sa panoramom Subotice (1927. godina) (iz Zbirke Gradskog Muzeja, dalje ZGM)

 

Gradu je u tom vremenu raspolagao sa 12 000 k.j. ali od toga samo 330 k.j. oranica  a ostalo su bili pesak, pašnjaci, šume i ritovi, koji nisu donosili dovoljno prihoda. Broj “domova, kuća i drugih zgrada za stanovanje” je iznosio po popisu iz 11931. godine, 19098.[37]

 

 

 S T A N O V N I Š T V O

 

Tabela broja stanovništva Subotice:

 

godina   broj stanovnika

1850 –  49 958

1857 –  53 499

1869 –  56 323[38]

1880 –  61 367[39]

1890 –  72 683[40]

1900 –  82 122

1910 –  93 232

1919 – 101 286

1921 –  90  961

1931 – 100 058

 

 

 

Rast broja stanovnika u periodu 1850-1910 je imao dosta ujednačen i pravilan tempo. Subotica je u ugarskim okvirima po ukupnom broju stanovnika zauzimala visoko mesta, od 1857. do 1900. godine bila je trećem, odmah iza Budimpešte i Segedina. I u jugoslovenskim relacijama je predstavljala treći grad po veličini, iza Beograda i Zagreba.

Godine 1870. kada je  Subotica imala 56 323  stanovnika, od toga broja 15,2% je znalo čitati i pisti (8 517), 2,68% je znalo čitati, a  čak  82,2%  je bilo nepismeno. U 1880. godini procenat onih koji su čitali  i  pisali bio je 21,29 ( 12 951)[41]

Broj nepismenih je bio velik. Tako 1880. godine čak 75% ili 45 994 spada u tu grupu, da bi taj parametra se spustio ispod 50% tek 1910. godine kada je nepismenih bilo 45 537 ili 48,8% od ukupnog stanovništva.[42] Treba istaći da je gledajući konfesionalnu pripadnost, među Jevrejima bilo najviše pismenih, a najmanje među rimokatolicima.[43] Po službenoj statistici od 1921. godine u Vojvodini je bilo 76,69% pismenih stanovnika. Tada je u Subotici bilo 24 534 nepismenih, računajući samo starije od 6 godina, ili 29,85%.[44]

Slovenija, delovi Hrvatske i Vojvodina,  teritorije koje su pripadale bivšoj Monarhiji,  prednjačile su po ulasku u novu jugoslovensku državnu zajednicu po stepenu industrijskog  razvitka. Bačka, Banat i Baranja, po rezultatima  popisa  iz 1921.  godine, imale su i najveći procenat gradskog stanovništva – 30,68. Subotica je bila jedan od najvećih gradova u novoj državi. Lokalni popis obavljen  1919. godine za  potrebe Pariske  mirovne  konferencije, daje  podatke o ukupno 101 286 stanovnika. Bunjevaca – 65 135, Srba – 8 737, Mađara – 19 870, Nemaca –  4  251  i  Jevreja  –  3  293.[45]

Dokument sa rezultatima popisa stanovništva u 1919. godini

Po prethodnim rezultatima državnog popisa od 1921. godine[46]  Subotica broji 101 857 ( ili po drugom izvoru 101 709,  49 024 muških i 52 685 ženskih. Broj zanatlija je iznosio 2060, a  broj  radnika  8519.  IAS, F:47, II 44/1928), a po konačnim 90  961. Rrazlika se delimično objašnjava smanjivanjem  teritorije  grada, gubitkom delova Tompe i Kelebije.

Po podacima gradonačelničkog ureda, na osnovu državnog popisa  1931. godine, u Subotici je bilo 100 058 stanovnika, ( 48 703 muških i 51  355  ženskih)[47] a po podacima inženjerskog ureda  i  Sreskog načelstva 102 133.[48] Pored nje, 1921. godine, samo Beograd i Zagreb jedino prelaze broj  od 100 000 stanovnika. [49]U Evropi je  početkom 19. veka bio svega 21 grad sa više od 100 000 stanovnika, krajem tog veka 145, da bi  ih 1930.  godine  bilo  255. Te  godine;  Švedska, Austrija, Mađarska, Grčka i Jugoslavija, su bile zemlje sa  po  3 grada  u  toj grupi. [50] Mada je ukupno stanovništvo Subotice vrlo specifično teritorijalno raspoređeno, polovina u užem gradu, sa naznakama karakteristika građanskog sloja, a druga polovina na okolnim mestima i salašima, sa osobinama bližim stanovništvu sela, ipak je ta velika brojnost predstavljala jedan od elemenata za razvoj i jačanje privrednih potencijala.

 

Razglednica sa ulicom Kralja Aleksandra iz 1932. godine (ZGM)

 

SAOBRAĆAJ, železnički, vodni, poštanski, kolski

Železnički

 

Jedan od osnovnih preduslova za razvoj  privrede je svakako i dobro organizovan putnički i teretni saobraćaj. Bez blizine plovnih puteva i kvalitetnih drumskih cesta, za Suboticu   je izgradnja prve železničke pruge Segedin –  Subotica – Vinkovci (1864-1869), kao dela tzv. Alfeldske pruge, predstavljala izuzetno važan momenat  za njen ukupan razvoj a posebno  za  napredak  trgovine  i industrije [51] Daljom izgradnjom železničke mreže[52] postićiće se da  po  ulasku u novu državu, Bačka bude na prvom mestu u zemlji po gustini i dužini pruga, a Subotica jedna od važnijih  železničkih  raskrsnica sa veoma intenzivnim saobraćajem.

“Sve su pruge u Vojvodini izgrađene pre rata, a trasirane  u vezi sa izvesnim privrednim centrima od naročitog značaja, a prema politici predratne državne uprave u Vojvodini.”[53]

Problemi nakon rata i pored toga što nije bilo ratnih razaranja pruga, bili su održavanju, kako pruga, tako i lokomotiva i vagona. Železnička mreža u Bačkoj ( i u celoj Vojvodini ) je bila relativno najgušća u novoj državi –  8,6 km na 100 km kvadratnih. Subotica  je igrala veoma važnu ulogu u železničkom pograničnom saobraćaju a i prometu svake vrste. Preko ove stanice, 1928. godine, otpremljeno  je ukupno 816 219 putnika, i 82 096 tona robe.

Vojvođanska železnička mreža spadala  je u delokrug  Oblasne Direkcije državnih željeznica u Subotici. ( Tu su bile uključene i slavonske  pruge,  Dalj-Vinkovci-Osijek.)  Činile  su je 41 pruga normalnog  i 3 uzanog koloseka. Četiri najvažnije pruge koje  su prolazile kroz grad su bile:

  1. Subotica –  Kelebija  (državna granica ) – Budimpešta
  2. Subotica – Dalj – Zagreb
  3. Subotica – Horgoš (državna  granica  ) –
  4. Subotica – Novi Sad – Beograd

Pored toga tu su bile i vicinalne pruge Subotica – Bogojevo, Subotica – Crvenka, Subotica – Senta. Subotička Direkcija je imala u  1928.  godini,  ukupno  10 056 zaposlenih, od čega je u samom gradu bio manji deo (oko 400).

 

Vodni

 

Za Suboticu su bili značajni i vodni, rečni odnosno kanalski putevi. Na kanalski  saobraćaj subotički “Llojd” (Udruženje trgovaca i industrijalaca) ima 1929. godine  primedbe, da se kanali ne čiste, da se inostrani šlepovi ne puštaju u bački kanal, te da su pristaništa  neupotrebljiva. U Bačkoj  su ( 1929.) bila  samo dva uređena pristaništa  (“Umschlag”),  Novi  Sad i Apatin, gde je pristanište povezano sa železničkim  kolosekom. Za Suboticu  je bilo najvažnije apatinsko pristanište.[54] Tim načinom transporta, iz Subotice i okoline najviše su se izvozile žitarice, a uvozio ugalj i drvo.

 

Poštanski

 

Prvi privatni telefon je u Subotici postavljen još 1886. godine u kući vlasnika livnice Mirka Rotmana.[55] To svedoči o prihvatanju tog noviteta u svetu komunikacija upravo od istaknutih pripadnika privrednog staleža. Odluka o uvođenju i izgradnji telefonske mreže donešena je 1892. godine.

“Pošta sa telegrafom i telefonom jesu presudni faktori  u savremenom privrednom životu i radu. Stanje pošta iza rata bilo je užasno.” pisao je 1930. godine dr  Mirko Kosić glavni sekretar Trgovačko – industrijske  i zanatske  Komore  u Novom Sadu. [56] Problemi sa ovim sistemom u Vojvodini, su  poticali od toga što je on bio u ranijem  periodu povezan  sa  Mađarskom, međunarodne linije su išle preko Segedina i Budimpešte, a preorijentisanje na nove državne centre išlo je sporo.

Direkcija pošta je tokom 1920. godine bila prebačena iz Velikog Bečkereka u Suboticu.  Gradske vlasti su na zahtev da se pronađe odgovarajuća zgrada za njen smeštaj, koji je uputilo Ministarstvo pošta, donele odluku o  ustupanju uz zakup zgrade tzv. “Kakaš” škole i Više  ženske škole, za te namene.[57]

Teškoće u dobijanju međugradskih i međunarodnih telefonskih veza, osećale su se u  čitavom međuratnom periodu. U Subotici je jedna od poštinih investicija bilo proširivanje postojeće centrale sa 900 na 1200 brojeva, tokom 1929. godine. Ipak u gradu je 1930. godine bilo samo 665 telefonskih pretplatnika.

Industrijalci kojima je od izuzetne važnosti bila mogućnost uspostave što boljih, bržih i  sigurnijih  veza,  komunikacija  sa mestima u zemlji a pogotovo u inostranstvu, s pravom su se  žalili  na slabosti u telefonskom i  poštanskom  saobraćaju. U gradu su 1927.godine radile samo dve pošte, u centru – Vilsonova 27 (Maksima Gorkog) i kod železničke stanice. Osećao se veliki manjak linija za inostranstvo a i međugradske veze su bile opterećene. Na tim poslovima je radilo samo 14 službenika, a poštonoša je  bilo samo 13.[58]

 

Kolski

 

Kroz Suboticu je prolazilo 10 važnih puteva. Svi su oni bili u prilično lošem stanju, samo delimično nasuti tucanikom, popločani ciglama od “keramita” (žuta kocka) ili malim kockama od bazaltnog kamena.[59] Zimi je saobraćaj, na svim putevima, a pogotovo na tzv. “letnjim” (zemljanim) bio izuzetno otežan .

 

Po jednom izveštaju gradske uprave iz 1931. godine u Subotici je bilo, računato u dužini, 34% izgrađenih kolnika a 66%  neizgrađenih. Izraženo kroz površinu puteva, taj  procenat je još lošiji; 17,3% neizgrađenih a samo 82,7% izgrađenih. [60]

 

      Putevi (sa stanjem 1930.)

 

  1. “Horgoški put” Subotica – Horgoš (nasut tucanikom)
  2. Subotica – Bačka Topola (nasut tucanikom)
  3. “Majšanski put” (delimično izgradđen “klinkerom”)
  4. “Halaški put” (delimično izgrađen “klinerom”)
  5. Subotica – Čikerija “Bajski put” (delimično izgrađen tucanikom)
  6. Subotica – Bajmok (izgrađen delimično tucanikom )
  7. Subotica – Senta (delimično izgrađen tucanikom , slabo održavan)
  8. Subotica – Čantavir (izgrađen delimično tucanikom )
  9. Subotica – Pačir (manjim delom izgrađen tucanikom )
  10. Gornjo Tavankutski put (manjim delom izgrađen tucanikom )

 

Mreža puteva

Izgradnja modernog asfaltnog puta Beograd – Subotica (Horgoš), kao dela međunarodnog pravca Kale – Istanbul, dovršena je tek 1937. godine. “To je ujedno jedini  put  te vrste izgrađen u Jugoslaviji 1918-1941. godine.”[61] Poslove je organizovala  firma  “Labor, tehničko preduzeće za gradnju modernih puteva”. Jugoslovenska i subotička organizacija “Rotari cluba” znatno je doprinela da trasa tog puta prolazi upravo kroz Jugoslaviju.[62]

Broj prevoznih sredstava u Subotici je 1929. godine iznosio: 73 osobnih zaprežnih kola, 7  800 teretnih, 1 886 bicikala, 35 motocikala, 160  automobila, 61  teretnih automobila i 9 autobusa.[63]  Uočava se dominacija zaprežnih kola, a mali broj motornih. Zanimljivo je poređenje sa Novim Sadom, koji je tada imao znatno manje zaprežnih ( 2740 ukupno) ali  više motornih, 270 osobnih i 70 teretnih.[64]

Broj vozila 1932. godine je bio: 32  motocikla,  63  fijakera, 23  taksi automobila, 4 autobusa i 55 luksuznih  automobila i 24 traktora.[65] Poljoprivrednici su držali najveći broj zaprega, a upravo  su privrednici, bankari, trgovci, snažnije zanatlije i naravno industrijalci bili ti koji su posedovali većinu automobila i kamiona.[66] Pored automobila, ipak se kod određenog dela tog sloja, zadržao običaj držanja luksuznih zaprega – karuca i fijakera.

 

    Komunalna infrastruktura (vodovod, kanalizacija)

 

Grad nije imao svoj vodovod, stanovništvo se snabdevalo sa pedesetak javnih bunara. Kanalizacija je izgrađena samo delimično. Gradski odvodni kanali su bili u prvo vreme otvoreni. Tek  početkom tridestih godina se pristupa gradnji zatvorenih kanala i njihovom povezivanju  u kolektorsku mrežu. Tako je 1933.  godine  bilo 22 964 m. otvorenih jendeka i kanala, 21 064 m. kanala građenih od cigle, 9 821 m. kanala od betona ili cevi, 703 m.  drvenih  kanala dok je 85 497 m. predstavljala dužina ulica bez ikakve kanalizacije.[67]

Potrošnja vode bila je u Subotici minimalna, po proceni inž. Otona Tomandla (od 1935. godine menja prezime na Tomanić) kretala se samo oko  30 litara po glavi stanovnika.[68]  To je  bio izveštaj  Tomandla o poseti “higijenskoj izložbi u Drezdenu”. Pored nedostatka vodovoda on tu navodi još niz velikih urbanističkih komunalnih i problema; preterano širenja grada u širinu, loše puteve, previše prašine, nezdrave uslove stanovanja nekih slojeva stanovništva, uz zaključak da bi Grad morao za podizanje opštih higejenskih uslova da investira mnogo više sredstava.

Karta grada iz 1921. godine

 

Većina industrijskih postrojenja imala je sopstvene bušene bunare, za upotrebu u  proizvodnji ili samo za piće. Po podacima jedne ankete iz 1934. godine, saznajemo da je “Samuel Gingold” u  svojoj fabričkoj zgradi u Nikolićevoj ulici 7, imao  35 m. dubok  bušeni bunar, “Braća Goldner”, bunar od 40m., “Gradska klanica”  2  bunara, “Industrija mramora i kamenoreza  d.d.”  je imala 48 m. dubok arteški  bunar, “Merkur” nije imao bunar sa pitkom vodom, snabdevali su se sa  najbližg javnog ( arteškog) bunara.[69]

Ilustraciju komunalnih  problema vezanih za snabdevanje vodom i njenim odvođenjem, daje 1930. godine i gradski odbornik Ago Fister koji piše Senatu: “U našem gradu jedva se nalazi nešto kanalizacije, a o vodovodu ni traga ni glasa. Koliko je žalosno i netrpljivo ovo stanje, imam da primetim, da ne samo u zapadnim kulturnim  državama jedva se nalazi i jedna varošica, koja ne bi imala vodovod i potpuno  izgrađenu  kanalizaciju, već i u našoj domovini se nalaze tako po broju  stanovništva, kao po veličini površine znatno manje varošice, koje su snabdevene sa vodovodom i izgrađene su sa potpunom  kanalizacijom. Usled malene i nepotpune naše kanalizacije vlada u našem gradu tako loše  zdravstveno stanje da od dana do dana dopunjava svoje guste i bedne redove strahovita tuberkuloza, a manjkavost vodovoda preti u  slučaju  požara prilikom većeg vetra, da će izgoreti cele ulice, štoviše i celi delovi našeg grada.”[70]

 

Otpadne vode

 

Paralelno sa procesima jačanjem privrede, posebno industrije,  sve će biti očitiji i dublji uticaji kojima se menja prirodno okruženje. Sa napretkom proizvodnje, u prvom redu fabričke, industrijske, javljaće se sve veći broj negativnih posledica u prirodi. Zagađivanje voda će biti samo jedan vid takvih delovanja. Većina podzemnih  i površinskih  voda  sa  područja  grada uz otpadne vode  odvođene  kanalizacionom mrežom slivala se u prirodni vodeni rezervoar i  prijemnik – Palićko jezero.

Gradske vlasti su problem izlivanja otpadnih voda u jezero, prvi put razmatrale  1904.  godine ali zbog nedostatka sredstava nisu preduzeli nikakve mere na  njihovom prećišćavanju,  pa  su one i dalje  direktno išle u Palić. Gradska kanalizacija, čija dužina krajem tridesetih godina iznosi preko 30 km, koja je u prvo vreme odvodila  samo vodu iz domaćinstava a zatim  i  industrije, znatno ubrzava prorodni proces odumiranja jezera, menjajući karakteristike vode,čineći je zasićenom sulfatima.[71] Tek 1938. godine, subotička opština u planovima za ulaganja u narednom periodu, predviđa i izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. [72]Ni ovaj  put, takvi planovi koji su uviđali dalekosežne štete od zagađivanja Palića i predlagali mere za njegovo svođenje na najmanju meru, zbog približavanja ratnog vihora, nisu bili realizovani.  Hemijska i biološka ravnoteža jezera, pored  svih negativnih uticaja, još nije tada bila toliko   alarmantno narušena, da bi onemogućila funkcionisanje Palića kao turističkog mesta.

Kraljevska banska uprava uputila  je 10.6. 1939. godine, u vezi donošenja Zakona o slatkovodnom ribarstvu, subotičkom Sreskom načelstvu, dopis u kome traži spisak  preduzeća  koja upotrebljavaju vodu, sa podacima odakle je dobijaju, gde i kako ispuštaju otpadne vode i da li poseduju postrojenja za njihovo prećišćavanje. Načelstvo je 23. juna iste godine odgovorilo jednim tabelarnim spiskom. U njemu je navedeno 15 subotičkih preduzeća, sa traženim  podacima.[73] Sva su se snabdevale vodom  sa vlastitih bunara a većina je gradskim  javnim  kanalima ispuštala otpadne vode direktno u Palićko jezero.  Od navedenih 15 preduzeća, 10 je ispuštalo otpadne vode direktno u kanalizacionu mrežu, odnosno u Palić. Najveći  zagađivači   su bili crevara, fabrika sapuna i posebno 2  fabrike  štirke, koje Sresko načelstvo u svom dopisu  ističe kao one koje ispuštaju “prljavu vodu”.

 

ZAKONI

 

Na teritoriji BBB važi Zakon o zanatima i trgovini iz 1884/čl. XVII, a Zakon o osnivanju akcionarskih preduzeća donosi se 1922. godine.

Kralj je proglasio 5.8.1932. Zakon o radnjama. “Ovim zakonom likvidira se dosadašnje partikularističko zakonodavstvo o radnjama, koje  je  bilo krupna smetnja za pravilan razvitak privrednog rada…”

Formirano je i prinudno Udruženje industrijalaca, a članovi imaju biti svi imaoci industrijskih radnja.Podizanje novih fabrika u blizini državne granice je zabranjeno ???

 

Nacionalizacija

“Osnovne pretpostavke nacionalizacije proizašle su iz činjenica da je Kraljevina SHS bila jedna od država naslednica Austrougarske monarhije, da je Kraljevina SHS bila u ratu sa Austrougarskom, da je pripadala pobedničkom bloku i na osnovu toga imala određena prava prema imovini poražene strane i njenih podanika.Pravnu osnovu za ovo pružale su odredbe mirovnih ugovora kojima je ratno stanje okončano a koji su predstavljali deo versajskog mirovnog sitema: Sanžermenskog sa Austrijom i Trijanonskog sa Mađarskom  potpisanih 19. septembra 1919, odnosno 4. juna 1920. godine.”[74] Prva mera države u vezi sa tim je bilo stavljanje imovine stranih državljana pod sekvestar. Tom merom je ta imovina bila pod državnom kontrolom.

Odnos državnih vlasti i javnosti prema stranom kapitalu, odnosno strancima kao njegovim predstavnicima je bio dvojak. “U jugoslovenskoj državi su se društvene snage konfrontirale: za i protiv stranog kapitala.”[75]  U početku se generalna politika svodila na pokušaje “nacionalizacije” domaće privrede. “U vezi s time donet je Zakon o nacionalizaciji privrednih objekata državljana neprijateljskih država. Taj Zakon međutim nije sproveden u celosti u delo, s obzirom na to što su Trijanonskim i Sanžermenskim mirovni ugovori predvideli odredbe po kojima se austrijski i mađarski državljani kao vlasnici izuzimaju iz nacionalizacije ukoliko se radi o teritoriji koja je pripadala Autro-Ugarskoj. Pa tamo gde je ta nacionalizacija preduzeća sprovedena, ona je bila fiktivnog karaktera, jer je samo nominalno došlo do promena, a stvarno ti objekti su ostali i dalje u svojini starih vlasnika.”[76]

 

U publikaciji “Privredno osvajanje Vojvodine”, ( pseudonim autora Dobrurad),  Novi

Sad  1921, nalazimo na  ilustraciju takvih gledanja na pitanje zatvaranja domaće industrije za strani kapital i stranu robu. “Industrijaliziranje Vojvodine je na pragu. Zbog njenog otcepljenja   od  Austro-Ugarske nije više korisno donošenje industrijskih proizvoda iz fabrika, koje su nas dosad snabdevale, a prerada naših sirovina ovde biće od najveće koristi. Što  manje  našeg novca izlazi iz naše države u druge, tim ćemo  biti  imućniji, a  što više budemo izrađivali svoje potrebe u našoj državi, tim će više  biti rada i zarade za naše ljude.” (st 25) Pošto takve mere nisu donosile napredak u toj oblasti, stvarnost, a i glasovi pojedinih političara i ekonomista su upućivali na preku potrebu angažovanja takvog kapitala, koji već od kraja 1921. godine prodire na ovo tržište. Tako se 1924. godine javlja  i konstatacija:  “Usled  nepoverenja  inozemstva  prema  nama  strani  je  kapital privučen velikim kamatnjakom, počeo dolaziti samo preko Beča i Pešte i to na taj način što su naša preduzeća prodavala svoje udele i deonice, tako da je industrija koja je već bila nacionalizirana opet počela  da se otuđuje, i to po cenu koja je niža od njene  unutarnje vrednosti.”[77]

O odnosu prema strancima dobru ilustraciju daje i jedan dopis Ministra trgovine  i  industrije iz 1922. godine. “Mi imamo i suviše stranog  elementa  u  Vojvodini,  Hrvatskoj  i Sloveniji i Bosni i Hercegovinim i dokle mi taj strani elemenat ne svalimo i dok on ne dobije naš mentalitet, dotle ne treba puštati strance  u  našu zemlju, do najređeg izuzetka. Mi imamo  u  zemlji 156  000  Jevreja, najmanje, i svaki i najmanji priliv smatramo kao škodljiv  po  narodno jedinstvo i gazdinstvo. Samo eventualno da posluže kao  učitelji pri podizanju industrije i to samo u preduzećima gde  mi  imamo  većinu kapitala”[78] To jasno pokazuje tendenciju isključivanja stranog kapitala iz učešća u domaćoj privredi. Ali i konkretna situacija u subotičkim fabrikama, od kraja dvadesetih godina svedoči da je strani kapital sve više prodirao i na ovo tržište. On se morao prilagođavati i pridržavati okvira, da njegovo učešće ne bude većinsko, te se u mnoštvu izveštaja subotičkih firmi višim nadzornim državnim telima javlja popis vlasnika akcija, njihove nacionalnosti i državljanstva, sa ciljem pravdanja da stranci nemaju većinsko vlasništvo.[79]  “Kraljevina SHS je imala razvijen sistem deoničarskih društava u industriji i novčarstvu, a institucija akcionarskih društava omogućavala je često stranom kapitalu “da se infiltrira u privredu pod zvučnim nacionalnim imenom i s uticajnim političkim ličnostima kao članovima uprave”.[80]

U gradu se je još 1919. godine uvodi poseban porez na strance, koji će pored posebnih dozvola za rad, opterećivati i u čitavom periodu boravak takvih lica u zemlji. U subotičkim fabrikama ipak su česti primeri da stručne poslove, koji iziskuju obučenu i kvalifikovanu radnu snagu obavljaju radnici – stranci.

Naredba o izgonu ratnih doseljenika,Ministarstva unutrašnjih dela, Otseka za BBB,onih koji su  su  se  u  Suboticu  naselili  u  periodu  od  27.7.1914.  godine, pogađala je   veliki   broj stanovnika. ( Sačuvana građa svedoči o blizo 1000  pokrenutih  postupaka za iseljavanje. IAS, F:47. XIX, 80. ) Ona je  obrazložena  nedostatkom stanbenog prostora.  Međutim,  mnogi koji  su  njome  bili  zahvaćeni posedovali su sopstvene stanove i kuće. Većina trgovaca,  fabrikanata, ipak je uspevala da izbegne iseljavanje,  obraćajaći  se  Ministarstvu MUD, u Beogradu, koje im je omogućavalo da ostanu,  pozivajući  se  na potrebe privrednog razvoja.

 

CARINE

 

 

Od 1920. godine doneto je na državnom nivou rešenje kojim je bio dozvoljen bescarinski uvoz mašina, alata, sirovina za industriju, čime se znatno doprinelo industrijskom poletu. I nekoliko subotičkih firmi (na pr. Ferrum) koriste takve uslove i povoljno uvoze mašine. Sa druge strane, sistemom carinskih zaštita, domaćem tržištu je bilo omogućeno da se razvija bez uticaja jake konkurencije.

 

NOVAC

 

Od stabilizacije domaće valute u 1925. godini, u privredi se osećala stalna nestašica u novcu, kreditima, i otežavala već inače poljujani položaj domaće industrije. “Bez potrebne materijalne stabilnosti industrija u Vojvodini vrlo osetljivo je reagovala na svaki pa I najmanji potres koji je izazivao nepovoljne repekusije. To je omogućilo lakše prodiranje stranog kapitala. Strani kapital je prodirao u ekonomski najrentabilnije grane industrije.”[81]

Posle Prvog svetskog rata opada vrednost novca u  svim  državama, osim u SAD. Smanjenje vrednosti novca će  tako  u  Jugoslaviji  1925. godine iznositi 1522%, u Rumuniji  4 386%  u Francuskoj 275%.[82] U 1931. godini nastaje izrazita finansijska kriza, banke  imaju  uloženih 15 milijardi, a u opticaju je samo 5. Svi su zapali u psihozu i povlače uloge iz Banaka.

 

 

 

U nedostatku kapitala  rad  velikog  dela  industrije  zavisio  je  od reparacija.

 

ENERGIJA

 

“Najnapredniji segmenti jugoslovenskog društva nalaze se 1918.  godine u procesu druge industrijske revolucije,tj. uvođenja električne energije u industrijsku proizvodnju kao pogonske snage.”[83]

U Subotici je 1938. godine čak 12  500  domaćinstava ili čak oko 50%  (broj domaćinstava po popisu 1931. iznosio je 24 466 ) koristilo je petrolej  za osvetljenje i trošilo 300 000 kg  tog  goriva. Za 154  automobila potrošnja je iznosila – 211 750 kg, za 40 teretnih vozila – 110 074 kg dizel goriva.[84]

 

 BROJ FABRIKANATA

 

Po  sumarnoj evidenciji “Udruženja  zanatlija”, u Subotici  je bilo 27  fabrikanata.[85]  Oni su upisani kao jedna od ukupno 73 vrste struka – delatnosti. Ukupno su najbrojnije bile zanatlije; cipelari – 242 i berberi – 214. U 1921. godini bilo je  2 000 zanatlija, od toga 1 500 -1 600 Mađara, 400 Bunjevaca (od kojega  su broja 90 % “mađaroni”) i tek ostalo 60-70 Srba, saznajemo iz dopisa gradskih vlasti TIK Komori u Novi Sad.[86]  U 1935. godini bilo je 1642 zanatlija. [87] Zanatlije su radi zaštite svojih interesa od države tražili pored zaštite i poboljšanja svoga položaja i mere protiv  konkurencije “velike industrije”[88]

Broj fabrika u Subotici je 1921. godine  iznosio 21, od toga je bilo 12 u obliku deoničkih društava  i 9 u inokosnom vlasništvu.[89]

Njihov broj (industrijskih  preduzeća) je 1933. godine  povišen na 66, a od toga je bilo 9 mlinova, 12 štamparija, 2 parna kupatila, 4 ciglane i 39 firmi drugih struka.[90]

 

Naslovna strana subotičkog lista Privreda od 15.11.-15.12.1930. godine

Za 1935. godinu postoje podaci o 61 fabrici.[91]

Zanatskih radnji je 1937. godine  bilo – 1 726  a trgovačkih i ostalih – 1 184. Broj  subotičkih  fabrika  je  1921.  godine iznosio – 21, 1933. – 66 a  1938. godine – 53. Razvijenost poljoprivrede je uslovljavala upućenost  industrije na nju, kao sirovinsku bazu i konzumenta gotovih proizvoda. Mlinarstvo se isticalo još u periodu Monarhije a u novim državnopravnim i prvrednim okvirima od 1918. godine, je bilo čak predimenzionirano. Na poljoprivredu se u najvećoj meri oslanjala i razvijena prehrambena industrija, zatim  proizvodnja štirke i lepila kao i veštačkih đubriva. Od ukupnog  broja iskazanih  fabrika  1938. godine bilo je:

13 mlinova

4 štamparije

2 pogona za izradu proizvoda od papira

4 fabrike štirke

2 fabrike sapuna

2  fabrike čokolade  i konditorskih proizvoda

7 metaloprerađivačke  struke

2 drvoprerađivačke

6 tekstilnih fabrika

2  za obradu  kamena i izradu cementnih roba

1 elektrana

1 hemijska  fabrika

1 crevara

1 pekara

1 serum zavod

1 klanica

1 ciglana

1 fabrika ribljih konzervi

1 fabrika za izradu celuloidne robe

1 trgovina i pogon za sastavljanje radio aparata.

 

U 1938. godini u  gradu rade 53 industrijska preduzeća sa 4 286 radnika.[92]

 

  POREZI I PORESKA POLITIKA

 

Poreskom politikom države Vojvodina je bila mnogo više opterećena nego drugi delovi. Ovde su bila uvedena 22 poreza i prireza. Posebnu teškoću je predstavljao ratni porez uveden oktobra 1919. godine, a koji je važio narednih devet godina.

Zbor subotičkih privrednika povodom poreza na dohodarinu i ratnih poreza ( na  ratnu  dobit za godine 1917-1920) održan je .16.4.1923. godine. Na njemu su oni istakli svoje nezadovoljstvo, te da je takav način oporezivanja pogrešan sa stanovišta narodne privrede, da su imovna stanja  poreskih obveznika preterano uveličana.[93]

Problemi koje taj stalež naglašava 1934. godine, vide se iz dopisa Trgovačko zanatske  komore, Udruženju industrijalaca.[94] Oni su bili sledeći: bankarstvo ne daje kredite, a inače su kamate visoke 12%,  sa još 2%  za zakašnjenja, građenje je stalo zbog trošarine od 35%  vrednosti cementa,  koji  je skoro postao luksuzna roba, samoupravne trošarine su počinjale  da imaju karakter srednjovekovnih međugradskih carina.

I dokument Udruženja  industrijalaca, Novi Sad[95], iz 1936. godine daje ilustraciju o aktuelnom stanju i problemima vojovđanske privrede. U njemu se navodi da postoje sledeći porezi:

Državni

  1. a) skupni porez na poslovni dohodak
  2. b) porez na luksuz ( mnoge robe danas više nisu luksuz )
  3. c) tečevina
  4. d) društveni porez (  slobodno  ga  utvrđuju porezni organi i to često

loše i pogrešno )

  1. e) posebni poreski dodatak

 

Samoupravno finansiranje – opštinski porezi

  1. a) trošarina

 

Kao otežavajuće okolnosti za poslovanje ističu da su železničke tarife prevelike  i da vlada nedostatak povoljnog kreditiranja. Ističu da “…kredit oživljava i održava privrednu   radinost.” I nastavljaju  “Kod nas se s jedne strane neopravdano i ničim dokumentovano (samo na osnovu nacionalno – političkih romantičarskih fraza ) vodi kampanja i borba  protiv  stranog  kapitala, ali se istodobno ne pomažu domaća preduzeća, jeftinijim kreditima.” Na području Udruženja bilo je tada 353 industrijska  preduzeća sa 48 143 radnika. ( bez mlinova ) Od toga ih je u Subotici bilo 40.

Sličan je i izveštaj Upravnog odbora Udruženja industrijalaca u Beogradu isto iz 1936. godine. [96] “Najveći pritisak osećala je industrija od raznovrsnih dažbina, kojima je njen rad opterećen. To je čitav jedan konglomerat raznih poreza, prireza, doprinosa, taksa, trošarina, dodatnih poreza, vanrednih  doprinosa,  luksuznih poreza, skupnih poreza, komunalnih, opštinskih, banskih i državnih  poreza. Treba biti zaista odličan stručnjak pa se snaći u celom tom krstopletu dažbina i odgovoriti tačno svakoj na vreme.”

I pojedini subotičani, članovi tog Udruženja, žalili su se na to stanje. Tako vlasnik mesarskog pogona Đula Korhec [97] ističe da je u neke gradove zbog visoke trošarine izvoz robe gotovo nemoguć, da su gradovi obrazovali cerinska područja, gde su zastupljeni i uski lični interesi.

 

 TROŠARINA

 

Novi gradski namet, trošarina, koja se uvodi  početkom  1930. godine [98], radi popunjavanja deficita gradskog budžeta, predstavljala je veliku teškoću za poslovanje svih  subotičkih privrednika, a posebno industrijalaca. Njome je predviđeno plaćanje po posebnim tarifama  za svu robu koja se unosi u grad. Time su opterećene i neke sirovine  i poluizrađevine koje fabrikanti nabavljaju van subotičkog trošarinskog regiona. Doduše predviđeno je vraćanje dela uplaćene sume, za proizvedenu robu koja se izveze iz Subotice, ali to je bilo skopčano sa nizom poteškoća.

Zbog tih razloga i problema “Lloyd”  je već  17.2.1930. godine organizovao posebnu sednicu sa tom temom, se  koje je upućena žalba gradskim vlastima na predlog o uvođenju trošarine, navodeći niz okolnosti koje će otežavati trgovinu i samu proizvodnju, i ugroziti opstanak mnogih firmi. Pored zajedničke žalbe u predmetu su sačavane  žalbe  pojedinih  firmi;   “Hartman i Konen”,  “Gingold Salamon”, i drugih kao i strukovnih sekcija, ciglara, obućara, šeširdžija,…  Pored  toga u njoj se naglašava i da je “Subotica jedan grad sui generis, ili još bolje rečeno:”najveće selo sveta”, kako se je naš sadanji gradonačelnik g. Selimir  Ostojić [99] veoma karakteristično izrazio. To selo se proteže na pr. prema Bačkoj Topoli  3 – 33  km.”[100]

 

KRIZA 1927-1934

 

Privrednici su ekonomsku krizu osećali još znatno ranije. Subotički Poreski odbor još 1927. doneo je  sledeće  zaključke u kojima ističe da je “…ekonomska kriza dostigla  svoju  kulminaciju”,  ali i delimično pokušavaju da objasne neke od razloga teškog položaja Subotice:

“Ekonomske i privredne prilike na teritoriji grada Subotice od ocepljenja bajskog trokuta, koji je sa svojim bogatim stanovništvom bio stup trgovine i industrije i prirodno zaleđe ovog mesta, s dana na dan se pogoršavaju u Subotica kao centar trgovine i industrije negda bogate Bačke ide u susret lošoj budućnosti. Ona je osuđena inicijativu da preda u ruke Novom Sadu. Jugoistočni delovi Bačke gravitiraju  Novom Sadu, a jugozapadni povukli su se u Sombor.  Subotica  je  upućena  na samu sebe.”[101]  O težini situacije u kojoj su se tada našle zanatlije, a tako i ostali privrednici, govori i istupanje Age Fistera, zanatlije – stolare, gradskog odbornika, na sednici gradske skupštine 1930. godine, gde je izneo da od 2 200  subotičkih  zanatlija “…danas barem 1600  nisu uopšte zaposleni”[102]

U 1931. godini “Lloyd” odgovara na jednu anketu KBU. i navodi  koje bi se mere trebale preduzeti za smanjivanja posledica  krize. Na  prvom mestu traže da izdavanje pasoša privrednicama ide brže i da putna isprava važi na duži rok, zatim; snižavanje a nepovećavanje  državnih poreza i u vezi s tim da se u Subotici, a ne u Somboru,  uspostavi reklamacioni odbor “…kako naši privrednici ne bi bili primorani ići u Sombor i podvrgnuti se oceni takvih ljudi, kojima  ovdašnje  prilike uopšte nisu poznate.”, da se ukine gradska trošarina i da se omogući zapošljavanje neophodnim stranim radnicima.[103] Od 1932. godine, sa izmenama u privrednom zakonadavstvu, uspostavljen je i Reklamacioni odbor u Subotici.

Iz Razolucije koju  januara 1932. godine donosi  Konferencija, sazvana da raspravlja po pitanju zbrinjavanja nezaposlenih, saznaja se da ih u Subotici, bilo ukupno oko 13 000, 2000 zanatsko industrijskih, 1000 običnih, i 10 000 poljoprivrednih  ( od kojih, doduše  samo u sezoni jedan deo nalazi posla) . To  je  uz članove njihovih porodica, značilo da 1/3 građana Subotice  “… usred  najjače zime besposlicu trpi bez dovoljno sredstava za  život.”[104] To je bila situacija koju subotička sredina još  nije nikada imala. Pored Berze rada, sindikalnih,  staleških  i   humanitarnih  organizacija i Grad će davati pomoć u svrhe  zbrinjavanja nezaposlenih i siromašnih, i osnivanjem udruženja “Dobro delo”.

Krajem 1931. godine, kao ilustracija krize, daje i podatak da “Lloyd” izveštava da mnogi privrednici pokušavaju da rasprodaju svoje automobile ili ih  čak uništavaju, jer  se porez  plaćao samo na upotrebljiva vozila Tada se auto, vrednosti 40-50 000, mogao se kupiti za samo 8-10 000 dinara.[105]

 

 ZBOROVI protestni

 

Subotičko “Udruženje Trgovaca i industrijalaca” uputilo je Ministru finansija, aprila 1923. godine, Rezoluciju u kojoj se žali na  visoke  poreze  za ratnu dobit, za protekle godine, 1917 – 1920. Isto udruženje organizovalo je zbor privrednika 26.6.1924. godine, na kome su  dotakli i pitanja  poreza deoničarskih  društava.  Zahtevali su  reviziju postupka njihovog oporezivanja. “Postoji fakat, da je prema akcionarskim društvima uveden neprijateljski sistem oporezivanja, koji ne samo da uzima  sav prihod, već nosi veliki deo glavnice. Dokazano je, da  preduzeće  sa jednim milionom prihoda,  plaća jedan i po milion na ime raznih poreza.”[106]

Poziv građanima na protesni zbor 30.08.1925. godine

 

Jedan od najvećih protesta je održan  14.2.1926. godine, također u organizaciji “Udruženja trgovaca i industrijalaca”. To je bio “zbor svih privrednih organizacija i staleža.”  Na  njemu su učestvovali: Pučka Kasina, Zemljodilska Kasina, Radnički sindikat, Trgovačka omladina,  Savez  gornjobačkih industrijalaca, Subotičko obrtničko udruženje,Udruženje  gornjobačkih  gostioničara , koje je bilo i organizator manifestacije.[107] Dr Ivan Brankovan na sednici gradske skupštine,  zahtevao je da se Rezolucija sa tog zbora iznese pred  vladu,  što je  i prihvaćeno i održeđeno posebno izaslanstvo za to.[108] U rezoluciji je pored ostalog naglašano:  “…glavni uzrok našoj već očiglednoj ekonomskoj propasti leži u teškom i neujednačenom oporezivanju Vojvodine.”

 

PRESELJAVANJE INSTITUCIJA

 

Subotička javnost  reagovala  je  izražavanjem  nezadovoljstva  i protivljenjem, na glasove o  premeštanju  državnih  ustanova,  Oblasne željezničke Direkcije, Pravnog fakulteta, Komande potiske divizije,  iz Subotice, koji  se  pronose  već  od  sredine  dvadesetih   godina. ( TZ Komora iz Novog Sada  je  1929.  pisala  Ministru  saobraćaja  sa zahtevom da Direkcija ostane )

Iz Subotice su do 1936. godine već preseljene sledeće institucije: Vojni okrug –  u  Stari  Bečej,  Državna učiteljska škola u Sombor,  Konjička podoficrska škola  i učenički eskadron te Advokatska Komora u Novi Sad.

Jedan od takvih primera je i Predlog Kraljevskoj vladi,koji su doneli  gradski većnici 1936. godine.[109] U  njemu se ističe da se oni protive preseljenju bilo koje državne ustanove  iz Subotice, te da bi takvi potezi nanali velike štete  na   privrednom,kulturnom ali i nacionalnom polju,   da Subotičani očekuju barem ravnopravan tretman  sa  drugim  gradovima  i da bi trebalo ići na osnivanje novih a  ne  na  oduzimanje  postojećih državnih  nadleštava. Poseban  naglasak  je   stavljan   na   potrebu osnivanja Poljoprivrednog  fakulteta,  kao najviše  odgovarajućeg  za ovaj kraj, gde većina stanovništva živi upravo  od  poljoprivreda,  pa bi za njeno unapređenje to dalo izuzetan doprinos.

Dalje   je navedeno da je  već dotadašnje stanje u  vezi  tih pitanja,  vešto koristila revizionistička  propaganda. “Ovo  stvara, pored  ostalog, jednu psihozu neverice i malodušnosti i kod našeg nacionalno  svesnog življa, prema našoj državi.” Dalje je navedeno: “U Subotici koja  plaća najviše poreza od svih gradova nestaće dobrih i sigurnih  poreskih  subjekata.”

Bez  obzira  na  te manifestacije neslaganja, 1939.godine iseljena je  iz Subotice “Oblasna Direkcija  državnih  željeznica”, koja  je  tada  imala   380  –   400 radnika, a uz nju i “Glavna radionica”. (Glavna radionica je bila  u sklopu  Mašinskog odeljenja Generalne direkcije u Beogradu ) koja je zapošljavala oko 300 radnika.

Od 1923. u okviru Direkcije  radila  je  i  posebna  Telegrafska radionica. Do 1925. imala je destak radnika, da  bi  pred  rat,  1940. zapošljavala čak 180.[110]

 

CARINARNICA

 

Glavna carinarnica je izgrađena 1931. godine. To je bila jedna od većih  državnih  investicija  u  Suboticu,  u  izgradnju  objekata   i infrastukture   oko   njih,   kaldrme,   kanalizacije   i    gvozdenog pešačkog mosta preko teretne stanice, uloženo je 14 miliona dinara.

 

SAJMOVI

 

“I subotički  sajam  i  izložba” održan je avgusta 1925. godine. Izlagači su bili iz zemlje ali i iz inostranstva. Izlagali su u kasarni 3. konjičkog puka[111] i vestibilu Gradske kuće. Najzapaženijima  su dodeljene posebne diplome.

U  Subotici  se  od  1929.  godine, u prvoj polovini oktobra održavala manifestacija  “Subotička jeftina nedelja”  gde  su privrednici ( poljoprivrednici, vinogradari, trgovci, zanatlije, fabrikanti itd.) iz  grada i zemlje  izlagali svoje proizvode. Bila je praćena kulturnim i sportskim  programima. koncertima, trkama biciklista, mačevalačkim,  fudbalskim utakmicama.[112]  Od 1934. godine nosi naziv “Subotička privredna nedelja  i izložba”.

Plakat za IV Subotičku nedelju i izložbu

 

UDRUŽENJA

 

Industrijalci Subotice su imali do 1932. godine dva svoja strukovna udruženja:

“Savez Gornjobačkih industrijalaca”, osnovan 1921. godine, koji je 1927.godine, kada mu  je na čelu bio Dušan Manojlović, imao 32 člana[113] ; i “Udruženje Trgovaca  i Industrijalaca” (poznato i kao “Lloyd”), čiji temelji sežu još u 1899. godinu , koje je bilo znatno brojnije, imalo  je  do 700  članova.[114] Spajanjem  tog udruženja sa “Jugoslovenskim  Lloydom”[115], tokom  1921. godine ( Predsednik u tom periodu je bio Antun Bešlić, direktor Banke ) nastaće “Udruženje trgovaca  i industrijalaca u Subotici”. U 1923. godini je imalo – 750 članova  (“…iz krugova ovdašnjih najuglednijih predstavnika trgovine, industrije i novčanih zavoda.”) u  1928.- 332, u 1929.- 626. Od toga je bilo: 430 trgovaca, 60 industrijalaca i zanatlija i 136 posednika, advokata,  lekara i drugih  profesija. Tada je predsednik bio dr

 

 

     

Marko Jurić                                                 Dr Vladislav Manojlović

 

Vladislav Manojlović,  potpredsednici  Imre Jakobčić i Geza Komor, a direktori: Dušan Manojlović i Lajčo Šreger.

Sekretar  tog udruženja do 1925. godine je bio  Aleksandar  Rajčić, podgradonačelnik.[116] zatim Milan Damjanović[117]. Dr Pavlović Miloš je vršio sekretarske poslove od 1928. godine. Tada mu je ugovorom određena ukupna mesečna plata  od 4000  dinara, pored određenog procenta od ostalih poslova koje je vršio za  stranke.[118]  Ugovorom mu je i zabranjeno da se  politički eksponira i vrši agitacioni rad. Zanimljivost je da se za taj  položaj interesovao veliki  broj  ličnosti, iz Subotice,  ostalih delova zemlje ali i inostranstva, kao na pr. Vasa Dolinka iz Apatina, dr Marko Žužić iz Zagreba, prof. Ljubomir Kosier, koji se tada nalazio u Berlinu, dr Ivo Rafaeli ( Raffaelli  ) iz Trsta.[119]

Od 1932. godine, na osnovu Zakona o radnjama ( doneŠenoh 5.11.1931.), koji predviđa  formiranje prinudnih  udruženja, dolazi do razdvajanja “Udruženja trgovaca i industrijalaca u Subotici” na dva udruženja: “Uduženje trgovaca”[120] i “Udruženje industrijalaca u Novom Sadu, povereništvo u Subotici” kojem je pripojeno i “Udruženje Gornjobačkih  industrijalaca”.[121]  Prvi predsednik tog novog udruženja (1932-1938 ) je bio dr Žiga Litman (Littman),  a zatim (1938-1940) Dezider Rot i  Gabor  Bela, (od septembra 1940). Zanimljivo je da je mesto sekretara  bilo rezervisano za dr Miloša Pavlovića[122].  Udruženje  je radilo “iako u vrlo skromnim okvirima”[123] sve do 15.3.1942. godine.

Jedana epizoda iz rada “Udruženje trgovaca i industrijalaca” u 1925. godini, vezana je za ime dr Mirka Kosića [124], tada sekretara “Trgovačko zanatske komore u Novom Sadu”. Njemu tada subotičko Udruženje upućuje posebne izraze zahvalnosti, pošto se zalagao i davao nagoveštaje da će se u Subotici ovoriti ekspozitura novosadske Komore, što je bio stari zahtev  subotičkih privrednika.[125] Ipak, sticajem niza okolnosti, do tog koraka nije došlo. Ličnost dr Kosića, je uveliko vezana za Suboticu. Ovaj priznati stručnjak, koji je nakon studija u Strasburgu, Ženevi i Cirihu doktorirarao pravne i filozofske nauke, od 1925. godine redovni je profesor za predmet politička ekonomija na subotičkom Pravnom  fakultetu. Ostavku na državnu službu (nastavničku)  podneo je 1931. godine, pod pritiskom posledica afere koju je izazvalo njegovo angažovanje upravo u Trgovačkoj Komori. U subotičkoj javnosti i štampi bilo je iznošeno da je to mesto u Komori nespojivo (“inkompatibilno”)  sa položajem redovnog profesora Pravnog  fakulteta. Po tim navodima ono mu je donosilo 10-15 000 dinara mesečno! ( “Subotički  glasnik”  21.2.1926.) Decembra 1930. godine, Disciplinski odbor Komore osudio ga je zbog niza  nepravilnosti u radu, stupanja u nekoliko Upravnih odbora akcionarskih društava, čime je i materijalo naneo štete Komori.

Pored tih u Subotici su postojala još neka privredna udruženja: “Udruženje ugostitelja” ( 1905-1948 ),   “Udruženje zanatlija” ( 1886-1950 ). Ono je već 1885. godine imalo je 704 člana. Nastavilo je da radi i nakon 1932, kada je donet Zakon o radnjama.

 

INDUSTRIJALCI U DRUGIM DRUŠTVIMA I ORGANIZACIJAMA

 

Stalež industrijalaca, kao jedan od delova subotičke društvene elite, angažovao se i u čitavom nizu van strukovnih društava i organizacija, kao što su bile masonske lože, Rotari klub, razna sportska, humanitarna ili dobrotvorna društva.

Privrednici, a posebno industrijalci, činili su tako i znatan deo članova u slobodno zidarskim ložama u Subotici. Iz perioda Monarhije, psotojala je loža  “Alkotás” (Stvaranje). Od 1929. godine javlja se i loža “Stella Polaris” (Sjeverna zvijezda), da bi se 1934. godine javila i jedna čisto jevrejska – “Matuad Jad”.

U loži “Alkotás” (Stvaranje) bili su: Arnold Balog, Đorđe Bondi, Šandor Farago, dr Jako Fišer, dr Andrija Frankl, Vuktor Grim, Adam Gutvajn, dr Emil Havaš, dr Elemer Kalmar, Ernest Komor, Ilija Lepedat, Mavro Levi, dr  Geza Levi,  Jovan Levi, Franjo Levi, Aleksandar Lifka,  dr  Aleksandar Magarašević, Cvetko Manojlović, inž. Milan Manojlović, Samu Nađ, Franjo Denegri, dr  Miloš Pavlović, Kosta Petrović[126], Lajčo Polak, Mihajlo Prokeš,  Dezider Rot, Josip Ruf, Iso Štrasburger, Nikola Švajgler, Stevan Vaci, Julije Vali, Kertes Samu,[127] ličnosti koje su bile akcionari ili vlasnici u niza subotičkih preduzeća. U “Sjevernoj zvijezdi” su bili: Franjo  Vukić, Adam  Gutvajn, Konen Vilim Jakobčić, Miloš Kurteš, Ilija Lepdat, Cvetko Manojlović, dr Mijo Mirković, dr Miloš  Rafajlović,  Aleksandar  Suvajdžić.[128]

U Subotici  je od 1928. godine postojao[129] i Rotari klub (Rotary club). Njegovi osnivači i članovi su bili i neki od istaknutijih industrijalaca, Vilim Konen Jakobčić, Dezider Rot, Viktor Grim, dr Miloš Pavlović. Rotari su bili organizacija elite, u svoje redove primali su samo najistaknutije predstavnike pojedinih profesija.

Vlasnici industrijskih preduzeća su organizovali i neka sportska udruženja ili klubove pri svojim fabrikama. Tako su sportske sekcije imale: Minerva, Ferum (Ferrum, šport klub), Električna centrala (Elektrik, šport klub električne centrale). Drugi od njih su se angažavali  u radu uprava već postojećih sportskih društava. Tako je predsednik (u 1927. godini) Hakoaha, jevrejskog kulturnog i športskog udruženja bio Marsel Kop, a S.A.N.D.A. subotičkog atl. Nogometnog društva  i Subotičkog društva za mačevanje Dušan Manojlović.

Industrijalci su bili članovi i drugih subotičkih društava ili udruženja, Kasina, lovačkih udruženja[130], Automobilskog kluba[131] i drugih.

 

I u humanitarno dobrotvornom radu imućniji stalež, pa tako i industrijalci, je davao svoj veliki doprinos, dajući značajne donacije postojećim udruženjima i ustanovama (Dobro delo, Dobrotvorna zajednica srpkinja, Dobrotvorna zajednica Bunjevaka, Crveni krst, Uboški dom, Kolevka, itd.). Pored toga neke ličnosti iz toga kruga su se posebno isticale i svojim ličnim angažovanjem na tom polju. Kao dobrotvorka  ostala je zapamćena supruga Rafaela Hartmana, Tereza Šreger (Schreger).

 

 

Tereza Hartman                             Tereza Hartman u poseti dečijoj ustanovi

 

              Industrijalci – Jevreji koristili  su priliku da se angažuju i u svojim posebnim verskim ili društvenim udruženjima, Mesnoj cionističkoj organizaciji (osnovanoj 1927), Svetom društvu Chevra Kadischa (osnovanom 1890), udruženju Talmud Tora,  Udruženju milosrđa dr Bernard Singer.

POSETE

 

Privrednici i gradski političari posećivali su i velike  svetske privredne manifestacije, pokušavajući tako da ostvare  kontakte  sa privrednicima iz sveta.

U organizaciji subotičkog  “Udruženja industrijalaca”  (“Lloyda”), tako je od 21.4. do 14.5.1925. godine, organizovana poseta sajmovima u Milanu, Bazelu i Parizu. Predviđeno je da na put krene delegacija od 23 člana iz čitave zemlje. Subotičane je predvodio  gradonačelnik Albe Malagurski sa suprugom Amalijom. Pored njih tu su bili i Žiga Ajzler sa suprugom, lekar, direktor Gradske  bolnice dr Paja Ivandekić, dr Radivoj Miladinović,  Mirko  Rotman,  dr  Cvetko Ognjanov, veleposednik, Milan  Damjanović,  sekretar  “Lloyda”Miško Pančić, trgovac i novinar Friđeš Farkaš[132].

Dr Pajo Ivković Ivandekić

 

TRGOVCI

 

Pored velikog broja (od 700 do preko 1000) trgovačkih radnji, u Subotici je postojalo samo nekoliko firmi koje su se bavile trgovinom na veliko i ostvarivale zavidan promet. U tu kategoriju su kao najistaknutije spadale: “Trgovačko  prometno d.d. za Vojvodinu” i “Emil Lederer” koji su se bavili uvozom i izvozom žitarica i prehrambenih proizvoda,  te trgovine metalnom robom – “Barzel”, “Koloman Senes” i “Piuković & Co.”, kao i 3 trgovine kolonijalnom robom.  “Postoje tri velika trgovca kolonijalnom  robom koja direktno uvoze iz prekomorskih krajeva.”[133] To su bili: “Klajn Geza”, “Nemenji i drug” i “Trafikant Gabor”.

 

DEONIČKA DRUŠTVA, KTD,KD

 

Forma akcionarskih (deoničarskih) društava preovladavala je i u subotičkim privrednim firmama koje su se mogle svrstavati u industrijske. Osnovna je definicija akcionarskog društva – da se ono određuje kao društvo koje se osniva sa unapred utvrđenom glavnicom, koja je razdeljena u određen broj akcija (deonica) jednake vrednosti i u kojem učesnici  sudeluju i odgovaraju svojim ulozima. Ono nije skup lica, već pravno lice – udruženje kapitala, izraženog u nedeljivim jedinicama koje se nazivaju akcije i koje su alikvotni delovi cele glavnice. Akcije glase na donosioca, mada su mogle glasiti i na ime. Osnovni organi takvog društva su: upravni odbor, nadzorni odbor, prokuriste, zbor akcionara, računopolagači.

O statusu akcionara u firmama u obliku akcionarskih društava kao i nadležnostima Komora i drugih tela i udruženja  nad njima, dobar opis da je TIiZ Komora koja piše 1931. godine u jednom odgovoru  subotičkom “Lloydu” [134]. U tom predmetu se  radi o traženju  odgovarajućeg uverenja, potvrde da je Ferdinand  Štamberger, akcionar “Industrije željeznog nameštaja”, a kojom bi se produžila njegova dozvola boravaka. U odgovoru se iznosi”…ali  ona ne može da izda od Vas traženo uverenje za g. Štambergera,jer  niko ne vodi evidenciju o akcionerima i o broju njihovih akcija u pojedinim preduzećima. Osim toga akcioneri i broj akcija mogu svakog dana da se, prema volji akcionera, menjaju. Jednako ni jedan akcioner nije suvlasnik dotičnih preduzeća, jer u akcionarskom društvima nema uopšte “suvlasnika”. Vlasnik svakog akcionarskog društva jeste društvo, kao firma koja je protokolisana.”

 

RADNICI

 

Poslodavci industrijalci su svoje radnike uobičajeno isplaćivali nedeljno. U 1934. godini čak se vodila anketa o tome koji je dan najpodesniji za isplate, te da li i to treba  zakonski  regulisati. Razlozi za pokretanje tog pitanja su socijalne prirode;  mnogi radnici, koji dobiju novac u subotu, potrošili bi ga još te večeri u kafanama. Subotičko udruženje industrijalaca daje sledeći odgovor: “Po mišljenju naših članova pojava, da pomoćno osoblje  svoju u subotu  primljenu platu potroši još iste večeri ili u nedelju, ne zavisi od struka, nego prvenstveno od  karaktera  pojedinca.” [135] Iz odgovora pojedinih fabrika, saznaje se da su mnoge ipak već od  ranije pomerile dan isplate sa subote na druge dane. “Zorka”  kaže  “…već prije 10 godina opazili smo da je isplaćivanje našeg radništva  krajem nedelje (subotom) štetno po njih, odnosno po njihove porodice, pa  već kroz 9 godina isplaćujemo zarade krajem dekade, t.j. 11,21,30  ili  31 svagog mjeseca.”, “Rotman” je isplaćivao  četvrtkom,  pošto  je  petak veliki pijačni dan, itd.[136]

Okružni ured za osiguranje radnika (OUZOR)  ima 1928. godine,  po podacima gradskih vlasti oko  19 000 članova,osiguranika.[137], a u 1933. godini, po podacima samog OUZOR-a, bilo je  17035 članova, iz industrije –  4 838, trgovine 2 605, kućne posluge  –  2630, zantlija –  4014,  itd.[138]  Broj osiguranika je u 1936. iznosio 21 668. [139]

Dragutin Gingold, industrijalac[140], 1936. godine, kao delegirani član (od  strane industrijalaca)  u  Nadzorni odbor ove ustanove, zalagao se za racionalizaciju rada ove ustanove i ukazivao je da isplate osiguranicima iznose samo 21%, a izdržavanje ustanova  radničkog osiguranja 50% ubrane sume na godišnjem  nivou. Prihod  OUZOR-a  je  u 1935. godini bio 6 771 827 dinara.[141]

Od 1920. godine radila je u Subotici i Javna berza rada. Tada se nalazila u prostorijama u Harambašićevoj 31.[142] Na tom mestu ostaje do 1934. godine, kada se preseljava u ulicu Paje Dobanovačkog 1  (Ugao Borisa Kidriča i Engelsove) U 1934. godini gradske vlasti su donele odluku i dozvolile da se na uglu Zmaj Jovine i ?? ulice započne sa podizanjem nove zgrada za tu ustanovu kao i za Radnički Dom.[143] Gradnja je završena tek 1939. godine.

U svojoj delatnosti bavila se posredovanjem pri pronalaženju radnih mesta za radnike koji su se nalazili u njenoj evidenciji, a davala je i razne vrste pomoći nezaposlenim radnicima – obezbeđivala je ishranu i prenoćište[144], povlašteni prevoz, itd.

Specifičnost ovih ravničarskih prostora  se aspekta nezaposlenosti se ogledala u tome da veoma veliki deo nezaposlenih radnika tražio, a u sezoni poljoprivrednih radova i nalazio rada upravo u tim delatnostima. Broj industrijskih nezoposlenih radnika je bio znatno manji. Isto tako, od ukupnog broja onih u evidenciji Berze, većinu su činili oni radnici koji su dolazili iz drugih delova krajeva. Ukupan broj onih koji su tražili posao je 1933. godine bio 8393, a broj uposlenih 1233. Čak 6636 nezaposlenih radnika je “otputovalo i otpalo” te ih je krajem godine u evidenciji ostalo samo 502.[145]

 

PRED RAT

 

U drugoj polovni 1939. godine javlja se ratna psihoza koja dolazeći iz Evrope zahvata i naše društvo. Ona se oseća kod u svim segmentima života, pa tako i privredi.

U snabdevanju malih potrošača dolazi do nestašica soli,  petroleja,  špiritusa,  čaja,  pirinča,  kakaoa, kafe, itd. Vršene su velike nabavke,  šire se pokušaji špekulacije. Vlada je donela Uredbu o suzbijanju skupoće i nesavesne špekulacije. Sresko načelstvo nadzire trgovinu i industriju. [146].Državni monopoli ne dostavljaju redovno ni so ni šibice. Cena niza proizvoda, na pr.sapuna su maksimirane.”Erika” 1940. godine tako  prodaje  1  kg  tzv narodnog sapuna  za 14,80 dinara.[147]

Industrijska preduzeća se nalaze u krizi, sve teže se snabdevaju sirovinama pogotovo iz uvoza, a i gotove proizvode prodaju i naplaćaju uz poteškoće.  Zbog učešća radnika na vojnim vežbama 1940. godine mnoga  preduzeća  još dodatno smanjuju kapacitete. “Štirak,  Marcel  Kop” dopis  “Opaža  se strahovita apatija i rad bez ambicija.”Električna željeznica  kaže  da se “primećuje selenje industrije i trgovačkih radnji iz Subotice.”Zorka”  smanjila  proizvodnju na minimum. Mlinovi nemaju sirovina. Nedostatak gorivog meterijala, i sirovina iz uvoza. Nedostatak deviza za uvoz iz neklirinških  zemalja,   ograničeni kontigenti uvoza kod Narodne banke.

Preduzeća su trebala da preduzimaju odgovarajuće mere u skladu sa vladinom “Uredbom o zaštiti od napada iz vazduha”, koja je doneta  1939. godine.[148]  U  1940. godini stupa  “Uredba o ograničavanju prodaje tečnog goriva”. Otežan je čitav promet i saobraćaj.

“Uredba o Jevrejima  imaocima  radnji koje obavljaju promet sa hranom  za  ljudsku  upotrebu”, donešena  je  5.10.1940. godine, i predviđala je postavljenje posebnih državnih komesara na  čelo  uprave jevrejskih radnji. To je bio jasan uticaj  novih  rasističkih  zakona, koji su se širili Evropom. Time je toj grupi onemogućen dalji promet  hranom  sa zemljama fašističkog bloka.

 

 

 

NAČIN ŽIVOTA

 

Sloj bogatijih građana – advokata, lekara, trgovaca, itd, veleposednika,  i industrijalaca, jasno se izdvajao od većine stanovništva i po načinu života, (radnom angažovanju i privređivanju, stanovanju, odevanju, putovanjima, higijenskim i kulturnim potrebama)  koji je često bio veoma luksuzan. Kod industrijalaca je prva velika razlika bila u pogledu načina sticanja sredstva za život, oni su se kao vlasnici bavili samo organizacijom proizvodnje, i ubirali profit, nisu učestvovali u fizičkom radu koji su proletri kao svoju jedinu vrednost prodavali na tržištu za minimalne nadnice  Oni nisu bili nastanjeni u skromnim kućicama od naboja bez osnovnih higijenskih preuslova, već je većina od njih posedovala objekte za stanovanje koji su savremenici nazivali – palatama, sa kupatilima, engleskim toaletima, mnogi su imali vile ili letnjikovce na Paliću, kuće i stanove po drugim gradovima u zemlji ali i inostranstvu. Dok je većina subotičana bila bez ikakvog prevoznog sredstva, dobar deo “salašara” I poljoprivrednika sa zaprežnim kolima, koja su teškim uslovima prohodnosti lokalnih puteva i bila najsigurniji prevoz, a samo retki sa kočijama, motociklima, biciklima ili skromnim automobilima,  industrijalci su  bili vlasnici raznih luksuznih automobila (Rolce Rols, Cadilac, Benz) a imali su i

 

 

 

 

 

privatne šofere. Od njih je potekla i inicijativa za osnivanje  “Automobilskog  kluba”  koja je išla preko “Lloyda”. Većina članova koji su pristupili bila je upravo  iz  redova “Lloyda”, odnosno industrijalaca.[149]  Oni su u velikom broju svoje automobile nabavili  pre  izbijanja velike ekonomske krize,    “da  bi  svoje  trgovačke poslove intenzivnije mogli obavljati”.

 

 

Dok mnogi nisu tokom čitavog života napuštali svoje mesto stanovanja i opštinu[150], subotički industrijalci su putovali po drugim kontinentima, što poslovno, što kao pravi turisti.

“Za  unapređenje  naše  industrijske  radinosti  od   prvostepene važnosti je sigurno potreba za dovođenjem u zemlju stranog  kapitala.” jasno je uočavao dr Kosić. [151]

Radio aparate je 1930. godine imalo samo 2480 subotičana.[152]

 

 

ULOGA  JEVREJSKE POPULACIJE U RAZVOJU INDUSTRIJE

 

 

Lokalna štampa, gotovo u čitavom  periodu  od  1918.  do  početka rata,  obilovala je antisemitskim člancima, Jevreji  su  optuživani  da privredno  i  finansijski  pokoravaju  zemlju.[153]

Učešće   Jevreja   u industriji   Subotice,   daleko   nadmašuje njihovu  procentualnu  zastupljenost   u   stanovništvu   grada.   Svi vlasnici fabrika 1921.  godine  su  bili  Jevreji,  a  u  akcionarskim društvima, drže većinski deo  akcija.  Sličan   odnos  se  zadržava  u čitavom međuratnom periodu. Od 14 preduzeća sa više od 50 radnika, 1931. godine, Jevreji su vlasnici 8 inokosnih firmi, a u 6 deoničkih društava su zastupljeni  u visokom procentu vlasništva akcija. Subotička populacija Jevreja beleži relativnu  brojčanu  stabilnost  u čitavom periodu 1910-1934.( za koje postaoje  statistički  podaci). Po popisima  stanovništva 1910. ima 3 508 Jevreja  ( 4,20% od ukupnog broja stanovnika Subotice), 1919.- 3 293, 1921. – 3 905 (4,29%), 1931. – 3 758, 1934. – 3 739. U odnosu na čitavu Vojvodine, to je velika  koncentracija, pošto Jevreja, po popisu iz 1921. godine  ima tek 1,4 %.

Po zadnjem popisu u  okvirima  Austro-Ugarske  Monarhije,  iz 1910. godine, grad Subotica ima 83436 stanovnika, od toga 34553 Južnih Slovena ( 41,41%), Mađara  46757  (56,03%),  Nemaca  1780  (2,13%),  a Jevreja je bilo 3508 (4,20%). Po  prvom  popisu  stanovništva iz 1921.obavljenom  u  novoj   državi,   odnosno   konačnim   rezultatima,grad Subotica je brojao 90961 stanovnika, od  toga  Jevreja  3905  (4,29%), Južnih Slovena 60930 (66,98%), Mađara 26749  (29,40%), Nemaca  2475 (2,72%). Po konfesionalnoj pripadnosti bilo  je  rimokatolika 89107,  pravoslavaca  6835,  i  izraelita  3883. Iz   navedenih podataka se zapaža da  jevrejska  populacija  u  Subotici  u  periodu 1919-1921, nije prelazila 5% celukupnog stanovništva.U čitavoj  Bačkoj je 1921. bilo ukupno 13995 Jevreja, što je  u  odnosu  na  1910.  bilo manje za 964.  Grad Subotica je za taj period  imao  397  Jevreja manje, što predstavlja relativno veliku razliku  i  govori  o  odlasku Jevreja iz grada.Po litereturi iz 1928.  zabeleženo  je za Jevrejsku crkvenu opštinu da ima 5040  duša,  a  Ortodoksna  jevrejska veroispovest 480 duša.  Gradske vlasti za  1934.  godinu  operišu podatkom da grad ima 102133 stanovnika, i  od  toga  3739  Jevreja,  u unutrašnjem delu grada 3640 i 99 na vanjskoj teritoriji grada, i da po veroispovesti ima 3685 “Izraelićana” na  unutrašnjem  delu  i  102  na spoljašnjem. I za ovaj period, Jevreji, tek po jednom izvoru dostižu učešće  od 5 %  ukupne  populacije  u  Subotici. Na  teritoriji  čitave Vojvodine u 1921. godini ima tek 1,4% Jevreja, i beleže opadanje  od 0,2%  u odnosu na popis iz 1910. godine.

Subotička jevrejska populacija je činila osnovu privrednika industrijalaca, od začetaka industrijalizacije u drugoj polovini XIX veka, do ratnih godina 1942/3, kada dolaze pod udare rasno diskrtiminatorskih zakona i akcija njihovog masovnog fizičkog deportovanja-uništavanja. Jedna od karakteristika koja se zapaža u njihovom privredno finansijskom usponu je generacijska, vertikalna povezanost a sa druge strane oslonjenost na rodbinske i bračne, vertikalne, odnose. Od očeva koji na temeljima zanatstva i  manufaktura izgrađuju i utemeljuju fabrička postrojenja, koristeći pri tome i čvrstu strukturu svoje nacionalne zajednice, stvarajući tesne poslovno – porodične odnose, do dece – naslednika koji nastavljaju i usavršavaju poslovanje porodičnih firmi, i dalje se povezujući uspostavljanjem novih familijarnih veza.

Socijalna struktura subotičkih Jevreja po po podacima dr Šandora Štajnfelda [154]je bila sledeća:  u njihovoj radno aktivnoj populaciji je bilo  3-10% veleposednika, industrijalaca, bankara,  30-35% intelektualaca, službenika, i slobodnih profesija, 50-55% zanatlija i trgovaca i svega 1-5% industrijskih radnika. “Jevreji su preko uloženog kapitala i preko rukovodećih položaja u subotičkoj industriji, bankama i veletrogovini bili zastupljeni sa 80-90%. Sa 60-70% držali su trgovinu na malo, veće i srednje zanatske radionice, a sa oko 40-50% su sačinjavali grupu intelektualaca i lica slobodnih profesija,…”[155]

Rezultati te male zajednice u domenu modernizacije proizvodnje, celokupnih ekonomsko privrednih dostignuća, kao i doprinosa celokupnom društvenom razvoju grada – nazaobilazni su.

Njihove fabrike, pogoni i  druge  nekretnine, tehnologija i obučena radna snaga,će biti  osnova  subotičke  privrede i u u novom društvenom  periodu od 1945.godine. Preživeli industrijalaci Jevreji, koji su se vratili u Suboticu, nakon ratnih  strahota,  naišli  su  na nove političko  ekonomske  odnose,  razvlašteni  su  i  većina  ih  se odlučila za selidbu u Izrael.

U 1953. godini,krojač Stevan Kalmar, u svojoj molbi za  smanjenje poreza, navodi da je u Subotici ostalo  samo  2-300  Jevreja.[156]   U 2003. godini JVO u Subotici ima 55? članova.

 

 

  CENE   1931.godine

 

struja, kw čas      6,80 din. za privatnike

5,00      za reklame firmi

5,20      za individualnu pot. (do 200 kw)

od 1,3- do 2,00 za velike potrošače

šećer  1 kg          12,00

kafa                    40,00

pirinač                10,00

hleb                    3,50-4,00

govedina             14-16,00

slanina suva        22-24,00

kobasica suva     28-30,00

 

Plate:

16 na dan, metlar u gradskoj službi

22 na dan, kočijaš u gradskoj službi

1300 mesečno. limar u gradskoj službi

1400 mesečno, šef odeljenja u gradskoj administraciji[157]

 

  1. 1939. godine

———————————————————————————

lekarski pregled               30             50 dinara

plombiranje zuba             60             60

meni ručak                       10             12

“a la carte”                        20             22

bioskopska ulaznica           8,5            8,5

okopavanje 1 č.                16             16

(bez hrane)

 

 

Cene su rasle.

1.9.1939.   9.12. 1939

———————————————————————-

hleb luksuzni               3           3,25

hleb crni                      2           2,25

hleb ražani                   2,50        3,00

jaja                               0,60        1,25

petrolej                        6           10,0

 

Indeks cena na veliko ( 1929=100)

  1. – 78, januar 1940. – 93, decembar 1940. – 143

 

 

 

GRAĐEVINSKA  INDUSTRIJA

 

 

Uvod

 

 

Industrijski razvoj, temelj i preduslov za izgradnju kapitalističkog društva, kao  dominantna  pojava  u  širim  razmerama, zahvatila je u drugoj polovini 19. veka  i Suboticu. Time će se i pored zaostajanja za najrazvijenijim  zapadnim  zemljama  a i drugim razvijenijim  delovima Monarhije ova sredina uključivati  u  moderne privredne  i  civilizacijske  tokove. Promene koje  će se dešavati pod tim uticajima  će biti duboke i višeznačne. Jedna od njih je i proces dugog  trajanja – prerastanje karaktera grada i njegovog stanovništva iz  polupoljoprivrednog u pravi urbani. Procenat stanovništva Subotice koje se bavilo poljoprivredom 1900. godine iznosi 59,4 a 1910.  godine se smanjuje na 53,5 da bi tek 1927.godine pao  na  manje  od  polovine populacije i iznosio 44 609 stanovnika ili 49 % od ukupnog broja. Broj onih koji se bave zanatstvom i industrijom je te  godine  dostigao  16 233 ili 17,8%. I na nivou Jugoslavije dominiralo  je  poljoprivredno stanovništvo.To potvrđuju podaci  popisa  stanovništva 1921.godine, po kojima je ta kategorija  iznosila čak 79,50%  od  ukupnog broja stanovnika.

Kraljevina SHS je bila izrazito agrarna  zemlja i stepen industrijskog  razvoja  je  u celini bio veoma nizak. Političko ujedinjenje je dovelo do stvaranja konglomerata  privrednih celina. [158] Delovi   iz   sastava  bivše Monarhije, Vojvodina, Slovenija i Hrvatska su prednjačili po razvijenosti industrije, zanatstva, trgovine i bankarstva,  odnosno  gradova  kao okruženja u kojem se stiču uslovi za takve privredne delatnosti.Tako je i Subotica, unoseći u Kraljevinu SHS gotovo  potpuno očuvane predratne privredne resurse, spadala u  red  razvijenijih  i većih gradskih  centara. Ona je bila među tri jedina  grada, sa Beogradom i Zagrebom, koja su premašivala broj od 100 000 stanovnika.

Većina subotičke industrije, prehrambena, hemijska, metalo-prerađivačka, je bila upućena na agrar, kao sirovinsku osnovu ili konzumenta gotovih proizvoda.Građevinska industrija Subotice je u periodu Monarhije bila orijentisana nna   zadovoljvanjenarastajućih lokalnih potreba, u prvom redu grada,  ali i na izvoz.

U ovu granu industrije spadaju preduzeća koja su se bavila proizvodnjom  građevinskih  materijala,cigle i crepa,izrađevina od kamena, betona  i produkcijom cementa, kreča, asfalta te samom građevinskom  delatnošću. Do 1918.godine ona  je bila spadala među najrasprostranjenije u Vojvodini. Preduzeća za proizvodnju  cigle i crepa su zauzimala drugo mesto po brojnosti,odmah iza mlinarskih preduzeća. Dobra sirovinska baza (ilovača),  povoljne mogućnosti prevoza  (železnička mreža i tarife,vodeni  putevi) i izgrađena struktura proizvodnih kapaciteta uz razvijenu potražnju, čine u periodu Monarhije temelj prosperiteta ciglarsko-creparske  industrije. Suženo tržište  u novoj državi uz smanjenu građevinsku aktivnost uticaće da ova  grana  industrije  radi  sa nepotpunim   kapacitetima, odnosno sa tridesetak procenata iskorištenosti u međuratnom periodu.Stanje  u subotičkoj građevinskoj industriji je bilo slično.

Postojao je niz preduzeća ove grane, koja su bila osnovana još krajem 19. i početkom 20. veka, kada se Subotica ubrzano  izgrađivala. Ona će uz nove firme, osnovane posle 1918.  godine,  činiti  temelje građevinske industrije u gradu.

Prve ciglane u Subotici  osnovali su inž. Titus Mačković 1879. [159] i Mihajlo Prokeš  1886, a  “Industriju kamena i kamenorezačkih proizvoda” osnivaju braća  Levi (Löwy) – 1892. godine. Ciglana Molcer je proradila 1898. godine a ciglana Bernarda Glida  1900 godine.Asfaltno preduzeće osnovao je 1889. godine Bertalan  Karšai [160].

 

Bertalan Karšai (Karsai Bertalan)

U  Aleksandrovu je  1904.  godine  otpočela rad “Ciglana  Kovač”. Kamenorezačka firma  “Palatinus” je započela  rad  1908. godine. Ciglana i krečana Kladeka i drugova je  radila od 1908 do 1918. godine a Rajhlovo deoničarsko društvo za izradu keramita i ciglana od  1907  do  1911 godine. “Subotičko građevno d.d.” je  radilo  od 1911.  godine[161], De Negri  i  drugovi  su imali registrovano ortačko društvo za proizvodnju cementne robe od 1913.  do 1921. godine.

 

Nacrt za kružnu peć

Posle rata započela su sa radom sledeće firme:“Bačvanska tvornica cementne  robe i građevno d.d.”  (1919.godine), “Labor d.d.” (1922.),”Deoničarsko  društvo za podizanje stanova”  (1928.), koja  su spadala u industrijska te subotička filijala “Srborita”  i “Primarius” koja su bila manjeg obima. [162]

Subotička preduzeća građevinske grupe su od  1918. godine bila prinuđena da zbog niza okolnosti, u prvom  redu  visoke železničke tarife, tržište za svoje  proizvode i usluge  traže u samom  gradu i okolini. Tako će razvoj i izgradnja   Subotice  predstavljati preduslov i okvire za njihovo poslovanje. Pored  privatnih  investitora tu će najznačajniju ulogu  imati  gradska  vlast  koja  je  kreirala urbanistički razvoj grada, raspolažući svojim fondovima za te svrhe, ali i  više,  državne  instance  vlasti  koje  su planirale  globalni razvoj  na  nivou  države.

Grad se u periodu pre 1918. godine, po mnogim pokazateljima, već razvio u pravi centar  ovog regiona. Brojno stanovništvo, površina gradske opštine,  komunikacijske veze, železnička i putna  mreža, razvijena privreda, posebno poljoprivreda ali industrija upućivali su i omogućavali Subotici da u se u njoj razvija i građevinska delatnost.Centar grada je poprimao moderna obeležja, nicale su stambene  zgrade, palata, trgovine,popločavale se ulice, a visoki  toranj  monumentalne Gradske kuće, dominirao je okolinom.U promenjenim društveno političkim uslovima, ulaskom u novu jugoslovensku državu, Subotica će  pokušavati da obezbedi uslove za razvoj na privrednom i građevinsko urbanističkom planu. Izveštaj  gradskog  inženjerskog  otseka o građevinskoj delatnosti  u periodu 1918-1938. godine, dobar je  pokazatelj koliko se u tome uspelo. [163]

Na  velikoj  površini od 809 166 kvadratnih kilometara prostirala se opština Subotica. Sam grad je bio podeljen na unutrašnju i spoljašnju teritoriju.”Centar Subotice imade  karakter grada dok okolina  ovog centra i periferija imaju sve osobine sela”. [164] U unutarašnjem delu bilo je 7 929 kuća a u spoljašnjem,  koji je  zauzimao površinu od 787 kvadratnih  kilometara,  8967  kuća  i  na kupalištu  Palić  402  kuće. Jedan  od  nasleđenih  problema  uređenja grada, koji se nije rešio ni u međuratnom periodu, bio je nedostatak  vodovodne  i kanalizacione mreže. Stanovništvo se snabdevalo vodom sa 72 javna arteška bunara i većeg  broja privatnih bunara.Na izgradnji kanalizacije koja “…postoji delimično izgrađena, bez smišljene osnove.” radilo se i od 1918. godine. Tako je  postignuto  da  “ciglom, betonom i drvetom izgrađeni kanali iznose  ukupnu  dužinu  od 31 698 m.” [165] “Subotica je jedan od najvažnijih saobraćajnih  centara  Kraljevine, a svakako najvažniji  saobraćajni  centar  Vojvodine.Tu se  koncentrišu sve železničke linije i  svi  drumovi, koji teku u Bačkoj,  od  juga, jugozapada  i  jugoistoka  spram   severa,…” [166]  Izgradnja internacionalnog puta Beograd  –  državna  granica  koja  je  započela 1934, a dovršena 1937. godine bila je najveća državna  invcesticija putne  mreže  kroz Suboticu.

Od ulaska u novu državnu  zajednicu do 1938.  godine bilo je izgrađeno  1 833 nova stanbena objekta i  7 567 sporednih,  salaša i adaptacija.[167] Ta statistika  se  odnosi  na  sve  novogradnje, bez obzira na meterijal,odnosno,  uključeni  su  i  objekti  od  cigle ali i od naboja i nepečene cigle, od toga  najviše  1 535 prizemnih kuća, 52  jednospratne,  11 dvospratnih, 25 javnih zgrada i 82 industrijske. Prostor Segedinskih vinograda je bio predviđen  novim urbanističkim planom za  izgradnju   industrijskih  postrojenja  i radničkih kuća, što se od 1923. godine i počinje realizovati. Plan za  širenje grada u Segedinskim vinogradima potiče još iz 1914.  godine. U 1920.  godini gradske vlsti su donele odluku da se poveća broj građevinsko tehničkog osoblja u gradskoj službi upravo i zbog poslova oko planiranog širenja i regulisanja grada. “Tendencija širenja grada je  na  svaki  način  u smeru  Palića…”  rečeno  je  tom  prilikom. [168]I zaista, ulice su tu bile smišljeno planirane, pravilne i prostrane,kuće uglavnom prizemne “… građene u slobodnom  otvorenom  obliku sa predvrtom  i obilnim pristupom svetla i vazduha.”[169] Mnoge industrijske firme izgradile su svoje objekte u tom delu grada ( IX, X, XI krug ): “Ferrum d.d.”“Hrast  d.d.”,  “Ferrum livnica d.d.”,  “Fabrika  štirke Kop  i sinovi”,  “Sever  d.d.”,  “Fabrika željeznog nameštaja  d.d.”, “Zefir d.d.”, “Bačvanska tvornica cementne  robe i građevno d.d.”.

Neke od  najznačajnih  gradnji  koje  su posle  1918. godine izvođene  u Subotici su bile: Štrand kupatilo na Paliću, sa  600  kabina, koje je podignuto 1921. godine. Odluka  o podizanju Štrand kupatila na Paliću i  izgradnji pristaništa za čamce,  je  donešena  1920.  godine. Za  te  svrhe  je bila  predviđena  suma  od  200  000  kruna. [170].  Rekonstrukcija Pozorišta je izvršena 1926. godine, Glavna carinarnica je podignuta 1931, Sokolsko sletište 1936.  a Jugoslovenski narodni dom se završava u  1937. godini. Iznos  sredstva utrošenih  do 1938. godine   za izgradnju privatnih objekata, iznosio je 201 milion dinara, 45 miliona dinara je koštala gradnja javnih objekta, za ulične kaldrme i trotoare plaćeno je 42 a 2,8 milona  dinara za radove na kanalizacionoj  mreži.  Zanimljiv je i plan  gradskih  vlasti za gradnje u narednom periodu. Njime je bilo predviđeno  da  državne vlasti  učestvuju  u izgradnji: aerodroma, radio stanice, zgrade za poresku upravu, osnovnih škola, pešačkog  mosta preko železničke stanice. Opština je planirala da izgradi  novu  klanicu  (stara  je  poticala  iz 1891.), tržne tremove, vodovod i kanalizaciju, postrojenja za prećišćavanje otpadnih voda (koje su išle direktno  u  Palić)  te  da izvrši asanaciju terena u blizini Gradske bolnice.

Stepen izgradnje grada dobar je  indikator  za  stanje subotičke građevinske  industrije  ali  i  privredno  ekonomskih potencijala  u celini.U prvim poslertnim godinama, građevinska delatnost u  gradu je skoro potpuno zamrla. Broj sagrađenih  kuća  za  stanovanje,  u  1920. godini je iznosio samo – 35.[171]

I u kasnijim godinama, pokazuje se relativno zaostajanje u izgradnji stanova  i  drugih  objekata  u  odnosu  na  neke  druge gradove,u prvom redu Novi  Sad,  koji  1929. godine postaje  politički centar Vojvodine  i  ubrzano  uvećava  broj  stanovnika  i  privredno ekonomsku osnovu, beležeći izuzetno snažnu  građevinsku   delatnost. [172]Sa druge strane ” …vidi se mađutim da najveći grad na komorskom području – Subotica – ne pokazuje gotovo nikakvu  građevnu  delatnost.” [173] To je potkrepljeno sledećim podacima: broj  prizemnih  novogradnji  od cigle, u 1929. godini,u Subotici je bio – 63, a u Novom Sadu – 274.Broj vovopodignutih fabričkih radionica pokazuje još  veće  razlike  u korist Novog Sada, gde ih je u 1927. podignuto 35 ( 6 u Subotici), 1928. – 25 ( 11 u Subotici ) i u 1929. godini – 17 ( 3  u  Subotici  ).

Grad je uočavajući potrebu veće i brže građevinske  delatnosti, već od  1920.  godine  pokušavao da je  pospeši  davanjem  oprosta  od gradskog poreza za sve  novogradnjena  10  godina.  Obrzalažući  tu odluku Senat  navodi  da  vlada  velika  nestašica  stanova  i  da  je građevinska struka u velikoj besposlici. Sličnu odluku grad je doneo i 1927, kada je oprost gradskih poreza dat za sve novogradnje na  period od 20. godina. Posebnu pogodnost imale  su  industrijske  firme  (sa minimumom uloženog kapitala od 1 miliona  dinara),  kojima  je  oprost poreza davan na 15. godina. Objektivne privredne teškoće uz periferni,  granični  položaj Subotice i mahom  negativne  političke konotacije  i zaključke  strategijskog karaktera, uslovljene ispecifičnom nacionalnom  strukturom  grada  na severnoj straži nove države,koji  su donošeni u  centru političke moći – Beogradu a  koji rezultiraju  njenim  zapostavljanjem  na  državnom nivou, doprineće sporijem napredku  odnosno  zaostajanju  Subotice  na privrednom nivou, u periodu posle  1918.  godine.To  se  odnosi i na građevinsku industriju,kojoj  novo  kreirana  ekonomska  klima   nije omogućavala potpuniji razvoj.

Sudbina ciglana daje  dobru ilustraciju položaja čitave privredne grane. Do godina velike ekonomske krize radile su 4 pojedinačne firme, na dostižući svoju poptunu iskorišćenost. Stvaranje kartela 1930. godine, udruživanje postojećih subotičkih ciglarskih firmi, bio je potez kojim pokušavaju smanjiti konkurenciju i zadržati nivo cena cigala.

Pregled koji sledi pokušaće dati sliku građevinskih  preduzeća  u Subotici između dva rata.

 

CIGLANA “MAČKOVIĆ”

 

Ciglana inženjera Titusa Mačkovića[174]  izgrađena  je  1879.  a  1893. godine pretvorena  je  deoničarsko  društvo[175]  i  od  tada nosi ime “Elsö szabadkai géptegla  és  cementáru  gyár  r.t.” ( koje je posle 1918. godine izmenjeno na “Prva  subotička  parna  ciglana  i tvornica cementne robe d.d.”).

Njen osnivač je smatrao da grad treba da se izgrađuje  isključivo od tvrdog  materijala,[176] što  je  i  predložio  gradskim  vlastima. Kao doprinos toj ideji on i osniva prvu ciglanu u Subotici, pored koje je izgradio za sebe zamak-kulu.

Već u prvim godinama svoga  postojanja  nailaziće  na  teškoće u poslovanju i beležiti gubitke.Posle smrti osnivača i glavnog akcionara Titusa Mačkovića, septembra 1919, kada ciglana nije radila, naslediće ga sestra Leontina i preuzeti vođenje nad Upravnim  odborom.  Poslovni direktor ciglane biće njen sestrić Beno (Benedek) Mačković, inženjer.U novoj  državi  če  ova  firma  biti  stavljena   pod   sekvestar   kao imovina neprijateljskih  podanika. [177] Sa radom će započeti tek 1923. godine, pošto je dobila zajam od Narodne banke, 450  000  dinara,  na osnovu   zaloga kod Opšte privredne banke iz  Subotice, za pokretanje proizvodnje.Time će, posle duže  pauze,  biti  započet  rad ciglane ali će pozitivni rezultati izostati.

 

 

Sukobi akcionara i uprave, afere  koja  će  uslediti  nakon  toga, označiće i početak   kraja najstarije subotičke ciglane. [178] Tom prilikom  je  proizvedeno  1 milion  cigala  i prodato  Leontini  za  sumu od 933 600 dinara. Preduzeće je bilo prezaduženo, zgrade oronule, mašine  neupotrebljive, zemljište na placu ciglane  nepogodno  za  dalju  fabrikaciju  cigala, Leontina  optuživana od  ostalih  akcionara  da  je  nestručno  vodila poslovanje – to je bio  put  u  likvidaciju  koja  je  započela  1931. godine. [179] Sama Leontina Mačković je  bila  prinuđena  da  rasproda celokupnu svoju imovinu,  a  svoj  uloženi  kapital,  akcije, nisu u potpunosti spasili ni drugi deoničari,između ostalih: Beno Mačković, inženjer, Imre Prokeš zemljoposednik, dr  Jovan Milekić advokat, dr Deneš  Sterlicki  advokat, dr Aron Sekelj advokat, dr Jako Fišer[180], advokat i tridesetak drugih sitnijih akcionara.

Sama ciglana je bila podignuta na delu grada poznatom kao Bajnat, pored Senćanskog groblja, na površini od  preko 16  jutara.

 

 

Kapaciteti pogona su bili 3 000 000 komada cigala godišnje uz rad 150 zaposlenih.U  1927.  godini  radila je sa 10%  kapaciteta.

Nakon izrečene likvidacije, svi objekti ciglane su porušeni[181]  i upućena  je molba za  parcelizaciju zemljišta, da bi se placevi mogli prodati, ali je ona odbijena, pošto su vlasti ocenile da lokacija nije pogodna za širenja grada, odnosno  da  zemljište ne odgovara za izgradnju objekata za stanovanje. [182]

 

 

CIGLANA “MOLCER”

 

Ova ciglana je osnovana je 1898. godine od strane  Dragutin Molcera (Molczer Kálor) i Rajhl (Reichl) Ferenca. [183] Nalazila se na adresi Zapadne ugarnice  418,  na  površini  od  20  jutara. Obrtnica je izdata  pod brojem  2 225,  1898. godine.

 

 

Posle I sv.  rata je nastavila da radi kao novo  ortačko, javno trgovačko  društvo,  članova  Molcer  Kalora,  dr Prokeš Mihajla i Glid Marije (udove Glid Bernata).

Imala je instaliranu parnu mašinu od 85 KS, ali je  preovladavala ručna proizvodnja. Radila je sa nadničarskom radnom  snagom  i 1927. godine ima 31  muških i 13 ženskih  radnika, a  naredne  godine  47 ukupno. Nadnice za mušku radnu snagu su bile 30 dinara,  a za žensku samo 20 dinara dnevno. Radila  je sezonski, obično 3 do 5 meseci  godišnje. Proizvodila je do 4  miliona komada  cigala, mada joj je maksimalni kapacitet bio do 12 miliona  cigala  uz zapošljavanje  150 radnika.Po  podacima  mesnog  Udruženja  industrijalaca  i   trgovaca, iskorištenost kapaciteta u 1927. godini je dostizala samo 30%.[184] Učestvovala  je  na  licitacijama koje su raspisivale velike državne firme, kao Direkcija državnih železnica, koja je 1928. godine tražila snabdevača za 300 000 komada cigli, za cenu od 150 000 dinara. [185]Od 1930 do 1932. godine nije radila, a  1933.  godine  proizvela  je 2  500  000  miliona  cigala. [186] Udruživanje 1930. godine, sa ciglanam Prokeš I Glid, I stvaranje firme Molcer Karlo i dr. posledica je tada vladajuće  ekonomske krize. Krajem tridesetih godina Molcerovi, Karlo st. i Nandor Molcer su i otkupili ciglanu udove Bernata Glida.

Karlo Molcer je 1927. godine dobio i dozvolu za podizanje  sušare za hmelj na prostoru ciglane (k.č. 27300).[187]

Ciglana je radila i za vreme II sv. rata. Pored toga Molcerovi 1943. godine instaliraju postrojenja i za kudeljaru. Sin osnivača Karlo ml. formalno je pruzeo od oca rukovođenje  poslovima u tom periodu. Kao i kod mnogih drugih subotičkih firmi, ta činjenica karakterisana kao privredna saradnja sa okupatorom je uzeta kao  jedan od kljućnih razloga kojima  nove vlasti obrazlažu pravne postupke, kada  januara 1947. godine konfiskuju to preduzeće. [188]

 

 

CIGLANA “KOVAČ

 

 

Osnovana je 1904. godine, na adresi Aleksandovo  201. Osnivači  su bili Rajhl Ferenc, Vilmos i Nandor. Kao deoničarsko društvo pod imenom “Reichl féle keramit és gepteglagyár r.t.” radiće od  1907. do 1911. godine, kada je ubeležen prestanak. Kovač Antun (Kovács Ántal) je nakon toga preuzeo bivšu Rajhlovu ciglanu, koja  se prostirala na površini od 40 jutara i proširio  je  pečenjem kreča,  proizvodnjom  crepa  i keramike i šamotnih cigala. Radi toga je  zaposlio  i  jednog  stranog stručnjaka, “keramijskog”  inženjera Hantih Hajnriha (Heinrich Hantich) čehoslovačkog podanika. U molbi Inspekciji rada,  vlasnik za njega navodi: “On je kao  takav sada  jedini keramijski  inžinjer u državi našoj. On sada  sastavi  keramijsko odelenje i izučava radnike u ovoj struci. Zato vrlo važno i za mene  i za obrt, da se ova struka, što još nepoznata kod nas, razvije.”[189]

 

Ciglana Reichl na karti grada iz 1921. godine

 

Kovač  je  poticao iz bogate  zemljoposedničke  porodice, čiji imetak  je 1935.godine procenjen na 10 miliona dinara[190] I sam vlasnik će često boraviti u Mađarskoj odakle dolazi da kontroliše rad cilane. Tako je  1928. godine  došao u Suboticu iz Budimpešte, da bi posetio i ciglanu. Tom  prilikom ju je i izdao  u zakup.

Ciglana je imala kapacitete i procenat iskorištenosti  u nivou ostalih subotičkih  ciglanama. I ona je uz mašinski parni  pogon upotrebljavala nadničarsku  radnu  snagu  i radila sezonski. Broj zaposlenih je  varirao  od  61 u 1925. godini do 66 radnika u 1927. godini. [191] U 1927. godini radila je sa polovinom kapaciteta. [192]

 

      CIGLANA “HERMAN”

 

 

Javno trgovačko društvo “za fabriciranje cigala” koje su osnovale Lea Herman, rođena Braun, iz Subotice i Marta  Albahari  iz Zagreba, sa poslovođom  Vilimom Hermanom [193], zakupilo je  1928. godine  ciglanu Kovač. Ono je nastavilo da radi na izradi cigala,  crepova  i šamotnih cigala, zatečenim mašinskim instalacijama.

Pogonsku snagu obezbeđivao je 1 parni kotao, od 10 atmosfera, snage 70 KS  i elektromotori.  Mašinskim  pogonom  se mešao sirovi materijal, pokretala presa  za  oblikovanje  cigli  i  pokretna  traka kojom su sirove cigle transportovane do okrugle peši sa dva dimnjaka u kojoj se vršilo pečenje cigli. Broj zaposlenih je 1928. godine iznosio 58.[194] Radno vreme je bilo od 6 do  17 sati, uz  odmor pola  sata ujutro i 1 sat po podne.

Ciglana je radila za subotičko tržište ali je  i  izvozila  svoje proizvode  u Mađarsku. Udruženje trgovaca i industrijalaca iz Subotice javlja 1928. godine  Direkciji železnica da je za ovu ciglanu  potrebno obezbediti, u sezoni kada radi, od 1.avgusta  do 15. novembra,  ukupno 150 vagona.( 1 vagon = 2400 kom. cigala) [195] “Opšta kreditna banka d.d.” iz Subotice je preuzela upravljanje nad ovom  ciglanom  1930.  godine. [196] U tom periodu najveća godišnja proizvodnja je iznosila 6 000 000 cigala, a broj zaposlenih se kretao  do 150.

Molcer Karlo je kupio ovu ciglanu 1930. godine.

 

 

 

            CIGLANA “PROKEŠ”

 

 

Osnovana je 1886. godine.Nalazila se u blizini groblja, na adresi Bajski vinogradi 10  (164 ).  Površina sa koje se  vadila  ilovača iznosila  je  21  jutro. Okrugla  peć  je  izgrađena  1891.  godine. Stari dimnjak je, zbog jednog oštećenja od udara munje, 1928. godine zamenjen novim, visine 40 metara. [197] Osnivač joj  bio Mihajlo Prokeš[198], a angažovan je bio I njegov sin istog imena advokat i veleposednik.

Nije raspolagala mašinskim pogonom, svi poslovi su obavljani ručnom radnom  snagom. Imala je najmanji kapacitet od subotičkih ciglana, do 2 000 000 komada cigala godišnje, i zapošljavala  u skladu  sa tim i najmanji  broj radnika. Tako je 1928. godine imala samo 22 radnika.

Od 1930. godine stupa u zajedničku firmu sa ciglanom Molcer i Glid.

Nakon rata su nove vlasti dale procenu da instalirana peć može da radi još  25-30 godina. [199]

 

 

 

    CIGLANA “GLID” ( “STEVAN”)

4)

 

Započela je rad 1900. godine. Nalazila se na adresi Tuk ugarnice (Senćanski put) 114. Nakon rata nosila je  naziv  “Bernat Glid fabrika kreča  i cigala”. Tada je vlasnik ove ciglane je bio  Bernat  Glid (Glied) [200] koji  ju je vodio sve do smrti  1927.  godine, kada je njegova  naslednica, kćerka Katarina Marija udata Dajč (Deutsch) [201], poverila vođenje firme svome  mužu Samuelu Dajču (Deutsch).[202]

 

Ciglana Glied na karti grada iz 1921. godine

 

Pošto se nalazila u blizini pruge,povezana je bila na železničku mrežu sopstvenim kolosekom. I ova ciglana, koja se  bavila i pečenjem kreča, imala je kružnu peć, a proizvodni proces se  obavljao  pretežno ručnom snagom. Stepen iskorištenosti je 1927. godine iznosio 50% kapaciteta, koji je iznosio 5 000 000 komada cigala godišnje.  Teškoće koje su  pogađale  čitavu  ciglarsku  struku  nisu  poštedele ni ovu ciglanu, pa je firma 1933. godine prestala sa radom, da bi iste godine Dajč Marija ponovo registrovala ciglarsku  tvornicu [203]  pod imenom “Stevan” koja je radila do 1936. godine. U vlasništvo Molcerovih prelazi 1936. godine.

 

Nakon  rata sve subotičke  ciglane su nacionalizovane. Od njih je formirano  gradsko ciglarsko preduzeće “Građevinar“. Zanimljivo je da pored ostalih, iskrsavaju i roblemi  zbog  nedostatka sirovina, zemljišta. [204]

 

 

“LABOR DEONIČARSKO DRUŠTVO ZA PODIZANJE STANOVA “

 

 

Osnovali su ga 1922. godine Josip Hartman [205], Vilim  Konen (Conen) [206], Ludvig (Lajos) Šreger [207]dr Jako  Fišer i Mirko Kemenj sa osnivačkim kapitalom od 1 000 000  dinara.  Ubeleženo  je  u registar  Sreskog  načelstva  D 50/1922. To je zapravo bilo sestrinsko preduzeće subotičkog izvoznog  giganta  firme  “Hartman  i  Conen”  (i adresa mu je bila ista – Preradovićeva 18), što je i ozvaničeno 1938. godine,  kada  se  uz  promenu  pravila  društva menja i naziv u “Hartman i Conen Labor d.d.”. Kao predmet  rada  je navedeno: “Kupovanje i prodavanje nepokretnosti i zidanje kuća;trgovina i prodaja jaja, živine, perja i  voća,  kao  i  eksportiranje  ovih  u živom i zaklanom, svežem ili konzerviranom stanju i to na  veliko  ili malo.” [208]

I do  tada se bavilo podizanjem  najamnih  palata  i  prometom nekretnina.  Izgradilo  je  spratnu  najamnu  palatu u Jelačićevoj ulici 2. Cena izgradnje je bila preko  1,5  miliona  dinara. [209]

Beogradska firma “Labor, tehničko preduzeće za izgradnju modernih puteva” javiće se od 1934. godine kao glavni izvođač radova na izgradnji internacionalnog puta Beograd (Zemun)-Subotica. Sa ovom firmom “Labor d.d.” je stajao u poslovno finasijskoj vezi. Tako će  se prilikom radova na X deonici puta, trasi kroz  @ednik,  1937.  godine, “Labor d.d.” javiti kao izvođač poslova. Tada je postavljen uzani  industrijski  kolosek  od  žedničke  železničke stanice do gradilišta puta.[210]

 

Spisak deoničara Labor a.d iz 1933. godine

 

Na početku 1940. godine  firmi se opet  vraća stari  naziv i delatnost, koja kao “Labor  d.d.”  ima  da  se  bavi “kupovanjem i prodavanjem  nekretnina  i  zidanjem  kuća,  fabrika  i trgovačkih objekata”. Glavnica je tada povišena i iznosila  je  čak  5 miliona dinara. Međutim to su bili samo  spekulativni  potezi  uprave, pošto je subotičko  Sresko  načelstvo  16.avgusta   te  godine  donelo odluku o proglašavanju ovlaštenja firme nevažećim pošto se već više od godinu dana ne  bavi  svojom  delatnošću  “nakupovanjem  nekretnina  i zidanjem kuća”. “Labor”  je  po  tom  izveštaju  kupovao  nakretnine,a posedovao  ih  je  Subotici, Starom  Bečeju, Beogradu, samo za sebe. To su bili objekti velike  vrednosti,  palata  sa  22  stana  u  Subotici (  “Labor palata”, Jelačićeva  2,  k.č.  30220  ), pivara u Starom  Bečeju  koje  je kupljena za  3 500 000 i kuća u  Beogradu  za  6 700 000  dinara.  U žalbi  na tu odluku  Načelstva,  koja  nije  usvojena,  društvo je ukazivalo da u trenutnoj situaciji nema kupaca ali da to ne  znači  da je obustavilo svoju delatnost.

Ovo deoničarsko društvo,  snažne  finasijske  zaleđine, nije se primarno  bavilo  neposrednom  građevinskom  delatnošću,  nije imalo svoje  stalne radnike  i mašinsku opremu, poterebnu za  takve poslove. Angažovalo je, prema potrebi ovlaštene ahitekte ,zidarske  majstore i nadničare  ili ulagalo u nabavku neophodne opreme. Ono je bilo uspešan organizator građevinskih  poslova, (kao pri izgradnji internacionalnog puta do Subotice) a bavilo se  i  iznajmljivanjem  te prometom  nekretnina.

 

 

” DEONIČARSKO DRUŠTVO ZA PODIZANJE STANOVA “

 

 

Osnivačka skupština ovog deoničkog društva je održana  2.12.1928. godine. Osnivački kapital  je  bio  relativno  mali,  500  000  dinara. Registracija je ubeležena u registru suda CT X  820/65. Delokrug  rada, koji je bio predviđen pravilima se  sastojao  u  podizanju  zgrada  za stanovanje i njihovom izdavanju pod zakup.U Upravni odbor su  izabrani sledeći akcionari: Josip Hartman, industrijalac, dr Ljudevit   Dembic, gradonačelnik u  peziji,  dr  Jako  Fišer,  advokat, dr  Kalmar Elemer te dr Miloš Pavlović, sekretar Udruženja  Trgovaca  i industrijalaca u  Subotici. Delokrug  rada   je  bio  sličan  deoničarskom   društvu Labor, čiji istaknuti  akcionari plasiraju kapital i  u ovo društvo. Glavnica je povišena na  1 500 000 dinara  u 1937.  godini. Naredne godine pokušavalo je da dobije od Kraljevske banske uprave dozvolu  za zidanje bioskopa, što mu  je  i  omogućeno,  pošto  su  u  promenjenim pravilima naznačili i tu deletnost.

 

 

    “BAČVANSKA TVORNICA CEMENTNE ROBE I GRAĐEVNO D.D.”

 

 

Registracija ovog preduzeća je izvršena 1919. godine  u  registru Ct VIII 39. Bilo je upisano pod  imenom  “Bácskai  cementárugyár  és épitö r.t.”. Tek  početkom  dvadesetih  godina  počinje da se upotrebljava srpski prevod tog imena. Kao adresa je naveden segedinski put. ( Segedinski  put  119,  ili  kasnije  Daničićev  put  26,  ugao sa Markovićevom ulicom ( Trebinjska) ( Gr. uložak 22902, k.č. 7528-7531, ukupne površine 1 k.j. 583 kv. hv. ) Od  te firme  je deo placa otkupila i firma “Zephir”, te će i ona nositi istu adresu.) Ono je nastalo kada grupa novih ulagača preuzima  firmu  “De  Negri  i drugovi”. [211],  (De Negri koji tek 1932. godine pokreće postupak  za dobijanje  jugoslovenskog državljanstva, pošto je do tada bio italijanski državljanin.) Nekretnine pređašnje  firme ( z.k.br. 7529, 7530, 7531/1  )  preuzete  su  kao osnivački ulog i procenjene su na vrednost od  76 000  k,  odnosno 76 komada akcija, od ukupno 250, koliko ih je  bilo  emitovano. Tako  je nominalna vrednost osnivačkog  kapitala   novog preduzeća iznosila 250 000 kruna. Već 1919. godine, gradske  vlasti su na molbu “Bačvanske tvornice cementne robe i građevnog d.d.” izdale  građevinsku dozvolu za dogradnju fabričkih postrojenja  u segedinskim vinogradima.  Radovi su završeni krajem te godine i upotrebna dozvola je izdata juna 1920. [212]

Kao najveći akcionar  javlja se Žiga Ajzler [213], koji  je imao 100 akcija. Među  ostalim akcionarima su bili: dr Jako Fišer, advokat,  Ervin  Gedike,  direktor filijale  Jugoslovenske  banke, Đula Vali, inženjer [214]Mavro Donat, trgovac, Žiga Štern, zanatlija, Mirko Jakobčić, direktor  “Opšte Kreditne banke d.d.”, Milivoj Nićin veletrgovac i drugi. Žlanovi uprave 1925. godine, kako stoji u izveštaju Ministarstvu, u  kome  je  navedena  i narodnost akcionara, su bili: Mirko Jakobčić po narodnosti – Bunjevac; Ervin Gedike – Hrvat; Đula  Vali – Mađar, Milivoj Nićin – Srbin, Stevan Vaci – Mađar[215]; Žiga Ajzler – Jevrej  i  dr Kalmar Elemer – Jevrej [216].

Inž. Đula Vali (Vály Gyula)

 

U Pravilima se kao cilj društva navodi: “…proizvođenje cementne robe  i  veštačkog  kamena  i  prodaja  istih,  nadalje   zgotovljenje željeznog betona, vršenje poslova od veštačkog  kamenja,  preduzimanje svakovrsnih ( visokih i  dubokih  )  građevnih  poslova,  kupljenje  i prodaja svakovrsnog građevnog matrijala  na  vlastiti i tuđi  račun  u komisiju”.Praktično se bavila   izradom  raznih  predmeta  od cementa, cevi, ploča,  te veštačkog kamena.

Raspolagala je sa odgovarajućim mašinama, hidrauličnom presom za cementne pločice, mašinom za glačanje  pločica,  za  izradu  betonskih cevi  i  za   drobljenje  kamena. Pogonsku   snagu   obezbeđivali   su elektromotori. [217]

Broj zaposlenih radnika se kretao od  120  u  1923.  godini, što svedoči o periodu kratkotrajne privredne konjukture, do 26 tokom 1929. godine i samo  desetak  u  godinama  pred rat. Kapaciteti, koji su iznosili  do  300  vagona  robe  godišnje,  najbolje su bili iskorišteni  sredinom   dvadestih   godina. Tako  je  u  1926.  godini proizvedeno 100 000 cementnih mozaičkih  pločica  i  4 500  metara betonskih  cevi   za kanalizaciju.

Poslovanje u prvim godinama postojanja, do 1927, je bilo uspešno, a u kasnijem periodu će društvo početi da beleži gubitke. Oni su se na redovnim skupštinama deoničara objašnjavali opštom ekonomskom krizom i posebno neprilikama koje vladaju u građevinskoj struci. Firma  je  čak pokušavala da otvori filijalu u Solunu, u nadi da je konjuktura građevinarsta tamo povoljnija. U pregovorima  je  isticala  da  ima mogućnosti da pošalje svojih 100 radnika u Grčku. [218] O  težini položaja  čitave  građevinske  industrije, pa i ove firme  svedoči izveštaj podnet na skupštini deoničra 1939. godine u kome  je  izneto: “Pošto  u Subotici nema  građevinske delatnosti  u zadnjim  godinama nismo iskorištavali  niti  20  %  kapaciteta  i  izgleda  da će se usled političke situacije  ovaj postotak još znatno smanjiti”. [219]

U ratnim  godinama 1941-1945 nastaviće  da radi  pod  mađarskom upravom, da bi početkom 1946. ova firma bila ugašena.

 

 

  ” INDUSTRIJA MRAMORA I KAMENOREZA D.D.”

 

 

Još 1892. započela su braća Levi ( Löwy Mór) Mavro i Ferenc (Férencz)??  sa obavljanjem  obrade kamena u svojoj radnji, koja je 1906. prerasla u deoničarsko  društvo “Köfaragó és márvánuyipar r.t”. Glavnica  je iznosila  100  000  kruna podeljenih u 200 deonica. Firma će nastaviti sa radom  i  nakon  rata. Ime “Industrija mramora  i kamenoreza” će biti  ubeleženo tek 1925. godine.”Nabavka   mramora, kamena za podizanje zgrada, prerada istoga putem ručne i mašinske snage, izgradnja i prodaja nadgrobnih spomenika, vajarskih  i kamenorezačkih radova,kao i mermernih ploča za nameštaj ” ubeleženo je kao delatnost deoničkog društva istom prilikom. Kao osnovni  kapital fungiraće 250 000 dinara u 250 deonica.

O vlasničkoj strukturi  svedoči  spiask  akcionara  prisutnih na glavnoj  skupštini  1929.  godine. Tada  su bili  prisutne sledeće ličnosti: Dušan Manojlović sa 10 deonica, Mavro Levi ( Löwi  Mór ) sa 30, Jovan Levi (Löwi )[220] sa 20, Andrija Levi (Löwi )  sa  10, Đula Vali  sa 10,  dr Jako Fišer sa 5, Nikola Bojnicki sa 10, Josip Bojnicki sa 10, Albert Baruh sa  5, Aladar Šefer sa 5, Vjekoslav Glavina sa 10, dr Antun Vaš sa 10, Oton Dohanj  sa 5 i  Karlo Hakinger sa 5, što je činilo 145 deonica.Upravni Odbor, koji  su činili Đula Vali i Mavro i Jovan Levi, tom prilikom je istakao da je u prošloj poslovnoj godini  zabeležen čist  dobitak u iznosu od 8 616 dinara.

 

 

 

 

Reklama Industrije mramora i kamenoreza d.d.                   Karlo Hakinger

 

Sirovine, razne vrste kamena,  nabavljaće u zemlji ali i uvoziti  iz Švedske, Austrije, Belgije, Žehoslovačke, u količinama od 20-30  vagona  godišnje. Na  uvežene  sirovine  plaćala  se  carina, protiv  čega  je   firma   protestovala   kod   nadležnih  organa i Ministarstva. “Osim  toga imamo da snosimo prilično visoku uvoznu carinu na sirovinu, čega ni u jednoj državi nema.”[221]

Finalnih proizvoda,nadgrobnih spomenika,mauzoleja, kipova, stepenica, kamina, stubova, umivaonika i  vodoskoka, proizvodiće u maksimalnoj količini  do  200  vagona  godišnje.  Strana  konkurencija predstavljala je veliki problem i za ovu privrednu granu,  pošto  nije bila carinski zaštićena.” U našoj zemlji postoji toliko kamenorezačkih preduzeća, da potpuno pokrivaju konzum u celoj našoj državi. Uz  prkos toga pojavljuje se sve veća konkurencija  inostranstva, naročito “Žehoslovačke republike”, jer su  tamo  nadnice  i ostali proizvodni troškovi mnogo niži, nego kod nas, i jer nema s naše strane zaštite  u carini.” [222] Taj problem ova firma potencira  i 1929. godine. “Češka konkurencija koja raspolaže jakim kapitalom, uprpašćuje mladu domaću industriju,  koja  je  lišena svake potpore  i tek se sada počela  razvijati,  sem  toga  domaća produkcija može sada već potpuno pokriti  potrebu  u  ovim  artiklima.[223]

Instalirana oprema spadala je u najmodernije.Mašine,postavljene u pogonu, pokretaće  elektromotori  snage  50 KS.[224]  Mašine za glačanje  mramora,  materijala  koga  su  godišnje  obrađivali  do  60 vagona,  uvezene su iz Žehoslovačke  1928.  godine.[225] Stepen iskorištenosti ovog preduzeća bio je 40 %  u 1924. godini, 50  %  u 1927. a 100 % u 1934. godini.[226]

Po jednom dopisu firme Ministarstvu industrije i trgovine, u 1927. godini, zapošljavali su izuzetno veliki  broj  radnika;  “…mi, koji momentalno zaposlujemo preko hiljadu porodica, bićemo  prisiljeni sve većma da  smanjujemo  produkciju  i  restringiramo  naše  radnje.” ( Pored centrale u Subotici, imali su i filijale u Vojvodini)

Slabiji poslovni rezultati “Industrije  mramora i kamenoreza” a sa tim i smanjivanje broja zaposlenih, poklapa se sa počecima  velike privredne krize. Ni nakon njenog završetka, neće se  dostići  nivo  iz pređašnjeg perioda. Broj zaposlenih u  subotičkom pogonu će 1935. godine iznositi tek 48,  a 1939. godine – 50. Zapošljavani  su stručni radnici – kamenoresci ali i nadničari. [227]

Radionica i prodavnica nalazila se  u  Gimnazijskoj  ulici  br.3.[228] Imali  su  i  filijalu u Somboru,  koju  je vodio Endre Levi [229] i  skladišta  u Novom Sadu, Senti,  Kuli,  Srbobranu, Tormi, Osijeku i Inđiji. [230]

Pre izbijanja II sv. rata sedište firme je registrovano u Beogradu, isto kao što je deo preduzeća demontiran i prenet u Beograd.

 

 

 

“TRUD K.D.”

 

Osnovali su ga 1940. godine inženjer Petar Majoroš, Jurak Antal  i Jakša Damjanov. [231] Ta firma  je  bila  registrovana  za  izvođenje građevinskih poslova.

 

 

“PALATINUS”

 

Palatinus Ivan (János), kamenorezac, radio  je već kao ortak  u kamenorezačkoj firmi “Fekete” od 1907. godine.Naredne   godine registrovaće i započeti posao u sopstvenoj kamenorezačkoj radnji, koja se bavila  tesanjem granita i mramora, izradom  nadgrobnih spomenika i kipova.Radionica se nalazila u tadašnjoj Mađarskoj ulici, broj  22,  a prodavnica u Jelačićevoj broj 9.

Sirovine je  nabavljala u zemlji ali i uvozila iz Švedske, Žehoslovačke i Italije. U 1927. godini je radila sa 30 %  kapacitetai proizvodila 1- 3 vagona robe. Imala je nekoliko elektromotora koji su pokretali mašine za obradu kamena,  jedan od 9 KS, dva od 4 KS i jedan od  1,  KS. Zapošljavala je do 40 radnika.[232] Po tim karakteristikama  je spadala u industrijska preduzeća.

Janoš Palatinus (Paltinus János)

 

 

 

 

    “PRIMARIUS”

 

Ignac Frenkel (Fränkel Ignacz) [233]je od 1921. do 1928.  godine imao  registrovanu  firmu pod nazivom “Primarius, prva subotička industrijalna  tvornica kemikalija”. Počela je sa proizvodnjom sveća i  kolomasti  da  bi  od 1923, proširila delatnost i sa “proizvodnjom pokrovnih lepenjaka, hemičko tehničkih artikala i predmeta od asfalta, katrana i uljanih proizvoda” [234] .Nalazila se na adresi Paralelni put  98. (stara adresa Majšanski vin.137?)

“Primarius” je 1923. godine preuzeo  firmu  slične delatnosti “Kolarit  d.d.”  koja  je  nosila  naziv i proizvodila  patentirani proizvod “Kolarit”, krovne ploče i  druge proizvode od asfalta, katrana i mineralnog ulja.[235] Akcionari osnivači deničarskog društva “Kolarit” su bile istaknute ličnosti: dr Vladislav  Manojlović kraljevski  javni beležnik, Nikola Tabaković podgradonačelnik, Milan Damjanović   sekretar   Udruženja trgovaca i industrijalaca,  dr Ivo Milić  profesor Pravnog fakulteta, Ivan  Fratrić,  Milivoj  Nićin trgovac i Franjo Levi direktor banke [236]. Osnivački kapital je iznosio 500 000 dinara.

Godišnji  maksimalni  kapacitet  “Primariusa”  1925. godine  je bio:po 100 vagona kolomasti “Primarius”, krovnih  lepenki, katrana  i kožne krovne lepenke. [237] Firma je postojala je  do 1928.  godine, kada pada pod stečaj.

Frenkel  Aleksandar [238], dobio  je 1939. godine dozvolu za otvaranje zanatske radionice “Primarius” koja se bavila asfaltiranjem i izradom predmeta od katrana.

( Paralelni put 82 ) Zapošljavao  je 8 do 20 radnika  i nije koristio mašinski pogon. Dnevni kapacitet prerade asfalta je  iznosio 200 kg.[239]  i 70 000 m2  katran papira ( krovne lepenke).Radionica je  radila do 1943, da bi 1945. godine prešla u državno vlasništvo i nastavila sa proizvodnjom sa zatečenim sirovinama. [240]

 

 

 

 

 

 

 “SRBORIT- Prva srpska fabrika asfalta i katranskih proizvoda”

 

 

Centrala ove beogradske firme koja se bavila  izradom  “srborita” impregnirane, katranisane  krovne  hartije,  asfaltnih  materijala  za izolaciju i asfaltiranjem,  otvorila  je  filijalu  u  Subotici  1937. godine, na adresi  Paralelni  put  98.To  je  bilo  stovarište  ali  i radionica. Radila je sa 11 radnika i nije upotrebljavala motorni pogon.[241] Kao suvlasnik u firmi javlja se Ivan  Fratrić.[242]

 

Proizvodnjom i prodajom kreča bavio se Aleksandar  Šipoš.[243] Radnju je registrovao 1920. godine (E 10/1920 ) i  krečana se nalazila na  Beogradskom  putu  123. Imala je kapacitet do 170 mtc nedeljno.

 

                       ***

 

Pored zanatlija; kamenorezaca  i  kamenopostavljača,  proizvođača kreča, zidara –  majstora,  te ovlaštenih graditelja  –  arhitekata, inženjera,  koji  su  se  bavili  izgradnjom  odnosno   projektovanjem građevinskih objekata, gore  navedena firme činile su  grupu građevinskih   preduzeća u Subotici između dva rata. [244]

Broj građevinskih inžinjera i arhitekata je 1919. godine  iznosio 14.[245]  Neki  od  njih, zaposleni u gradskoj službi (u gradskom inženjirskom odeljenju), kao dr Kosta Petrović i Oton Tomand (Tomanić) radili su i kao privatni ovlašteni arhitekti. [246]

 

Inž. Kosta Petrović u sokolskoj odori (početkom dvadesetih)

 

U 1931. bilo je 21 ovlašćenih građevinskih preduzimača,  neki od njih su to bili:Kalman  Vidaković [247], Geza Hadnađ, Josip Besedeš,Stevan ( István) Kladek [248] i Beno Mačković, koji su od  1938. imali zajedničku firmu “Mačković i Kladek” [249]Lojzija Govorković, Dezider  Berkeš,  Antun  Krmpotić  i Teodor  Kraus,  koji   formiraju zajedničku firmu “Kraus i Krmpotić”, Lajčo Grčić, inž.  Karlo  Špicer.[250]

 

Karakteristike subotičke ciglarske industrije su da su sve ciglane koje su radile posle 1918. godine, nastale u ranijem  periodu.Imale su forme deoničkih društava, ortačkih društava  ili su bile u inokosnom vlasništvu.U novim uslovima, pokazaće se da raspolažu sa predimenzioniranim kapacitetima, koji su se  koristili  sa  tridesetak procenata. Sve su radile sezonski, zapošljavajući veliki broj  nadničara. Posedovale su kružne peći a neke i dosta bogat mašinski park.

Pojave bespravnog rada u proizvodnji  građevinskog  materijala, odnosno  izrada  nepečene  cigle, koja je bila  rasprostranjena u čitavom međuratnom periodu, učiniće da se  gradnje masovno izvode i od čerpića. Visoka železnička tarifa, koja je na  relacijama  do 50 km iznosila 40 %  vrednosti cigala, destimulisala je  prodaju  van  mesta proizvodnje.Ciglane  su  proizvodile   gotovo   u celini samo za subotičko tržište. Jedan od problema u ciglarstvu bio je i prelazak na novi format  cigle ( 250x120x65) od 1931. godine i zabrana proizvodnje i  prodaje  opeka velikog formata, koja se nije striktno poštovala.

Proizvodnjom cementne robe bavilo se jedno deoničko  društvo, “Bačvanska tvornica cementne robe”, čiji akcionari su  bili  istakniti privrednici i  koja  je posedujući solidne matrijalno tehničke osnove, uspešno koristila privredni polet  do  polovine  dvadesetih godina i uspešno poslovala. “Industrija mramora kamenoreza”  i  kamenorezac Paltinus  su primeri kako se na zanatskim osnovama,uz priliv kapitala, razvija  industrijsko  postrojenje. Dve firme koje su se bavile  izgradnjom  ali i iznajmljivanjem  objekata i  prodajom  nekretnina,obe  deonička  društva, sastavljana  mahom od veleindustrijalaca, svedoče o težnjama  i  mogućnostima  da  vlasnici  kapitala  i  u  tim oblastima  nađu profit.

Građevinska industrija u Subotici  je  delila  privrednu  sudbinu grada. Realtivno zaostajanje Subotice  u  razvoju, u  godinama između 1918. i 1941, uz  veliku ekonomsku krizu (1929-1933) i druge negativne preduslove,  kao  odraz  je imalo  i  nemogućnost  punog  prosperiteta građevinske  industrije, kako  se to uočava po  niskom  stepenu iskorištenosti  postojećih  kapaciteta , malom broju  novoosnovanih preduzeća ove grupe i usporenom tempu izgradanje grada.

 

 

 

REZIME

 

 

Građevinska industrija Ssubotice bila je izrasla na temeljima zadovoljvanja narastajućih lokalnih potreba, ali i na mogućnostima za izvoz ciglarske robe.

Do 1918.godine ona  je bila spadala među najrasprostranjenije u Vojvodini. Preduzeća za proizvodnju  cigle i crepa su zauzimala drugo mesto po brojnosti,odmah iza mlinarskih preduzeća. Dobra sirovinska baza (ilovača),  povoljne mogućnosti prevoza  (železnička mreža i tarife,vodeni  putevi) i izgrađena struktura proizvodnih kapaciteta uz razvijenu potražnju, čine u periodu Monarhije temelj prosperiteta ciglarsko-creparske  industrije. Suženo tržište  u novoj državi uz smanjenu građevinsku aktivnost uticaće da ova  grana  industrije  radi  sa nepotpunim   kapacitetima, odnosno sa tridesetak procenata iskorištenosti u međuratnom periodu. Stanje  u subotičkoj građevinskoj industriji je bilo slično.

Postojao je niz preduzeća ove grane, koja su bila osnovana još krajem 19. i početkom 20. veka, kada se Subotica ubrzano  izgrađivala. Ona će uz nove firme, osnovane posle 1918.  godine,  činiti  temelje građevinske industrije u gradu.

Sve ciglane u Subotici  osnovane su pre 1918. godine.  Posle rata započela su sa radom sledeće firme:“Bačvanska tvornica cementne  robe i građevno d.d.”  (1919.godine), “Labor d.d.” (1922.),”Deoničarsko  društvo za podizanje stanova”  (1928.), koja  su spadala u industrijska te subotička filijala “Srborita”  i “Primarius” koja su bila manjeg obima.

Subotička preduzeća građevinske grupe su od  1918. godine bila prinuđena da zbog niza okolnosti, u prvom  redu  visoke železničke tarife, tržište za svoje  proizvode i usluge  traže u samom  gradu i okolini. Tako će razvoj i izgradnja   Subotice  predstavljati preduslov i okvire za njihovo poslovanje.  Grad se u periodu pre 1918. godine, po mnogim pokazateljima, već razvio u pravi centar  ovog regiona. Brojno stanovništvo, površina gradske opštine,  komunikacijske veze, železnička i putna  mreža, razvijena privreda, posebno poljoprivreda ali industrija upućivali su i omogućavali Subotici da u se u njoj razvija i građevinska delatnost. Centar grada je poprimao moderna obeležja, nicale su stambene  zgrade, palata, trgovine,popločavale se ulice, a visoki  toranj monumentalne Gradske kuće, dominirao je okolinom.U promenjenim društveno političkim uslovima, ulaskom u novu jugoslovensku državu, Subotica će  pokušavati da obezbedi uslove za razvoj na privrednom i građevinsko urbanističkom planu ali neće uspeti dostići polet i zamah iz pređašnjeg perioda. Primer subotičkih ciglana najbolje to ilustruje.

 

 

SADRŽAJ:

Uvod

  1. a) KLANICE Mesari i pogoni za preradu mesa

HARTMAN  – CONEN

KORHEC

IZVOZNICI stoke

  1. b) PRERADA RIBE, GINGOLD
  2. c) MLINARSTVO
  3. d) INDUSTRIJA BONBONA
  4. e) SEMENARSTVO
  5. f) Fabrike SODA VODE
  6. g) FABRIKE LEDA

 

 

PREHRAMBENA INDUSTRIJA

 

 

“Od svih industrijskih grana Vojvodine prehrambena je  industrija najvažnija u svakom pogledu, jer se visoko iznad  drugih  izdiže  kako brojem  preduzeća,  koji  je  predstavljaju  u  količinama   koje   se proizvađaju – tako i po vrijednosti i važnosti tih produkata.”[251]

Situacija  u  Subotici je bila  slična,  mada  ovde preduzeća iz ove grane nisu imala takvu izraženu  dominantnu poziciju. U okviru ove industrijske grane, mogu se razlikovati sledeće vrste delatnosti: Klanice i  za preradu mesa,  za konzerviranje i preradu ribe,mlinovi, za poslove semenarske struke, za izradu čokolade i  bombona,za  izradu soda  vode  i  leda.  ( Preduzeća  za proizvodnju  špiritusa, skroba, iako   su   bazirana   na   preradi poljoprivrednih sirovina, prikazana su hemijskoj industriji, pošto  su njihovi proizvodi više namenjeneni u druge svrhe a ne ishrani.)

 

KLANIČNA INDUSTRIJA

 

U  okolini  Subotice  tradicionalno je bilo dobro razvijeno stočarstvo kao prirodna nadgradnja zemljoradnje.Sama činjenica da je postojala sirovinska baza, uz druge preduslove, uslovila je i razvoj klanične industrije u Subotici,  od druge  polovine  XIX veka.

“U Jugoslaviji, posebno pak u Vojvodini,  postojala  je  vanredno povoljna sirovinska osnova za razvoj klanične i konzervne  industrije, kao agrarne industrije koja  je  trebalo  da  bude  značajan  činilac. Međutim, ne samo da se ova industrija nije razvijala, nego i ona  koja je postojala vegetirala je i radila sa smanjenim kapacitetima.”[252]

O krizi, koja je nakon prvih posleratnih  godina,  zahvatala  ovu granu, svedoče  i  podaci  o  velikom  izvozu  žive  stoke,  na  mesto prerađevina. I iz Subotice se vršio masovan eksport stoke. Tako je, samo za jedan dan,jula 1923. godine (po “Severnoj pošti”) izvezeno 14 vagona svinja i volova.[253] Tokom 1935. godine izvezeno je 4105 vagona debelih svinja u Beč, Prag i Berlin.[254]

Broj mesara i kobasičara je 1937. godine iznosio  – 118 (pekara i poslastičara je bilo 102 ukupno).[255] Pored gradske klanice, koja  je bila u svrsi opsluživanja domaćeg stanovništva, postojale su još i ove klanice i pogoni za preradu mesa.

 

 

 

   “HARTMAN I KONEN D.D.”

 

U privrednoj prošlosti ovih krajeva, jedna klanična, eksporterska firma, zauzimala je izuzetno istaknut i važan položaj. Njeni osnivači i uzak krug akcionara, imali su značajne uloge i u javnom, društvenom životu grada. Reč je preduzeću koje je polovinom osamdesetih godina XIX veka započelo sa radom kao trgovačko društvo, da bi uskoro bilo pretvoreno u deoničko društvo pod imenom “Hartmann és Conen r.t.”, a u istom obliku, kao akcionarsko društvo, uz izmene imena, nastavilo sa postojanjem i u čitavom međuratnom, čak i ratnom periodu, da bi od 1945. godine prešla u državnu svojinu i od 1946. godine ponelo ime “29. Novembar”.

O posledicama presudnih, burnih i naglih istorijskih događanja na ovim prostorima, koje su se poigravale sa sudbinama mnogih naših sugrađana, a

koja su se sažela u nepuna 3 desetleća, od sloma Monarhije i ulaska u novu južnoslovensku državu – 1918. godine, preko početka rata i ponovnog pripajanja Mađarskoj – 1941, do uspostave novih komunističkih vlasti 1945. godine, pisalo se i u lokalnoj istoriografiji mnogo – sa raznih aspekata. Put od uspešnih, bogatih i u društvu priznatih industrijalaca, akcionara, do “državnih neprijatelja”, kojima se za kaznu oduzimaju kuće, imanja, fabrička postrojenja, samo govori o dubini socijalnih potresa koji su se i na ovim subotičkim prostorima dešavali po završetku Drugog svetskog rata.

Dve generacije Hartmanovih i Konenovih, od osamdestih godina  XIX veka, do 1945.  godine,  učestvovalo  je,  čineći  okosnicu  firme, u izgradnji velike eksporterske klanične fabrike. Prateći njihove živote i sudbine, ocrtava  se i rad i delovanje firme. Od očeva, Rafaela Hartmana (Rafela Hartmann) i Vilima Konena (Conen Vilim), preduzimljivih  naseljenika u tadašnju  “Szabatku”, koji su uspeli da steknu veliku ličnu imovinu ali i zauzmu visoke položaje na lestvicama tadašnjeg građanskog društva, preko njihovih sinova Josipa (József) Hartmana[256] i Vilima Konen Jakobčića, naslednika firme i velikih porodničnih imetaka, do ratnog vihora, dolaska komunističkih vlasti, oduzimanja njihove celokupne imovine – “u ime naroda” i kažnjavanja, progona, sudskih presuda protiv njih; prošlo je samo šest decenija.

Porodica Konen (Conen) vodi poreklo iz  Nemačke. Prvi podaci o njoj sežu s kraja  16. veka, kada se javlja u Dizeldorfu (Düsseldorf).[257] U tom gradu je 1866. godine svet ugledao  i Vilim Konen (Conen Vilim ) (1866-1938), kao najmlađe od četvoro dece, od oca Matiasa (Mathias Conen, 1832 – 1905) baštovana i majke Ernestine Ejkeler (Eyckeler). Porodica  Konen  je imala kuću u centru grada a zemlju u okolnom mestu Ham (Hamm). Glava porodice, Vilimov otac je bio uspešan kao proizvođač povrća, posebno je poznat bio po uzgoju šparoga, a proizvode sa svoga imanja prodavao je na veliko, čak  i u Parizu.[258]

Kao dvadesetogodišnji mladić, aprila 1885. godine, Vilim Konen je prvi put umesto oca  išao na parisku pijacu. Tamo se upoznao  se poslovnim  čovekom, trgovcem, od njega dvadeset godina starijim – Rafaelom Hartmanom (Hartmann) ( 1846 -1913 ), Jevrejem, koji je rođen u Lincu ( Amsterdamu) i imao već razvijene poslovne veze širom zapadne Ecrope. On je tada bio član firme “E. & I.Mayer”, registrovane u Frankfurtu na Majni, koja je prodavala živinu, jaja i divljač a i u Subotici je imao firmu “Hartmann Rafael és társai” (“Hartman Rafael i drugovi”) koja se bavila  istim  poslovima. Da je već u tom vremenu subotička firma, u izvoznim aranžmanima pronašla puteve  za razvoj  i dobro poslovanje, govori i to što je 1894. godine,  dobila dozvolu za izgradnju magacina, površine od 700  m2, pored teretne železničke stanice.[259] Rafeael dobija dozvolu za stalni boravak i nastanjivanje u Subotici 1885. godine.[260]

 

Rafael Hartman

Ipak, tek će na osnovu poznanstva koje će sklopiti dva preduzimljiva trgovca, Hartman i Konen, biti sklopljen dogovor koji će u firmu uneti novi  kapital, osnažiti je i činiti  temelje  daljem poslovanju. Preduzeće u južnoj Ugarskoj, u Subotici, izvozna trgovina, koja na tom i širem području kupuje, a u zapadnoj Evropi prodaje živinu i jaja, imalo je perspektivu. Rafael je raspolagao iskustvom u toj vrsti poslovanja i dobro je poznavao tržište. Rafaelova firma je poslovala i sa porodicom Šreger (Schräger)[261] u Segedinu, gde se u magacin skupljala prikupljena živina sa tog područja. Novi ortaci,  Hartman i Konen, posećivali su i Šregerove. Jedno putovanje, u polovinom 1885. godine, bilo je izuzetno značajno za oba preduzetnika. Složili su se da njihovi planovi za poslovni poduhvat, izvoza jaja i živine, dobri i isplativi, pa time mladi Konen utvrđuje partnerstvo sa iskusnijim Hartmanom. Ali, tu će se ukrstisti, pored poslovnih i neke vrlo lične veze – Rafaela Hartmana i devojke Rezike (Tereze) iz porodice Šreger.  Njemu je za oko zapela vredna i sposobna Rezika – Tereza.[262] Tako će Rafael, nakon prvog braka u njoj pronaći novu životnu saputnicu, sa kojom već neredne 1886. godine i dobija sina – Jožefa. Mada je imala samo 2 razreda osnovne škole, pokazalo se da je odlikuje izuzetan poslovni osećaj i ona će u kasnijem periodu činiti jedan od temelja organizacije i uspešnosti firme. Tako se formiralo jezgro, sastavljeno od članova tri preuzimljive jevrejske porodice; Konen, Hartman i Šreger, koje će činiti temelj buduće firme.

Subotica i okolina  je bila idealno mesto za njihov posao, prvenstveno zbog razvijene  tradicije gajenja živine, ali i dosta dobrih železničkih veza, kao i manjka adekvatne konkurencije.

Vilim  Konen je napuštajući roditeljski dom, dobio određeni kapiatal – 10 000  rajhsmaraka, koje će invesirati u Rafaelovo preduzeće, stvarajući tako  zajedničku firmu.

Na takvim osnovama, u narednom periodu, izrašće veliki izvozni koncern. Vilim Konen se u Suboticu nastanjuje krajem 1885, da bi iduće godine bio i registrovan kao član preduzeća, klanice i izvozne trgovine za živinu i jaja. Tako će od prvobitne firme, koja je bila registrovana kao ortačko društvo “Hartmann Rafael és társai, nastati “Hartmann és Conen”  (“Hartman i Konen”), koje je bilo upisano 1890. godine  (Ct  II 1/1890. i Ct II 104 /1896. godine), da bi se u novom obliku, kao deoničarsko društvo – “Magyar huskiviteli reszvenytársoság” ( “Mađarsko deoničko društvo za izvoz mesa”) javilo 1906. godine.[263]  Tada  je glavnica iznosila 1 milion  kruna,  podeljenih u 5 000 deonica. Kao članovi Upravnog odbora su bili upisani: Rafael Hartman, Vilim Konen, Ferenc Vaš i  dr Gabor Regenji (Regényi Gábor).

            Kredit od 1 milion kruna, dobijen od mađarske vlade, firma je uložila u unapređivanje svojih izvoznih poslova kao i razvoj uzoja rasnih svinja, nabavivši 400 svinja engleskih pasmina i podelivši ih kao priplodni materijal svinjarima iz okoline, svojim snsbdevačima.

Pogoni klanice, i ostali objekti su 1905. godine bili izgrađeni na Palićkom putu (Tuk ugarnice 5), preko od kasarne.

 

Lokacija preduzeća Hartman i Konen na karti grada iz 1928. godine

 

Dobro poslovanje firme se zasnivalo na veleprodaji, prodavali su samo na veliko,odnosno na bogatoj (jeftinoj) ponudi sirovina, prvenstveno živine i jaja, a u kasnijem periodu i svinja, na okolnim tržištima, dobroj  tehnologiji prerade i konzervisanja  (hlađenja), ali isto tako i na razvijenoj porodično  poslovnoj solidarnosti i saradnji, izgrađenim vezama u inostranstvu, pošto je sva produkcija bila namenjena izvozu.

U početku poslovanja, otkupljenu živinu su klali i rashlađivali prirodnim ledom, da bi je tako eksportovali, isto kao i jaja.

Već 1897. godine izgrađena je hladnjača, koja će koristiti u prvo vreme isključivo prirodni led iz Palića, a od  1903. i veštački, sa tehnologijom koja je tek drugi put primenjena u Evropi. Proizvodnja leda  će  biti registrovana kao posebna delatnost. Kapacitet ledare je bio vagon leda  dnevno.[264] Firma je ipak i dalje, u za to pogodnim zimama, kupovala i led sa Palića. [265]

Tehnički planovi izgradnje ledare

 

 

 

Tehnički planovi izgradnje objekata štala

 

Posle 10 godina boravka u Subotici, kada  se  firma  učvrstila  i osnažila  a  sam  Vilim  Konen  potvrdio kao uspešan trgovac i njegovo materijalno  stanje bitno poboljšalo, on 1895. godine uzima za  ženu subotičanku iz ugledne porodice Jelenu (Ilona) Jakobčić. Kao svedoci na  venčanju  su bili  Rafael  Hartman  i sam gradonačelnik Laza Mamužić.[266]

 

Jelena Jakobčić, sup. Vilima Konena        Portret Jelene Jakobčić (vlasništvo Vere Konen)

 

Osnivanje filijalnih preduzeća, akcionarskih društava, u Segedinu (Szeged) i Sentešu (Szentes), te  kancelarija za prodaju u Beču, Berlinu, Londonu i Cirihu, u periodu do 1914. godine, dovoljno svedoči o razgranatom i uspešnom radu firme. U skladu  sa tim,raste i bogastvo Rafaela Hartmana, kao i njegov ugled i značaj  u široj javnosti, a posebno u jevrejskoj zajednici.[267] O tome govori i podatak da je zauzimao visoko mesto  na listama virilista. Pored kuće u gradu, na  Paliću  je izgradio vilu. (Horgoški put ).

O razgranatim i dobro uhodanim poslovno porodičnim vezama  govori što se kao deoničari firme javljaju i Rafaelov rođak Herman Hartman, nemački državljanin, koji je kao opunomoćenik vodio  poslove firme u Berlinu, kao i Julije (Julius) Hartman Rafaelov  sin[268],  koji je zastupao firmu u Londonu. I Lajčo (Lajos) Šreger, Terezin brat[269], je bio akcionar, a nadzirao je rad filijala. I njegov sin Imre (Mirko) Šreger će biti akcionar, a obavljaće i funkcije  u upravnim telima preduzeća.[270]

 

Lajoš Šreger (Schreger Lajos)         Objekti klanice

Rafael Hartman, utemeljitelj firme, umire 1913. godine, prilikom boravka u banji Bad Nojhajm (Nauheim).

 

 

Josip Hartman (Hartmann József) kao maturant

 

Od 1918. godine firma je rekvirirana ali  nastavlja da radi i dalje pod pređašnjim nazivom – “Magyar húskiviteli r.t.”, beležeći dobitak 81 825 kruna u 1918/19. godini.  Zbog  isporuke svinja u Čehoslovačku, Mađarsku i Švajcarsku, i pored zabrane izvoza (zbog velikih nestašica u zemlji), izbila je velika afera, protiv  nje je vođen postupak, ali je završen bez posledica po nju. Problemi ishrane stanovništva, koji su se javili u tim, prvim posleratnim trenutcima, pokušali su se su u prvo vreme rešavati zabranama klanja svinja, izvoza namirnica, itd, a  zatim maksimirinjem cena. “Vladina intervencija, uredbe i naredbe, i maksimiranje cena krajem 1919. i početkom 1920. nisu  bitno  izmenili  situaciju  na tržištu životnih namirnica. Krijumčarenje, korupcija, izigravanje propisa,  zloupotrebe pojedinih vlasnika preduzeća, direktora fabrika,… stvorili su velike socijalne i  ekonomske  probleme.”[271]

Na jedan dopis 1919. godine, iz Ministarstva Trgovine i industrije gradonačelniku Subotice, o tome da li je to društvo  “domaće ili neprijateljsko” on odgovara da  nije strano, nego  domaće, pošto je ubeleženo u Subotici gde su mu i pogoni, a da od ukupno 5000  deonica, 1/3 drži Vilim Konen, a 2/3 zastupnici udove Rafaela Hartmana.[272]

Kao i većina drugih subotičkih preduzeća, i ova firma je bila prinuđena da plaća i tzv. “ratni  porez” (porez  na ratnu dobit).[273]

U novoj državi, to preduzeće dimenzionirano u drugačijim uslovima, zauzeće položaj najveće eksportna kuće za meso, pernatu živinu i jaja. Nasleđena oprema važila je za dosta modernu. Najveći broj zaposlenih je dostizao 250. Uspelo je i da zadrži filijalna akcionarska društva u Segedinu i Sentešu, zatim prodavnice u Beču, Berlinu i Londonu. Pored toga, razvija mrežu filijala  u zemlji, kojih će 1925. godine biti 18. U 1921. godini, izvozom ostvaruje 40 – 50 miliona švajcarskih franaka. O poslovanju u tom periodu govori  podatak da su tokom  1921. godine zaklali  3 500 svinja, a naredne 1922, – 6320. Od novembra 1918. do januara 1920. godine  zaklali  su i 1696 ovaca.[274]  Maksimalni  kapacitet  je iznosio: “klanje svinja 300 koamad dnevno, izvoz  jaja i živine  400 vagona godišnje”.[275]

 

 

Tereza Hartman ispred klanice                 Radnici u klanici

I gradnja dvaju novih magacina, nasuprot teretne stanice (k.č.7498/2 i 7499/1-a), 1922. godine, svedoči da promena državno političkih okvira, mije bitno uticalo na poslovanje preduzeća. Ono se, pošto je bilo okrenuto eksportu, priralogođavalo i stabilizovalo i u novim uslovima.

Ali, taj konjukturni period, prvih posleratnih godina, od 1919. do 1923, koji  je zahvatio celu privredu, kada i ovo preduzeće beleži dobitke, završave se i nastaje period teškoća. Od 1924. godine  bilansi deoničarskog društva su sa izraženim gubicima u  poslovanju. U 1924. godini oni  iznose – 198 026 dinara, 1925.- 132 735, 1926. – 8 565, 1927. – 51 248 dinara. U 1927. godini izvoz jaja i živine iznosio je samo 10% od maksimalnih kapciteta a klanje svinja je  obustavljeno.[276]

Austrija je bila najveće izvozno tržište ove firme, pošto  je dozvoljavala bezcarinski uvoz. Ali  sa uvođenjem  kontigenata  za uvoz svinja i mesnih  proizvoda iz Jugoslavije, krajem  1931. godine i “Hartman i Conen” doći će u situaciju da zavisi od “Ureda za kontrolu izvoza stoke” iz Beograda, koji je određivao kvote za pojedine izvoznike. Za subotičku klanicu one su bile nesrazmerno male: “Kapacitet klanja klanice je 15-20 000 kg mesa na dan, ali sada dobiva izvozni kontigent svega 5000 kg dvonedeljno, a ova količina se  dobiva od 80 – 85 živih svinja -mangalica.”[277] Pošto slične mere uvodi i Čehoslovačka, u tom periodu izvoz beleži veliki pad. Masti i slanine  eksportovano je tada samo 4 vagona mesečno.[278]

 

Tereza i Jožef Hartman pored njihog Rols Rojsa u banji Karlsbad     Tereza Hartman

 

Sa izbijanjem velike ekonomske krize 1929 – 1932, ( u Jugoslaviji 1930 – 1934) firma će iskazivati samo još uvećane gubitke. Za 1930. godinu – 396 123 dinara, 1931.- 387 960, 1932. – 363 783, 1933. – 290 870 i 1934. – 71 690. Oporavak se beleži tek u 1935. godini kada u bilansu imaju dobitak od 271 981 dinar.

Deoničko društvo čija se fabrika (klanica) nalazila na palićkom (Daničićevom putu), u gradu je imalo “gradsko preduzeće” na adresi Preradovićeva 18. Pored primarne delatnosti,registrovani su, i bavili su se i proizvodnjom leda, kao i proizvodnjom  sapuna, u pogonu  pod imenom “Nizza”. On je iskorištavao otpadne masnoće iz  klanice. Imao  je 5 do 10 radnika, kao i elektromotor od 12 KS. Godišnje je izrađivao do 30 000 kg sapuna, finog i za pranje. Dodatke, kao kokosovo  ulje, “Nizza” uvozi iz inostranstva.[279]

Krajem 1919. godine društvu se daje novo ime: “Dioničko društvo za izvoz mesa”. U to vreme najveći akcionari su bili: Julije Hartman, londonski stanovnik, Vilim Konen, Lajoš Šreger, Josip Hartman (Hartmann József, u svoje ime i kao zastupnik svoje majke Tereze, i dr Jako Fišer.

Memorandum firme

 

Prisutni akcionari na Glavnoj skupštini juna 1921. godine su bili:

Vilim Konen sa                                                             10 deonica,

Lajoš Šreger sa                                                10

i kao zastupnik udove

Rafaela Hartmana sa                                       2000

Lajoš Bek sa                                                     10

dr Jako Fišer sa                                               10

Jene Krišaber

                        ( direktor Opšte privredne banke) sa                10

Geza Pfan sa                                                    10

Antun Kuntić sa                                               10

ukupno:                       2070 komada deonica.

 

 

Spisak akcionara Društva za izvoz mesa, 1921. godine

Tada je zabeležen dobitak u iznosu od 238 421 krune.  Doneta je i odluka o štampanju novih spojenih deonica, pa se umesto dotadašnjeg broja od 5000, izdaju se spojene – 25 starih za jednu novu, te  će  ih biti ukupno samo 200 komada, nominalne vrednosti 5000 kruna.

Sasatav akcionara na skupštini maja 1923. je bio sledeći:

udova Rafaela Hartmana sa                50 deonica

Vilim Konen sa                                                 30

Julius Hartman sa                                30

Hermann Hartmann sa                                    10

Lajoš Šreger sa                                                10

dr Jako Fišer sa                                   10

dr Velimir Kalmar sa                           10

Lajčo Bek sa                                        10

Jene Krišaber sa                                  10

Geza Pfan sa                                        10

ukupno:           180 komada

 

Tada je osnovni kapital, glavnica iznosila 1 milion dinara.

 

Problemi sa porezima (državnim ali i gradskim) su opterećivali i ovu firmu. Povodom uvođenja trošarine, pišu u u žalbi Senatu i sledeće: “Kao što je poznato, naša firma, koja se bavi  izvozom, liferuje svu robu  koju pokupuje na teritoriji naše države, u inostranstvo, i to delom  posle rukovanja  u  hladionici, delom posle obrađivanja stručnog,  prema zahtevima inostrane potrošačke publike; ona uopšte ne prodaje robu za potrošnju bilo u samom gradu ili makar kojim mestima naše države, pa je sva ovakva, izvozu namenjena roba oslobođena  od sviju  državnih, gradskih i ostalih dažbina, a ne potpada ni porezu na promet.”[280] Iz tog dopisa  se stiče i dobra ilustracija i o samom načinu rada preduzeća.

 

 

Spisak deoničara firme prisutnih na skupštini društva 1925. godine

O tome kako je visoko cenjena ova  firma svedoči i izveštaj subotičke “Opšte i kreditne banke d.d.” iz 1928. godine. Mada ona i nije mogla  baš da bude u tom pogledu najneutralnija, preko te banke je  firma  vodila svoje finasijske poslove, njen krupni akcionar bio je i Vilim  Konen, isto kao i Imre Jakobčić, brat Konenove supruge, koji je zauzimao mesta u upravi  te banke, zanimljiva je ocena koju daje. “Preduzeće kako tu, tako i u inozemstvu, izvrsno je organizovano, u svojoj struci dominira svom pijacom u Jugoslaviji i priznato je kao najveće preduzeće svoje vrste. Vlasnici su poznati kao vredni, korektni, solidni i izvanredno bogati  trgovci,koji osim imanja u Subotici poseduju znatne nekretnine u inozemstvu.” Time je banka bonitet firme ocenjivala najpovoljnije, i preporučivala je za saradnju.[281]

Za potrebe izvoza jaja, postojala je posebna tehnologija konzerviranja. Subotička firma je, jedina u  zemlji, posedovala hladnjaču, koju je koristila i za konzerviranje jaja. Ona je imala kapacitet 20 miliona komada jaja, koja su držana na temperaturi od 0 stepeni C. Iako je njihova cena na tržištu je  bila  za  30-40%  manja nego kod svežih, na ovaj način se moglo obezbediti stalno  snabdevanje tržišta i izbeći sezonske oscilacije u ponudi. Iz jednog dopisa, Ministarstvu finansija, 20.8.1922. godine  saznajemo i da: “U našu hladionicu koja je građene u godini 1897. i koju uzdržavamo sa velikom režijom i sa 40  radnika uložimo svake godine u proletnim mesecima radi hlađenja 3-4 hiljade sanduka jaja,…”

Pošiljke jaja, pakovane su u posebne vagone. Putovale su do Londona 7  dana, do Berlina 3, a do Praga ili Beča 2 dana.[282]

Jaja su kupovali širom Vojvodine, vršili njhovu kontrolu pomoću posebnih lampi, loša škartirali, zatim ih pakovali u sanduke od po 14 000 komada i transportovali, većinom železnicom u inostranstvo. Za London su, na pr. iz Subotice imali obebeđenu direktnu vezu  sa Antverpenom, odakle su  se pošiljke brodom prebacivale preko Kanala i dalje vozom do Londona. Problemi sa transportom su bili redovni. Tako se 1924. godine, žale da pošiljke predate u Mariolani, Kuli, Sekiću i Velikoj Kikindi, već nekoliko dana ne stižu u Suboticu. Pored  te neažurnosti železnice, u toj žalbi navode i loše rokovanje sanducima, koje je  izazivalo šštete. Broj polupanih jaja se povećao sa 10-12, na 200-300 po sanduku.[283]

Tako su se žalili Direkciji državnih  železnica na mali  broj “belih” vagona (hladnjača). U Subotici je po planu bilo stacionirano čak 23 takva vagona, ali je 1925. godine 5 hladnjača  poslato u Maribor,  što je za firmu predstavljalo velike teškoće, pogotovo u zimskoj  sezoni  eksporta  zaklane  živine. Njene potrebe su u toj godini bile u proseku 2 takva vagona dnevno, ali u su u špicu sezone bile i veće; tako su na pr. samo od 4. do 7. decembra imali potrebe za 15 vagona. Sve te pošiljke su bile upućivane  za London.[284]

Polovinom dvadesetih godina, u sezoni, izvoze nedeljno  i 2-3 vagona žečeva. Klali su i izvozili i ćurke, do 3000 komada na dan.[285]

 

Lajčo Bek, koji je vodio poslovne knjige preduzeća, obratio se gradskoj Poreskoj komisiji 1927. godine, sa molbom da se firmi umanji razrezani porez. Pošto ne govori srpskohrvatski jezik u dovoljnoj  meri,  molio je  za dopuštenje da se obrati samo pismeno. Izneo je da je  trgovina živinom i jajima  skopčana  sa  ogromnim  rizicima i mogućnostima velikih gubitaka. Kao primer je naveo avgustovsku isporuku 5  vagona jaja  za Frankfurt, koja nije mogla biti preuzeta, pa je na  kraju prodata  na bečkoj pijaci, što je donelo gubitak firmi od 111 214 000 dinara! Pad pod stečaj, jedne od najvećih domaćih firme te vrste, “Braća Mihajlović”  iz Beograda, po Beku, samo ilustruje težak položaj ovih eksportera.

U  klaničnom  pogonu su imali  pokretne trake i hidrauličnu presu. Na svojoj klanici imali su i industrijski  kolosek koji je vodio da pruge za Horgoš.[286]

 

Skica industrijskog koloseka na placu klanice

 

Piliće, u jednom turnusu od 25 000 komada, su držali i hranili  8 dana u kavezima, da bi ih tek onda zaklali i zamrzli za izvoz. Sličan je bio postupak i sa ćurkama. Na londonsko tržište su samo u aprilu 1925. godine isporučili 140 000 komada.[287] Na englesko tržište izvozili su ćurke do 1940. godine.  Samo  dve pošiljke ćuraka, januara 1939, imale su težinu od 35 774 kg, cena  im je bila 602 000 dinara, odnosno 2650 funti.

Firma je 1926/27. godine izvozila po 120 vagona jaja. Ostalih dvadesetek  izvoznika iz Bačke, eksportovali su zajedno 1000 vagona.[288] Kod izvoza živine, firma daje isti podatak, izvezla je 120 vagona, “…dočim ostale firme u Bačkoj  –  po broju 8-10, ukupno 150 vagona.”[289] Stalne su žalbe na sporost železničkih veza, i u Vojvodini, kao i onih iz drugih krajeva koje vode za Suboticu. Pošto su jaja kupovali i Hrvatskoj, žalili su se da pošiljkama iz Belog Manastira  do  Subotice treba 5-6 dana.[290]   I izvoz žive živine, zbog problema sa prevozom, bio je problematičan. Firma je železnici  zbog toga čak davala i sugestije kako da se urede posebni vagoni za transort žive živine. Tražili su bude 7, a ne 8  noivoa stelaža, na kojima bi živina imala više mesta.

Oni su kupovali živinu, ali je nisu direktno izvozili, nego su kao ostali izvoznici, imali posebne linije za dalje gojenje peradi, kokošaka, gusaka, pataka. Hranjena je 14-16 dana kuvanom kukuruznom  prekrupom i tek tako dostizala kvalitet za eksport. Kada 1928. godine dalazi do povećanja cena kukuruzu, firma je tražila da se na osnovu količine izvežene živine dozvoli slobodan uvoz kukuruza iz inostranstva, pošto hranjenje drugim hranivima, traje duže i ne uklapa se u dotadašnje kalkulacije. “Prisiljeni smo našu živinu u mesto prikrupe  kukuruza sa ječmom, zoblju, otpadcima i drugim svakojakim semenjem hraniti. Procedura gojenja sa ovakvom hranom traje ne 14-16 dana, kao što je kod hrane sa kukuruznom prikrupom, nego 20-24 dana i nismo u stanju, da postignemo onaj kvalitet, kao pri  hranjenju  sa kukuruzom.”[291]

O izvozu živine sama firma u jednom dopisu Ministarstvu trgovine i industrije, 1928. godine, navodi i sledeće: “Glavna izvozna sezona je u jesenje i proletno doba, međutim liferujemo mi i preko cele godine, ponajviće za Englesku i Nemačku, a izvozimo godišnje oko 2 miliona kg.” Dalje ističu da je “…gajenje živine najbolje u Vojvodini razvijeno…”, a u ostalim delovima to je samo uzgredan posao poljoprivrednika, te da bi trebalo raditi na oplemenjivanu i poboljšanju rasa za uzgoj.[292]

Pored žalbi na železnicu, firma je imala velikih problema i sa slabim telefonskim linijama. Tako je 1932. godine na vezu sa Pragom morala  čekati 3 do 4 sata. “Naša firma, kao  izvoznik žive i zaklane živine, jaja i zaklanih  svinja, mora da obavlja prodaju proizvoda većinom preko telefona i to u razgovorima  sa  prodajnih tržišta. Najvažnije su  pijace za produkciju  našeg  preduzeća: Wien, Berlin, Brno i ostali češki gradovi.”[293] U konkretnom  slučaju problem  je nastajao zbog prebacivanja linija za Čehoslovačku u Beograd, a koja su do tada išle preko Budimpešte. Zbog nemogućnosti uspostavljanja telegonske veze sa Pragom, “Hartman i Konen” su samo u jednom slučaju izgubili narudžbu od 10 000 kg slanine.

O problemima nabavke kvalitetnih sirovina (jaja, živine, prim. aut.) na  lokalnim  pijacama, koji  nastaju ograničenjima nametnutim od lokalnih vlasti, odnosno određenom vremenu kada veliki kupci mogu početi sa kupovinama ( pijace počinju u rano, ujutro 5-6 sati, a trgovci mogu početi sa kupovinama tek od 7 ili 8 sati ), pišu 1929. godine Ministarstvu tgovine i industrije. “Nije u interesu države, da se škartirana  i preostala roba izveze, nego naprotiv valja izvoziti baš robu najbolje kakvoće, jer  se u inostranstvu mogu postići dobre cene samo za takvu robu i jer će  samo na taj način ući u zemlju  dobra valuta.  Mesnoj potrošnji može da odgovara i roba slabijeg kvaliteta.”[294]

Od gradskih vlasti firma je redovno dobijala oprost, smanjenje gradske takse na klanje i izvozne pristojbe. U jednoj molbi u vezi toga, ukazuje se na veliki značaj takve izvozne trgovine: “Od kako je naše poduzeće od madžarskih velemesara otelo iznozemna tržišta, koja i dan danas koš u svojim rukama drži, veliki deo žive stoke prerađuje se ovde, što je opšti interes za celu državu, jer na taj način dolazi do  izvoza  naš najvažniji  izvozni artikl.”[295]

Na  skupštini akcionara održanoj juna 1927.godine doći će do promena osnovnih pravila kojima je utvrđeno ime društva –  “Hartmann  &  Conen izvoz mesa d.d.”. Osnivački kapital je povišen na 3 miliona dinara, u 30 vezanih  (spojenih) deonica  po  100 000  dinara.

 

 

Memorandum firme iz 1933. godine                                          Josip Hartman (Hartmann József)

U Pravilima je delatnost, delokrug  firme definisana dosta široko: “Trgovina životnim namirnicama, gajenje svinja, marve, ovaca, živine, te prodaja istih u državi ili inozemstvu u  živom  stanju ili zasoljeno, u svežem stanju ili zamrznutom. Trgovina sporednim proizvodima ovih životinja, u prerađenom ili neprerađenom stanju.” Pored toga navedena je i proizvodnja  leda, salame, konzervi, sapuna i sveća, te trgovina sa tim proizvodima, trgovina jajima na veliko i malo, osnivanje hladnjača  te  izdavanje  istih  u zakup, snabdevanje hotela i kafana sa hranom, trgovina žitom i voćem, hmeljom.[296]

Osnovna pravila Hartmann & Conen izvoz mesa d.d.

 

U 1929. godini bilo je 10  akcionara,  svako sa po 3  komada deonica, vrednosti 100 000 dinara. To su bili: Vilim Konen, dr Jako Fišer, Jene Krišaber[297], dr Kalmar Elemer, Lajoš Bek, Jene  (Eugen) Jakobčić, dr Andrija Tisa, Vilim Konen i Imre Kemenj.

Od 1931. godine, inicijativom Josipa Hartmana, formirano je posebno akcionarsko društvo “A.d. hotel Jagnje”, koje je bilo registrovano i za kupo-prodaju nekretnina.[298] Akcionarsko društvo je već iste, 1931. godine i kupilo “Hotel Nacional”, od dotadašnjih vlasnika,  dr Mirka Halbrora, Josipa Hartmana i Stevana Kladeka i njegove supruge Terezije.

Povodom pedesetogodišnjice firme 1936. godine, ona  je  dobila  i posebno odlikovanje od strane beogradske vlade.[299]

Broj radnika je 1934. godine u sezoni, novembar-januar, dostizao 200, u februaru – 100, a od marta do novembra prosečno 30.

Pogonsku snagu obezbeđivala su tri parna kotla, ukupne površine za loženje 160  m.  kv. Dva kompresora za hlađenje su imali elektromotore od 110 KS.

Lični opis Vilima Konena (1938.)

Nakon smrti drugog osnivača, Vilima Konena, 1938. godine, doći će do podele firme na dva odvojena preduzeća. Josip  Hartman nastaviće da vodi postojeće, a Vilim Konen Jakobčić, osnovaće novo. On je pristupio formiranju sopstvene firme pod nazivom “Industrijsko  preduzeće  za izvoz mesa  i živine”. Podiže i klanicu i hladnjaču “Eskimo” na adresi Natoševićeva 44 i Carinarska 17. Hladnjača je bila u zgradi 22 x 20 m i imala je 3 odeljenja, od 120, 20 i 60 m. kv. Stvarala je 160 000 kal./h, trošila 52 kw/h i 5 kubnih metra  vode. Kapacitet je bio 25 000 kg  leda  za  16 časova. U prostoriji  od  120  kv.m. čuvalo se na – 10 stepeni celzijusa do 2 vagona živine ili 1 vagon voća ili jaja na + 2. U najmanjoj je ostvarivano – 15 st.celz. “Industrijsko preduzeće za  izvoz mesa i živine” dobilo je odgovarajajuću dozvolu

Ministarstva trgovine i industrije krajem 1937. godine.

Vilim Konen Jakobčić[300] rođen je 25.5.1903. godine na Paliću, u porodičnoj vili, kao dete oca Vilima Conena i majke Jelene Jakobčić.

     

Nacrti palićke vile Konenovih                                                            Vilim Konen ml.

 

 Kao sin industrijalca, osnivača preduzeća “Hartman i  Conen”, rastao je u okruženju  koje ga je rano pripremalo i usmeravalo da se uključi u porodičnu firmu. Tako je pored redovnog  školovanja u Subotici, već 1910. godine je dobio učitelja engleskog jezika iz Londona, koji ostaje sa njim do 1917. godine. Te godine, posle mature, otac ga šalje u Zirih i Lozanu, u institute “Minerva”, i “Lycee Jaccard” na jednu godinu, da nastavi školovanje i uči trgovački posao ali i jezike, francuski i italijanski. Da je savladao tajne trgovačkog posla, potvrđuje  njegova kasnija uspešna karijera. Isto tako, naučio je jezike, postao je pravi poliglota, govorio je 6 jezika: nemački, srpskohrvatski,  mađarski, engleski, italijanski i francuski. Nakon toga, mladi Konen boravi i u Londonu, otac ga uputio tamo da pomaže u kancelariji matične firme. Po dolasku u zemlju, u svojoj 17. godini,  nastavlja  “šegrtovanje”  u subotičkom  preduzeću. Kao deoničar se javlja 1925. godine da bi u Upravni odbor, prvi put bio izbran 1927. godine. Aktivno je bio i na drugim društvenim poljima, radio je na formiranju i razvijanju “Rotary” kluba u Subotici. Bio je predsednik tog kluba  u 1936. godini. Javlja se i kao član masonske lože “Stela Polaris”. Imenovan je u više navrata za gradskog odbornika u Gradskoj skupštini (Proširenom Senatu).

O poslovima firme, kojima je i on doprinosio, govori jedna epizoda, kada sa Josipom Hartmanom dva puta u posećuje Ameriku (SAD), sredinom dvadesetih godina, i uspešno  ugovora izvoz morki iz Bačke u Čikago, koje su na tom tržištu prihvaćene kao zamena za fazane.[301]

Prvi put se oženio 1932. godine  sa Darinkom Putnik (koja  je preminula 1937. godine), da bi se kasnije još 3 puta  ženio.[302] Stanovao je u Trumbićevoj ulici  (Petefi  Šandora) 7, VI krug.[303]  Godine 1927. posedovao je 2 automobila, “Fiat” i “Renault”, a bio je član i lokalnog “Auto Moto Kluba” i prvi predsednik subotičkog “Moto  Cluba  Champion”.[304]

O  bogatstvu njegove porodice, odnosno  njega lično, dovoljno govori da posedovao  sledeće nekretnine: vile na Paliću (Veliki Park br. 7 i 8), a u Subotici kuće na adresama: Kralja Aleksandra ( Borisa Kidriča) 7, Trg Čirila i Metoda (Žrtava fašizma) 5, Teretna 1[305] (Put Moše Pijade  31), Budanovićeva 6, Carinarska 17[306], zatim kuće  u Novom Sadu,  Beogradu, Debeljači, Senti, Starom Bečeju. I u Mađarskoj je posedovao: 52 stana u petosprtanici u Budimpešti i 700 hektara zemljišta u mestu Buđi (Bugyi), a u Austriji, u Beču, bio je vlasnik 1/3 dve zgrade  sa  34 stana, u Nemačkoj u Kelnu bio je vlasnik 1/2 četvorospratne zgrade sa 36 stanova, iporodične kuće u Dizeldorfu.[307]

Pored toga, po podacima iz 1937. godine posedovao je u subotičkom ataru 195  k.j. oranica  i 7 k.j. vinograda. [308] To su bila sledeća imanja: Tuk ugarnice 11, 12, 14, i Kelebija br. 208, ukupno 250 lanaca zemlje. Na kelebijskom imanju se bavio uzgojem svinja ( maksimalni godišnji kapacitet je bio do 10 000 komada svinja), i krava ( imao je dvadestak krava simentalske rase). Na 30 lanaca u Tuk ugarnicama gajio je hmelj, koji je izvozio i u Ameriku.[309]

 

Skica Konenove sušare za hmelj na palićkom putu       Parcela hmeljarnika na palićkom putu

 

 

Vilim Konen Jakobčić je pored učešća u porodičnoj firmi, do 1934. godine, nakon toga bio i vlasnik sopstvenog klaničnog preduzeća i hladnjače – “Eskimo” ( Natoševićeva 44).  Kao akcionar se javlja i u nekim drugim subotičkim deoničkim društvima: “Labor d.d.”, “Industrija željeznog nameštaja i metala”, gde je i osnivač sa učešćem svojih 640 deonica  od ukupno 4000, spoljni član komanditnog trgvačkog društva “Neuhaus i Holländer”, sa 100 000 kruna uloga  ubeleženog 1922. godine, koje se bavilo trgovinom i izvozom poljoprivrednih  proizvoda[310], “Jugomauntner proizvodnja i trgovina semena d.d.” ( vidi:st? ), “Opšta kreditna banka d.d.”. Bio je i spoljni član firme, sa ulogom od 1 000 000 dinara, komanditnog društva “Kon Mirko k.d.”, koje osniva  sa trgovcem Kon Mirkom, 1939. godine. Ono se  bavilo “trgovinom kožom i sirovim proizvodima, perjem i vunom”.

Tokom  1939. godine ulaže kapital u radionicu limene robe Vilima Fizija (FÏzi), koja radi od 1922. godine. Na sospstvenom placu u Carinarskoj ulici 17, podigao je još 1930. godine bestrošarinsko “smestište” (magacin) za špecerajsku i tekstilnu robu (  Magacin  je bio u zgradi 40 x 8 m. ) . Tamo će od 1937. biti smeštena Fizijeva fabrika.[311]  Od 1939. godine firma se registruje kao komanditno društvo pod imenom “Balkanmetal”. Kapital je iznosio  600 000 dinara. Zapošljava do 70 radnika i bavi se proizvodnjom metalne i limene robe. Kapacitet  je iznosio 30 vagona robe godišnje. ( Vidi: Metalna. st.?)  Nakon rata nosiće ime  “Metalija”.  Od  1941.  godine, firmu su preuzele mađarske vlasti. Za potrebe vojske  izrađivala je čaure. I to je kvalifikovano  kao “delo privredne saradnje sa okupatorom.” i povlačilo je . Oštećena je tokom bombardovanja.

 

Porodična fotografija Konenovih (iz zbirke Vere Konen)

 

Iste, 1939. godine, postaje vlasnik voćnog  i loznog rasadnika “Hortus” na Paliću, površine 115 k.j., koji je do tada vođen kao zajdnički sa Hiršl Vladislavom[312] i Šiling Vladislavom. Nakon rata na njegovom imenu bila je 1/2 a na majčinom druga polovina vlasništva.[313]

U 1940.godini registruje izvoznu trgovinu konja i poljoprivrednih proizvoda “Kosovo”, koju juna te godine prodaje Milojković Vojislavu iz Beograda.

Pred rat je imao u bečejskoj pivari 80% deonica.

Po uverenju o narodnosti koje je dobio od gradskih vlasti, 24.1.1940. godine, pripada “Bunjevačkom plemenu”. U uverenju stoji “aimilovan Bunjevac”.[314]

Kao rezervni oficir imao je ratni raspored u 125. bosanskom bataljonu. Po odzivu na poziv, njegova jedinica se  nalazila na  položaju kod Vrboveca, gde biva zarobljen, ali ubrzo i pušten kući. Po dolasku u Suboticu, okupacione vlasti su ga uhapsile i držale u kućnom pritvoru do septembra 1941. godine, kada mu je dozvoljeno da ode za Budimpeštu, gde ostaje sve do februara 1945, kada se vraća u Suboticu.

Nakon rata nove vlasti ga 1946. godine osuđuju na godinu dana prinudnog rada i konfiskaciju imovine, presudom “Suda za suđenje protiv nacionalne časti” br.102/1945. Kao olakšavajuća okolnost uzeto mu je to što je boraveći u Budimpešti materijalno  pomagao  “pokret” i spasao neke pojedince.[315]

U 1947. godini  Gradski  NOO mu nudi da preuzme posao upravnika “Državnog  tovilišta svinja” ( Šupljak  208). On je to prihvatio i uspeo  da stvori moderan  pogon  sa  450 radnika, 35 službenika i preko 10 000 svinja.

Ali opet je uhapšen 1949. godine, pod optužbom za krađu, sabotažu i  štetočinski  rad,  i  osuđen  na  smrt  streljanjem,  da  bi  nakon nekoliko intervencija ipak bio pomilovan, ostala mu je samo  zatvorska kazna. Uzdao se u svetsku javnost, razvio  je  prepisku  sa istaknutim državnicima  i vladama, javnim ličnostima.Pisao im je o svom slučaju, o odnosu novog režima prema vlasništvu, privatnoj  imovini. Zatvorsku kaznu izdržava radeći u kolubarskim rudnicima. Zatim je prebačen u Sremsku Mitrovicu. U 1958. godini u Mitrovicu je stigao telegram da mu je umrla  majka.

Po izlasku iz zatvora radio je u Novom Sadu, kao službenik “Novkabela”.

Dobio je pasoš 1961. godine, ali pod uslovom da se više nikada ne vraća u zemlju. Do  kraja života ostaće u Nemačkoj.

Napisao je knjigu svojih sećanja, pod naslovom Unmenschen die sich für Halbgötter hielten (Nehumani koji su sebe držali bogovima) u kojoj iznosi svoja sećanja na detinjstvo i poslovanje porodične firme. Zahvaljujući njegovoj kćerki Veri, koja mi ju je stavila na uvid, korišteni su podaci iz nje. Odatle  saznajemo da je u XVI veku rodonačelnik te porodice bio Hans Konrat (Hanss Conradt) zvani Koen (Coen). Knjiga je objavljena u Nemačkoj  1979. godine.

 

 

 

Naslovna strana memoarske knjige                         Vilim Konen ml. (1985)

Vilima Konena ml. (izdate 1979.)

 

Na drugoj strani, preregistracija stare firme, zbog  istupanja Konena, će biti izvršena  tek aprila 1939, kada dobija novi naziv – “Hartman i Comp, izvoz mesa d.d.”. Tada su brisani akcionari i članovi uprave stare firme: Lajčo  Bek [316] Vilim Conen stariji i Vilim Conen  mlađi. Glavnica nove firme je iznosila 3 miliona dinara podeljena u 30 ( 100 spojenih) deonica po 100 000  dinara.  Deoničari su bili:

Josip Hartman sa 4 deonice

dr Jako Fišer sa 2

dr Miloš Pavlović sa 3

dr Elemer Kalmar[317] sa 3

Mirko (Imré) Kemenj[318] sa 3

dr Andrija Tisa sa 2

Eugen Jakobčić sa 4

Mirko Jakobčić sa 2

Ivan Rudić sa 4

Steva Sekulić sa po 3 deonice.[319]

To društvo 26.11.1940. godine ima sledeće najveće deoničare:  Josip Hartman – 400, dr Miloš Pavlović – 100, dr Juraj Tomičić[320] – 1000, inž. Milan Manojlović – 200.[321]

 

Josip Hartman (Hartmann József) 1936. godine

U 1940. godini nakon donošenje vladine Uredbe o Jevrejima firma “Hartman i comp.” piše 31. oktobra  “Udruženju industrijalaca” dopis u kome ističe: “Na  sednici  naše  uprave  29.10. došli smo do zaključka da se naše preduzeće ne može smatrati jevrejskim,  jer niti su članovi naše uprave u većini Jevreji, niti se kapital većim delom nalazi u jevrejskim  rukama.”. To je bio  pokušaj da se izbegne postavljanje vladinog komesara na čelo uprave, a time i omogući  dalji rada na izvoznim poslovima, pošto su čak i tada dve glavne eksportne pijace bile Nemačka i Italija.[322] U skladu sa tim, došlo je i do smene poslovođe  jevrejskog  porekla  Mirka Kemenja, februara 1941. godine, na čije  mesto je postavljen Andor Nemet.[323]

I za Josipa Hartmana ( Subotica 21.03.1886 – Australija 1975 )[324]  i za njegovo preduzeće, tako  završava jedan miran period. Na prosperitetu, u prvo vreme očeve firme, a zatim one koju je sam vodio, Hartman je uspeo da izraste u priznatog i bogatog građanina, i da obilato koristi sve pogodnosti koje su mu se time pružale.

Ali sa približavanje ratnih truba i huka nadirućih tenkova, sa izbijanjem rata i na ovim prostorima, ruši se i imperija Hartamanovih i Konenovih. A nakon rata, za njih ništa više neće biti kao pre. Ime neke simbolike što je Josip rođen iste godine kada njegov otac Rafael sa  ortakom Konenenom, registruju firmu “Hartmman i Connen”. Započevći životni  put, istovremeno sa očevom firmom, mladi naslednik će tako i tim činom biti vezan za sudbinu preduzeća. Kao akcionar u porodičnoj firmi se  javlja već u prvim godinama 20. veka, a  nakon  očeve smrti 1913. godine zauzima i njegovo mesto Upravnom odboru.

Po narodnosti je beležen i kao Jevrej a pre rat i kao Mađar, po veri kao reformata.

Sudeći po knjizi Konena mlađeg,  Jožefova deviza je  bila  “samo jednom se živi”, hteo je da sve proživi i ima, i bilo mu je svejedno kojim putem stiže do toga. Važio je za “bonvivana” interesovale su ga lepe žene i novac,  puno novca. Po navodima Konena i otac ga je kritikovao zbog takvog pomalo raskalašnog života, te mu je rekao da će  završiti na đubrištu.[325]

 

Posle 1918.  godine zastupaće firmu u Beču i Londonu. Pored toga je učestvovao u  osnivanju deoničkog društva “Industrija željeznog nameštaja i metala”, a bio je akcinar i firme “Labor d.d.”. Izbran  je za  potpredsednika “Jugoslovensko – austrijske trgovačke  komore” osnovane 1931. godine u Beču ( Predsednik je bio dr Eduard Prniz ).

Posedovao niz nekretnina u zemlji i inostranstvu: hotele “Jagnje” i “Nacional” u Subotici, “Royal” u Beogradu. U 1939. godini,  oš na majčinom imenu, vodila su se imanja  od 100 k.j. nekretnina, 73 u Radanovcu i 27 u Tuk ugarnicama. Na  njima je pored poljoprivrednih kultura, kukuruza, repe, hmelja, vinograda,  gajena  i stoka, svinje i drugo.[326]

Kao  da njemu, odnosno njegovoj porodici bogatstvo  nije  bilo dovoljno za sticanje socijalnog ugleda. Težili su da se njihov društveni status potvrdi i na drugi  način. Tako su uspeli da  se domognu i plemićke titule. Josip (Jozsef) je u 1938. godini pokrenuo   postupak  za priznavanje  titule “visokorodni vitez  plemeniti Hartman Josip rinenburški”. (Rynnenburg, provincija Utrecht ( Holandija ) Molba mu je uvažena, rešenjem Min. Unutrašnjih dela Kraljevine SHS br. 26869/ 1937, te je dobio pravo da uz prezime koristi  titulu  – rinenburški.[327]

Bavio se i sportom, tenisom,  1928. godine osvojio  je prelazni pehar.[328]

Za vreme rata firma radi pod imenom “Hártman és társai huskiviteli r.t.” da bi 30.9.1941. godine bio sklopljen ugovor o izdavanju pod zakup mađarskoj zadruzi “Hangya”.

U prvim danima,  nakon uspostave novih vlasti, 18.10.1944. godine u fabrici je zaposleno 235 radnika i 30 činovnika.

Josip je u proleće 1941. godine, bio među retkima kojima je pošlo za rukom da napuste Suboticu, i odu u inostranstvo, sklanjajući se od užasa rata. Vratio se ipak 1945. godine, ali Titova država ga  je osudila i oduzela imovinu. “Sud za suđenje  zločina i prestupa  protiv nacionalne časti naroda Vojvodine” doneo je 16.8.1945. godine presudu kojom je  osuđen  na  “7 godina  gubitka jevrejske nacionalne časti i  1 godinu lakog  prinudnog  rada,  bez lišavanja slobode”. [329]

U presudi stoji kao obrazloženje: “Što je kao glavni  akcioner, generalni direktor i organizator velikog preduzeća “Hartman i drug d.d. za izvoz mesa” u Subotici, bez  ikakave prinude sklopio zakupni 30.9.1941. ugovor i izdao “fašističkoj” firmi “Hangya” iz Budimpešte svoje preduzeće. 1943. prodao je zakupcu i “svoj patent za fabričko konzerviranje mesa, svoj čuveni patetnt o proporciji  smeše za fabričko  zgotovljenje mesnatih proizvoda”. Novi upravljači su za vreme rata preradili 65 000 debelih svinja. Pored toga Josip je izdao i svoju  sušaru  za  hmelj.

Presudom istog suda br.Sn. 118/1945[330] osuđena je i  supruga Imrea Kemenja, Sadecki Terezija.[331]

Od Hartmanovog imanja oduzete (konfiskovane) su sledeće nekretnine: kuće u Trumbićevoj 21 i Preradovićevoj 18, Park Kralja Petra 7, Paje Dobanovačkog 6, imanja u Tuk ugarnice 3, Radanovac 75, 95, Halaški vinogradi 526, kuće: Čista ulica 11, Horgoški put 84 i 91, hotel “Nacional” i “Zlatno Jagnje”, odnosno sva imovina deoničarskog društva “Zlatno Jagnje d.d.”, čiji je on glavni deoničar. To su bili hoteli “Zlatno jagnje”, “Nacional”, gostione “Malo jagnje”  i “Tri šešira”, kafana “Grand” i zgrada na Horgoškom putu br. 72,  “Ovo deoničarsko društvo bilo je  fiktivno a u stvari isključiva svojina konfiskovanog Hartman Josipa” kako to  stoji u zapisniku o  primo predaji ugostiteljskih radnji  organima  novih  vlasti.[332] Pored toga i  hotel “Royal” u Beogradu, kuće u Paraćinu, Starom Bečeju i 90 lanaca zemlje u Subotici.

Presudom Sreskog narodnog suda Vp 1727/1945 od 14.1.1945. godine, konfiskovano  mu je celokupno imanje fabrike, nekretnine ukupne površine 7862 kvadratna metra kao i sav zatečen  tehnički uređaj, živi inventar, gotova roba i ostalo.[333]

 

Zapisnik o konfiskaciji imovine fabrike Hanđa 1945. godine

 

Nakon  toga, Zakonom o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća od 8.12.1946. firma će biti nacionalizovana i nastaviti sa radom  pod imenom “Bačka”.[334] Tada je imala 7 hladnjača, 4 velike pušione, otsek za konzerviranje, otsek za odvajanje mesa od kostiju, za punjenje kutija, za tutkalo. Sačuvana su ostala i 3 autoklava od 3 atmosfere za iskuvavavnje. Od mašinskog pogona popisani su parni kotao od 9 atmosfera, parna mašina 90  KS,  gasgenerator 125 KS, centrifugalna pumpa ( 200 l/min ), amonijak  kompresori  od  200 000 i 60 000 cal, 30 elektromotora od 60 do 0,5 KS. Broj radnika dan – 10.12.1944. godine je bio 396. Dnevni kapacitet je iznosio  300 svinja, 35 goveda, 2000 kg kobasičarske robe, 3500 suhomesnatih proizvoda.

Memorandum firme “29 novembar”

Kao “29.novembar” osnovana je Rešenjem Vlade NR Srbije, br.73 od 3.9.1946. godine.[335]

Time je Hartmanu konfiskovana celokupna imovina, sem kuće u ulici Kralja Petra 7.

Josip Hartman dospeva 1948. godine u  Izrael, pa zatim u Nemačku. Životni  put  okončava 1975. godine u Australiji.

 

 

  “PRVA SUBOTIČKA FABRIKA SALAMA”

 

Avgusta  1920.  godine  počela je sa radom  “Prva subotička fabrika salama”. Nalazila se na adresi Mažuranićeva 60. Kao vlasnici su u Registru Ct VIII 66[336], bili upisani dr Mirko Halbror( Hálbrohr Imre )[337], Leopold  Ingus, Aleksandar i Ignac Frenkel.[338]

Zapošljavala je 20 radnika. Dozvolu za rad  klanica  dobija  1920. godine.[339] U fabrici je kao poslovođa bio zaposlen i budući zet  Aleksandra Ingusa, Hugo Lang iz  Iloka. Za njega je Ingus podneo molbu Senatu da mu se odobri boravak. U njoj navodi da Hugo neće predstavljati teret  za grad,  pošto mu on obezbeđuje smeštaj u svojoj porodičnoj kući, VII krug  br. 68, gde  je već živelo 6 porodica, a i raspolaže nekretninama u  Iloku vrednosti 500 000 kruna.[340]

Dozvolu za podizanje sopstvene prodavnice u VI  krugu  (Sečenji trg, ? ) dobila je 1920. godine.[341]

Nije bila dugog veka, prestaje sa radom već 1921. godine.

 

Za snabdevanje lokalnog jevrejskog stanovništva postojala je:

 

                     “PRVA ORTOPEDSKO KOŠERSKA TVORNICA SALAMA”

 

Njen vlasnik je bio David Reis[342]. Bavila  se klanjem i izradom salama i kupoprodajom pilića. Registrovana je u  opštinskom registru D 244/1922. Bila je to  zapravo radnja   manjeg, zanatskog obima. Prekinula je sa radom  1925. godine. Vlasnik  se otselio za Mađarsku (Bačolmaš).[343]

 

“TVORNICA SALAMA KORHEC”

 

Put, od mesarskog  šegrta, zatim kasapina i kobasičara – do vlasnika industrijske  klanice, bogatog  i uvaženog poslovnog čoveka, prešao je Julije Korhec (Korhec Gyula)[344] u roku od samo desetak godina.

Još u svom rodnom mestu Starom Bečeju započeo je septembra 1918. godine mesarski obrt. Po  dolasku u Suboticu[345], 1921 godine kupuje od subotičkog mesara Reže Sabadoša kuću sa radionicom (Jugovićeva 6) i opremom.[346] Ovlaštenje  za  mesarsku i kobasičarsku radnju  izdato mu  je 21.2.1922. godine. U narednom periodu, radeći i za Grad, kao snabdevač Javne bolnice i drugih gradskih ustanova, uspeo je da razvije posao i stekne kapital za ulaganje u nove investicije.

Đula Korhec (Korhec Gyula)

Kupovinom, 1927. godine, placa sa izgorelim objektima  bivšeg “Olga” (ranije “Polak”)  mlina, Paje Kujundžića (Braće Radića) 128 – 130, krenuće u izgradnju svoje radionice za  preradu mesa sa modernom opremom za preradu.[347] Dozvolu “za uspostavu kobasičarske fabrike” ( C 12/1927)  dobija iste 1927. godine. Naredne godine kupuje u Mađarskoj i uvozi odatle novu opremu za hlađenje.[348] Tokom 1928. godine već radi na adresi Paje Kujundžića 128-130. Nadležne službe ga tada vode kao industrijalca. U 1929. godini kapacitet prerade je bio 50 komada svinjadnevno. Broj zaposlenih radnika je bio 40. Za pogon mašina imao je instaliran  elektromotor.[349]

Po  izveštaju  obrtnog  odeljenja  Gradske  policije, Korhec je tada godišnje klao ( na gradskoj klaonici) 600 komada rogate marve, 800 teladi i 1000 svinja.[350] Meso  je  prerađivao  u  svom  pogonu, praveći razne kobasičarske proizvode.

Izveštaj “Opšte kreditne banke d.d.”,  čiji je komitent Korhec bio, iz 1928.godine opisuje ga na ovaj način. “Imenovani je vlasnik moderno uređene tvornice za preradu mesa,  koju je pre godinu dana podigao  prodajom  svojih  ranijih nekretnina,  sa investicijom od 600 000 dinara. U gradu podržava 5 prodavaonica, koje u struci postižu najveći promet. Mesečni promet sviju prodavnica dostiže 700 000 dinara. Poznat je kao marljiv i poverenja vredan trgovac. U stručnim krugovima  uživa dobar glas. Poseduje  nekretnine, koje su opterećene hipotekom u našu korist, te bogato skladište, 2  teretna  i jedan osobni automobil. Čista imovina se ceni na 1 500 000 dinara.”

Imao je uređaje i za  proizvodnju leda, koji  je  prodavao  ali najviše ga koristio za hlađenje svojih proizvoda pri pakovanju u vagone.

Kao i većina drugih  mesarskih radnji  i on je od otpadaka proizvodio običan sapun za pranje.

O razvitku njegove firme svedoči i to što je već  1931. godine imao i  filijale u Novom Sadu, Somboru, Starom Bečeju, Velikom Bečkereku  i Senti.[351]

Imao je i 5  prodavnica  u  gradu na sledećim adresama: Štrosmajerova  20,  Paje Kujundžića  128, Krupežićeva 3, u  Malom  Bajmoku,  Karađorđev  trg 2,  1  na  Paliću -Horgošku put 61,  kao  i tridesetak  van Subotice.

 

 

Zaposleni ispred subotičke prodavnice                                  Korhec sa suprugom (1930.)

U Čoki formira 1934. godine “Javno trgovačko društvo  za  izradu salame i kobasičarske robe” sa  veleposednikom  Đorđem  Ledererom (Lederer Georg). “Fabrika  je proizvodila: salame, kobasice, mast, sapun i drugo. Tokom 1934. godine ona je proizvela: 40 vagona masti, 39 vagona svežeg mesa,  40  vagona kobasičarske robe i jedan vagon sapuna. Na domaćem tržištu prodale  je 66 odsto robe a ostatak 44 odsto izvezla  je  u Nemačku,  Austriju  i Čehoslovačku.”[352] U toj godini beležila je 65%, a u 1937. – 55% iskorištenosti kapaciteta.  Zapošljavala  je 80 radnika.

U  1935. godini  stvara komanditno društvo, registrovano u Subotici,  “Korhec  Julije, fabrika salama  i kobasičarske robe k.d.” sa  ortakom Lederer

 Đorđem iz Čoke, koje je u narednoj godini dobilo sedište u Čoki.

Tokom 1938. godine Korhec se i preseljava, prebacuje  proizvodnju u Čoku. Odatle je doduše slao robu u svoju subotičku hladnjaču. Tek početkom 1941. godine,  prijavio je prekid   rada u Subotici.[353]

I on je spadao u red subotičkih privrednika koji su  od  “Opšte kreditne banke d.d.” dobili velike zajmove pred  sam rat. Korhec je februara 1941. godine dobio hipotekarni zajam  od 2 miliona dinara. Žiranti su bili Artur i Georg Lederer, sa svojim  nekretninama, 2 fabrike špiritusa i 664 jutra zemlje u Čoki.[354]

Od nekretnina Korhec je pre rata posedovao kuće u Subotici: Sokolska ulica (Drapšinova) 2, Skotus Viatora 49, 113 i 115 (Prvomajska)[355], Paje Kujundžića (Braće Radića) 128,  kao i kuću u Budimpešti koju je decembra 1941.godine prodao. Pored toga imao  je  2 kamiona  ( “Ford”)  i 2  putnička automobila, “Torpedo Classic” i “Fiat 520”.

 

Za vreme rata fabrika je bila pod nemačkom upravom.

Sreski  sud u Subotici 1945. godine doneo je odluku  o konfiskaciji njegove celokupne nepokretne imovine.

U prostorije u kojime se nalazila  ova  fabrika,  nakon  rata  se  uselila zadruga “Mesar”. (Šta je radio J.K. ? posle )

 

 

Kao izvoznici stoke postojale se i sledeće firme:

 

“Herman Baruch i sin”, vlasnika Hermana Baruha (Baruch Herman )i sina Aladara ( Aladár). Bavila se poslovima exporta – importa prehrambenih artikala. Oni su izvozili živinu u  Švajcarsku, Nemačku, Austriju, (Beč), Breslau. Baruh Herman je izvozio i jaja, konzervirana, odnosno hlađena i pakovana u limene kutije. Hladnjaču za te svrhe  izgradio je  1931.  godine.[356] Poslovao  je i sa filijalom “Hartman i Conen”  u  Londonu. Adresa ove subotičke firme je bila Tolstojeva  9. Nakon  rata, taj objekat  je pao pod udar Zakona o nacionalizaciji.[357]

I firma Fridriha Pulmana (Fridrich (Frigyes) Pullmann), koja  je nosila njegovo ime, izvozila ježivinu. Izvoz je pretežno išao u Austriju, Nemačku. Tako, guske, piliće, ćurke,  šalje  1930. godine u Beč.[358] Nalazila   se u Mariborskoj ulici br.7. Ostvarivala je godišnji  promet  od 2-3  miliona dinara.[359]

Vojislav Kovač isto je izvozio guske, kokoške i zečeve  u Beč.[360] Tako je za 3 meseca 1931.godine  u grad uvezao, i na tu količinu platio trošarinu, 24 590 a  izvezao 32 434 kg pernate živine.[361]

Bela Farago (Farago Béla )[362] sa suprugom Julijanom Kasa  imao je od 1919. godinu firmu, mesarsku radnju, pod svojim imenom, koja se bavila trgovinom, izvozom i preradom živine. Od 1919. godine otvara i prodavnicu u Štrosmajerovoj 24.[363]  Posao je proširio 1936.godine,  od  kada se vodi kao industrija. Tada je imao radionice i na adresi Bledska 8. Zapošljavao je 35 radnika. Pogon su činili elktromotori, 5 komada, ukupne jačine  40 KS, koji su pokretali 8 mašina.[364]  U 1938. godini, uz saradnju “Zadruge za proizvodnju i izvoz stočnih prerađevina”[365], nabavlja opremu za hlađenje, fabriciranje leda i topljenje masti. Firma mu je 1937. godine procenjena  na 450 000 dinara. Za vreme rata preduzeće je izdato pod zakup I nastavilo sa radom.[366] Nakon rata vlsnicu su kažnjeni a imovina im je konfiskovana.[367]

“Armin Hermann” bila je firma koja se  bavila eksportom jaja i živine. Nalazila se na adresi Paje Kujundžića 5.

Kao izvoznici svinja javljaju se: Beno Sekelj (Székely Beno)[368],  Ivan Sekelj, Korhec Julije[369], “Adrija” vlasnika Nikole Đorđevića, Vasa  Rajković, “Jugo-export”  Mirka Gutmana,   Erne Presburger [370], Mirko Kemenj ( Kemeny Imre)[371], “Predović d.d., Zagreb”, društvo koje je imalo svoju  poslovnicu  u  Subotici.

 

 

“GINGOLD SALAMON, TVORNICA RIBLJIH KONZERVI”

 

Osnivač ove firme koja se bavila preradom i konzerviranjem ribe a time bila jedina te vrste  u Subotice a i šire, bio je Salamon (Samuilo,Šulem) Gingold.[372]  U poslovanju se koristila svojim porodičnim vezama  u drugim  delovima zemlje a i inostranstvu. Osnivačev sin će  voditi  firmu  od  1935. godine.

Salamon je u Apatinu u periodu pre rata držao u zakupu ribnjak nadhercega Fridriha,  i bavio se u prvo vreme trgovinom a zatim i preradom (konzerviranjem ) ribe. Obrtnicu za preradu ribe dobija 1915. godine u  Apatinu. Zbog trgovačkih poslova sa dunavskom ribom, u Suboticu povremeno navraća počev od 1912/13 godine. “Iz ovog sam razloga  još pre mobilnog doba, liferovanu artiklu u Subotici razpakovao i ponovo u led stavio i takvo je ova artikla stavljena  na uporabu, odnosno je bila na ovakav način  liferovana.” Predmet se odnosi  na  odluku gradskih vlasti 4799/1920 gr.sen. o izgonu porodice Gingold kao ratnih doseljenika, na koju Salamon ulaže niz priziva (žalbi).[373] Od  1916. godine se stalno nastanjuje u  Subotici. “Kao ribogojac, po  umerenoj ceni razprodajem ribu u Subotici i  sa ovim unapređavam  snabdevanje ovoga grada. Inače sam nameran ustanovit fabriku za konzerviranje riba čim bi raspolagao sa dovoljnim lokalom.”[374] O potrebi za njegov ostanak u  gradu  Ministarstvu socijalne politike piše i sledeće: “Slobodan sam navesti, da kada u ovim teškim socialnim vremenima i silni radenici stoje bez zarade, nije opravdana odluka senata onda kada sam ja izabrao Suboticu, istina za vreme rata, da stvorim fabriku, kakve u Jugoslaviji nema i da na ovaj način, dam posla mnogim ljudima, koji sada stoje bez  posla  zbog nestašice fabrika ovoga faha. Izabrao  sam Suboticu,  jer saobraćajni položaj  je najpodesniji za brzo i svestarno  odliferovanje  ovog materiala.” i nastavlja  “…ipak se ne smije  izgnati čoveka, koji spoznavši duh današnji vremena, hoće sa svojim znanjem i kapitalom  da pomogne kod konsolidovanja nove države s jedne strane  radništvu  a  s druge pak tako rekuć hoće da pomogne državi kod  podizanja  industrije koja je tako rekuć još u koljevci.”[375] I zaista, Senat,  nakom cirkularnog dopisa Ministarstva za socijalnu politiku, br. 13 033/1920, u kojem se ističe da doseljenicima  “ne  bi  trebalo  praviti smetnje u pogledu nastanjivanja  u mestima gde doduše od pre nisu imali svoje redovno prebivalište, ako u istom kane podići kakovo industrijsko ili obrtno preduzeće.”[376], povlači svoju  raniju odluku i omogućava Gingoldu da osnuje svoju fabriku; “Pošto je njegov boravak ovde, od koristi iz narodno gospodarskih obzira” potpisuje 4.1.1920. godine i tadašnji gradonačelnik Andrija Pletkosić, odluku o dozvoli za boravak, Salamonu Gingoldu.[377]

Time je omogućeno ovom poslovnom čoveku da nastavi sa svojom deletnošću u Subotici. Od  trgovine ribom razviće pogon za njeno konzerviranje i preradu.

U početku je, do 1925. godine, uspostavio svoju fabriku ribljih konzervi u ulici Skotus Viatora 12.

Dozvolu za gradnju novog pogona, na adresi Nikolićeva 17 (danas Nade Dimić) dobija 1924. godine.[378] Tako će naredne 1925, biti završen objekat u kome će nastaviti da radi na dotadašnjim poslovima. ali pod imenom  – “Ocean”. U toj radionice će imati kompletnu instalaciju za izradu limenih kutija, konzervi, koju  je 1922. godine kupio u Magdenburgu.[379]

U 1939. godina pogađa ga sistem dozvola  za uvoz iz neklirinških zemalja. On je inače uvozio do 10 000 kg ribe iz Holandije, Norveške, Nemačke i Engleske.[380] Pošiljke haringi su stizale i vodenim putem. Tako  je 1938. godine stigla u Bezdan pošiljka haringi u salamuri iz Ostendea (Belgija). Preuzimanje je teklo uz probleme, zbog naplate carine. Država je pokušavala  da zaštiti domaće, morsko ribarstvo, i visokim  carinama  za tu  vrstu ribe, što naravno pogađa Gingolda. On se žalio da domaće sardele ni u kom slučaju ne odgovaraju u svrhe mariniranja, te  da  samo  uvozne haringe omogućavaju njegovu proizvodnju.[381]

 

Broj radnika:    1934. godine  20-40 u sezoni, leti 10-20

  1.     godine  30-40 u sezoni, leti 8-10

 

Maksimalni kapacitet prerade je u 1934. godini iznosio:

 

20 000 kg marinada haringi    proizvedeno – 9000 konzervi

50 000 kg rusla                                    proizvedeno – 8000 staklenki

2 000  kg kozervi  slatkovodne  ribe

 

Kapacitet  je  bio iskorišten sa 30%.

Nadnice radnika su 1939.godine bile 24-35  din, a  radnica  20-30 din.

Gingold  je  bio  član  i  apatinske  firme  “Gingold,  Salzmann, Ellenbogen” (Ellenbogen  je  rođeno  prezimo  Gingoldove  supruge.  Tu upućuje da je i ta firma bila porodičnog  karaktera,  a  pošto  je  on došao u  Suboticu  upravo  iz  Apatina,  sigurno  je  pored  rođačkih, zadržao i  dobre poslovne veze u tom mestu.) , koja se isto bavila  poslovima prerade i izvoza  ribe.

Od 1930. godine  ta firma će izvoziti svežu ribu u Poljsku.[382] Izvoz je išao iz Apatina i  Subotice. Riba  se izvozila u vodi ( posebnim vagonima) ili na  smrznuta u ledu. Gingold se interesovao za izvoz u Poljsku još  1927. godine. Zahtevao je i uspostavljanje telefonskih veza  sa Varšavom  i Katovicama. U jednom dopisu navodi da bi mogao nedeljno da isporučuje 10 000 kg ribe.[383]

Gingold se priključio i grupi preduzetnika koja je početkom dvadesetih godina dobila  pravo zakupa ribolova na Paliću i Ludošu. Godišnja zakupnina je iznosila 112 500 dinara. Nju su činili  dr Joca Milekić – advokat, Imre Prokeš – veleposednik i Samulo Nađ – direktor banke. Oni su dobili pravo privrednog ribolova na licitaciji 1922. godine. Ta grupa je formirala “Paličko ribarsko društvo” i uz redovno poribljavanje šaranskom mlađi, godišnje je izlovljavala do 50 000 kg šarana.  Zakup koji je važio 10 godina, produžen im je njihovu molbu do 1938. godine,  zbog izuzetno loših vremenskih prilika, suše 1927/8, velikih mrazeva 1928/9 i opet sušne 1929. godine.[384]  Time je Gingold praktično osnažio svoje pozicije kao glavni snabdevač grada svežom ribom.

Jedna od otežavajućih  okolnosti za plasiranje ribe na subotičkom tržištu bila je i gradska trošarina. Za ribu iz uvoza, na pr., jednog vagona koji je koštao – 25 000 dinara, trebalo je da se za trošarinu plati 10 000 dinara.

Sin osnivača, Dragutin (Karlo) vodi 1935. godine preduzeće za preradu ribe, a  kao suvlasnik i “Adin, prvu jugoslovensku tvornicu končanih dugmadi” ( Skotus Viatora 12 )

Za vreme rata Salamon je deportovan u logor i nije se vratio. Sin Karlo i njegova supruga Alisa  isto se  nisu vratili iz logora. Njihove nekrtenine su prešle u državnu svojinu. (za Gingold Salamona i Alisu 1948. uknjižene su nekretnine z.k. 8228  u korist opštenarodne imovine [385]

 

 

Iz ovih krajeva gde su se stvarali i veliki viškovi  žitarica, izvozile su se određene količine tih tržišnih viškova. Zbog toga  se razvio i poseban sloj “veletrovaca žitaricama”.

U 1914. godini je bilo 8 -10 takviih trgovaca, koji su izvozili godišnje do 12 000 vagona žitarica. Podatak da  ih  je 1933. godine bilo samo 4, i da izvoze samo 3 do 4 000  vagona,  dovoljno  govori  o krizi kroz koju je prolazila poljoprivreda kao i promenama  koje  su nastale u toj vrsti trgovine.[386]

Još 1927. godine postojao je  veći  broj  trgovačkih i agenturnih radnji, 15  do 20, koje su se bavile  trgovinom žita na veliko  i izvozom. Neke od njih su: “Emil Lederer”[387], “Union”, “Geza First”[388], “Joca T. Radić”.

 

Memorandumi trgovina žitaricama,

Jedna od najvećih  izvozno  uvoznih[389] firmi u  tom  poslu  je bila “Trgovačko prometno d.d.” Zagreb, filijala u Subotici (Ct VIII 158 ), čija  se  kanclerija  nalazila  u  Zmaj  Jovinoj  3. U  1938. godini ta firma je prijavila prestanak rada.[390]

Većinski akcionari 1923. godine su bili: Karlo Lederer iz Zagreba, Edmund Lederer iz Subotice, Julije Vojnić  Tunić, veleposednik  iz Subotice.

 

 

 

MLINARSTVO

 

 

Zemljoradnja, odnosno kultura pšenice, kao njena osnova, bila  je preduslov za razvoj mlinarstva i u Subotici. U Budimpešti, već u prvoj deceniji nakon Nagodbe, dolazi do predimenzioniranja mlinske industrije.[391]  Pioniri parnih mlinova u gradu su bila braća Horovic, Lajoš Antunović, čiji mlin se nalazio na samom ulazu u Dudovu šumu a  izgoreo je u požaru  pre I  sv. rata i Jovan  Đorđević, koji je  mlin podigao 1873. godine  u ulici  Miloša  Obilića  26.[392]

U  1874. godini  postojalo je 75 suvača i 11 vetrenjača u gradu.U Malom Bajmoku se i danas nalazi jedini sačuvan objekat mlina – vetrenjače. Podignut je 1867. godine.[393] Još pre I sv. rata, kao i u kasnijem periodu,  gradsko zemljište na kojem se nalazila i vetrenjača izdavano je u zakup. Zakupci su bili iz mlinari iz porodice Mikuška.[394]

 

Nacrt vetrenjače u Malom Bajmoku

Zakon iz 1880. godine pomogao je razvoj kapitalističkog privređivanja. Po njemu se više nije prostiralo pravo zemljišnog gospodara na parne mlinove, na kapitalistička postrojenja.[395] Ulazak stranog kapitala,  kao  na  pr. osnivanje  filijale Austro-ugarske banke u Subotici – 1891. godine, izgradnja železničke pruge Budimpešta – Zemun, preko Subotice, 1883. godine (i ogranaka Subotica – Baja ), također su bili faktori razvoja.

Tako je 1889. godine  bilo 8, a 1892. već 13 parnih  mlinova u Subotici.U Novom Sadu ih je 1896. godine  bilo 5 a u Somboru 3. Godine 1890. podigao je Ferenc Šimegi svoj mlin, odmah iza Majšanskog mosta. Zanimljivost je što je njegov pogon bio prvi u Subotici koji je dobio industrijski  kolosek.[396]  U unutrašnjem gradu bilo je 1906. godine 1 električni i 8 parnih mlinova.[397]

Prvo deoničarsko društvo mlinske struke  osnovano je još  1862. godine. Bilo je vrlo kratkog veka.[398]

Krajem I sv.rata bilo je 12 mlinova. Zanimljivo je da su se vreme rata podigli sledeći mlinovi: Kladek Frenca, Kornhauser Ignaca, Polak Artura, Glid Vilmosa, Brumer Antala i Pecarski – Julinac.[399] Nakon rata, većina  mlinova  se  našla pod državnom “Upravom  zaplenjenih mlinova”[400] koja se starala  o  snabdevanju  stanovništva.[401] Problemi za mlinarstvo u prvom posleratnom periodu bili su i slabo snabdevanje ugljem. Četiri subotička parna mlina bila su projektovana da upotrebljavaju kvalitetan ugalj, kojega tada nije bilo dovoljno.[402] Mlinare  pogađa i prelazak na smanjivanje upotrebe finog belog – tzv. “luksuznog brašna”.

U periodu 1919-1923, na nivou zemlje, beleži se favoriziranje izvoza brašna, da bi od 1923, 1924. godine nastupila stagnacija, koja  će preći u krizu. Ipak u to vreme, do 1923. godine zaživela su i 3 nova mlina u Subotici: “Kohan Vince”, “Rajčić”, “Vujković”. [403] U 1925. godini   bilo je ukupno 13 mlinova, koji su imali maksimalni dnevni kapacitet od 218 tona.[404]

Cene na lokalnom tržištu, za metar žita su bile: 1924. godine  –  417,  1930.  –  125, a 1931. godine – 160 dinara.

Broj mlinova je 1927. godine iznosio 8. Njihov dnevni  kapacitet je iznosio  193 tone.[405] Krizu produbljuje i slab rod pšenice 1930. godine.  Za 1941. godinu zabeleženo je da ima  11 mlinova u gradu i 11 u okolini.[406]

Visina “ujma” ili “ušura” kod subotičkih parnih mlinova iznosila  je 1937. godine  16 %.[407]

Mlinska industrija je bila izuzetno razvijena upravo u Bačkoj. O tome govori i podatak da je na toj teritoriji 1924. godine bilo 150 mlinova, ukupnog dnevnog  kapaciteta 140 v.[408], a od ukupno 270 koliko ih je bilo u čitavoj Vojvodini 270

Nakon 1918. godine sa ovih teritorija sakupljano je žito i za pasivne krajeve.[409]

Do 1925. godine carinska politika je stimulisala izvoz (jedno  o većih izvoznih tržišta bila je Čehoslovakčka) a od tada sve više preovladava uvoz žita, iz Italije i prekomorskih zemalja, posebno iz Amerike.[410]

U  Subotici je, po jednom dokumentu iz 1919. godine  bilo 9 mlinova:

  1. 1. “Udruženo gornjobačko paromlinsko d.d.”
  2. “Margit mlin d.d.”
  3. “Berger”
  4. “Polak” 
  5. “Glid”
  6. 6. “Ibersberger” 
  7. “Krišaber” 
  8. 8. mlin Žige Dajča
  9. “Kraus”[411]

 

Za  1934. godinu postoje podaci da su  radili sledeći mlinovi:

Ivana  Crnjakovića ( Aleksandrovski salaši, Zapadne ugarnice 475 ),

Berger Jakova ( Save Tekelije 80 ),

“Udruženo gornjobačko paromlinsko d.d.” ( Beogradski put 120)

“Margit mlin d.d.” ( Sudarevićeva 50)

Vujković Lojzije (  Paje Kujundžića 132 ? ),

Vujković i drug ( Jukićeva 41 ),

Peić Ivana,

Hugo Wajs ( Majšanski put ),

Vermeš Karla ( 20 )  sada  (1934.)  vlasnika  Horvat  Stevana  na

Šupljaku.[412]

Inž. Kosta Petrović, u svojoj publikaciji (st 120) daje podatke da rade i mlinovi:

Glid Vilim ( Bajski vinogradi 131)

Glid Vilim ( Save Tekelije 37)

Kladek ( Frankopanska 24)

Požari su zahvatali i ovdašnje mlinove. U kriznoj situaciji bilo je i slučajeva podmetanja požara da  bi  se  od  oiguravajućih  zavoda povratio uloženi kapital.

U periodu 1900 – 1914. godine bilo je 6 mlinskih požara, izgorela su i dva velika mlina – Kunec Milka i Stantić Lajoša ( Požar je izbio 1907. godine Vlasnik  je naplatio od osiguranja i sagradio novi) te Antunovićev. Od 1920. do 1925. godine izgoreli su “Rajčić”, “Kohan” i “Polak” mlinovi, 1928. – “Patoč” mlin a 1939. godine “Berger” mlin.

U 1925. godini tako je izgoreo  mlin Vince Kohana. Osnovan je 1921.  godine na Senćanskom putu (Ulica oslobođenja 85.). Kohan marta te godine dobija građevinsku dozvolu za građenje kuće i parnog  mlina na adresi – Senćanski  put 85.[413]

Tehnički nacrt mlina – Kohan

Dozvolu  za  upotrebu  dobija tek  jula 1925.  godine. U zapisniku tehničkog pregleda komisija navodi da je uočila nepravilnosti, “krovne grede su uvedene u dimnjak” i naložila da se to ispravi.[414] Firma je 1924. godine pretvorena u JTD. Sa kapitalom od 1 milion dinara ulazi Kozma Deže (Dezsö), mađarski državljanin rodom iz Barča. Da nisu na odgovarajući način ispravljeni tehnički nedostatci u vezi krovne konstrukcije, svedoči izbijanje požara, koji se desio krajem  1925. godine. Kozma Deže nakon požara, namiruje svoja potraživanja i vraća  se u Mađarsku, gde nastavlja da trguje žitom.[415] Od osiguravajućeg zavoda vlasnicima je isplaćena suma 2 000 000 dinara.[416] Izgorelu konstrukciju zgrade nisu obnavljali, već su je prodali novoosnovanoj firmi “Fako d.d.”

Vince Kohan će ostati u mlinarskoj struci, registrovaće svoju trgovačku “radnju za meljavu”,  pošto je od ostatka novaca uzeo Mikuška mlin,  za 800 000  dinara.[417]  No, nije imao uspeha u tom poslu, u 1930. godini Vince Kohan radi kao običan mlinar u mlinu “Forgács” u Bačkoj Topoli. To je period nakon što je, kako sam novodi “materijalno potpuno propao”. I Grad je potraživao od njega 61 264 dinara, a pošto nije bio u stanju da ih vrati, on čak biva i osuđen na 6 meseci zatvora.[418]

 

 

MLINOVI

 

CRNJAKOVIĆ IVANA, Aleksandrovo

 

U 1919. godini kao vlasnik mlina u Šandoru, br. 308. javlja se Ivan Tumbas. On je te 1919. godine dobio dozvolu da umesto električnog pogona ( vladala je nestašica električne energije )  izvrši zamenu parnim pogonom.

 

“Viktorija” mlin se nalazio se u Aleksandrovu.( Zapadne ugarnice 475 ). Crnajković je  1933. godine sklopio ugovor sa Ilijom Šibalićem, koji je radio  na snabdevanju  hlebom  pešadijskog  puka  u Subotici; za isporuku 280 v. brašna u narednih godinu dana. Pošto je cena žitu upravo tada pčela da raste, vlasnik mlina upada u  bankrot, i prinuđen je da rasprodaje nekretnine.  Sa druge  strane  profitira Šibalić koji upravo tada kupuje komleks nekretnina ( doduše na  ženino ime) u Zobnatici. st. 83. )  Kapacitet mlina je bio 1,2 v. za 24 časa, a broj zaposlenih se  kretao od 10 do 15.

Geza First (Fürst)[419] kupio je mlin “Viktorija”  1935. godine  od Ivana Crnjakovića.[420] Cena  za  mlin i 2 jutra parcele na kojoj  je ležao  je  bila  160 000  dinara.[421]   First je postao jedan od vodećih liferanta brašna za pasivne krajeve, Bosni i Hercegovinu.[422] U 1939. godini zapošljava samo 12 radnika.[423]

Izdat je u zakup avgusta 1941. godine Vaj Aleksandru iz Budimpešte . Tokom rata pretežno je radio na ušur za civile. Ipak, First je kažnjen a mlin konfiskovan 1947. godine.[424]

 

   “BAČKA”

 

“Bačka” mlin (Miloša Obilića 64) je imao kapacitet od 6 vagona dnevno. Za vreme rata, 1942/3 godine je demontiran i prenet u Budimpeštu. “Prostorije gde se mlin nalazio koristo je “Žitopromet” u Subotici za svoj magazin i  za gradsku pekaru koja je sada u izgradnji.”[425]

 

          “BERGER JAKOBA MLIN”, Save Tekelije 80

 

Osnovan je 1906.  godine. Adresa mu je bila VI  krug,  br. 416. odnosno Save Tekelije 80. Nakon 1918. godine, kada su Jakov Berger, pa zatim njegova udova Štajn Julijana ( od 1931. godine ) ubeleženi kao vlasnici mlina,vodio se kao industrija.  Jakob Berger[426] je 1921. godine,  na Paličkom putu, preko od “topničke kasarne” imao i sušionu za hmelj.[427] Mlin se nalazio  na  Halaškom putu. Imao je “saugas motor” od 70 KS. Kapacitet mu je bio 18 000 kg za  24  časa. Broj zaposlenih je iznosio do 20. Iskorištenost kapaciteta u 1927. godini je bila 40%.

Kao “Glid i Berger” ( Mlin Berger Jakova osnovan je još  1900. Nalazio se na adresi Save  Tekelije  20.)  se javlja u 1936. godini. Tada ga kao ortaci drže Ernest Glid ( Ernest Glied je bio Vilimov sin) i  Eugen  Berger,  sin  Jakova. [428] U 1938. godini, upisan  je kao vlasnik samo Eugen Berger. ( Ce VII/701 ) I  to  je bio mlin industrijskog  karaktera.[429]

 

“GORNJOBAČKO UDRUŽENO PAROMLINSKO D.D.”

 

Od 1906. godine novi vlasnici tada sagrađenog mlina, koji će u narednim godinama biti osnova za formiranje deoničkog društva, su Gabor Smolenski (Szmolenszky Gábor), iz Budimpešte i Mihajlo Muić, kojeg će zameniti Biro Herman iz Budimpešte. Firma “Szmolenszky és Muity” je registrovana 1907, (Ct  V 4) a brisana 1908. godine. To je  bio početak ulaska budimpeštanskog kapitala i u ovaj  mlin,  što  će  se završiti njegovim pretvaranjem u filijalu društva, koje je: “Osnovano 1916. godine u Budimpešti kao Felsóbásckai Egyesült Gázmalmi R.t., sa  filijalom  u Subotici.(  Gornjebačko udruženo paromlinsko d.d.”,III krug, Beogradski put 120.) Pored  Subotice,  imali  su  mlinove  i u Baji, Bajmoku i Novom Sadu. Kapital  je iznosio 2 miliona kruna, 5000 komada nominalne vrednosti 400 kruna. Nakon 1918. uvodi se sekvestar nad firmom, koji će biti  skinut  1922. godine. (Odlukom Ministarstva Pravde br. 3036/1922) Uslovi su  bili da  plati sve troškove, da podnose dokaze o plaćenom porezu i prirezu  za 1921. godinu, da 4 700 akcija deponovanih  kod “Opšte privredne banke d.d.” iz Subotice preda Narodnoj banci KSHS, i da nekretnine ne može otuđivati  u narednih 5 godina.[430]

Funkciju direktora od 1917. do 1919. godine obavljao je Bela Majer (Mayer Béla ). On je bio rodom iz Temišvara. U  Suboticu  je došao maja 1917. godine, iz Baje. I on je dobio odluku Senata o izgonu,  zbog  nedostatka  stanova, kao “ratni doseljenik”. Pošto je istupio iz službe u firmi i započeo sopstveni trgovački posao bez većeg kapitala a  nemajući vlastitu kuću, nije mu pomoglo ni pozivanje na ranije usluge koje je  činio  Gradu. “Još  u svojstvu  ravnatelja mlina više puta sam gradu velike usluge činio, naročito u ono vreme, kada je za brašnom velika oskudica bila, da se javna ishrana  bez smetanja osigurati i nastaviti može. Više puta sam  gradu  po veću količinu brašna u formi zajma na raspolaganje stavio.”[431]

U 1921. godini  se sedište  firme registruje u Subotici.[432] “Društvo želi da započne nacionalizaciju i kao prvi korak  rešilo je zboru akcionara održanom 9.7.1921. da premesti glavno sedište društva u Suboticu, gde se faktično preduzeće i nalazi. Teškom mukom uspelo je društvo da za ovo premeštanje sedišta, uz plaćanje užasnih dažbina  i poreza, dobije odobrenje ugarske vlade.”

 

 

Akcionari januara 1923. i maja iste godine su bili:

 

januar             maj 1923.

 

 

Opšta privredna banka d.d.” sa        1000 akcija      —

dr Radivoj Miladinović                        350                  350

dr Josip Kiš                                                     10                    10

Josip Rajčić                                                     200                  200

dr Kosta Plavšić                                  50                    50

Miloš Lepedat                                      50                    50

Marko Protić                                       50                    50

Stevan Prodanović                              10                    10

Arnold Balog                                       10                    10

Ludvig Gotfried MÏhle                      2950                   2950

(koga zastupa Arnold Balog )                                             50

dr Al. Magarašević

——-            ——                                                                                                            4680             3750

 

Ali  na  januarskom  skupu akcionara “usled nacinalizovanja preduzeća” postavljena i  nova uprava. Tako su  članovi Upravnog odbora postali:

 

Ime i prezime,                          Mesto stanovanja         Nacionalnost

 

Žika Amđelković, inspektor      Beograd                       Srbin

Emil Bacher, direktor               Bratislava                     Čeh

Arnold Balog, direktor             Subotica                       Jevrej

dr Josip Kiš, direktor               Subotica                       Mađar

Felix Paloc, direktor                Bratislava                     Slovak

Mateja Popović,

nar. poslanik                            Tuzla                           Srbin

Marko Protić, paroh                Subotica                       Srbin

Antun Valenta                          Bratislava                     Slovak

 

a članovi  Nadzornog odbora:

 

dr Kelemen Ljubibratić,           Subotica                                   Srbin

penz. zamenik gradonačelnika

Franjo Hermec, prokurista     Subotica                       Slovak

Stevo Prodanović, prokurista     Subotica                                Srbin

 

( Sastav Uprave nije menjan tokom 1924, 1925, 1926. i 1927. godine )

Tada je konstatovan dobitak za godine 1918, 1919, 1920, 1921, ukupno od 2 187 572 krune.

Na majskoj skupštini akcionara osnovni  kapital – 2  miliona kruna, nakon pretvaranja u dinare 500 000 dinara, je povišen  na 1,5 miliona dinara, u 15 000 akcija. Uslov je bio da naši državljani moraju imati 55% akcija i da  čine  2/3  Upravnog  odbora. (Po naređenju Ministra Trgovine i Industrije) U 1923. godini, kada se već ispoljava kriza. “Visoke unutrašnje žitne cenene  samo da su sprečile export brašna, nego su pripomogle importiranje,tako da su pasivni krajevi naše države, Hercegovina, Dalmacija,  Crnagora i Krajina,  sa strane Talijana samlevenim amerikanskim žitom namirili svoje potrebe. Doprinela  je krizi  još  i opšta oskudica u novcu, u našem gradu pak sputava osnovu bića  sviju preduzeća ogromni opštinski prirez.” Preduzeće  je počelo da beleži gubitke.

Bio je među najvećim milinovima u Subotici, dnevni  kapacitet  mu je bio 6 vagona. Zgrada mlina u Subotici, na tri sprata, građena 1906. godine, bila je dužine 40,5, širine 12,7, visine 14  metara. Pored nje su se nalazile i zgrade građene isto 1906,  strojarnica, kovačnica   i kotlovnica, magazin za brašno, magazin za žito, zatim objekti građeni 1916. godine: magazin za žito, zgrada za vagu i stražaru,  i sporedno objekti. Imao je i svoj industrijski kolosek u dužini od 900 metara, od stanice Bolnice do mlina, koji je otvoren 1918. godine. Dimnjak je 1921. godine  delimično srušen  (do 22. metra), pošto  je bio nakrivljen i iznova sagrađen. Mašinski uređaj je pokretala parna mašina od 220 KS.

Na tom mestu već 1891. godine podigao je mlin First (Fürst) Laslo[433]. Objekat je izgoreo u požaru 1901. godine.

Deoničko društvo je imalo filijalu u Bajmoku, koja je radila do 1926. godine. Ta zgrada je namenski sazidana  još  1892. godine. Pogon je davao parni stroj od 120 KS. I taj  mlin  je  imao  svoj  industrijski kolosek dužine 80 metara. Na skupštini akcionara  1927. godine. “Usled potpunog prestanka  izvoza, prinuđeni  smo bili obustaviti pogon našeg bajmočkog mlina, te osoblje otpustiti. Objekat  je  prodat u 1936. godini za 650 000 dinara.[434]

Procene vrednosti oba mlina, 1927. godine je bila  5 700  000 dinara. U 1928. godini povišen je osnovni kapital na 3 miliona dinara. Do 1926. godine izvozio je u Autriju, ehoslovačku i Nemačku. Nakon završetka krize, od 1938. godine izvoziće pretežno u Nemačku. Akcionari 1929. godine su bili:

dr Borivoj Miladinović  sa                   400

dr Radivoj Miladinović  sa                   450

dr Josip Kiš  sa                                                50

Arnold Balog sa                                   10

Stevan Prodanović sa                          10

Franjo Hermec sa                                50

Klimentije Ljubibratić sa                      10

Borivoj Radosavljević  sa                     20

dr Aleksandar Ljubibratić sa                           100

Herman Štajn sa                                  150

zastupnik Ludviga Gotfrida

                        Arnold Balog  sa                                              2950

—–

4200 kom. akcija

Kapacitet (dnevni) mu je tada iznosio 6 000 q.

 

U 1932. godini radio samo sa 31% kapaciteta. Preradio je 45 v. za ušur i 490 v. trgovačke meljave. Time je u toj poslovnoj godini zabeležen gubitak od 843 416 dinara. U tom periodu  najveći  akcionari su bili Julije Čadi[435]dr  Đorđe Bondi (Bondy)[436]. Kao  prokurista se javlja Herman Štajn  (Stein).[437]

Mlin je 1933. godine preradio  506  v.,  od  toga  388  trgovačke meljeve, 120 ušurne meljave, i time iskoristio samo 28% kapaciteta. Direktor je 1926. godine bio Elek Štiglic,  Slovak, Čehoslovački državljanin.[438] Od 1927. godine direktor je bio Arnold Balog.[439]

Najveći broj zaposlenih je dostizao 70, a u 1939. godini je bilo 45 zaposlenih radnika.

U “Compasu” iz 1940. godine navedeno je da je predsednik  društva Josip Piliš, a u Upravnom odboru su pored njega bili još: dr Đorđe Bondi (Bondy), Arnold Balog, koji je bio i tehnički direktor i Herman Štajn (Stein) koji je vršio poslove prokuriste. Dividende  u  periodu 1937-1938. godine nisu deljene. Osnovni kapital je iznosio 3 000 000 dinara  u 5000 akcija. Tada je zapošljavalo 37 radnika.

«Mlin je bio nadaleko čuven zbog samlevenog brašna koje je imalo neverovatno belu boju, ali svoje proizvode nije mogao da plasira, pošto su režije bile velike  tako da su manji mlinovi mogli da prodaju svoje proiyvode po nižoj ceni od Gornjobačkog mlina», stoji u izjavi jednog od svedoka u krivičnom postupku 1947. godine.[440]

Radio je i tokom rata, kada je prešao u vlasništvo grofa Jožefa Venkhajma iz Budimpešte, da bi 1944. mašinerija bila demontirana  i prenešena u Mađarsku, u  Bekeščabu. Konfiskacija je izvršena 1947. godine.

 

 

“MARGIT D.D.” (Sudarevićeva 50)

 

Mlin na toj lokaciji su osnovali Lajoš (Lajčo) Stantić i Gustav Jo (Joo Gusztáv)  još 1885. godine. Objekat je izgoreo je u požaru 1907. godine ( Stantić je  dobio novac od osiguranja i sagradio novi objekat[441] ), da bi  1909. došao u ruke “D.d. sjedinjenih mlinova u Subotici”[442] preko koga  će budimpeštanski kapital, od 1912. preuzeti kontrolu nad ovim mlinom.

 

Deo tehničkih planova mlina Lajče Stantića (kasnije -Margit mlin)

Firma, deoničarsko društvo je registrovana u Budimpešti .

Akcionarski kapital je iznosio 100 000 000 kruna.

Filijala u Subotici ubeležena  je 1916. godine. Nakon 1918. godine stavljena je celokupna imovina pod sekvestar, koji je skinut tek 1925. godine. Direktor mlina, od 1916. godine a i pod sekvestrom je bio Oskar Nojman (Neuman).[443]

U prvim posleratnim godinama (1919.) radila  je  za snabdevanje brašnom siromašnih i  neopskrbljenim  građana.[444]

“Deoničarsko društvo za nastavak rada paromlina  Margit  d.d.”, osnovano je sa  ciljem preuzimanja nekretnina mlina u Subotici  i nastavkom rada, u Budimpešti 1924. godine. Od  naredne 1925. godine, registrovano je i u Subotici.[445] Preuzeće  nekretnine z.k. 2506, k.č. 3014/15 na uglu Sudarevićeve (Matije Gupca) i Ljubljanske ulice. Osnivački kapital je bio 500 000 dinara, koji  će 1933. godine biti povišen  na 700 000  dinara. Deonice su imale  nominalnu vrednost od 1000 dinara. Upisano je u sudski registar Ct XII 271. Na zboru akcionara 1926.  godine donešena je odluka da se sedište društva prebaci  u Suboticu.

Akcionari  1926. godine su bili:

Stevan Prodanović sa                                      2000

Borivoj Radosavljević sa                                  1000

Pavle Magarašević sa                                      1000

dr Aleksandar Magarašević[446] sa                    500

Elek Štiglic sa                                                  1000

Josif Stiler  sa i kao zastupnik                          50

Margit parnog mlina iz Budimpešte sa            3550

Dimitrije Živaljević iz Beograda sa                   500

svega                          9600  akcija. ( to  je  bilo  po starom Pravilu ) Tada je izvršena i izmena  Pravila, da  se  osnovni kapital ustanovi na  500  000  dinara,  podeljen  u 500 akcija. Tako su 1929. godine je najveći akcionari bili dr Radivoj Miladinović sa 100 akcija, i Elek Štiglic sa 70.

Dr Aleksandar Magarašević

Najveći akcionari  1933. godine su bili: Aleksandar Šporer[447] sa  200 akcija, Elek Štiglic (Stieglitz) sa 200, Mavro Šporer[448] sa 100, dr Ljubibratić Aleksandar sa 15.

Objekti mlinskih postrojenja su se nalazili  na adresi Sudarevićeva 48-50.(ugao  sa  Ljubljanskom).[449] Pogon 1926. obezbeđuje parna mašina od 110 KS.

Komisijski  pregled  mlina izvršen je 1932. godine. Iz tada nastalog zapisnika saznajemo sledeće podatke; da pogon mlinu obezbeđuje električni motor od 145 KS, da su ostali uređaji 6 duplih  valjaka “šrot” (od 500 do 800/220 mm ), 5  duplih  valjaka, glatkih  (od 600 do 1000/250 mm ), dva kamena za premeljavanje mekinja, 4  “grispuceraja”, 4 “plasihtera”, 1 “trijer” i 1 “tarar”. Maksimalni dnevni kapacitet od 26 000 kg je utvrđen probnim radom od 1 1/2 sata. U zaključku komisija navodi: “I  pored velikog  broja valjaka i  dužine istih ne može se dobiti više mliva, pošto je visoko šrotiranje na osam puta, što služi za kvalitativnu izradbu a ne za kvantitativnu izradbu mliva.”[450]

Kapacitet prerade 1938. godine iznosi 3,5 v. Imali su 7 magacina, kapaciteta 700 v.( Sudarevićeva 54-56,  48 – 50,  66,  Ljubljanska  2, Jukićeva  22, Carinarska  17, Daničićev put 1).[451] Od 1936. godine preduzeće je proglašeno za važno za odbranu zemlje i radilo je i za potrebe vojske ( 80% za njih ).  U 1936. godini dobili su kredit od “Opšte kreditne banke d.d.”  od  350 000  dinara uz zalog  50 vagona pšenice u magacinima.[452]

Aleksa Štiglic je bio direktor 1937. godine. Tada je on imao  375 komada akcija, nominalne vrednosti 375 000 dinara, a  plata mu je iznosila 2500 dinara.[453]

Tokom 1937. godine izvršena je zamena elektromotora  od 148 KS ( godišnja potrošnja 50 000 kw sati ) koji je postavljen 1932.  godine, gasnim generatorom.[454]

U 1939. godini zaposleno je 6 kvalifikovanih, 20 nekvalifikovanih radnika i  3 službenika

Uspešnost  poslovanja  bila  je  ograničena  visokim  železničkim tarifama prevoza i uslovima izvoza na inostrana tržišta.  Konkurencija mlinova pored vodnih puteva, koji  su imali 30-40% manje tovarne trokove,  istiskivale je  Margit  mlin  sa tržišta.[455]  “Usled tarifne  politike  željeznice i visoke  cene pšenice u Subotici i okolini nismo više  mogli  konkurisati  na  našim dosadašnjim pijacama, u pasivnim krajevima, pa smo ove poslove  morali prepustiti konkurenciji u krajevima sa jaftinijom pšenicom i mlinovima koji se kod prevoza svojih produkata uglavnom služe vodenim  putevima” rečeno je skupštini akcionara 1937. godine.[456]

Upravni odbor na  poslednjoj skupštini akcionara  pred rat, 25.5.1940. godine čine:

dr  Aleksandar  Ljubibratić[457] sa                   50 akcija,

Aleksandar Šporer sa                                      150

Aleksandar Štiglic[458]  sa                                150

Franjo Hermec            sa                                             20

Jovan Lipozenčić sa                                         20

Ozren Pilić sa                                                               20.      [459]

Od avgusta 1941, godine Aleksandar Vaj  (Vay András)  iz Budimpešte je zakupio mlin. Do avgusta 1944. godine samleveno je 2245 vagona žita. Do deportacije su u mlinu radili i Štiglic, kao knjigovođa, i Šporer, kao blagajnik. Poslove upravnika u ratnom periodu obavljao je Stjepan Sedlak.

Od uspostave novih komunističkih vlasti mlin je prvo bio sekvestriran

( nalazio se pod upravom UND) da bi zatim bio nacionaliziran.

Nije nastavio da radi u Subotici, demontiran  je i prenet u Jajce.  Iz Vojvodine  je od   1947. do 1949. godine, u druge delove Jugoslavije prebačeno 25 mlinova.[460]

 

“MIKUŠKA” (Vujković Bukvin Lojzija), Paje Kujundžića 132

 

Na tom mestu je postojao mlin još pre I sv. rata, da bi ga dogradio Feliks Mikuška (Mikuska Felix) 1923. godine.[461]

  1. godine ga nalazimo pod imenom “Mikuška mlin” (mada te godine nije radio).

U 1939.godini Vujković ima “radnju  za  proizvodnju  svakovrsnog brašna”,  sa kapitalom od 270 000 dinara, koja je zapošljavala  8 radnika.  Adresa ugao Hercegovačke i  Braće Radića. ( na vlasnikovom imenu  od  1888.) Konfiskovan nakon rata.[462]

(Ne to nije bio –   “Olga” mlin? )

Osnovan pre 1918. Kapacitet 1  v. za 24 časa. Nakon požara  1926/7? prodat je Korhecu!

 

“Olga” mlin je  osnovan  1925.  godine.  Osnivači  su bili  Đura Jović  i ortaci (drugovi). Nalazio se u Kujundžićevoj (Braće Radića) ulici br. 128-130. Zauzimao je čitav  prostor  između  dvaju poprečnih  ulica.[463]

Pre je  pripadao Arturu Polaku (Pollák)[464] koji ga je 1920 -1922 godine proširio. On je 1922. godine  dobio dozvolu dogradnje “zgrade  za lokomotivu” (parnu mašinu).[465]

Tako su novi vlasnici Đura Jović i kompanija, kupili odgovarajuće zgrade i mašine, parni stroj  od 50 KS i dinamo mašinu. Sudski je procenjena celokupna vrednost na  sumu od   4 558 730 dinara.[466] Bivšem vlasniku dogovorena je isplata 1 500 000 dinara u gotovini i  2 500 000 u akcijama. Nakon toga, kupci su pisali Ministru trgovine i industrije, obrazlažući potrebu da oni preuzmu vođenje tog mlinskog postrojenja: “Poznato je, da najveći deo mlinarske indsutrije u Vojvodini u rukama stranih elemenata: Mađara, Nemaca i Jevreja. U poslednje  vreme  čine se pokušaji  za  stvarnu nacionalizaciju ovih važnih preduzeća za narodnu privredu, ali se to teško izvodi baš iz tog razloga,  što srpski i ostali nacionalni elementi ne raspolažu dovoljnim kapitalima. U oskudici kapitala teško je u ovim današnjim prilikama pribeći i kreditu jer je ovaj veoma  skup.”[467] Zato su oni osnovali deoničarsko društvo, u kojem je nominalna vrednost 1 akcije bila samo 100 dinara i time su smatrali da su omogućili  i sitnim seljacima da postanu deoničari. Ukupan broj akcija  je  iznosio 60 000, odnosno predviđen je osnivački kapital od 6  miliona  dinara. Akcionari osnivači su bili: Đura Jović – industrijalac, Petar Bajić – trgovac, Alba Malagurski – gradonačelnik, Aleksandar Rajčić – podgradonačelnik, Josip Rajčić – mlinar, dr Jovan (Joca) Milekić – lekar,  Dušan Stojković – upravnik škole, Vojin Isakov, Mato  Janković – posednik,  Ivan  Crnković – posednik i bivši narodniposlanik, Pere  Crnković – posednik i Staniša Mihajlović – sveštenik.

 

 

Alba Malagurski            Dušan Stojković

 

 “VUJKOVIĆ I DRUG”, Jukićeva 41

 

Firma “Vujković i drug” je osnovana 1926. godine.  Vlasnik u 1940. godini je bio Stevan Ajzler.[468] Maksimalni dnevni kapacitet (za 24 sata) je iznosio 7 tona. To je bio električni mlin sa drvenim pogonom. Imao je automatsku vagu. Radio je ušurnu i trgovačku meljavu.

 

            PEIĆ IVANA, Frankopanska  24

 

Osnovan je 1912. godine. U 1927. godini je u vlasništvu Stevana Kladeka.[469] Kao JTD registrovan je u registru Ct XIII[470]. Za “Peić Mlin” je 1932. godine komisijski utvrđen dnevni kapacitet od 6 960  kg. Pogon je davao “saugas” motor od 35 KS. Tom prilikom je data i loša ocena o kvalitetu tehničkoh uređaja: “Pogonski motor je vrlo loše izrađen i hrđavog efekta. Celokupni uređaj je vrlo hrđav, jer su i valjci i sita prepravljeni i kombonovani od starih delova”.[471]

Memorandum sa dopisa iz 1946. godine

Čičila Josip[472] i Franjo Boršić[473] preuzimaju mlin 1935. godine.( U registru Ct VIII/662  je 1935. godine ubeležen Josip Čičila kao osnivač JTD.) Osnivački  kapital je bio 100 000 dinara. Pre njih su  kao zakupci mlin vodili Glid Vilim i Kraus Gabor. Mlin je radio i za vreme rata. [474]

Gradsko mlinsko preduzeće u Subotici preuzelo je  1945. godine delove iz ovog mlina i upotrebljavalo ih za remont ostalih mlinova.

 

VAJS (Weiss) HUGO,Majšanski put

(Mlin Rogić Martina )

 

Ovaj mlin se nalazio se na Majšanskom putu 37  (z.k. 15551). Sa pogonskom snagom od 30 KS, uz zapošljavanje  manjeg  broja radnika – do 10, radio je samo na ušur. Držala  su  ga braća Rogić. Januara 1934.godine  prodat je Ferdu Lipković [475]

 

 VERMEŠ KARLO MLIN, Šupljak

 

Ovaj mlin se nalazio na na bivšem majuru  Karla? Vermeša, na adresi Šupljak  59.  Od  1937. godine, kada mu je vlasnik Horvat Stevan dobija novu upotrebnu dozvolu.[476]

Imao je pogon sa  gasgeneratorom “Deitz” od  60  KS. Rešeto  je bilo  sa dva sita “Jerkovski”  (St.  Palanka).  Kapacitet  prerade  je iznosio 7000 kg pšenice i 10 000 kukuruza za 24 sata. U 1939. godini radio je sa samo 3 radnika.

 

“KRAUS”, “GLID”, (“OBILIĆ”), Save Tekelije 37

 

“Obilić” mlin je držao Žarko Glogovčan.[477]

Mlin je započeo sa  radom još  1898. godine na adresi Save Tekelije 37. U 1937. godini kao vlasnici su upisani “Skanovski  i drugovi”. [478]

Dozvolu  za podizanje spratne zgrade za mlin  na tom mestu (Save Tekelije 37) dobio je 1922. godine Gavra (Gabor) Kraus.[479]  On  je još 1919. imao taj mlin na valjke ( VI krug, stari broj 549 ).

Zbog nedostatka struje 1919. godine  bio je primoran da izvrći izmenu električnog motora i da ga zameni  saugas motorom.[480]

Mlin je pre Glogovačana, od 1927. godine držao Vilim Glid[481]. U registru Ce VII/410 je upisan 1928. godine. Vilim Glid će za ovaj mlin morati nabaviti 1927.  godine u Budimpešti jedan novi valjak ( tipa “Körting”  ), pošto se  stari pokvario. Kapacitet  mlina je tada po izjavi vlasnika iznosio 200 q dnevno.[482]

 

 

Objekat mlina „Obilić“                                                           Izveštaj 1946. godine Gradskom NO o mlinu Obilić

Glid Franja[483], 1931. godine registruje ovaj ? mlin, Ce VII/ 5591932.  Kada je vlasnik Glid Vilim, izvršena je  komisijska  inspekcija. Pogon je saugas motor od 100 KS. Dnevni kapacitet je 15 000 kg.

Mlin Glid je pao pod stečaj  1932.  godine,  kada  je i prodat na dražbi. Kupio ga je Aleksandar Lipšic, koji nije ni izvadio obrtnicu. Grad je preko ovog Glidovog mlina ranije vršio snabdevanje siromašnih građana. 1 vagon žita je čak ostao pred stečaj i bio izgubljen za grad.[484]

Glogovčan mlin preuzima 1935. godine i preuređuje ga i proširuje 1938. godine. Izvršena je dogradnja strojarnice i skladišta.[485] Tada je važio za jedan od najmodernijih mlinova u  Subotici. Imao  je sopstveni električni generator, koji se koristio  za osvetljenje. Zapošljavao je do 30 radnika.[486]

Nakon rata, 5.5.1947. godine, izvršena je konfiskacija  mlina.[487]

 

“Glid” (“Tolnai”) Bajski  vinogradi  131 (Da li je to Save Tekelije 37 ? izgleda nije!)

Mlin je osnovan 1875. godine. U 1927. godini vlasnik je Vilim Glid, a u 1940. – Julije Tolnai,ml.[488]

Radio  je za lokalne potrebe.  Dnevni kapacitet je bio 8000 kg. Zapošljavo je do 20 radnika. U  1939. godina  ima  8 radnika.

Stevan Patoč[489] uzima taj mlin pod zakup od Julija Tolnaia u septembre 1942. godine.

Memorandum sa dopisa iz 1946. godine

        “RAJČIĆ MLIN”

 

“Rajčić mlin” ( vlasnika Josipa  Rajčića)  je od 1923. do 1928. godine radio  na adresi Bunjevačka ulica 70 ( ugao ulice Ivana Antunovića i Matoševe ) a vlasnik  je stanovao u istoj ulici na br. 68. [490]

U 1920. godini vlasnik  mlina je bio  Stipan Đelmiš. Na žalbu  okolnih stnovnika morao je da izvrši popravku  svog  18  m. visokog dimnjaka, zbog opasnosti po okolinu od njegovog rušenja.[491] Međutim, tek će novi vlasnik – Rajčić 1922. godine  da izgradi novi dimnjak od 21 metara.

 

Krajem 1945. godine postoje: 1. Vujković mlin

  1. First
  2. Margit
  3. Rajčić
  4. Đelmiš Karla

6, Patoč

  1. Obilić
  2. Peić vl. Čičila I Borošić
  3. Bačka vl. Grga Stantić

 

 

 

 

MLINOVI  VAN SUBOTICE

 

I u okolnim mestima van Subotice radili su mlinovi, većinom manjeg kapaciteta, pretežno za potrebe lokalnog stanovništva.

Tako je Antun Svoboda (Szvoboda Antal)  [492] držao 2 mlina u Bajmoku i 1 u Tavankutu. U Bajmoku su postojala još 2 mlina, “Matija Kolić i drug” i Antuna Lenharda.

“Veštački mlin Svoboda Antun” u Bajmoku je osnovan  1909. godine.

U vlasništvu Svoboda Antuna, uređen je vrlo moderno. Mlinski uređaj je poslednja reč u mlinskoj tehnici; od žita do najfinijeg brašna sve ide automatski.”[493] Kapacitet mu je bio do 3 vagona na dan. Broj zaposlenih je dostizao 25.

Ostaće zabeležen kao  mlinar koji  je prihvatao  nova tehnička dostignuća – u ovom Bajmočkom mlinu prvi je sagradio gvozdeni silos od 50 vagona.[494]

 

 

Objekat mlina Svoboda u Bajmoku                                                   Antun Svoboda (Szvoboda Antal)

Drugi bajmočki mlin u njegovom vlasništvu je nosio ime – “Centralni motorni mlin Svoboda Antun”. Osnovan je još 1906. godine. Imao je kapacitet do 2 vagona na dan. Radio je najfiniju kao i prostu meljavu. Zapošljavaoje do 20 radnika.

Mlin u Tavankutu je izgrađen 1929/30 godine. Radio je na “ušur”[495].Snabdeven  je  bio “saugas sisaćim motorom”.[496] U tom mlinu imao je 1939. godine 17 zaposlenih radnika, uložen kapital od 470 000 dinara, a maksimalni kapacitet je iznosio 120 mtc.

U Žedniku je mlin imao Julije Kirkenhajmer. U 1939.godini  mu je zabranjen rad, da bi po pribavljanju odgovarajuće dozvole opet započeo sa radom.[497]

Na teritoriji subotičke opštine, postojao je od 1938. godine  i jedan  zadružni mlin, u Đurđinu, koji je bio u vlasništvu “Seljačke gospodarske zadruge”. Imao je dnevni kapacitet 40 mtc  žita, pokretao ga je motor od 40 KS.[498]

 

 

INDUSTRIJSKA PROIZVODNJA HLEBA

 

   “MARIJA TEREZIJA, TVORNICA HLEBA D.D.”

 

Na adresi Petrogradska 12 ( Žarka  Zrenjanina)  nalazila  se pekara “Marija Terezija, tvornica hleba d.d.”. Zgrada  je  građena 1912. godine.[499]

Osnovana je  kao “Mária Terézia kenyérgyár  r.t.”.  U  deoničkom društvu su akcije imali i strani državljani. Zbog  toga  je  pala  pod državnu upravu, sekvestar. Kao direktor  se 1919/20 potpisuje Jožef Rozenberg (Rosenberg Jozsef) trgovac  iz Subotice.

Ali već po akcionarima prisutnim na skupštini 1921. godine, vidi se da se menjala vlasnička  struktura, i da su većinu akcija  držali jugoslovenski građani. Tada su ubeleženi: Albe i Mijo Tumbas[500] posednici iz Subotice, koji su imali najviše akcija, Ivan Palić i Ivan  Rudić, obojica  iz Bačalmaša, dr Samu Bošan (Boschan Samu) advokat iz Subotice[501], Lazar Milašin. Tada su promenjena osnovna pravila i dato novo ime:“Jugoslovenska tvornica hleba d.d.”

Upravni odbor na skupštini akcionara 1923. godine čine: Milan Manojlović, Šime Milodanović, Lipot i Julije (Gyula) Ingus, Laslo (Ladislav) Hiršl, svi iz Subotice.

Imala je dnevni kapacitet od 20 000 kg hleba. Zapošljavala je do 30 radnika.

U 1927.  godini radi samo sa 10%  kapaciteta. Naredne 1928. godine izrečena je likvidacija. Ilija Šibalić, pekar[502] kao akcionar sa najvećim brojem akcija, pošto su on i njegova supruga imali po 200 akcija, čime su držali najviše u pojedinačnom posedu, od  ukupno 1000, bira  se 1928. godine  u likvidacioni odbor, vodi pekaru i stara se o održavanju zgrade i tehničkih  uređaja. Kao akcionar se 1928. godine javlja i  njegov brat Milan Šibalić[503], sa 50 akcija. Zaposlen je bio i njegov nećak[504]

Od 1939. godine njegova fabrika hleba je u likvidaciji, mada je i dalje radila za snabdevanje subotičkog garnizona hlebom. Šibalić je dobio 1940. godine i dozvolu za noćni rad, da bi i dalje mogao da isporučuje dnevno 10 000 kg hleba za vojsku. Hleb se tada mešao sa 20% krompira.[505]

Bio je 1938. godine i zakupac “Velike gostione” i “Abazie” na Paliću.[506]

Ilija Šibalić je pred rat imao  pekaru i u Beogradu.[507]

 

 

            INDUSTRIJA BONBONA

 

                                              “BRAĆA RUF”

 

Josip Ruf (Ruff Jozséf)[508] je osnivač jedne od najpoznatijih fabrika bombona i čokolade u predratnoj Jugoslaviji. Na tadašnjem tržištu su se dobro plasirale posebno njegove karamele, a bomboni pod imenom “Negro” su se  zadržali u proizvodnji sve do danas.

Mavro (Mor) Ruf, Josipov otac, Jevrej, bio je putujući trgovac, prodavao je kožu, duvan i vunu. U Senti, gde se doselio sa porodicom i gde je Josip i rođen, kapital stečen trgovačkim  poslovima, ulože u proizvodnju sirćeta. Mavro vodi preduzeće u Senti sve do svoje smrti 1902. godine, kada ga je na tom položaju nasledila supruga, subotička jevrejka Serena, rođ. Šrajber. Ona se sa decom 1909. godine preseljava u Suboticu, gde će se od 1911. godine baviti trgovinom bambona i artikala od šećera, prodajući i robu, svoga šuraka Julija Brumera[509]

Dozvolu za izradu bombona dobija 1916. godine i tako praktično svojim preduzetničkim  duhom, rođačkim i drugim poslovnim vezama, utire put za svoja dva sina Josipa i Adolfa [510] koji iduće 1917. godine također dobijaju dozvolu za izradu i prodaju artikala od šećera i u tim ratnim vremenima, kada je šećer bio  strogo racioniran a njegova nabavka povezana sa nizom teškoća, kreću sa malom manufakturnom radionicom za izradu bombona.

Deo mašina iz Rufove radionice

Josip Ruf se sa proizvodnjom bombona upoznao i kod svoga tetka Brumera, sa kojim je odlazio i u Nemačku, da bi bi pratili razvoj tehnologije u ovoj struci.

Nakon bratovljeve smrti, kao jedini vlasnik firme “Braća Ruff” u 1922. godini se javlja Josip. U narednom  periodu  firma će biti registrovana kao javno trgovačko društvo, do 1928. godine, da bi od 1930. do 1931. godine postojala kao deoničko društvo a kasnije imala oblik javnog  trgovačkog  društva i inokosne firme. Oba Josipova zeta, dr Mirko Telč (Teltsch),  advokat i Karlo Bajnhauer (Beinhauer), špediterski  preduzimač[511], učestvovaće svojim kapitalom u čitavom  periodu postojanja firme. Kao deoničari, u kratkom periodu  postojanja  tog  oblika preduzeća, javljaju se i sledeće ličnosti: Dušan Manojlović, dr Bošan Samu, Mavro  Augenfeld iz Vinkovaca, otac Mici Augenfeld, prve Josipove žene,  Gašpar Telč, trgovac iz Sombora  te drugi.

Prosperitet “Braće Ruff” je bio brz i očigledan. Od  male manufakture sa 5-6 radnika do fabrike  bombona i čokolade, prošlo je samo desetak godina.

Sa proizvodnjom je započeto u prizemnoj kući u  Vilsonovoj ulici  br. 13, koju je kupila Serena Ruf po doseljenju  u Suboticu, verovatno od sredstava dobijenih od prodaje fabrike u  Senti. Proširenje tog malog pogona je izvršeno dogradnjom radionice u dvorištvu 1924. godine.[512]

U dvospratnoj zgrade  sa trgovačkim lokalom u Aleksandovoj 15 (današnjoj Kidričevoj ulici), kupljenog od Brumera[513], nalazila se prizemlju prodavnica firme.[514] Iznajmljivao je i jedan  gradski najamni  lokal (u zgradi bivše preparandije) u Aleksandrovoj 13, gde je  imao  1930. godine  imao poslastičarnicu.

O dobrom poslovanju svedoči i to što Josip Ruf dolazi u posed i kuća; u  Štosovoj br. 6, 8 i 10, gde će se prebaciti i proizvodnja. Na broju 6, on 1928. godine dobija  dozvolu za useljenje  u novosagrađenu prizemnu stambenu zgradu[515], kao i preuređenje dvorišnog objekta,  instaliranje parnog  kotla  i bušenje arteskog bunara.

Na adresi Štosova 10, bila je zgrada od 353 kv.hvati i dvorište od 110 kv.hvati. Tamo je prva dogradnja izvršena 1926.[516], radovi na prizemnoj zgradi za stanovanje u 1928. godini[517], a 1931. godine vršeni  su radovi na dvospratnom  fabričkom objektu.[518]

Tokom 1929. godine Josip Ruf završava i izgradnju  jednospratne kuće u Manojlovićevoj ulici ( V. Nazora) 6-8.[519]

Najveća investicija se obavlja u jeku  ekonomske krize 1931. godine. Tada se na parceli u dvorištu u  Štosovoj br. 6, novcem od miraza (500 000  dinara)  supruge Mici Augensfeld[520] završava nov moderno opremljen dvospratni pogon[521]. “Činjenica, da je firma tada bila u stanju  da podigne tako skupu zgradu dokazuje, da nije osećala posledice privredne krize i da njena konjuktura nije bila pogođena…” [522] Time je u narednom periodu firma u Subotici raspolagala ukupno sa 1712 kvadratnih metara poslovnog prostora. I taj podatak dovoljno govori o poslovnoj snalažljivosti i sposobnosti Josipa Rufa i uspešnosti poslovanje njegove firme Uz takve preduslove  ne čudi ni dalji uspešan razvoj poslovanja “Braće Ruff”.

U 1927. godini fabrika ima  maksimalni  kapacitet od 15 vagona šerene robe i čokolade i ima iskorištenost od 70%, a zapošljava 55 radnika.

 

Vlasnik  i radnici ispred pogona (1925.)                          Josip Ruf

Sa razvojem firme unapređivana je i tehnička opremljenost pogona. Od prvih polovnih  uređaja za proizvodnju čokolade, nabavljenih iz Austrije, do modernih mašina uvezenih iz Nemčke i Švajcarske. Iz Švajcarske su  1928. godine uvezli mašinu “valjaricu” za čokolade vrednosti 7125 Sf, a iz Nemačke, mašinu  marke  “Henkel”,  takođe  za čokoladu,  vrednosti 4250 RM.[523]

U 1938. godini pogon je obezbeđivalo 12 elektromotora, jedan od 52  KS i preostali ukupne snage 40 KS.

Tada je firma već zapošljavala do 100 radnika i imala maksimalni godišnji kapacitet 200 – 350 tona robe. Sposobni su bili  da konkurišu skoro svim sličnim preduzećima u zemlji. Imali su svoje prodavnice  u Beogradu, Novom Sadu, Velikom Bečkereku, Pančevu i Osijeku.

Robu su prodavili i putem trgovačkih putnika. U 1928. godini  to su bili Gabor Bek  (Beck Gábor), Ernst Kraus (Krausz) i Josip Štajner (Steiner József).

O ličnom bogatsvu Josipa Rufa govore i podaci da je 1932. godine kupio 132. k.j. prvoklasne oranice na Verušiću i opremio moderno gazdinstvo, razvivši i voćarsku proizvodnju – višanja, ali i kvalitetnu mlekarsku farmu, sa koje je sveže mleko koristila i njegova fabrika. Tim postupkom  je podignut kvalitet čokolada. Gajio i šećernu repu, koja se prerađivala u Crvenki, odakle je obezbeđivao deo potreba za šećerom.[524] Pored toga  je posedovao najamne palate, u Subotici ( “Rufova  palata” – Manojlovićeva ulica 6) i Beogradu, sredstva na deviznim računima u inostranstvu, za koja je mogao da kupi još dve slične fabrike ili najmanje  260 k.j.  oranice. O ilustraciji Rufovog standarda govori i to da  je u  periodu  od 1929. do 1933. godine posedovao automobile  marke “Citroen”,  “Opel” i “Ford”. Motorna vozila su u gradu bila retkost. U Subotici je 1939. godine bilo tek 194 automobila, 40 teretnih i  154 putnička.[525]

U  godinama  pred rat, zbog otežanog  snabdevanja sirovinama, fabrika smanjuje  proizvodnju a pod mađarskom okupacionom vlašću, od 1.10.1942. godine, pošto joj  je  obustavljeno snabdevanje šećerom i prestaje sa radom. Josip Ruf, kao i veliki broj  drugih subotičkih Jevreja biva interniran, mada je pokušao prelaskom u katoličku veru, izbeći progonima, zlostavljanjima i oduzimanju imovine, kojima su oni bili izloženi.

Nakon uspostavljanja nove vlasti Rufova fabrika, uz ostale nekretnine, biva decembra 1946. nacionalizovana. (Zakonom o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća od 8.12.1946, godine)[526] Pristupa se obnavljanju objekata, kojima je  u bombardovanjima  krajem rata, naneta  velika šteta i pokretanju proizvodnje.

Ime  “Tvornica čokolada i bombona Pionir” preduzeće je dobilo  1.11.1948. godine Rešenjem Vlade NR Srbije i kao takva upisana u registar.

Iskustvo i bogato znanje vezano za izradu bombona i čokolada, bivšeg  vlasnika  Josipa Rufa, dobro je došlo u vremenu izrazitog nedostatka kvalifikovanih kadrova, pa je on imenovan  1947. godine da vrši funkciju tehničkog rukovodioca fabrike. Ali, kasniji razvoj događaja potvrdiće da u novim društvenim uslovima, za bivše “kapitaliste” nije bilo mesta. U Jugoslaviji porodica  Ruf ostaje do 1950. godine kada iseljava u Izrael.[527] Porodica Ruf je, kako je to nalagao postupak iseljavanja, morala  da ispuni izjave o odricanju od jugoslovenskog državljanstva ioni to čine oktobra 1950. godine. Nakon toga su im i preostale nekretnine   bile nacionalizovane kao stranim državljanima.[528]

 

Sa useljeničkom vizom, poput većine preživelih  subotičkih Jevreja, u velikom  talasu  iseljavanja 1949-1950. godine i oni odlaze u Izrael.[529]

Porodica  Josipa Rufa iselila se marta 1950. godine. No, već aprila  1952,  Josip  daje ovlasti subotičkom advokatu Ivanu Malagurskom da ga zastupa u cilju njegovog povratka u Jugoslaviju. U molbi za izdavanje mišljenja o povratku “…u cilju  snaženja nacionalne  privrede…” [530] navodi: “Pošto se u mome novom zavičaju ne mogu naviknuti, niti na ovdašnji način života i običaje, a niti  mi pogoduje ovdašnja klima, a pored toga osećam u pravom smislu bolest  i čežnju za mojom bivšom  domovinom…  ” i dalje “…  obzirom  na moju  bolećivu naklonost  i čežnju za mojim starim zavičajem, tako i obzirom da mi ovdašnja klima, način života i ishrane oštećuju zdravlje, kao i da sam duboko uveren da ću mojim stručnim znanjem i veštinom koristiti i mnogo  doprineti razvoju i proizvodnji čokolade, bombona razne vrste… ”  Ali na zahtev mesnih vlasti,  iz “Pionira” stiže  za bivšeg vlasnika obeshrabrujući odgovor. U njemu se ističe kako je to preduzeće kada je Ruf obavljao dužnost tehničkog direktora proizvodilo samo 6 vrsta proizvoda, a sada već  preko 60, što dokazuje osposobljenost niza stučnjaka za vođenje pogona, te ono nema potrebu da angažuje Rufa. Ta epizoda samo svedoči o arogantnosti novih upravljača fabrikom, ali još i više o velikoj vezanosti Rufa za  svoju fabriku i problemima prilagođavanja koje su on, a verovatno i mnogi drugi subotički Jevreji nailazili u Izraelu. Iz Izraela  porodica  Ruf se iselila u Brazil.

Kao naslednici u ostavinskoj raspravi  vođenoj 1954. godine, nakon proglašenja 1947. godine Ruže Ruf umrlom, javljaju se  Josip Ruf (iz Brazila, Sao Paolo) i Telč Andrija (iz Zagreba), sin Ružine sestre Margite. Predmet nasledstva su bile naknadno  pronađene nekretnine u vlasništvu pokojnice u Beogradu, kuće u Jevremovoj 61 i Baruhovoj 37.[531]

 

 

      “PRVA SUBOTIČKA TVORNICA BOMBONA I ČOKOLADADE”

(Prestolonaslednika Petra 29, Somborski put )

 

Zet porodice Ruf, muž Serenine sestre, Julije Brumer[532]  osnivač  je  “Elsö szabadkai cukorka és csokoláde gyár” (Prve  subotičke  tvornice bombona i čokolade),  1904. godine. Nakon rata adresa joj glasi Prestolonaslednika Petra 29.[533]

U dvadesetim godinama je pogon radio bez podele rada, sa mašinskim pogonom, koji  je pokretala električna mašina o od 10 KS, zapošljava do 30  radnika, i ima godišnji maksimalni kapacitet od 4 vagona robe.

I Brumer je kupovao delove, opremu i kompletne mašine u inostranstvu. Tako je 1927. godine iz Nemačke uvezao opreme za 1395 RM, mustre  za  bonbone sa natpisom Brumer i Subotica, valjak mašinu i drugo.[534]  Dogradnju radionice vrši u 1928. godini.[535]

Proizvodni program  proširuje  1936.  godine,  od kada  počinje da  pravi  i keks, piškote i medene kolačiće.[536]

Vlasnik Brumer Julije, prijavljuje 1939. godine  prastanak  rada svoje firme, da bi njegov sin Mirko nastavio da vodi očevu posao, ali kao zanatsku radnju.[537]

Brumer Pavle ? iselio u Pelestinu.

 

 

SEMENARSTVO

 

“JUGOMUNTNER, PROIZVODNJA I TRGOVINA SEMENA D.D.”

 

 

Firma  Edmunda Mauntnera je osnovana 1874. godine u Budimpešti ?. Bavila se trgovinom i proizvodnjom semenskog materijala. Bila je vrlo uspešna i razgranala je poslove po velikoj teroriji srednje Evrope. Tridesetih godina dvadesetog veka je imala ispostave  u Bratislavi, Aradu, Krakovu, Meranu, Beču i Budimpešti. Centrala u Jugoslaviji je uspostavljena 1925. godine u Novom Sadu, sa filijalom  u Subotici, da bi 1927. središte bilo preneseno u Suboticu. Stovarište je bilo u Carinarskoj ulici br. 19. Preduzeće se bavilo: ” …proizvodnjom svakovrsnog semena,kupoprodajom semena, prerađivanjem, čišćenjem i ađustiranjem u male omote”. Kapital je iznosio 500 000 dinara u 1000 deonica, nominalne vrednosti  500 dinara. Kao deoničari firme u Subotici se javljaju: Pavle Alfred Mauntner, dr Aleksandar Moč, Mirko Jakobčić, Vilim Konen i drugi.[538]

Memorandum firme

Poslove subotičkog zastupnika firme je vodio Lipot ( potpisivao se i kao Nikola ) Breder ( Bröder ), tada već član  firme  “Transport d.d.”.  Te 1927. godine iz Budimpešte  je u Suboticu prispeo i jedan stručnjak za selekciju semena, koji je vršio obuku 80 – 100  domaćih radnika.[539]

To je bio i najveći broj zaposlenih radnika. U Subotici je firma plasirala  samo  2%  proizvodnje. Pošto je beležila gubitke u periodu 1928- 1931, središte je 1932. godine vraćeno u Novi Sad.

 

                 FABRIKE SODA VODE

 

U Subotici su postojale sledeće:

 

“Favorit d.d.” je bila “fabrika sodne vode subotičkih gostioničara i trgovaca”. U 1922. godini najveći deoničari su bili: dr Adolf Klajn (Klein) lekar, sa 174 deonice, dr Elemer Kalmar i dr Jako Fišer, advokati sa 10, Pavle Popović, Lajžo Polak sa po 10  i  drugi sitniji akcionari. Preduzeće je likvidirano 1923. godine,  pošto  je iskazalo gubitak od 28 249 dinara.[540]

“Johana, fabrika soda vode”, vlasnika Josipa Helera.(Paralelni put 30) Zapošljavala je do 20 radnika i proizvodila dnevno do 3 500 flaša soda vode.

“Peić Grga i drugovi”, osnovana još 1898. godine.  (Preradovićeva 4)  Dnevni kapacitetet je iznosio 10 000 flaša.

 

U 1940. godini bilo je 6 radionica za izradu soda  vode.[541] Vlasnici tih zanatskih radnji su bili: Antun Benke, Lazar Laušev, Etelka Ivić, Popović i Hupko, Šokčić i Vuković i Josip Heler. Standardna cena 1 boce  je  tada  bila 1  dinar.

 

FABRIKE LEDA

 

Sledeće firme su se bavile ovom delatnošću:

 

“Nizza”, koja je bila  poseban  pogon  klanične  industrije “Hartman  i Konen”.

“Jugoslavenska tvornica leda”

“Josip Hamburger, fabrika leda”

“Fabrika leda Lojzije Knapeca”[542] Osnovana je 1930. godine na adresi Majšanski put 53. Za vreme sezone mogla je da proizvede 25 kubnih metara leda za 24 sata.

Pogon, koji se nalazio na Palićkom ( Daničićevom)  putu, osnovan je još 1903. godine. Nakon I sv. rata pripadao  je “Centrali  piva”[543] odnosno filijali sarajevske deoničarske pivare, od koje  ga je 1930. godine otkupio Ilija Lepedat, koji se bavio i gostioničarskim poslovima.[544] Instalaciju su činili elektromotor od 85 KS i kompresor od 100 000 kalorija. Dnevni kapacitet je iznosio 800 tabli leda od 12 kg. U 1933. godini proizvedeno je 32 600 takvih tabli. Vlasnik tog pogona, u 1937. godini je bio Valentin Nol.[545]

“Vuković Antun, tvornica leda” ( Preradovićeva 21 )  osnovana  je 1921. godine. Dnevni kapacitet je bio 250 tabli leda.

 

  “DEGE, FABRIKA LIKERA”

 

To je bila destilerija voća, tvornica  likera, ruma i konjaka. Radila je od 1921. godine. Vlasnik joj je bio Đula Der ( Gyula Der).[546]

Der je započeo kao trgovac alkoholnom pićima, imao je radnju u porodičnoj  kući  –  Sudarevićeva 14 (Matije Gupca), da bi razvijanjem posla prebacio radnju na adresu Park  Kralja  Petra  10. Od 1923. godine proširio je delatnost sa  proizvodnjom  destilata, alkohola i likera. Od 1930. godine na adresi  Daničićev put (Palićki) 9 ima pogon  za destilaciju i magacin gotove robe, dok je on stanovao u susednoj zgradi br. 7.

Imala  je maksimalni godišnji kapacitet od 1200 hl. Zapošljavala je 5 do 10 radnika.  Zaposlenost preduzeća je u 1927.  godini bila 50%.

Nakon rata njegova udovica Margita r. Frank se iseljava u  Izrael a imovina firme se nacionalizovala.[547]

 

    OSTALO

 

U ratnom periodu, 1942. godine osnovana je jedna fabrika hrane – konzervi; u vlasništvu mađarske zadruge  “Baross  Szövetségi tagok  – Baross Export”  (  po oslobođenju  nosiće  ime  “Vojvodina”. Konfiskovana  je  odlukom  Vp. 1722/1945.) Nalazila se u ulici Cara Lazara  ( Petra Drapšina ) 51. Radila je u iznajmljenoj zgradi. Proizvodila  je razne marmelade i džemove, prerađivala i konzervirala povrće,  koje je bilo namenjeno  vojsci.( Tako  je  za nemačku vojsku, 8.10.1944. isporučila 56 000 kg marmelade.)[548]

Izveštaj fabrike „Vojvodina“ Gradskom NO, 1946.godine

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

REZIME

 

Od svih industrijskih grana u Vojvodini prehrambena je  industrija bila jedna od najvažnijih. Ona se izdizala  kako brojem  preduzeća,  koji  je  predstavljaju, tako i  u  količinama robe koje je proizvodila. Situacija  u  Subotici je bila  slična,  mada  ovde preduzeća iz ove grane nisu imala takvu izraženu  dominantnu poziciju. U okviru ove industrijske grane, mogu se razlikovati sledeće vrste delatnosti: Klanice i  za preradu mesa,  za konzerviranje i preradu ribe, mlinovi, za poslove semenarske struke, za izradu čokolade i  bombona, za  izradu soda  vode i leda.  ( Preduzeća  za proizvodnju  špiritusa, skroba, iako   su   bazirana   na   preradi poljoprivrednih sirovina, prikazana su hemijskoj industriji, pošto  su njihovi proizvodi više namenjeneni u druge svrhe a ne ishrani.)

U  okolini  Subotice  tradicionalno je bilo dobro razvijeno stočarstvo kao prirodna nadgradnja zemljoradnje.Sama činjenica da je postojala sirovinska baza, uz druge preduslove, uslovila je i razvoj klanične industrije u Subotici,  od druge  polovine  XIX veka.

U privrednoj prošlosti ovih krajeva, jedna klanična, eksporterska firma, zauzimala je izuzetno istaknut i važan položaj. Njeni osnivači i uzak krug akcionara, imali su značajne uloge i u javnom, društvenom životu grada. Reč je preduzeću koje je polovinom osamdesetih godina XIX veka započelo sa radom kao trgovačko društvo, da bi uskoro bilo pretvoreno u deoničko društvo pod imenom “Hartmann és Conen r.t.”, a u istom obliku, kao akcionarsko društvo, uz izmene imena, nastavilo sa postojanjem i u čitavom međuratnom, čak i ratnom periodu, da bi od 1945. godine prešla u državnu svojinu i od 1946. godine ponelo ime “29. Novembar”.  Dve generacije Hartmanovih i Konenovih, od osamdestih godina  XIX veka, do 1945.  godine,  učestvovalo  je,  čineći  okosnicu  firme, u izgradnji velike eksporterske klanične fabrike. Prateći njihove živote i sudbine, ocrtava  se i rad i delovanje firme. Od očeva, Rafaela Hartmana (Rafela Hartmann) i Vilima Konena (Conen Vilim), preduzimljivih  naseljenika u tadašnju  “Szabatku”, koji su uspeli da steknu veliku ličnu imovinu ali i zauzmu visoke položaje na lestvicama tadašnjeg građanskog društva, preko njihovih sinova Josipa (József) Hartmana i Vilima Konen Jakobčića, naslednika firme i velikih porodničnih imetaka, do ratnog vihora, dolaska komunističkih vlasti, oduzimanja njihove celokupne imovine – “u ime naroda” i kažnjavanja, progona, sudskih presuda protiv njih; prošlo je samo šest decenija.

Kraće vreme radila je i “Prva subotička fabrika salama”.

Primer vlasnika firme “Tvornica salama Korhec” Julije Korheca (Korhec Gyula) koji je put, od mesarskog  šegrta, zatim kasapina i kobasičara – do vlasnika industrijske  klanice, bogatog  i uvaženog poslovnog čoveka, prešao u roku od samo desetak godina, svedoči o njegovim ličnim sposobnostima kao i o profitabilnosti industrijske delatnosti u koju je ulagao.

Kao izvoznici stoke postojale se i sledeće firme: “Herman Baruch i sin”, Fridriha Pulmana (Fridrich (Frigyes) Pullmann,Vojislav Kovač, Bela Farago (Farago Béla), “Armin Hermann” , i čitav niz izvoznika svinja: Beno Sekelj (Székely Beno),  Ivan Sekelj, Korhec Julije, “Adrija” vlasnika Nikole Đorđevića, Vasa  Rajković, “Jugo-export”  Mirka Gutmana,   Erne Presburger, Mirko Kemenj ( Kemeny Imre) “Predović d.d., Zagreb”, društvo koje je imalo svoju  poslovnicu  u  Subotici.

Osnivač firme  “Gingold Salamon, tvornica ribljih konzervi” koja se bavila preradom i konzerviranjem ribe a time bila jedina te vrste  u Subotice a i šire, bio je Salamon (Samuilo,Šulem) Gingold. U poslovanju se koristila svojim porodičnim vezama  u drugim  delovima zemlje a i inostranstvu. Osnivačev sin će  voditi  firmu  od  1935. godine.

Zemljoradnja, odnosno kultura pšenice, kao njena osnova, bila  je preduslov za razvoj mlinarstva i u Subotici. U Budimpešti, već u prvoj deceniji nakon Nagodbe, dolazi do predimenzioniranja mlinske industrije. Pioniri parnih mlinova u gradu su bila braća Horovic, Lajoš Antunović, čiji mlin se nalazio na samom ulazu u Dudovu šumu a  izgoreo je u požaru  pre I  sv. rata i Jovan  Đorđević, koji je  mlin podigao 1873. godine  u ulici  Miloša  Obilića  26. U  1874. godini  postojalo je 75 suvača i 11 vetrenjača u gradu.U Malom Bajmoku se i danas nalazi jedini sačuvan objekat mlina – vetrenjače, podignut 1867. godine. Prvo deoničarsko društvo mlinske struke  osnovano je još  1862. godine. Bilo je vrlo kratkog veka.

Broj parnih mlinova, kojih je 1889. bilo 8, a 1892. godine već 13 u Subotici govori o razvoju mlinarstva. U unutrašnjem gradu bilo je 1906. godine 1 električni i 8 parnih mlinova.

Krajem I sv.rata bilo je 12 mlinova. U periodu 1919-1923, na nivou zemlje, beleži se favorisiranje izvoza brašna, da bi od 1923, 1924. godine nastupila stagnacija, koja  će preći u krizu. U 1925. godini   bilo je ukupno 13 mlinova, koji su imali maksimalni dnevni kapacitet od 218 tona. Dva najveće mlina u međuratnom periodu, u kojima je bilo učešća i stranog, mahom mađarskog kapitala,  bila su “Gornjebačko udruženo paromlinsko d.d.” i “Margit d.d.”.

Među pekarama se isticala “Marija Terezija, tvornica hleba d.d.” koja nastala je od firme “Mária Terézia kenyérgyár  r.t.”.  U  deoničkom društvu su akcije imali i strani državljani.

Josip Ruf (Ruff Jozséf) je osnivač jedne od najpoznatijih fabrika bombona i čokolade u predratnoj Jugoslaviji. Na tadašnjem tržištu su se dobro plasirale posebno njegove karamele, a bomboni pod imenom “Negro” su se  zadržali u proizvodnji sve do danas.

Julije Brumer osnivač  je  “Elsö szabadkai cukorka és csokoláde gyár” (Prve  subotičke  tvornice bombona i čokolade),  1904. godine.

Firma  Edmunda Mauntnera je osnovana 1874. godine u Budimpešti . Bavila se trgovinom i proizvodnjom semenskog materijala. Bila je vrlo uspešna i razgranala je poslove po velikoj teroriji srednje Evrope. Tridesetih godina dvadesetog veka je imala ispostave  u Bratislavi, Aradu, Krakovu, Meranu, Beču i Budimpešti. Centrala u Jugoslaviji je uspostavljena 1925. godine u Novom Sadu, sa filijalom  u Subotici, da bi 1927. središte bilo preneseno u Suboticu.

U 1940. godini bilo je 6 radionica za izradu soda  vode

Sledeće firme su se bavile proizvodnjom leda:

“Nizza”, koja je bila  poseban  pogon  klanične  industrije “Hartman  i Konen”.

 

“Dege, fabrika likera” je bila destilerija voća, tvornica  likera, ruma i konjaka. Radila je od 1921. godine. Vlasnik joj je bio Đula Der ( Gyula Der).

U ratnom periodu, 1942. godine osnovana je jedna fabrika hrane – konzervi; u vlasništvu mađarske zadruge  “Baross  Szövetségi tagok  – Baross Export”  (  po oslobođenju  nosiće  ime  “Vojvodina”. Proizvodila  je razne marmelade i džemove, prerađivala i konzervirala povrće,  koje je bilo namenjeno  vojsci.

 

 

 

 

 

 

INDUSTRIJA ZA PRERADU KOŽE (PERJA,CREVA) I IZRADU

OBUĆE

 

 

U okvirima Monarhije, ova grana industrije u Subotici, kao i na teritoriji današnje Vojvodine nije bila posebno razvijena. “Fabrike kože, i pored prirodnih uslova za razvitak

( sirovine)  i  mogućnosti konzuma, rade sa malim kapacitetom, koji nije ni dovoljno iskorišćen.”[549]  Iz ovih krajeva se izvozila  stoka  a  uvozila prerađena ili sirova koža. Tehnološki su domaće fabrike za preradu kože zaostajale za inostranim. Pored pogona koji su se bavili preradom kože, u  okviru ove grupe razlikujemo i one koji obrađivali perja i creva, kao i fabrike obuće.

Preradom koža bavili su se:

 

 

“SUBOTIČKA INDUSTRIJA KOŽA D.D.”

 

Firma “Szabadkai böripar r.t.” je osnovana jula 1918. godine  sa kapitalom od 300 000  kruna. Upisana  je  u  registar  Ct  VII  166. Glavnica je 1921. godine povišena i iznosila je  2,5  miliona  kruna. Osnivači su bili subotički  trgovci kožom:  Aleksandar Kon (Kohn Sándor) [550]Adolf Glid  ( Glied)[551]  i braća Holender (Hollânder) Lazar i Samu[552], koji u  društvo ulažu    pored novca  i nekretnine. Do ubeležavanja promena osnovnih pravila povodom ulaska kapitala trgovina kožom: “Šandor Kon”, “Adolf Glid” i “Braća Holender” u ovo deoničko društvo dolazi u jesen 1920. godine.

Cilj društva je prerada svih vrsta sirovih koža.Kancelarije firme su se nalazile na adresi Zrinjski trg  35  a  radionice  sa  magacinom na kraju Natoševićevićeve ulici ( 44 ? ), pored pruge  u  tzv. “Reinc selu”. Građevinska dozvola za  “slagalište” firme, “na desnoj strani pruge Segedin – Gomboš”  je izdata  1920. godine.[553] Pogon je raspolagao  parnom mašinom od 80 KS. Broj stalno zaposlenih  radnika je  iznosio  100-120.[554] Kao poslovođa je bio zaposlen Julije Hauer, rodom iz Meljkuta.  Tokom  1921. godine dobijena je  dozvola za gradnju skladišta  u segedinskim vinogradima.[555]

Novo ime “Subotička industrija koža d.d.” firma dobija na skupštini akcionara 1923. godine, kada se povisuju i glavnica  na  1 250 000 dinara u 10 000 akcija. Akcionari su i dalje bili iz  porodica Glid, KonHolender.  Na  skupštini  akcionara  jula  1925.  godine, akcije  je  položilo 6  akcionara, Adolf Glid, Lazar Holender i Aleksandar Kon po 3 000, Aladar Holender[556], Imre Kon po 200 te supruga Adolfa Glida sa 400 deonica.

Mašine za obradu koža su uvozili iz inostranstva. Tako  su  1925. godine, iz Franfurta kupili mašinu za sečenje  i  valjak  za  uređenje koža.[557] U  istom  periodu  ospsobili su i sopstvenu laboratoriju, za koju  su opremu također  uvezli.[558] U procesu obrade koža, ispuštali su puno otpadnih voda, koje su izazivale zabrinutost oko mogućnosti  zagađivanja,  kod građana koji su se  zbog  toga  i žalili  gradskom  vlastima. [559]Otpadne vode su prelazile preko senokosa  “Česma”  i podnosioci žalbe navode da ne mogu zbog toga napasati svoju stoku,  na tom terenu.

 

Dopis sa memorandumom firme (1925. godina)         Lokacija preduzeća na karti grada iz 1928. godine

U 1927.  godini sklopili su sporazum  sa “Jugoslovenskom bankom d.d.” iz Zagreba, “… koja je preuzela na sebe da  naše  kreditne potreba  izmiri.  Ovo  prijateljsko  pomaganje  se pokazuje već u svim našim  poslovima,  i  kao  dokaz  tome  će  jedan eksponent spomenute banke dobiti položaj u  našoj  direkciji  i  našem nadzornom odboru.”, stoji u izveštaju juna  1928.  godine. Direktor filijale te banke, Ervin Gedike će dobiti to mesto.

U privrednim publikacijama se  za “Subotičku  industriju  koža d.d.” izriču dobre ocene. “Poduzeće je većeg stila. Ova tvornica prerađuje sve vrste koža i to: 100 000 kom. ovčijih, 20 000 kom. telećih, 20 000 kom. konjskih i 3000 kom. goveđih. Radi sa 120 radnika  i sa mašinskim  pogonom.” [560] “Izrađuje do 50 vagona đonova  i 600 000  kv. hvati  kože.[561] Sirovine je uvozila iz Argentine  a izvozila  prerađene  kože u Švajcarsku, Francusku, Englesku. Dve nove mašine, za sečenje i valjak za glačanje koža, preduzeće  je kupilo u Frankfurtu ( cena je bila 2500 RM)  i uspelo da  ih  uveze  bescarinski. [562]

Problemi u poslovanju ove firme nastaju još polovinom dvadesetih godina. Iz izveštaja  za  1924. godinu saznajemo  sledeće: “U ovoj poslovnoj godini imali smo veliku nestašicu novca i tako smo se morali sa velikim teškoćama boriri, jer smo sirovinu morali u  gotovom  novcu kupovati,  kao i radničke plate, isplaćivanja  i ostale poslovne troškove, dok smo međutim morali gotovu robu na veresiju davati i naša potraživanja iznašaju prilično veliku  svotu. “Kao   otežavajuće okolnosti navode i slabu carinsku zaštitu za njihove gotove proizvode i skok cena  valuta.  Ipak  su  uspevali da do 1929. godine imaju pozitivan bilans, a i drugi  pokazatelji,  kao  na  pr. iskorištenost kapaciteta  preduzeća,  koja  je  u  1927.  godini  bila  100%,  nisu upućivali na likvidaciju, koja je proglašena 1929. godine. [563]

O pokušajima, koji doduše nisu urodili plodom, da se fabrika opet oživi i pokrene proizvodnja svedoči i jedan dopis uprave i akcionara firme iz 1930. godine, kojim su molili  jedno uverenje od  subotičkog “Llojda” o tome “… da u pogledu gradskog bogatstva,  kao i socialpolitičkog pogleda, željno bi bilo, ako  bi  tvornica  ponovo  bila  stavljena  u pogon, jer bi stime smanjila bezposlenost.” [564]

 

 “VAJCENFELD I DRUG”

 

U početku je to bila trgovačka radnja. Bavila  se  trgovinom, odnosno izvozom perja, vune i kože. Po ulasku u novu državu dospela je 1922. godine pod sekvestar. [565] Nakon skidanja sekvestra  počeće  da se bavi i preradom koža. Deneš Vajcenfeld

( Weizenfeld )[566]  je tako imao sušionu koža na Senćanskom  putu. U 1924. godini on drži u zakup prostorije za radionicu u Gradskoj klanici, ali zbog prijave gradskog veterinara o pojavi pacova u prostorijama radionice, otkazan mu je zakup.[567] Firma je nastavila i sa preradom i izvozom perja i vune. [568] Pogon za preradu koža imao je potrebu za  10 vagona industrijske soli godišnje. [569]

Memorandum firme, 1925.g.

Kao stručnjak za  postupak  prerade kože bio je zaposlen mađarski državljanin Dezider Fišer.

Od 1939. godine obrtnicu za izvoznu trgovinu perja, vune i  koža, dobija Koloman Vajcenfeld ( sin osnivača?).

 

 “DRAGOLJUB MILOJKOVIĆ I DRUG, TVORNICA KOŽA “

 

Firma je  osnovana  1923.godine,  kao  javno  trgovačko  društvo. Adresa kancelarije je bila Zmaj Jovina 1, a radionica se  nalazila  na senćanskom  putu,  preko puta groblja,  ulica   Oslobođenja 706. (k.č.14278/12)[570]

Članovi društva su bili Dragoljub Milojković, Šandor Mijatov i Dušan Krnajski Jović. U 1927. godini vrednost firme je procenjena na 1 milion dinara a zalihe robe na  isto toliko.[571] Sirove kože je uvozila i iz inostranstva.[572] Te 1927. godine  zgradu  je uništio požar. [573]

 

Dragoljub Milojković

Postojele su još dve manje radionice za  preradu  koža. “Meister Đeno, tvornica koža” (na adresi Put Oslobođenja 93). Đeno Majster je 1925. godine dobio dozvolu za useljenje u novosagrađenu  radionicu  za preradu koža. U njoj je imao instalirana  dva  elektromotora  od 6,5  i  2,5 KS, kadu za pranje i 2 kade za štavljenje koža. Prestao je sa radom 1928, a 1933. godine se preseljava  u Zagreb.

Druga je nosila ime “Pingvin, tvornica koža”. Vlasnici su bili Eugen Šlomović i Isak Alkalaj[574]. Ona  će od 1933. godine nastaviti rad u istom objektu. Obe firme su imale u nazivu atribut “tvornica” ali  su radile  u  okvirima zanatskog  načina štavljenja i prerade koža. U radionici “Pingvin” bio je instaliran “lokomobil” Parna  mašina od 12 KS, koja je pokretale radne mašine:mašinu za glačanje  i struganje koža. Postojalo je i7 bazena za natapanje koža. Nerešen  problem otpadnih  voda, odnosno nepostojanje kanalizacione mrže, izazazivao je  rekaciju suseda ali  i gradskih vlasti. Josip Kujundžić, vlasnik zemljišta  u  blizi radionice, uputio je Sreskom  načelstvu, 1937. godine,  žalbu  na rad radionice. “Pomenuta  firma  veoma  nečistu vodu  ispušta  na   moje zemljište i na taj način ne samo da uništava usev već  i  samu  zemlju izrabljuje.”Zbog toga  je  tražio  zabranu rada firme  “Pingvin”. I organi gradskih vlasti su se  protivili izdavanju  dozvole  za  takvu radionicu “koja širi smrad, te je štetna po okolinu”. [575]

 

Preradom perja bavila se firma:

 

 

“HOLLÄNDER A.D.”

 

Braća Holender (Holländer), Lazar  i Samu  ( Salamon ) [576] 1915. godine, po preseljenju iz Čonoplje  u  Suboticu, osnivaju  firmu “Holländer testverek”  ( Ct VII 82 ) koja će se 1927. godine pretvoriti u akcionarsko društvo. Pored braće Holender, i njihovih sinova dr David Holendera i Pavla[577], akcionari osnivači su bili i dr Alfred Felner (Fellner) i Ede Goldner, industrijalac iz Subotice. Osnivački kapital je iznosio 1 milion dinara, podeljen u 1000 deonica. Društvo  se bavilo preradom, veletrgovinom i izvozom perja, vune i sirovih koža.[578] To je bila “jedinstvena  industrija  za preradu  i kemičko  žišćenje perja, velikog  kapaciteta, plasira u čitavoj zemlji svoje produkte, a i eksport  joj  je znatan.”.[579] Prvoklasno krevetno perje prodavali su samo na veliko, veletrgovcima u zemlji i inostranstvu.

Kao “specijalistu za sakupljanje naročite vrste perja  i  preradu istog” imali su zaposlenog jednog stranca, Čeha. [580]

Jedna od teškoća u poslovanju  preduzeća je bila i gradska trošarina.  Za svaki kilogram  u grad unetog perja, 1930.  godine, plaćali  su  1  dinar trošarine. Pošto su perje izvozili,deo  novca im  se i vraćao.

Akcionari,  koji  su deponovali deonice za redovnu skupštinu društva 1933. godine su  bili: Samu (Samuilo) Holender – 200 deonica, Pavle Holender – 200, dr Artur Holender – 100, dr Emil Havaš – 100,  Lazar Holender – 100 , Aladar Holender [581] – 150, Ede Goldner – 100  i Josip  Nojhaus (Neuhaus) – 50.

Dr Emil Havaš (Havas Emil)

Čupanje  perja  sa živine se obavljalo mašinski. U 1938. godini instalirali su i mašine, nabavljene  u Nemačkoj, za preradu, sortiranje perja i motore  snage 41  KS. Adresa fabrike pogona je bila Tolstojeva 24. Zgrada, ukupne površine je 224 kv. metara, je zauzimala čitav ugao. [582]

Spisak akcionara A.D. Holländer 1933. godine

 

Ova jevrejska porodica je imala izuzetno  razgranate  poslovno  –  rođačke veze. Andor Holender, kome su Lazar  i Samuilo bili stričevi je imao 2 sestre. Jedna  se udala za trgovca žitom Neuhausa a druga za Mihajla  Goldnera.[583]

Nakon rata  firma  “Živinopromet”  preuzela  je objekat, mašine i postrojenja.

 

Preradom creva bavila se firma:

 

 

  “D.D. ZA IZRADU CREVA”

 

Firmu je osnovala jevrejska porodica Dajč ( Deutsch )  1897. godine. Herman Dajč je vršio funkciju direktora.[584]  Prva supruga mu je bila Tereza Gombo, a druga Laura Šreter  ( 1884-1944 ) sa kojom je imao sina Andriju [585] I on je bio zaposlen u očevoj firmi. Još 1924. godine vodio se kao strani podanik, rumunskog  državljanstva.[586]

Mada je jasno  da  se radi o jevrejskoj  porodici, u  izveštajima Gradske policije  sa skupštine akcionara 1926. godine, navedeno je za njih, u  rubrici narodnost – da su Srbi.[587]

U doničko društvo je pretvoreno  1912. godine. Registrovano  je tek naredne 1913. godine u registru E 26/1913. Nastaviće da radi i nakon ulaska u jugoslovensku državu. Adresa je glasila – Petrovgradska ulica br.46.(Današnja ulica Žarka Zrenjanina) U 1922. preuređuju jednu zgradu  u  ulici Save Tekelije  6  (Karađorđev  put),  za potrebe stanovanja,kuću. Radionice su se nalazile u palićkim ugarnicama, pored železničke pruge.To  su bile  katastarske  čestice 7713,  7714. Dogradnju  i preuređivanje postojećih radionica firma je  vršila  u 1922. godine [588]Pored toga, firma je zakupljivala prostorije u Gradskoj klanici, počevši od 1900. godine, gde su vršili čišćenje creva od stoke koja  je  tamo prerađivana.

 

Dokument iz 1919. godine sa memorandumom firme, cenovnik njihovih proizvoda

 

Preduzeće nije imalo konkurencije u zemlji, bilo je jedino preduzeće koje je izrađivalo creva za  kobasičarske  proizvode, žice za instrumente, violine, čela, bas, opne za vezivanje flakona, žice za rekete i  “catgut” žice za hirurgiju. Sirovine je nabavljalo u  zemlji ali i iz inostranstva, Engleske, Holandije,  Francuske. Gotovu  robu većinom plasira u inostranstvo, Mađarsku, Nemačku, Čehoslovačku.Proizvodnja se kretala do 10 vagona robe godišnje, ili  2 miliona metara obrađenih creva.

Izveštaj na skupštini akcionara 1920. godine svedoči o problemima sa kojim  se  preduzeće susretalo. “Teški prometni odnošaji sa inostranstvom, vrlo visoke carinske tarife, tovarni troškovi  koji  su našoj izrađenoj robi učinili eksport nemogućim, djelovali su  na  naše poduzeće vrlo porazno.”[589]

Kao deoničari se javljaju i čehoslovački državljani Hauer i Edmund Majer (Mayer).[590] U 1921. godini Herman Dajč  ima  60, Salamon Gombo – 50, Herman Grinfeld ( GrÏnfeld ) – 15 deonica. Do 1923. godine bilo je izdato 300 deonica, koje  su  činile deonički kapital u vrednosti od 75 000 dinara. Od tada, sa povećanjem glavnice na 500 000 dinara, smanjen je broj deonica na 100, nominalne vrednosti 5000 dinara.

 

U 1924. godini preduzeće ima 30 radnika[591] i 10 trgovačkih putnika, što svedoči o orijentaciji firme na plasiranje svojih proizvoda na  široko tržište. Uslovi za izvoz su se poboljšali, te je te  godine  ostvaren promet od 1 263 851 dinara, sa inostranstvom i unutrašnji od  826 740  dinara. Iskorištenost kapaciteta  preduzeća je u  1927. godini bila 40%.

Najviše deonica 1933. godine, držao je dr Aleksandar  Magarašević – 17 (Njegov udeo će decembra 1940. godine iznositi 22 deonice  ), a zatim  Herman Dajč – 15, Mita Međanski – 11, dr Svetislav Mihajlović ( iz Beograda) – 10, Andrija Dajč i Lajčo Gombo po – 8  i Hermaan Grinfeld – 6, Leo Kepih – 5 komada.

U slučajevima podizanja  kredita, zalog  su bile nekretnine  Deoničko društvo je 1931.  godine imalo u svome vlasništvu 5 objekata, kuća, na sledećim adresama: Petrovgradska  37 i 46 (radionice), Save Tekelije 6 (porodična kuća) i Kuhačeva 15.[592] kao i akcije firme. One su 1937., kada je uziman zajam od 300 000 dinara, od “Opšte kreditne banke d.d.”  procenjene na 350 000 dinara.[593]

Firma je 1938. godine  pokazala  interesovanje  za  obezbeđivanje svoga daljeg izvoza u Nemačku, kada ova država uvodi   kontingente  za našu robu. Celokupni jugoslovenski izvoz prerađenih creva u  Nemačku je 1937. godine iznosio 103 000 kg u vrednosti preko 2 miliona dinara. Firma “D.d. za izradu  creva” je naglašavala   da  bi  sama  mogla  da obezbedi tu količinu robe za izvoz u Nemačku. [594]

Spisak akcionara 1940. godine

 

Pre rata firma je demontirana i preneta u Beograd.

 

 

INDUSTRIJA OBUĆE

 

Industrija obuće je mlada industrijska grana u Vojvodini, pa se i u Subotici prve fabrike obuće javljaju tek posle 1918.  godine.Potrebe subotičkog  stanovništva  za  obućom, uz  domaće i inostrane   fabrike obuće, u prvo vreme su uspešno zadovaljavale  i zanatlije obućarske struke, kojih je 1924. godine bilo ukupno 260, 110 papučara i 150 cipelara.No,  kako  saznajemo  iz  izveštaja  Udruženja trgovaca za grad Suboticu iz 1933. godine, “promet  kožom  se  smanjio pošto se najviše troši fabrička obuća a zanatlije obućari ne  mogu  da konkurišu  sa  fabrikama.” [595] Obućarska sekcija zanatlijskog udruženja bila je  protiv  osnivanja  fabrika obuće u zemlji pa

i u gradu isto kao i protiv otvaranja “Batine” prodavnice, filijale  u Subotici. [596]

Postojale su sledeće fabrike cipela:

 

 “JUGOSLOVENSKA DEONIČKA  TVORNICA OBUĆE”

 

Osnovana je 1919.godine. Osnivači su bili predstavnici finansijskog kapitala,odnosno “Jugoslovenske banke  d.d.”, podružnice u Subotici i nekoliko drugih ličnosti od kojih je  samo  Đura  Pendžić [597], bio vezan  za cipelrsku  struku. Nalazila se u segedinskim vinogradima, gde su postojeće zgrade preuređene  tokom 1919. godine.[598]  Fabrika je u početku zapošljavala do 200, a zatim tokom 1921.godine 50 radnika.  Maksimalni kapacitet  je iznosio 2200  pari obuće mesečno. U 1920. godini glavnica  je povišena sa 2 na 5 miliona kruna. Bilo je ukupno 10 000 emitovanih deonica. Doničari, prisutni na  redovnoj skupštini 17.4.1921. godine bili: dr Babijan Malagurski[599] sa 2150 deonica, Ervin Gedike[600] sa  2200,  Cvetko Manojlović sa1020), Petar Vojnić Zelić sa 2150, Kruno Gedike sa 511, dr Jovan Manojlović sa 100 i drugi. Ukupno je bilo položeno 8 391 deonica.[601]

Babijan Malagurski

 

Na toj sednici skupštine, pošto  je iskazan dobitak po završnom računu za period 1.11.1919. – 31.12.1920, od skoro  2 miliona kruna, deoničri  su imali pravo na  6%  dividendi.[602]  Ali  već 29.12.1921.  godine, sazvana je vanredna  skupština na kojoj “G.Ervin Gedike izvešćuje glavnu skupštinu, da je “Jugoslovenska banka d.d.” nakon vođenih  pregovora  sa ravnateljstvom “Jugoslovenske deoničke tvornice obuće” u Subotici, stavila ovom društvu ponudu: Vaša  glavna skupština zaključit  će likvidaciju, povjeravajući provedbu likvidacije “Jugoslovenskoj banci d.d.” ( prije “Hrvatska zemaljska banka” u  Osijeku) koja će izvršiti likvidaciju putem svojih delegata gg.Babijana Malagurski, odvjetnika u Subotici, Ervina Gedike, ravnatelja i Petra Vojnić Zelića, zam. ravnatelja Jugoslovenske banke d.d, podružnice u Subotici.”[603]  Utanačeno je i potpisivanje ugovora  po kojem deoničari moraju dobiti uložen kapital, tj. nominalnu  vrednost deonica, a banci nakon podmirivanja svih ostalih računa ostaje “cijeli utržak”.[604]

 

“DANICA D.D.”

 

Osnovana je 1921. godine sa  5 miliona kruna kapitala. Pored drugih akcionara[605], kao jedan od najvećih ulagača – osnivača javlja se Đura (Đurica) Pendžić

Đurica Pendžić

Imala  je kapacitete da godišnje  izradi 25 000 cipela. Zapošljavala je maksimalno  do  50 radnika. Radili su mašinama na nožni pogon. Sve proizvedene cipele fabrika je  prodavala  u  zemlji. [606] Od 1922. nalazi se u likvidaciji, da bi 1923. bila i ugašena. Objekti, radionice preduzeća, koji  su se nalazili u ulici  Marije Vojnić Tošinice, 1922. godine su zamenjene za deo zemljišnog poseda istoimene zadužbine.[607] Đurica Pendžić će sa Ladislavom Bergerom[608], nakon toga  nastaviti vodi fabriku obuće pod  novim imenom “Marica”. Pendžić je pored toga držao i trgovački lokal, prodavnicu cipela  u Aleksandrovoj  ulici br. 7. Broj radnika  je u 1926. godini iznosio  25. Firma “Marica” je  zapolila i jednog stranca, specijalistu za galanterijsku obuću.[609]  Nalazila se na Daničićevom putu 26. Vlasnici su 1939. godine objekat prodali Vladimiru Borošiću  koji tamo otvara auto garažu i benzinsku stanicu pod imenom  “Automobilia”.[610] Borošić se javlja i kao vlasnik, glavni akcionar u fabrici cipela “Marika” koja je osnovana 15.12.1941. godine kao komanditno društvo na adresi  Tolbuhinova  5.[611] Nakon rata BorošIć, koji je bio u bekstvu, osuđen je zbog krivičnog dela privredne saradnje sa okupatorom, a preduzeće je konfiskovano.[612] Postupkom  nacionalizacije ono će  biti osnova  za  formiranje “Prve petoletke”.

 

 

 

 

 

  “BON- TON D.D.” (“Vaczi i Schuhoff,tvornica cipela i papuča”)

 

Josip Vaci[613] i Albert Šulhof  (Schulhof) osnovali su 1917. godine firmu “Délvideéki papucsgyár” ( Ct VII 142 )  koja  će se 1922. pripojiti novom deoničkom društvu “Bon-Ton”.

Osnivači  deoničkog  društva  pod  imenom  “Bon-Ton” su bili: Aleksandar Rajčić, direktor Građanske banke d.d.; Đura Pendžić, direktor fabrike cipela; Josip Vaci, fabrikant cipela; Aleksandar Kon, fabrikant kože; Albe Šulhof (Schulhof), fabrikant cipela; Bogdan Dimitrijević, veleposednik  i dr Dragutin Stipić, advokat.[614]  Glavnica je iznosila  1 250 000 dinara. Josip Vaci i Albe  Šulhof  u društvo ulaze sa  svojom cipelarskom radionicom, nekretninama (z.k. 28192) i mašinama, u Pašićevoj ulici, procenjene vrednosti ukupno 500 000

dinara.

Ni ova firma nije bila dugog veka. Postojala je do 1923. godine. Jedan od osnivača, Albe Šulhof, je 1923. godine registrovao svoju firmu “Royal, mehanička tvornica cipela”.

 

“GLOBUS K.D.”

 

Komanditno društvo je osnovano 1936.  godine. ( Ct XII 50 ) Osnivači su bili braća Serec, Stjepan i Jakob, obućari[615]  te Ladislav Berger, činovnik, kao unutrašnji članovi i Milan Milutinović i Josip Rehnicer iz Osijeka, kao  spoljni članovi.Svako od njih je imao osnivački ulog od 250 000 dinara. Osnivači su bili i  ranije  vezani za preradu koža ili izradu cipela. Braća Serec  su bili vlasnici prodavnice cipela u Novom Sadu i radionice  za  proizvodnju  cipela  u Valjevu, odakle su i preneli mašine u Suboticu.[616] Ladislav Berger je bio suvlasnik “Marice” fabrike cipela  u  Subotici a Milan Milutinović se bavio trgovinom koža.[617] Nalazila se u Skadarskoj  ulici 4. (Vlasnik zgrade je bio Pavle Štajner (Steiner ) koji ju je izdao “Globusu”  za 12 000 din. godišnje. [618]

 

Stjepan Serec                                                                         Lladislav Berger

 

Radionica  je  1937. godine imala 15 radnika, od toga 10 kvalifikovanih. Po predmetu molbe firme za oprost  od  trošarine  na polovne  mašine,  Gradskom veću,  izveštava  se o   nešto većem broju radnika. “Trošarinsko odeljenje je preko svojih organa proverilo i utvrdilo  da  su  molioci zaista radionicu otvorili u Subotici,  da su  u  istoj  zaposlili 48 radnika i nameštenika, koji stalno tamo rade.”[619]

Dnevno su izrađivali 25-30 pari cipela. Imali su mašine koje  je pokretalo  16   elektromotora, ukupno  snage  20  KS. Verovatno upravo zbog toga,Sresko načelstvo, kao obrtna vlast, povelo je  postupak protiv  firme,  zbog sumnje da je prekoračila zanatski karakter proizvodnje, pošto je imalo takvu obrtnicu. Stevan Serec kao pretstavnik firme u dopisu Načelstvu objašnjava: “Mi imamo  tako veliki broj motora iz  razloga, što smo prekupili iz Siska jednu kompletnu radionicu za obućarski zanat, ali do danas nismo u stanju staviti istu u rad  iz  razloga što nemamo dovoljno prostora i materijalnih sredstava. U našoj  radionici proizvode  se  cipele  na zanatski način t.j. 90% rada se vrši rukama, dok se samo  10% vrši mašinom.”[620] KBU iz Novog Sada je i pored toga uvrsila “Globus” u industrijske radnje.

Poslovi su krajem 30-tih godina dobro napredovali. O tome svedoči i molba da se

dozvoli produženje radnog vremena za 2 sata, upućena Načelstvu 1939. godine. Odbijena je sa obrazloženjem da u gradu ima dosta  nezposlenih obućara, pa bi trebalo  njih zaposliti a ne produžavati rad već uposlenih.[621] “Globus” je te godine  otvorio u Štrosmajerovoj ulici i svoju prodavnicu obuće.

U 1940. godini firmu kupuje Dezider Horvat, ali  prijavljuje promenu imena u “Berla” i nastavlja da radi u zanatskom obimu.[622]

 

 “SEBRA, FABRIKA CIPELA”

 

Serec Jakob i Stjepan su  istupili iz preduzeća “Globus” i avgusta 1939. godine osnovali svoju firmu “Sebra”. Radne prostorije su  se nalazile  u ulici Bene Sudarevića 21-23. Zaposleno je bilo 15 radnika. Radili  su na mašinama koje je pokretalo 8 elektromotora,  ukupne snage 11 KS. Preduzeće je radilo  i tokom rata, izrađujući obuću za civile (godišnje oko 8000 komada). [623] Pod  imenom  “Braća Serec” radiće i nakon oslobođenja[624] do nacionalizacije 1946. godine.[625]

 

Izveštaj 1946. godine Gradskom NO sa podacima o vlasništvu firme

 

Mašinski pogon ove fabrike, uz onaj iz fabrike  “Marika”,  činiće nakon toga novonastalu firmu “Prva petoletka”.

 

 

 

 

REZIME

 

 

 

U okvirima Monarhije, ova grana industrije u Subotici, kao i na teritoriji današnje Vojvodine nije bila posebno razvijena. Fabrike za preradu kože, i pored prirodnih uslova za razvitak ( sirovine)  i  mogućnosti konzuma, radilesu  sa malim kapacitetom, koji nije ni bio dovoljno iskorišćen.  Iz ovih krajeva se izvozila  stoka  a  uvozila prerađena ili sirova koža. Tehnološki su domaće fabrike za preradu kože zaostajale za inostranim. Pored pogona koji su se bavili preradom kože, u  okviru ove grupe razlikujemo i one koji obrađivali perja i creva, kao i fabrike obuće.

U ovu grupu svrstana su sledeća preduzeća. “Szabadkai böripar r.t.” koja nosi novo ime “Subotička industrija koža d.d.” od 1923. godine. Večinski akcionari su bili iz  porodica Glid, KonHolender.  Likvidacija je proglašena 1929. godine. “Vajcenfeld i drug” se bavila  se  trgovinom, odnosno izvozom perja, vune i kože, a po ulasku u novu državu počeće  da se bavi i preradom koža. “Dragoljub Milojkvić i drug, tvornica koža”

koja je  sirove kože pretežno uvozila i iz inostranstva. Postojele su još dve manje radionice za  preradu  koža. “Meister Đeno, tvornica koža” (prestala je sa radom 1928.) i “Pingvin, tvornica koža” vlasnika Eugena Šlomovića i Isaka Alkalaja.

Preradom perja bavila se firma: “Holländer a.d.” (pre “Holländer testverek”) u kojoj su većinski akcionari bili iz porodive Holländer. Društvo  se bavilo preradom, veletrgovinom i izvozom perja, vune i sirovih koža. To je bila jedinstvena  industrija  za preradu  i čišćenje perja, velikog  kapaciteta, koja je plasirala u čitavoj zemlji svoje produkte, a i eksport  joj  je znatan. Prvoklasno krevetno perje prodavali su samo na veliko, veletrgovcima u zemlji i inostranstvu. Firmu “D.d. za izradu creva” koja se bavila izradom creva za  kobasičarske  proizvode, žica za instrumente, violine, čela, bas, opne za vezivanje flakona, žice za rekete i  “catgut” žice za hirurgiju. izradom creva, je osnovala jevrejska porodica Deutsch.

Industrija obuće je mlada industrijska grana u Vojvodini, pa se i u Subotici prve fabrike obuće javljaju tek posle 1918.  godine.Potrebe subotičkog  stanovništva  za  obućom, uz  domaće i inostrane fabrike obuće, u prvo vreme su uspešno zadovaljavale  i zanatlije obućarske struke, no, uskoru ih je pravladala konkurencija fabrika obuće.  U Subotici je  postojalo nekoliko fabrika cipela, koje su radile za subotičko ali i šire tržište. “Jugoslovenska deonička tvornica obuće” (postoji do 1921.) čiji su osnivači bili i predstavnici finansijskog kapitala,odnosno “Jugoslovenske banke  d.d “, “Danica d.d.” (postojala od 1921. do 1923.), “Marica” (od 1923. do 1939.)  “Bon – ton d.d.”,  te “Globus k.d.” vlasnika braće Serec (do 1939.), kada oni utemeljuju firmu novu firmu pod imenom “Sebra”.

 

 

 

HEMIJSKO – KOZMETIČKA INDUSTRIJA

 

 

Ova grana industrije razvijala se u Subotici u nekoliko oblika:

– teška hemijska industrija

– tvornice štirke i špiritusa

– proizvodnja fermaceutskih i sličnih proizvoda

– fabrike sapuna i sveća

– tvornice boja i lakova

Za  prvu grupu u okviru ove industrije,  tešku  hemijsku,  kao  i farmaceutiku,  karakteristično je da iziskivaju složen tehnološki proces, pa u skladu sa tim i stručno tehničko vođstvo kao i stručno radništvo – u kojima je postojala oskudica u čitavoj zemlji. Tako se uz još jedan negativni faktor – slabu  sirovinsku osnovu,  njen razvoj u Subotici može pripisati  samo  potrebama, konjukturi tržišta, uslovima koji su vladali kada je zaživeo hemijski gigant “Klotild”, koji je ostao dominantan u ovoj grani i  nakon  rata,  isto kao i za posleratni nastanak zavoda “Patria”.

Uslovi za rad i razvoj ostalih grana iz ove  grupe, kao kod proizvodnje štirke i špiritusa i delom kod proizvodnje sveća i sapuna leže u dobroj ponudi  poljoprivrednih  sirovina,  žitarica, kropmira ili životinjskih nasti.

 

“ZORKA A.D.”

 

Jedina fabrike u Vojvodini iz kategorije teške hemijske industrije je bila “Zorka a.d.”. Osnovana je 1904.godine od strane “Klotild, Elsö magyar vegygyár részvlnytársaság r.t” (Klotild, prvo mađarsko društvo za hemijsku industriju a.d.) iz  Budimpešte, i radila je kao filijala matične firme. Započela je sa proizvodnjom u 1906. godini.

Uprava “Klotilda”, pisala je u molbi  za dodelu zemljišta  radi izgradnje fabrike, da su u toj opciji još 2 grada, Sombor i Baja. Ipak je izabrana Subotica. Gradske vlasti su izašle u susret toj molbi,i donele odluku br. 151/1904 da besplatno ustupaju 17 jutara zaparloženog gradskog zemljišta, pored halaškog puta, a izmeću pruga za Baju i Sombor, a Uprava “Klotilda” se obavezala da će investirati najmanje 600 000 kruna u izgradnju  pogona te da će zaposliti između 150 i 200 subotičkih  radnika. Kako se to ispostavilo,  taj iznos će biti višestruko  premašen, a i  “subotička sirotinja” našla je sebi posla i zarade u tom preduzeću.[626]

 

 

 

Pogoni su podignuti u Zapadnim  vinogradima, u delu koji nije potpadao pod užu  gradsku teritoriju. U 1906. godini započela je sa radom u pogonu za proizvodnju sumporne kiseline. To je bio prvi proizvodni pogon ove vrste u čitavoj jugoistočnoj Evropi. “Klotild” je imao pržionicu pirita, koja se sastojala od osam peći tipa “Herrschof” sa po pet etaža. Ona je omogućavala godišnju proizvodnju od 30 000 t. slabe sumporne kiseline. Koncentrisanje ove kiseline vršilo se po sistemu “Pauling”, a ona se upotrebljavala za proizvodnju superfosata. Rekonstrukcijom 1912. godine, uvođenjem diskontinualnog, mehanizovanog procesa, po komornom sistemu “Anglocontinental”, koji je u to vreme predstavljao najmodernije tehničko rešenje, dolazi do ubrzanog razvoja fabrike.[627] Fabrika je do početka rata, proizvodeći od sirovina koje je mahom dostavljala matična firma, stekla reputaciju  kao veliki i uspešni proizvođač veštačkog đubriva, sumporne kiseline i drugih hemijskih produkata.

 

O nastanku “Zorke” u publikaciji “Industrija Vojvodine”  (iz 1924.) kaže se: “Preduzeće je nastalo nacionalizacijom poznate mađarske “Klotilde”, koja se raspadom monarhije razdijelila u tri poduzeća: U Sedmogradskoj  ležeće tvornice tutkala i sumporne kiseline prešele su u rumunjske  ruke  (“Maravesti d.d.”), matica poduzeća u tvornicama u Vel.  Bocsko-u  (Nagy  Bocskón)  ostala je u mađarskim rukama – dok je subotičko poduzeće pretvoreno u “Zorku”.

Zbog učešća stranog  kapitala u toj firmi, 7.9.1919. godine, dospeće pod sekvestar. Državni komesar Sava Janković preuzeo je upravu nad  “Clotildom”.

Sekvestar  nad  “Clotoildom” je  dignut  na osnovu Rešenja Ministra  industrije  br.  4036 od  15.4.1921. godine. Direktorsku funkciju u čitavom tom periodu obavljao je dr Sigmund Litman.[628] 

Iz pravila novoosnovane i u Zagrebu 30.9.1920. registrovane firme  “Zorka, prvo jugoslavensko društvo za kemičnu industriju na dionice u Zagrebu”, donetih u Zagrebu 20.8.1920. godine saznajemo da su: “Poslovi društva:

 

  1. Preuzeće kemičke tvornice “Clotild” u Subotici sa svim pokretninama

i nekretninama

  1. Tvornička produkcija, te kupnja i  prodaja  kemičkih  produkata  i

iskorištavanje nuzprodukata istih…”

 

Te, 1920. godine izvršena je i fuzija sa “Tvornicom i rafinerijom žeste u Osijeku”.

Firma je bila registrovana sa sedištem u Zagrebu, a pogon u Subotici se vodio kao filijala. U knjigu – registar  firmi, Ct IX 130, koju vodi subotički Okružni sud, upisana je tek 1925. godine. Promena sedišta “glavne radnje”  je izvršena u 1936. godini. Od tada je upisano da se ono nalazi u Beogradu.

Osnovana je se glavnicom od 23 000 000 k. u 57 500 deonica. Kasnije je zadržan broj deonica, ali im je vrednost podignuta na 100 dinara. Time je glavnica iznosila 5 750 000 dinara.[629] U  1921. i 1922. godini  deonica  je donosila dividendu od 5%. Od 1923. do 1933. godine nije bilo divedendi.

Kao akcionari se 1920. godine javljaju  istaknute ličnosti iz sfere privrede i finansija, domaći ali i strani državljani: Vladimir Arko, velindustrijalac iz Zagreba, Ignac Fišl, bankar iz Beča, Josip Herc (Herz),  generalni direktor “Clotilda” iz Budimpešte, Viktor barun Lipe (Lippe) iz  Beča, Stanislav grof Lubinski, generalni direktor Narodne banke iz  Zagreba, Milan Ivanić iz Zagreba, dr Franjo Poljak, ministar izgradnje,  Kosta Dragutin Riznić, predsednik Trgovačke Komore iz Beograda, dr Ivan Tavčar, gradonačelnik Ljubljane.

U tom periodu započinje se sa proizvodnjom i novih artikala, sone kiseline ( 500 t. godišnje), željeznog sulfata i gorke soli, a od 1924. godine i plavog kamena, koji postaje nosilac ekonomske snage “Zorke”. Plavi kamen je služio za proizvodnju širokog asortimana sredstava za zađtitu bilja, ortosana, bakarnog kreča, bakarnog oksil-hlorida, sulikola. Arsokola i sfinksa.[630]

Industrijski kolosek na ulazu u fabrički krug

 

Već 1924. godine “Zorka” ulazi u češki koncern – Društvo za hemijsku i metalurušku proizvodnju u Ausigu (Verein für chemische und metalurgische Produstin – Aussig (Aussig, Usli na Labi), koji  je pruzeo u  svoje ruke kontrolni paket akcija, a time i upravu nad “Zorkom”. Dominacija ovog koncerna u evropskoj hemijskoj industriji zasnivala se na čehoslovačkom kapitalu i vezama čehoslovačke sa francusko-belgijskom hemijskom industrijom. Time razvoj ove industrije biva zasnovan na finansiranju od strane stranog kapitala.

Upravni odbor 1933. godine čine: dr Sigmund Litman, Eduard Pauler inženjer  iz Ausiga, koji vrši i funkciju direktora, Ivan Burghardt i Adam Kedl.

Subotička fabrika je proizvodila superfosfat, sumpornu kiselinu, plavi kamen, glauberovu so i gorku so. Sumporna kiselina  je bila važna za izradu eksploziva, i zato  je  fabrici davana posebna važnost  za  narodnu odbranu. Isto tako imala je veliki značaj za razvoj poljoprivrede, budući da je samo upotreba veštačkih đubriva, koje je proizvodila “Zorka” (ili iz uvoza ), obezbeđivala bolje prinose. Stručnjaci su smatrali da upotreba veštačkih đubriva može da podigne prinose za 50%. Ali njihova potrošnja u zemlji je bila mninimalna. Po hektaru se u 1922. godini trošio samo 1 kg veštačkih đubriva, a u 1928. – 6 kg. Neposredno pred rat u zemlji se trošilo 154 puta manje fosfornih đubriva nego u Švajcarskoj a preko dve hiljade puta manje amonijačkih đubriva nego u Engleskoj.[631]

Iz reklamnog teksta, objavljenog u subotičkom “Zemljodilskom kalendaru” za 1926. godinu, saznajemo kako se predstavljala ova fabrika, ali i koji su joj problemi iskrsavali u radu. ”Proizvodi “Zorke” nisu jedino u Jugoslaviji poznati, nego i u svim susednim državama: Austriji, Madarskoj, Rumuniji i Bugarskoj. Na prvom mestu je i susretljivost fabrike, po kojoj je poznata iz prvih dana svog opstanka. Ova osobina je posle rata usled teških saobraćajnih i finsisjskih prilika mnogo puta veoma veliku zadaću joj dala. Oskudicu u vagonima ni jedna industrija nije tako osetila kao ova, jer umetno djubre se kupuje isključivo samo u vreme sejanja, jer najveći deo gazda još uvek je za to, da se djubre nosi ravno na zemlju iz vagona. Usled toga je u to vreme preopterećena fabrika liferacijama, koje mora rešit najtačnije, ali sa mnogo zapreka i poteškoća. ”

Do 1925. godine uvoz sirovina, sirovog  bakra, pirita, fosfata, amonijak sode, kalijeve soli, amonijak sulfata, čileanske šalitre,  je bio slobodan, a od tada je uvedena uvozna carina. Gotovi proizvodi, plavi kamen, sumporna kiselina i  suprfosfat su se i izvozili.[632] Pored toga uvozila je i gasni  ugalj  (1500 t.)  i koks (1000 t.) iz Češke, Poljske, Nemačke.

 

Ukupna proizvodnja je iznosila:

  1. godine – 2 370 vagona
  2.                – 2 900

1923                – 3 000

  1.                – 3 040
  2.                – 3 020
  3.                – 2 870
  4.                – 2 510    [633]

 

O planovima i količinama gotovih proizvoda, govori i to što je za 1928. godinu, rezervisala od železnice  3 000 vagona.[634]

Raspolagala je parnim pogonom jačine 450 KS, da bi  se  od  1925. godine  sve  više  koristila i električna  energija. Tada uvozi 20 elektromotora i 1 dinamo, sa rezervnim  delovima,  od  centrale  iz Ausiga. “Zorka” je  bila  prinuđena da zbog  nesrazmerno  visokih  cena struje, koje je određivala subotička  električna  centrala, 1928. godine instalira sopstvenu centralu za proizvodnju struje. Ona je bila u pogonu do 1932. godine. Potrošnja struje, koju je je isporučila  subotička električna centrala, iznosila je 1934. godine 174 890 kwh.

U 1927. godini vrednost fabrike je procenjena  na  30-40  miliona dinara.[635]

U  1924. godini  su bili zaposleni i sledeći   stranci, Čehoslovački državljani: dr Oto Fesler ( “Zorka” je bila i kažnjena od strane Inspekcije rada zbog  nepropisnog  primanja  dr Feslera, koji je zaposlen bez odobrenja Ministarstva. Ono je naknadno ipak dobijeno.[636]) – hemičar,  mašinski inženjer – Josif  Rus ( Russ)[637], Marija Paraček [638] – korespodent,  Vince  Kubek- remenar,  Edmund Laslof – laborant.[639] Još jedan stručnjak,  stranac, mašinski inženjer Stefan Peler  (Peller), čehoslovački  državljanin radiće od 1926. godine.[640]

Tokom 1925. godine zaposlili su i dva radnika, stranca,  “spajača olova”

(“bleilöter “). Oni su bili potrebni, pošto se tada radilo na proširenju pogona proizvodnje plavog kamena. Reč je bila o dva čehoslovačka državljanina. Mašine potrebne za pogonsku instalaciju nabavljene  su  također  u inostranstvu.[641]

O poslovnim vezama  sa inostranstvom svedoči i službeno putovanje zamenika direktora, Franje Lošica (Loschitz), 1924. godine,  koji je posetio Nemačku, Austriju, Mađarsku, Rumuniju i Bugarsku.[642]

U 1926. godini “Zorka” je imala 140  zaposlenih radnika. Te godine funkciju direktora obavljao stranac,  austrijski državljanin Ivan Kiler ( Killer ).[643]

Maksimalni kapacitet u 1936. godini je bio: 6 500 v. raznih proizvoda, 1 500 v. plave galice, 2 000 v. sumporne kiseline, 2 000 v. superfosfata, 300 v. glauberove soli. “Preduzeće je najmodernije uređeno i svojim kapacitetom može ono da potouno pokrije sve potrebe naše  države.” pisalo je  Udruženje industrijalaca u Novom Sadu,ocenjujući rad ove hemijske fabrike.[644]

Preduzeće je imalo vlastitu železničku stanicu, kao i svoj put do Halaške ceste.

“Zorka” je 1930. godine  sklopila ugovor sa Vladom o isporuci bakarne galice. Zbog  toga  je izvršena i dogradnja pogona za tu vrstu proizvodnje. Predviđena je bila isporuka bakarne galice čistoće 99%, i ona se redovno podvrgavala analizi. Analizu  je obavljala Poljoprivredna i ogledna  stanica u Zagrebu. Rezultati  su bili zadovoljavući, pa je tako  1930. godine, zabeležen podatak o  – 99,1 % bakar sulfata.[645]

Fabrika je imala i 15  stambenih  zgrada, na adresi Zapadni  vinogradi 302-311, u  kojima  su stanovali službenici, 14 kancelarijskih prostorija, 6 radionica, 6  magacina, 11 prostorija za preradu sirovina, 3 magacina za  sirovine. Pored  toga je na Paliću imala stambenu zgradu ( u “Urbanovoj aleji” ) sa 5 soba.

Matija Bruk ( Brück), hemičar po struci, koji je ddoktorirao sa temom o zaštiti bilja, [646] za “Zorku” je patentirao  jedan svoj pronalazak  – “Kosan”, namenjen zaštiti vinove loze.

Na redovnoj skupštini društva 28. 11.1936. godine odlučeno  je  o prenošenju sedišta firme iz Zagreba u Beograd.

Ukidanjem carina za uvoz plavog kamena, ta proizvodnja u subotičkoj fabrici postaje nerentabilna.

Pogon za  proizvodnju  plavog kamena je tokom 1938. prebačen u Šabac, gde je novembra  te  godine i započeo sa radom, kao filjala  subotičke  centrale.[647] Tada opet dolazi do uvođenja carina koje omogućavaju rad filijale.

O smanjenju proizvodnje u tom periodu govore podaci da firma u periodu 1.9. – 31.11.1938. godine beleži promet od 18 300 000 dinara, a od 1.9. do 31.11.1939. godine, – 13 700 00 dinara.

Preostali pogoni u Subotici prestaju sa radom tokom 1940. godine.

Pogon za veštačka đubriva nije mogao da radi od maja 1940, zbog nedostatka  uvozne sirovine – fosfata, koji se uvozio iz prekomorskih zemalja, do polovine tridesetih godina iz afričkih zemalja, a zatim iz SAD, što znatno poskupljuje njegovu cenu, pogon sumporne kiseline je obustavljen u junu iste godine. U fabrici je nakon toga ostalo samo 50-60 radnika (na mesto dotadašnjih 220  ), koji su se bavili samo isporukama zaliha.[648]

Pod mađarskom upravom radila je i tokom rata.

U prvim danima nakon ulaska novih vlasti, 30.10.1944. godine dva nemačka aviona su bombardovala i pogodila “Zorku”.[649]

Dopis sa podacima o preduzeću, iz 1946. godine

 

Brisana je iz registra društvenih firmi ( Ct IX 130 ) rešenjem Fi 263 iz 1947. godine i preneta u državno vlasništvo.

 

 

 POGONI ZA PROIZVODNJU ŠTIRKE

 

Subotica je bila centar ove proizvodnje. Fabrike  nastaju pre 1918. godine i prilagođene su velikom tržištu. Bogata sirovinska osnova, (kukuruz, pšenica) obezbeđivala je  njihovu  rentabilnost. Nove carinske  barijere i smanjeno tržište, dovešće do pada nivoa proizvodnje i profita.

Iz jednog dopisa koji su zajednički pisale 3 subotičke štirkare, “Rekord”, “Štirak, Marcel Kopp d.d.” i  “Fabrika Štirke Šlezinger”, Kraljevskoj Banskoj  upravi, 1937. godine.  saznajemo o stanju i problemima  te industrijske grane.[650]  “U državi postoji 7 velikih fabrika naše struke, a proizvodi se  krompirov, kukuruzni, pšenični i škrob iz pirindža, ćiriz  za  obućare i svemogući derivati ovih proizvoda. Celokupna potreba naše Države za škrob i njegove derivate iznaša od 330 do najviše 340 vagona godišnje.” Tridesetih godina nastaje hiperprodukcija.  “Proizvodnja artikala štirka  i Štirkavih derivata u našoj Državi je toliko  velika, da  preostaju  za izvoz velike količine. Kapaciteti domaćih proizvođača ovih  artikala iznose 1165 do 1180 vagona.”

Postojeće fabrike su tih godina radile  sa smanjenim kapacitetima. Konkurenciju  su im   činile i znatlije “koji radeći sa sitnom režijom kvare cene proizvodima”. [651]

 

     “TVORNICA ŠTIRKA S. KOP I SINOVI D.D.”

 

Fabriku je osnovala porodica Kop ( Kopp ). Samuel Kop[652] je već početkom veka imao u Slavonskom Brodu  svoju fabriku alkohola i za konzerviranje voća. [653] To znači da je već imao  iskustvo, sredstva i tehnologiju u hemijsko prerđivačkoj  industriji.

Po dolasku u Suboticu, vadi obrtnicu  (E-3/1919) i započinje 1919. godine sa izgradnjom pogona namenjenog za proizvodnjom štirka, u Majšanskim vinogradima. Adresa je glasila: Majšanski vinogradi 9 (32). Objekti su se nalazili preko puta “Feruma”  a i ova firma je koristila sopstveni industrijski kolosek, izgrađen 1921.godine.  Od 1927.godine to je i adresa starijeg osnivačevog sina Marsela Kopa, koji je do tada stanovao  u Antunovićevoj ulici.[654]

Time će u Subotici, pored već postojeće tri fabrike iste struke izrasti još jedna, koja  će  biti najmodernije opremljena, imati najveći kapacitet i time pruzeti primat u ovoj grupi.

Policijsko kapetansko zvanje grada Subotice, kao prvostepena obrtna vlast,  izdala  je  dozvole  za početak  rada i proizvodnje. Gradske vlasti su prethodno dodelile zemljište u  Majšanskim vinogradima, na kojem še se za kratko vreme osposobiti fabrika. Montaža postrojenja tekla je u 1919. godini  a proizvodnja je započela januara 1920. godine.[655]

Aprila 1919. godine otkupili  su od  grada “gomilu  rebrastih ljevanih cijevi” (radijatora, prim.aut.), oko 80 metara dužine, iz Gradskog pozorišta. U molbi za kupovinu navode:”Mi sada usred najtežih prilika ovdje u Subotici montiramo fabriku štirka velikog

zamašaja, a  ne molimo varoš za subvenciju ili na ime potpore, nego u ovom slučaju da joj se prodade uz prekonormalnu cijenu te cijevi…”[656]

Pošto su i 1921. godine tretirani kao strani državljani plaćali su i “porez  na strance” u iznosu od 5 000 dinara. U vezi toga pišu  žalbu: “Tvornica koja je osnovana 1919 bori se sa poteškoćama početnog  rada, te sa uvađanjem svojih proizvoda. Tvornica kao  takova  mora  na  sebe primiti plaćanje oporezovanja svojih činovnika, te joj nije moguće platiti poreze i za utemeljitelje tvornice, koja je uređena na  stepen najmodernije veleindustrije u toj struci, a  pri  današnjim  prilikama nemože si pribaviti one potrebne kapitale, koji bi odgovarali povećanom pogonu. Ovi članovi stranci ne mogu se smatrati kao stranci. Ne samo, što su došli iz Broda na Savi u  Suboticu,  oni  stalno  dižu industrije kako su to prije rata činili u Brodu,  tako  sada  u Subotici.” Kao godišnji prihod u 1921. godini se navodi suma od 48 000 kruna.[657]

 

Memorandum firme iz 1922. godine

 

 

O tom preduzeću se u publikaciji “Industrija  Vojvodine” piše sledeće: “Fabrika štirke  i konservi S. Kopp i sinovi  d.d., starije je, familijarno poduzeće, koje je tek od novijeg vremena ( god. 1919 ) pretvoreno u dioničarsko poduzeće sa din. 405 000 temeljne dioničke glavnice.”[658] Bilo je izdato 270 deonica nominalne vrednosti 1 500 dinara.

Datum ubeležavanja u sudski registar Ct VII 472/1 je  19.10.1919. godine. Kao osnivači su  bili upisani: Samuel Kop  sa sinom Sigmundom[659] i Marselom ( Marcel)[660], koji su u svojim rukama imali  100 od 160 deonica, nominalne vrednosti 1000 k., advokati dr Elemer Vinkler, dr Đorđe Bekefi (Bekefy Guörgy)[661], dr Samuel Bošan (Boschan)[662], dr Dionizije Strelicki (Strelitzky) te  Ladislav Levi (Löwy) i drugi sitniji ulagači. U 1920. godini se kao deoničari javljaju i dr Joca Milekić, Ilija Lepedat, Dušan Stojković, Nikola Mandić, Dušan Manojlović[663], Antun  Bešlić.[664]

 

Dušan Stojković

 

U Subotici su od pre rata postojale tri fabrike štirke,  Makse Sabadoša (Schlesinger) – “Rekord” (postoji od 1901. godine na  adresi Daničićev put 58), Josipa Šlezingera – “Viktorija”  (Skotus  Viatora 59) ( Nakon Josipove smrti 1929. godine nasledili su ga sinovi Mirko i Aleksandar  koji  su vodili očevu fabriku štirke  sve do 1942, kada  su mobilisani i nestali  na  frontu.)[665] i Ferenca Levija ( Löwy) “Löwy i drug”.

Da bi izbegli nelojalnu konkurenciju grupa Kop je sa grupom Levi, 1919. godine, dogovorila fuzioniranje, koje će potrajati samo do 1921. godine, od kad dve firme nastupaju kao konkurenti.

“Rđavo stanje skrobne industrije, prisililo nas je na to, da stvorimo intersnu zajednicu sa ovdašnjom tvornicom S.Kopp i sinovi d.d., koje je sve do sad služilo na prednost oba preduzeća”, rečeno je  1.9.1920. godine na skupštini akcionara deoničkog društva “Löwy i drug”.[666]

Fabrike Kop je nalazila tržište i u inostranstvu, izvozila  je već  tokom 1920. godine, i to  u  Mađarsku i Čehoslovačku, uprkos carinskim opterećenjima i problemima sa nabavkom valuta. “Proizvodnja je dobro uspjela i dobili smo priznanje inostranstva, koje je sa škrobom naše tvornice zadovoljeno bilo.” stoji u izveštaju Uprave za poslovnu 1920. godinu. Pored proizvodnje štirke, od 1923. godine, kada i kupuju jednu fabriku marmelade u Sl.Brodu, zbog mašina i opreme, počinju sa proizvodnjom glukoze i skrobnog šećera. Bili su jedini u Evropi, koji su  imali  mogućnosti, korištenjem američkog  sistema, da dobijaju glukozu iz kukuruza.[667]

Firma je uz primenu dobre tehnologije u proizvodnji, polagala mnogo na kvalitet svojih proizvoda. “Naša klientela je prvorazredna, a ona priznaje, da su naši fabrikati kvalitativno prvorazredni. Ovo je naša jakost i princip rada.”[668]

Objekat  fabrike  je izgoreo u požaru  1924.  godine,  ali je šteta nadoknađena od osiguranja i fabrika je uspešno obnovljena. Požar je izbio 6.6.1924. godine i uništio sva

postrojenja sem strojarnice. Šteta  je procenjena na 3 miliona dinara.

Od odeljenja postojala su sledeća: za štirku, čiriz, dekstrin, glikozu, puder,  mlinsko  odeljenje  i za izradu bačvi. Pogon instaliranih mašina obezbeđivala je parna mašina od  75  KS,   i elektromotor od 30 KS. Otpadne vode, koje je fabrika  ispuštala sopstvenim kanalom u kanal koji je koristila železnica, ispod majšanskog mosta, stvarale  su smrad, koji je smetao okolnim stanovnicima.[669]

O uzimanju bankarskih kredita govori i podatak da su “nekretnine (firme. prim.aut.) opterećene sa 1 500 000 din.u korist “Jugoslovenske banke d.d. Subotica”.[670] Firma  je  bila  zainteresovana  i za dalje kreditne aranžmane. “Udruženje trgovaca i industrijalaca”, obavilo  je  u tom cilju anketu, krajem 1927. godine. “Kopp”  je naveo da ima potrebu dobijanja amortizacionog zajma od 3  miliona dinara. Navodi da ima velike zalihe  gotove  i polugotove  robe na  skladištu  i velika potraživanja, ali oskudicu u obrtnom kapitalu. Kao vrednost preduzeća, nekretnina i mašina, data je cifra od 7 miliona dinara.  Za mesečni promet navedeno je da dostiže 700 000 dinara.[671]

Ime “Štirak, Marcel Kopp d.d.” dobija 1930. godine.  To označava da je Marsel, praktično preuzeo od oca upravljanje firmom. Te godine na  ime državnog poreza, prireza i taksi firma je platila 100 000 dinara. “Udruženju industrijalaca u Novom Sadu” pišu 1936. godine: “Svetska kriza  nije loše uticala na poslovanje naših proizvoda, sem  platežnog kapaciteta naših mušterija, koji su opće osiromašili.” [672]

“Kopp” je bio najveći proizvođač  te  vrste  robe u Subotici  i okolini. Fabrika je proizvodila pšenični i kukuruzni skrob, prerađivala je i krompir, pravila glikozu, desetak vrsta lepila. Lepila  je prodavala i na, za nju, nedozvoljen način, putem trgovačkih putnika, što je smetalo  kožarskim trgovcima.[673] U proizvodnoj paleti su  bila i sredstva za impregnaciju koža, o kojima firma iznosi: “…da  sada proizvodimo  u našoj  tvornici škrobovog šećera jedan svjetski artikl za impregnaciju koža, koji ćemo cca 4 vagona mjesečno izvoziti.”[674]

Godišnji kapacitet je iznosio 150 vagona robe. Prerađivala je domaće  sirovine, a uvozila samo neophodne hemikalije koje se nisu proizvodile u zemlji. Zapošljava do 50 radnika. Pored nestručnih radnika, polovinom tridesetih godina zaposlen je bio i školovani hemičar, Frenkel ( Fränkel) Aleksandar.[675] U 1926. godini je zapošljavala ukupno 40 radnika, od toga 1 stranca, Fišer Vilhajma (Fischer Vilheim) mašinistu  iz Nemačke.[676] Izvozila je u Italiju, Švajcarsku i Španiju.

Nakon smrti osnivača Kop Samuela  1937.  godine,  njegove  akcije preći će u ruke sina Marsela.

U 1939. godini je imala potrošnju od 73 vagona  uglja, 58  v.drva, 59 v. brašna, 27 v., kropmpira i 61 v. kukuruza. Tada je zapošljavala 46 radnika i prizvela: štirke od kukuruza 962 q, štirke od žita 1231 q, štirke od krompira 506 q, čiriza 316 q, dekstrina 1113 q, tutkala 1112 q.

Početkom 1941. godine, kada se već uveliko osećala ratna atmosfera i kod nas, izuzetno je teško bilo doći do poljoprivrednih proizvoda, hrane, pa tako i sirovina za proizvodnju u fabrici Kop. O količinama potrebnih  sirovina saznajemo iz rezultata jednu ankete u kojoj ova firma navodi da za rad sa osmočasovnim rednim vremenom, na godišnjem vivou, ima potrebe: 30 000  kg  brašna, kukuruza 50 000 kg i 140 000 kg  krompira. Do tada, u prethodnoj godini, brašno je nabavljala  iz čantavirskog paromlina, kukuruz na ovdašnjoj pijaci a krompir pretežno iz Slavonije.

U 1941. godini akcionari su bili: Marsel Kop sa  85 deonica,  Borislav Stanković sa 20, dr Jovan Milekić  sa 10,  dr Andrija Tisa sa 10, dr Miloš Pavlović sa  8, Dušan Stojković sa 25  i  Milan  Draganov sa 35 akcija, što je činilo svega 193 položene akcije.

U  ratnom  periodu, decembara 1941. godine,  je  prinudno  izdata pod  zakup mađarskom državljanjinu inž. Andriji Đalokai (Gyalokay) iz Kečkemeta.  Tada je kao poslovni upravnik firme svoj potpis na ugovor stavio dr Miloš Pavlović[677], pošto je porodica Kop već bila odsutna (u zarobljeništvu).[678]  Radila je do kraja 1943. godine. Nakon toga, deo mašina  je  demontiran i odnet u Kečkemet a deo rasprodat. U zgradama se  nakon  toga uselila mađarska vojska, a od kraja 1944. godine ih je zaposela ruska vojska, koja je preostali deo instalacija odnela.[679]

Za vreme jednog od svezničkih bombardovanja Subotice u krug preduzeća pala je bomba od koje su stradale i zgrade.

Konfiskovana  je ( v.p. 2001/1946), a zatim i nacionalizovana, 1946.  godine. Tada  je konstatovano i sledeće: “Fabriku je osnovala porodica Koppa Marcela 1919. godine. Akcije su bile u rukama  te porodice,  a  na pojedinim  skupštinama preduzeća učestvovali su sem Koppove porodice, njegovi prijatelji,  na čija imena je porodica Kopp položila akcije.”[680]  Na  salušanju 28.2.1946. godine je i dr  Miloš Pavlović potvrdio da je akcionarsko društvo bilo fiktivno. Radilo  se o  tome da je cilj partizanskih vlasti bio da se firma što pre prenese u državno vlasništvo, da se ne postupa sa njom kao  sa imovinom lica koja se nisu vratila iz zarobljeništva.[681]

Sa prelaskom u državnu svojinu i pripajanjem bivše fabrike “Rekord” Mikše Sabadoša, štirkare  Dezidera  Forgača  iz Bačke Topole, i uz obnovu pogona, radiće  pod imenom “Skrob”.

 

 

          “LÖWY I DRUG”

 

Firma je osnovana 1898. godine.[682] Nalazila se u Čantavirskoj ulici br. 13 – 15 – 17. Preimenovana je 1914.  godine  u  “Hungaria, Löwy  Ferencz és társa, keményitogyár” (Ct VII 75 ). Sa ulaskom u jugoslovensku državu, izvršena je fuzija grupe  Löwy i grupe Kop,  dva proizvođača  u istoj struci, koja će potrajati samo do januara 1921. godidne. Tako će  krajem 1919. godine nastati deoničko društvo  “Löwy i drug fabrika Štirka”. Fabrika Levi je nastavila da radi i dalje,  ali sa  slabijim uspehom.

Deoničari 1925. godine  su  bili: Aleksandar Levi (sin Ferenca Levija ?), koji je  bio direktor fabrike, dr Đorđe Bekefi  (Bekeffy) advokat, dr Jako Fišer advokat, dr Deneš Sterlicki (Strelitzky DÅnes ) advokat[683], Lajčo Kraus, Aleksandar Špitzer, Koloman Vaš i drugi. Poslovne godine 1924, 1925. i  1926.  beležilo je društvo gubitke,  da bi 1927. godine i prestalo sa radom. Opterećenost porezima  je  bila velika. U 1924. godini državni i gradski porezi su iznosili  125  768 dinara. Na osnovni porez preduzeća od 16 625 din. računata je stopa od 245% za gradski prorez ( 40 733 din.) 145% za drumarinu ( 24 107 din.) 60% za ratni prirez ( 9 975 din.) itd. “Obzirom na  silnu finansijsku krizu  i hiperprodukciju u skrobnoj industriji, koja  se  i na ovu godinu  sa istom strogošću kao i u prijašnjim godinama potegnula, prisiljeni  smo bili u 1926. godini proizvodnju  naših  fabrikata na   minimalno reducirati i pogon naće tvornice tako reći obustaviti.” iz Izveštaja glavnoj skupštini 31.11.1926. godine.

Dogradnja postojećih zgrada izvršena je 1924. Tada  su  izgrađene “zgrada za kotao”, bravarska radionica  i  pakeraj.[684]

I ova hemijska febrika je ispuštala otpadne vode, koje “izazivaju nesnoni smrad”.[685]

Na  Glavnoj  skupštini  deoničara  26.6.1929.godine  usvojen   je predlog Upravnog  odbora o proglašenju likvidacije.

 

 

 “REKORD, fabrika štirke i čiriza”

 

Ova fabrika postoji od 1901. godine. Osnivač  je bio Mikša Sabadoš (Schlezinger). Kao vlasnici su bili upisani Mikša i supruga Šara.[686]

Radila je na adresi Daničićev put 30 (58) (Palićki  vinogradi 130).[687] “Rekord” je proizvodio štirku, čiriz od pšenice, kukuruza i pirinča, dekstrin i druge vrste lepila. “Tvornica ima  12 sušionica  i ostali uređaj za proizvodnju štirka, čiriza i lepila. Tvornica  nabavlja  sve sirovine od domaćih preduzeća. Broj radnika u ovom  preduzeću  iznosi 30 prosečno.”[688]

U  1927. godini radi sa 30% kapaciteta. Jedan od proizvoda, “goldkleber” lepak, fabrika je pokušala da zaštiti  patentom, ali je dobila odgovor da može zaštiti samo znak firme ili proizvoda.[689]

Imala  je nekoliko objekata u kojima su radila posebna odeljenja: za  izradu pšenične štirke ( zgrada je građena 1911. a 1924. godine dograđen je sprat ), za izradu štirke od  kukuruza,  za izradu dekstrina i sušaru, skladište za gotovu  robu  i sirovine, rezervni materijal, zatim kotlovnicu, laboratorijsku zgradu, stambenu zgradu za kancelarije. Ukupna površina objekata je iznosila 1 170 m2. Pogon  su davale parne mašine od 16 KS i 10 KS (stari parni kotao je zamenjen novim u 1938. godini), te 5 elektromotora snage od  6 do 18 KS. U spratnoj zgradi instaliran je 1927. godine i teretni lift, nosivosti 2700 kg.

Pitanje carinske zaštite i za ovu firmu je bilo izuzetno važno. Vlasnik Mikša Sabadoš (Szabados Miksa) se zbog toga, n.pr. 1927. godine obraćao nadležnim telima, sve do Ministarstava, ali od njih čak dve godine nije dobio ni odgovor. Tražio je da se povisi uvozna carina na lepak (čiriz), koja je bila ista kao i za štirak. Time je strana, u prvom redu,  Mađarska industrija robe ove vrste, koja je bila carinski bolje zaštičena (na  čiriz je kod  nas uvozna carina iznosila 3,30 dinara po kg, a u Mađarskoj 11,60.) predstavljala realnu  konkurenciju domaćim proizvođačima.[690]

I u godinama ekonomske krize  (1929-1934) presduzeće je odolevalo  problemima. “Jedino neumornom i požrtvovanom radu g. Sabadoša može  se pripisati što ovo preduzeće danas ne samo još postoji, već da  je  pri sadašnjim teškim  privrednim  prilikama  i jedno  od  naših  najvećih industrijskih preduzeća.” pisalo je “Udruženje  trgovaca  i industrijalaca, Subotica”  Komori u Novom Sadu.[691]

Radila je i za izvoz. Firme iz Italije, do uvođenja snakcija 1937. godine, bile su redovani  kupci Rekordovog  čiriza.[692] Za proizvodnju  1 vagona  čiriza  bilo  je potrebno 18 vagona žitarica. U 1938.  godini proizvodeno  je 3360 mtc štirke i 1142 mtc lepila i čiriza.

Nakon 1932. godine i stupanja novog Zakona o radnjama,  nadležne vlasti su firmu vodile kao zanatsku, na što je reagovao vlasnik, dokazujući da je preduzeće – industrijsko. “Jer iako ne radim  sa 60 radnika i velikim mašinama, ali radim  sa 23 do 25 radenika i sa  mašinerijom sa cca 56 KS, te stoga već po veličini  moga  poduzeća  ne pripadam ovdašnjem zanatskom udruženju.”[693]  I zaista, u narednom periodu, vodiće se kao industrija.  Zapošljava  28  radnika  u  1938. godini.[694]

 

   “VIKTORIA, PRVA SUBOTIČKA TVORNICA ŠTIRKA I ČIRIZA”

 

Vlasnik  i osnivač  (1901. godine) ove  firme  je Josip Šlezinger (Schlezinger). Nakon rata ubeležena je u registar  Ce VI 78, 1920. godine. Nalazila se na adresi Skotus Viatora (Prvomajska) 59.[695]

Proizvodila je štirku, puder i dekstrin. Sirovine u proizvodnji su bile žito (do 40 v.) i kukuruz ( do 50 v. ). U 1927. godini radila je sa 40% kapaciteta.

Nakon Josipove smrti 1929. Subotica nasledili su  ga sinovi Mirko (1910-1943)  i Aleksandar (1909 – 1943). Tada je fabrika, sa mašinama je procenjena  na  100 000 din.[696] Oni su  je 1933. godine obnovili i proširili. Vodili su fabriku štirke “Viktorija”, sve do 1942, kada su mobilisani i stradali  na prinudnom radu, Aleksandar u Boru, Mirko u Ukrajini.[697]  Pogoni fabrike su oštećeni  u savezničkom bombardovanju  18.9.1944.  godine.[698]

 

 

 “ORIENT, TVORNICA ŠKROBA I NUZPRODUKATA”

 

Mr. ph. Bela Verteši[699]  i  dr Zoltan Hajzeler (Heiszler Zoltán)[700] dobili su od  nadležne vlasti, Sreskog Načelstva,1936. godine, “ovlašćenje” ( br.639/1936 ) da pod imenom “Orient”  vode zanatsku radnju za proizvodnju škroba, koji će služiti  kao  sirovina za farmaceutske artikle.  Postupak za izdavanje dozvole za uspostavu radionice u ulici  Save Tekelije 79, ( na tom mestu je do tada radila firma “Hercog i Glas”,  fabrika metalne robe. ) bio je praćen nizom poteškoća. Gradsko  poglavarstvo je imalo zamerke na lokaciju, koja nije predviđena za podizanje ovakvih radionica.[701]

 

Mr ph. Bela Verteši

“Radionica  se predviđa  u užem gradskom regionu, gde se projektom novog regulacionog  plana za grad Suboticu ne predviđa podizanje odnosno  uspostava ovakovih radionica.[702]Sama proizvodnja škroba i derivata, nadalje njihovi odpadci i tekućine izložene su rastvaranju i truleži, tako da bi širili  smrad ne samo na mest radionice i okoline, već i u  ulicama  kuda  bi  se tekućina sprovodila.”.[703] U spor su  bile uključene  i  više  instance vlasti, KBU u Novom Sadu, koja je  imala isti stav kao gradske vlasti, i Ministarstvo trgovine i industrije, koje  je  odlučilo  da  se  ipak dozvoli podizanje radionice.

Već postojeće subotičke fabrike  štirka oštro su se protivile početku rada još jednog  pogona za izradu  štirke i navodile da “Orient” nema dozvolu za fabričku, nego samo za zanatsku proizvodnju. “U stvarnosti radionica radi sa 100%  fabričkim  radom. Razvila je   prodajnu agitaciju sa podržavanjem bezbroj putnika i zastupnika. Proizvodi hemijsko – tehničkim putem, dakle fabrički  iz skroba,  ne pharmaceutske  proizvode, nego vagonske količine dekstrina, koje nemaju nikakovu vezu sa potrebom pharmaceutičke  radionice.”  Konkurenti su znali da  je  “Orient” isporučio 6,5  vagona dekstrina  za Državne železnice.   “Ovu količinu,  koja je velika  i za najveću domaću  fabriku, isporučila je ova radionica u vrlo kratkom vremenu”. [704]

Po registarskim knjigama imala je kapital od 500 000 dinara. Rad je započela sa 12 radnika i 3 nameštenika i 3 elektromotora, od 2,6 i 8 KS. Kapacitet, za 8 časova rada  je iznosio  800 kg štirke. Ti podaci su bili uzrok novih problema. Trgovinsko industrijska  Komora u Novom Sadu, zahtevala je poništavanje zanatskog ovlaštenja “kako bi se uspostavio ispravni konkurencioni odnos između ovog preduzeća i drugih koja su industrijskog obima.”

Ministarstvo trgovine i industrije izdalo je dozvolu  br. 25969, od 9.7.1937. godine, za preregitrovanje firme  u  industrijski pogon.[705] Tako je firma upisana u registar radnji III 1/1937. Kao poslovođa je bio zaposlen  Dezider Tifenteler, apotekar.[706]

 

Od  vlasnika  Bele Vertešia i dr Zoltana Hajzlera, lekara, preuzeo  je  1939?  Geza First  (Fürst).[707]  Proizvodila je dekstrin, štirku i  čiriz. Kapacitet je bio 1 200 kg štirke dnevno.[708]  Preduzeće je radilo i 1945. godine.

Dopis firme iz 1928. godine

 

POGONI ZA PROIZVODNJU SIRĆETA

 

U Subotici je još 1875. godine postojalo 5  pogona  “fabrika”  za proizvodnju  sirćeta. To je delimično bila i posledica toga što su imale dobru sirovinsku osnovu.

 

KEMENJ

 

Pogon za proizvodnju sirćeta Davida Kemenja (Kemeny Kraus Dezider)[709] osnovan je 1891. godine. Nakon rata adresa mu je glasila Vojnovićeva  ulica 5. Poizvodio je sirće, do 1500 hl., ali se bavio i konzerviranjem voća i povrća, pasulja, graška, paradajza, paprike, krastavaca.[710] Imao je 29 kaca za vrenje, jedan  kotao od 100 l. sa pritiskom od 3 atmosfere za sterilizacijum i mašine  za zatvaranje flaša i konzervi, koje su pokretala  2 elektromotora  od  po 1 KS.

Bilo je zaposleno  do 10 radnika. Preduzeće je radilo i za stvorište  i imalo je obično  5-6 v. zaliha robe.

Između Sreskog načelstva i Udruženja industrijalaca vođena  je prepiska oko zanatskog ili  industrijskog  karaktera ove firme.  Mada je predlog subotičkog Udruženja 1936. godine bio da se uvrsti među industriju, “pošto radi za stvorište u većem obimu, te obavlja veliki promet” ipak je odlučeno da ne spada u industriju.[711]

Nakon rata, Deziderovom sinu, Juliju Kemenju i njegovoj  supruzi Ireni (r. Šreger (Schreger) nacionalizovana je kuća u Trumbićevoj  2 i oranica na Tompi.[712]

 

Proizvodnjom špiritusa bavile su se firme:

 

 

“BAČKA, FABRIKA ŠPIRITUSA I KVASCA D.D.”

 

 

Braća Josip i Aleksandar Lenard, osnovali su firmu pod imenom “Bačka fabrika špiritusa i kvasca u Subotici” 1919. godine. Nalazila se  na Senćanskom  putu 71,  u blizini Konjičke podoficirske škole.[713] Ubrzo  je došlo do njenog pretvaranja u deoničko  društvo. Na osnivačkom  zboru, koji je  održan 1923. godine, na  osnovu usvojenih pravila tada je osnovano deoničko društvo sa  zadatkom da se bavi “proizvodnjom i prodavanjem špirita i kvasca i njegovih surogata”. Zadržalo je već postojeće ime. Glavnica je iznosila 1 000 000 dinara u 10 000 komada deonica ( Ct IX 36,37). Osnivači  su bili braća Lenard, koji su u društvo uneli  svoju fabriku, advokati dr Elemer Kalmar[714], dr Jako Fišer, dr Tisa Andrija,  zatim kraljevski javni beležnik dr Vladislav Manojlović, dr Marcel Lebl

( Löbl Marcel)[715] i  drugi sitniji  akcionari.

 

Dr Elemer Kalmar

 

Kapacitet dnevne prerade je bio do 12 q melase  i od  toga  se dobijalo 50% kvasca i 10  %  špiritusa. Melasu  je nabavljala  od šećerana,  a ponajviše od “Bačke fabrike šećera  d.d.”  iz  Novog Vrbasa. Tehničku organizaciju posla obavljao je stručnjak “za fabriciranje kvasca”, hemičar iz Budimpešte, Slavko Mendelson.[716]

 

 

Dr Vladislav Manojlović

Već 1924. godine posluje uz velike teškoće, pa je preduzeće naredne godine i prestalo sa radom, da  bi se spasilo većih gubitaka. Upravni odbor je predložio a skupština akcionara i odobrila, 1929. godine, odluku o likvidaciji, koja  je  okončana 1932. godine.

 

FRANK”

 

Proizvodnjom  kvasca, u zanatskom obimu,  bavio  se  Aleksandar Frank, trgovac. Držao je iznajmljene  prostorije  na  Senćanskom  putu 23, u kojima je prvo proizvodio alkohol  (rakiju)  a  zatim od 1920. godine i kvasac. I njegova “tvornica  kvasca”, koristila je i prerađivala žitarice, a u tom  procesu je pored kvasca dobijala  i alkohol.

Vođen dobrim trgovačkim osećajem,  Aleksandar Frank se obratio Senatu, već januara 1919. godine sa molbom za izdavanje dozvole za podizanje pogona za proizvodnju kvasca. U njoj  ističe da vlada nestašica  tog artikla, i da bi on ulažući pola miliona kruna, osposobio  pogon  za proizvodnju kvasca u roku od 60 dana. Tražio  je i garanciju da se slična proizvodnja ne dozvoli u naredne 3 godine.[717] Mada mu Senat po tom pitanju nije  mogao izaći u susret, on je ipak na osnovu standardne obrtnice započeo  sa proizvodnjom kvasca.

Pošto je nekretnina u kojoj se nalazio pogon  pripadala Kaloru Matkoviću, on 1920. podnosi tužbu na Franka,  zbog toga što je preuređivanjem  iznajmljenih  prostorija,

instaliranjem kazana, vršaće mašine, ukopavanjem velikih kaca, izlivanjem otpadnih tekućina, ugrozio stabilnost čitave zgrade.[718]

U daljem periodu nastaviće samo sa destiliranjem alkohola,  i to na novoj adresi – Put Oslobođenja 34. Godišnji  kapacitet  je  bio do 1 000 hektolitara. U 1927. godini radio je sa 80% kapaciteta.

 

   PIUKOVIĆ

 

 Josif Piuković, veleposednik  (pre  1918. godine  imao  je  871  k.j. a  1938. ostalo mu je 564 k.j.), imao  je fabriku špiritusa   i alkohola,( registrovanu  1899. godine)  u  Žedniku.  Proizvodio  je od vlastitih sirovina, šećerne repe,  kukuruza  i  ječma.  Maksimalni kapacitet je iznosio  3 000 hl špiritusa. Zapošljavao je do 15 radnika. Iskorištenost kapaciteta je u 1927. godini iznosila 80%.

Fabrika je bila udaljena 6 km od železničke stanice Žednik[719], ali je imala sopstveni industrijski kolosek  koji  je presecao topolski  put kod  “žedničke naseobine”.[720]

Fabrika je služila kao dopuna uzornom gazdinstvu, površine 442 k.j, koje se nalazilo na Žedniku i vinogradu  od 124 k.j.na Kelebiji.[721] Pored ostalih poljoprivrednih proizvoda, rod pšenice je godišnje iznosio do 400 000 kg. Na imanju u Žedniku  bavio se i stočarstvom, uzgajao je priplodne svinje i  rasnu  stoku.[722] Bio je jedan od  retkih koji je upotrebljavao traktor (marke “Kormik”. Godine 1934. bilo je samo 24 traktora  na teritoriji grada Subotice).Poznat je bio po mlekarstvu. Dobijao je  do 2 000 litara  mleka  na dan. Na Kelebijskom imanju ( Današnji restoran  Majur je bila  centralna zgrada na tom posedu.) nalazio se vinograd, sa kojeg je vino bilo i izvočeno. Tamo su bili moderno uređeni podrumu “od cementiranog stakla, te hidraulične i motorne prese”.[723] U 1928. godini odatle je Piuković izvezao preko 15 000 l.vina u Bratislavu.[724]

U proizvodnji špiritusa koristio je kao sirovine poljoprivredne otpadke, a iskorištavao je i nuzprodukte proizvodnje kao stočnu hranu.

U  1940. godini, dr Aleksandar Magarašević je kupio tu fabriku od naslednika  Josipa Piukovića.[725]

 

  “PATRIA ZAVOD ZA PROIZVODNJU SERUMA “

 

Osnivači firme, u obliku javnog  trgovačkog  društva, kupili su 1921. godine zemljište u predgrađu  Aleksandrova, između pruge za Crvenku i Čantavirkog

( Beogradskog ) puta, od zadruge “Bucka” za 1 550 000 k. te na njemu počinju sa uređivanjem objekata i instaliranjem  potrebne opreme za proizvodnju veterinarskih seruma i vakcina.[726]

“Patria” na karti grda iz 1928. godine

 

Oni su se obratili 14.2.1921.  godine  Ministarstvu poljoprivrede sa molbom za izdavanje dozvole (koncesije) za otvaranje serološkog zavoda, a već 24. istog meseca, to im je  i  odobreno  ( broj odluke Ministarstva 969/1921). Zavod  je  stajao  pod  neposrednim  nadzorom veterinarskog  odeljenja  Ministarstva  poljoprivrede.  Obrtnica “za proizvodnju seruma protiv živinskih bolesti” im je izdata pod brojem E 160/1921[727] tako da je registracija  firme  “Patria – zavod  za proizvodnju seruma” izvršena 13.9.1921. godine.[728]

Osnivači su bili “Građanska  banka  d.d” iz Beograda  (koja  je imala i filijalu u Subotici ), odnosno  njen predsednik dr  Milan Marković iz Beograda, Ivan Grnčarević trgovac  iz  Beograda,  Vasa Rajković trgovac stokom iz  Subotice, te mađarski podanici,dr  Šandor Sigeti (Szigeti Sándor) veterinar – bakteriolog[729]  i dr Deže Erdeš ( Erdös Dezsö ), istog stručnog profila.[730] Oni su utemeljili firmu “Patria zavod  za proizvodnju seruma, Beograd – Subotica”[731]

Prilog o zavodu “Patria” u listu „Privreda“ br. 13-15

 

Time  će započeti sa proizvodnjom, u tom trenutku, pored novosadskog “Kemendina d.d.”, najvećeg i najmodernije uređenog  zavoda u zemlji, kao drugi u Vojvodini, posebne vrste proizvoda – seruma i vakcina  za  upotrebu u veterini.

U glavnoj zgradi su imali laboratorije, kaveze za eksperimentalne životinje

( zamorce, bele miševe, golubove), hladnjake i prostoriju za sterilizaciju. U posebnim  oborima  držane  su  životinje koje su koristili za dobijanje preparata, a imali su i štalu za konje. U jednoj zgradi je bila ugrađena vaga.

Deo labaratorija, ilustracija u listu Privreda, br.13-15, 1930. godine

 

U paleti svojih seruma su imali one protiv  bedrenice, vrbanca, svinjske  kuge, kolere   pernate živine, svinjske septikemije, petehijalne groznice, abortusa, ratina i murina.[732]

O  načinu i tehnologiji njihove proizvodnje dat  je ovakav opis u literaturi. “Od jedne litre krviod krmka, dobije se pol litre seruma. Krv se vadi  ili od repa, tako da se svaki puta odreže u veličini od 1 centimetra  ili kada se već nema repa,  krmče se posebno zato konstruisanim  nožem zakolje, a da se kod toga ne izgubi ni kap krvi. Krmče  se  može  kroz dva do tri mjeseca upotrebljavati za  dobivanje krvi, a krv mu  se oduzimlje svakih 10 do 12 dana. Krmci, koji semoraju zaklati, vrlo su ugojeni i teški, te se nalaze zato u posebnim ogradama. Posve naravno, da su svi ovi krmci od kojih se vadi krv prije  imunizirani.”[733] Pored bioloških preparata, razvili su i neke čisto hemijske, kao otrov za pacove “Ratin” sa kojim su imali dosta uspeha.[734]

 

Štala, ilustracija u listu Privreda, br.13-15, 1930. godine

 

 

Laboratorije, ilustracija u listu Privreda, br.13-15, 1930. godine

 

Broj zaposlenih radnika je 1927. godine, kada preduzeće radi samo sa 25% kapaciteta, iznosio 25.

Pored snabdevanja tržišta u zemlji, svoje proizvode izvozili su u Rumuniju,

Čehoslovačku, Švajcarsku i Holandiju. O  potražnji  za tim  artiklima govori podatak da su u 1927.godini ostvarili  promet od 4 miliona dinara.[735]

O kvalitetu njenih proizvoda svedoči i nagrada “Grand prix” koju je “Patria”  dobila na izložbi u Barseloni, 1929. godine.

Iz firme je 1929. godine  istupila  “Beogradska  banka” i njen predstavnik Marković a  već pre toga, 1928, i Jovan Grnčarević i Vasa Rajković. Time od  garniture osnivača, čitav teret  vođenja  zavoda pada na dva veterinara,  dr Sigetija i dr Erdeša, koji su bili vrsni stručnjaci  u  užem  stručnom domenu, ali, pokazaće se nedorasli da obezbede opstanak preduzeća. Ipak oni su pokušali da održe poslovne veze sa bivšim suvlasnicima.

Tako  je za finansiranje i trgovačku  eksploataciju  “Patrie” osnovano 1936.godine i javno trgovačko društvo pod imenom “Propatria”.[736] Njegovi članovi su bili Miodrag  Marković  i Jovan Grnčarević, sa 340 000 dinara uloga i Vasa Rajković, dr Erdeš  i dr Sigeti također sa 340 000 dinara uloga.

Očigledno da su se vlasnici firme “Patria” u tom periodu  suočavali sa velikim organizaciono  finansijskim  poteškoćama, neizmirenim dugovanjima. Prekid  rada  je prijavljen januara 1937. a obnovljen marta 1938. godine. Zbog takvog stanja, uzrokovanog  slabim   poslovanjem,  zgrade sa  opremom su 1938. godine prodate “Jugoslavenskom serum zavodu, Zagreb”, u kome je većinski kapital imala poznata firma iz Nemačke “Bayer Behring”. Zavod će sa novim vlasnicima i rukovodstvom  nastaviti sa istom delatnošću. Dozvolu za rad na proizvodnji lekova  biološkog porekla za lečenje i zaštitu stoke, dobio je zavod krajem 1938. godine.

U 1938. godini zabeležena je i pojava stočnih zaraza  (bedrenice) kod konja u njihovij štali. Zbog toga su primili 50 kg  “kaporita”  da bi sprečili dalje širenje zaraze, a od Ministarstva poljoprivrede bio je određen i poseban nadzornik stoke smeštene kod njih.

 

Firma je 1938. godine otvorila i mesarnicu u Pašićevoj ulici  br. 9 ( D. Tucovića), u kojoj su na osnovu naredbe rešenja Ministarstva Poljoprivrede imali pravo da  prodaju  meso  od  “virus  svinja”. [737]

U 1939.  godini izgradili su i  “odvodni  kanal sa cisternom  za čišćenje kanalskih tečnosti”, od svojih prostorija do rita (početka Palićkog jezera). [738]

Dva osnivača, dr Erdeš  i dr Sigeti, bavili su se privatnom veterinarskom praksom, ali su želeli i da izdejstvuju produžetak rada svoje firme, no 1939. godine su odbijeni. Firma “Patria serum zavod” ipak nije brisana iz registarskih knjiga, nego je tek 1946. godine izvršena njena konfiskacija, odlukom Okružnog narodnog kao trgovačkog suda  br.Fi 127/1946, i kao vlasnik  je upisana FNRJ.

“Jugoslavenski serum zavod d.d. Zagreb” će tako dobiti svoju filijalu u Subotici.[739] Kao direktori  društva (centrale)  su upisani  M. Mišković  i  D. Hofa. Poslovođa filijale u Subotici je bio veterinar, serolog, Rus – dr Boris Kalikin, a upravnik – direktor dr Foršek, veterinar iz Zagreba.[740]  Direktor 1939. godine je Nemac Valter

( Walter ) Jung.[741]

 

Dopis firme Jugoslavenski serum zavod d.d. iz 1938. godine

 

U 1939. godini, kada je zavod radio sa 65%  kapciteta, bilo je  30 zaposlenih radnika. Instalirani su bili elektromotori, od ukupno 11 KS. Maksimalni kapacitet  je  iznosio  11 000  litara,  a te  godine  je proizvodnja dostigla  4 000 litara seruma, vakcina i drugih preparata. Odeljenja su bila: za svinjsku kugu, konjskih seruma, laboratorija, za preradu mesa, administracija.

Filijala će pod tim imenom raditi do 1941. godine,  kada dolazi pod upravu mađarskih vlasti i nastavlja da radi kao “Behring szérumintézet.”.[742]

Od novembra 1944. godine,  imovina Zavoda prelazi  u vlasništvo “Državnog zavoda  za  proizvodnju veterinarskih  cepiva  i  lekova  u Beogradu”. [743]

 

POGONI ZA PROIZVODNJU SAPUNA

 

Pored zanatske i kućne proizvodnje sapuna, postojale su i sledeće firme koje su bavile ovom  proizvodnjom  na  industrijski  način. Treba istaći da je Jugoslavija tridesetih godina bila po upotrebi sapuna na pretposlednjem mestu u Evropi.[744]

 

  “BEK MANO”

 

Proizvodnju sapuna, zanatskog karaktera započeo je Bek (Beck) Mano[745]  još 1890.  godine  (obrtnica  A 53/7901/1890). Nakon 1918. godine, radnionica je proizvodila sve vrste toaletnih sapouna, kao i sapun za pranje. “Uređaj se  sastoji od kotlova za kuvanje sapuna koji imaju  mehanički  stroj za mešanje i mašina za izradu t.z. piliranih sapuna.”[746]  Nalazila  se na adresi Prestolonaslednika Petra 50.

Nova dozvola, za industrijsku radnju, koju će voditi  sin osnivača, Andrija Bek (Beck Ándor )[747] inženjer po obrazovanju, izdata je 1924. godine ( C 33/27346/1924 ).

Nove mašine kupljene su 1928. godine u Berlinu. To su bili “stroj za rendisanje, pilirinje i presovanje sapuna”. Cena ime je  bila  2270 RM. Uveženi su bez plaćanja carine.[748]

Pored  izrade sapuna firma se bavila i proizvodnjom sveća. Zapošljavala je  najviše do 20 radnika, i proizvodila do 15 vagona sapuna i sveća. U 1936. godini radi  sa 70% kapaciteta. Sirovine, kokosovo ulje uvozi iz Indije i Južne Amerike, eterična ulja iz Francuske i Nemačke.

Nakon rata je došla pod Upravu Narodnih dobara. Tada je popisano 4 elektromotora,  2 mašine za piliranje, 2 prese, 2  prese  za štancanje, 5 kotlova  za kuvanje sapuna, 2 uređaja za sušenje i 1 mašina za hlađenje.[749]  Mašine  su  nakon  toga  prenete  delom  u Osijek, delo u Kragujevac i Novi Sad.

 

“ERIKA”

 

Radnju je osnovao Mavro Šporer 1880. godine  (Ce  IV  181) i u početku se bavila izradom  sapuna. U posleratnom periodu  proširuje delatnost i izradom kozmetičkih preparata.[750]

U 1924. godini se  vodila pod imenom  “Kozmetička i parfimerijska radnja” (U prepisci i reklamama upotrebljavala je i naziv “Erika”), bavila se izradom i prodajom “sapuna, sveća i mirisave vodice”. Kao vlasnici  su tada bili upisani Mavro Šporer[751] i Grga Šebek ( Sebök ).

Kao i drugim  radnjama koje su se bavile izradom sapuna, konkurenciju im predstavljaju i mesari koji su  pravili sapun iskorišćavajući otpadke iz svojih radnji, kao i svi ostali koji su sapun izrađivali u kućnoj radinosti, a zatim ga iznosili na pijacu.

Nalazila se  na adresi Beogradski put 105. u objektu koji je pripadao osnivaču.[752] Robu je prodavala i putem trgovačkih putnika. Jedan od njih je bio i Leopold Švajger (Schweiger).[753] On je obavljao te poslove, raznosio  uzorke robe i ugovarao poslove 1924. godine. U 1931. godini firma zapošljava  1 stručnog radnika, 3 nadničara i 10 radnica.[754]

Memeorandum firme iz 1933. godine

Početkom  1933. godine, subotičko “Povereništvo  udruženja industrijalaca u Novom Sadu”, izvršilo je obilazak  radionice  da bi utvrdilo da li “Erika” spada u zanatska ili u industrijska  preduzeća. U dopisu upućenom u Novi Sad, stoji i  sledeće: “Navedena firma bavi  se proizvodnjom  sapuna  i to ne samo običnog, već i toaletnog. Proizvodnja sapuna ne vrši se parnim strojevima, nego prosto direktnom vatrom. U ovu svrhu  preduzeće  raspolaže  sa  5  kotlova  za  kuvanje sapuna.  Ima i dva stroja i to jedan “Peloteuse” – stroj za istiskivanje sapunskog materijala u šipkama,  kao i jedan  stroj za ravnomerno mešanje sapuna. Pokretačka snaga  ovih  strojeva  je  jedan električni motor od 7 KS. Istina je da  preduzeće  za sada  zaposluje samo 5 radnih i jednu kancelarijsku snagu, no za vreme  sezone  broj radnih snaga iznosi 9-10. Preduzeće  raspolaže  sa dvema obrtnicama: jedna glasi na sapundžijski i svećarski zanat, a  druga  na izradu  i prodaju kozmetičkih nakita i mirisa. Prema  gore  izloženom  i  obimu preduzeća mišljenja smo, da se isto u smislu člana 32  Zakona o radnjama ima smatrati industrijskim.”[755]  I  zaista,  u narednom periodu “Erika” je vođena kao industrija.

Ime “Erika”, koje je firma koristila od početka dvadesetih godina, registrovano je tek 1934. godine.

U 1934. radi sa 30% a u 1936. godini sa 50% kapaciteta. Stariji sin osnivača  Mirko Šporer, hemičar po obrazovanju, koji je radio, šegrtovao, u Francuskoj a studije hemije pohađao u Berlinu i Beču, preuzeo je umesto oca 1934. godine upravljanje fabrikom, koju je preuredio  i  modernizovao. [756]

Tada je imala mašine  za  mešanje  sapuna, 1 “pilirmašinu”, 1 za komprimiranje sapuna, 1 za sečenje sapunaa za piliranje, 1  za mešanje pomada. 3 ručne prese za sapun, 2 velike prese za sapun i 4 mašine za sečenje sapuna. Imala je 4  kazana  za  kuvanje  sapuna,  od   2 000, 1 300, 600 i 400 kg. Pokretačka snaga su bili elektromotori, od  6  i 7  KS[757] i jedan “lokomobil” od 20 KS.[758]

Maksimalni  mesečni kapacitet je iznosio:10 000 kg toaletnog i 25 000 kg sapuna za pranje.

U 8 zgrada bila su smeštena sledeća  odeljenja: laboratorija sa kancelarijama, radionica i sušionica, kuvaonica sapuna,  4  magacinske zgrade  i  pomoćni  objekat.

Sirovine je uvozila, loj iz Holandije i Amerike,kokosovo ulje iz Cejlona i Južne Afrike, talk i kalcium karbonat iz  Austrije a eterična ulja  iz Holandije i Francuske.

Koristila je kredite kod “Opšte kreditne banke d.d.”. U 1937. godini za kredit od 200 000 dinara, dala je “robni ručni zalog” na zalihe sirovina, loj i tehničke masnoće, u količini od 15 000 kg, koji je vredeo  390 000 dinara. Iste godine dobija i kredit od 250 000 dinara  uz  zalog – stanbenu kuću vlasnika u centru i fabričke objekte na beogradskom putu.[759]

Pred rat, 1940. godine, Vladislav  Šporer, mlađi osnivačev sin, kupuje zemljište “u Kneževcu kraj Beograda” za novu fabriku sapuna za koju je nabavio i nove  mašine.[760]

Za vreme rata “Erika” je bila  je pod  upravom zakupca Minder Friđeša, Mađara švajcrskog državljanstvaa.[761] “Pri povlačenju okupatora Minder je  pokupio  sve što se dalo  poneti i prebacio  u Mađarsku.”.[762] Braća  Šporer; Vladislav

 i  Mirko,  sa sestrom su se 1945. godine vratili iz  zarobljeništva.

Fabrika 1946. godine prelazi  u državno vlasništvo ( Vp. 10357/1946 ).

 

 MITLER

 

Izradom sapuna se bavio  i Julije Mitler (Mittler)[763], vlasnik parfimerije  i trgovine  frizerskih artikala. Radnja je osnovana 1905. godine. Radionicu za kuvanje sapuna pokrenuo  je 1921. godine, kada je sagradio posebnu zgradu u dvorištu svoje kuće, Skotus  Viatora  10. Tamo  je  instalirao pogon koji je  imao maksimalni kapacitet do 15  v. sapuna godišnje. Najveći broj zaposlenih je iznosio 20.

Njegovi sinovi Vladislav i Andrija bili  su ubeleženi  kao  suvlasnici firme  1940. godine

 

“NIZZA”

 

Sapun je proizvodio i  poseban  pogon  firme  “Hartman i Conen” koji  je radio  pod  imenom  “Nizza”  na adresi Segedenski put 184. Zapošljavao je 6  radnika,  imao motorni pogon od 12 KS i godišnje proizvodio do 30 000 kg sapuna. Uvozio je eterična ulja i kokosove prerađevine,  do 10 000 kg, a od domaćih sirovina upotrebljavao 15 000 kg loja i 5 000 sode. “Nizza” je radila do  1927. godine.

 

 “PRIMARIUS”

 

Frenkel Ignjat (Fränkel Ignácz)[764] je  Subotici od 1918. godine. I on je kao ratni  doseljenik proteran  iz  grada[765], ali zahvaljujući angažovanju na osnivanju i izgradnji radionice za izradu  kolomasti,  1920.godine,  ipak ostaje u gradu. U Majšanskim vinogradima br. 137. podigao je svoj  “fabrički” pogon. [766]

Ignacz će od 1921. godine i registrovati radnju “Primarius, prva jugoslovenska industrijalna tvornica kemikalija” (Ct XIII), koja će proizvoditi sveće, sapun i kolomast. Radio  je  bez motorne snage i svrstavan je u  zanatlije. Od 1923. baviće se i preradom asfalta. ( vidi: Građevinsku industriju )

Njegov sin Frenkel Aleksandar krenuo je očevim stopama[767], ali uz odgovarajuće obrazovanje – postao je  školovani hemičar.

 

Najveća fabrika lakova i boja bila je:

 

 “GEZA KLEIN (KOMOR) I SINOVI, TVORNICA LAKA I BOJA”

 

Sa  trgovinom i proizvodnjom  lakova i farbi, te trgovinom kolonijalnom robom bavila se firma Geze Klajna (Klein)[768] koja je registrovana 1893. godine.

Firma je preregistrovana 1925. godine kao javno trgovačko društvo za trgovinu mešovitom robom, proizvodnju farbe i lakova, trgovinu automobilima, auto delovima i popravku automobila  (Ct IX,106 ). Zastupala  je  i firme:  “Standard  Oil”  koja  se  bavila prodajom derivata nafte, “Michelin & company” (gume), kao i “Ford”, Fordson”  i “Lincoln”, koji su  u  svojoj  ponudi imali automobile, traktore i teretna vozila.[769]

Spadala je među 3 najveće  subotičke trgovine kolonijalnom robom, pored firmi “Trafikant Gabor”“Nemenji i  drug”.[770]

Nalazila se u Sudarevićevoj ulici 6.[771] Članovi društva su bili iz porodice Komor,  otac  Geza,  i sinovi Đula  (Julije) i Ernest (Ernö).

Ova firma je 1922. molila od  grada da joj se besplatno  dodeli građevinsko  zemljište  između  “Patrije”  i  beogradskog  puta,  radi proširenja proizvodnje,izgradnje objekata od 1500 m.kv. To  je  trebao da bude plod saradnje sa jednom berlinskom fabrikom laka. Međutim Senat je doneo odluku  da  se gradsko zemljište, površine 10 000 m. kv. može samo prodati po ceni od 2,5 din. za kv. hvat. Nakon  toga Klajn piše Senatu: “Ova bi inozemna firma samo  u  tom  slučaju  bila  voljna  da učestvuje u  poduzeću,  ako  grad  u  svrhu  podizanja  fabike  ustupi besplatno zemljište, jer sazidanje i opremanje fabričkih zgrada  prema današnjim teškim prilikama zahteva ogromnu svotu, da  bi  rentabilitet iste učinilo nemogućim to,  ako  bi  se  još  i  na  zemljište  moralo trošiti.” Tako se izjalovio pokušaj izgradnje nove fabrike laka, ali posao je firma nastavila u  novoj radionici, na staroj  adresi,  za proizvodnju  lakova,  farbe  i firnajsa pokreću 1922. godine. Njen maksimalni kapacitet je bio do  50 v.  laka,  firnisa.

Raspolagala  je  sa  velikim kazanom  za lakove od  1200  litara, malim  kazanom  za  lakove  od 200  litara, postrojenjima za mlevenje i laboratorijom.

Radi praćenja tehničkih inovacija u tehnologiji proizvodnje laka, farbe i firnajsa, preduzeće je zapošljavalo strance stručnjake  u  toj oblasti. Tako je od samog  osnivanja pogona za proizvodnju lakova, bio zaposlen austrijski državljanin Leopold Picl (Pitzl)[772] “Pomenuti radi već u ovoj  struci 30. g. i još i danas uvek mora da uči nove pronalazke itd. Pored njega je zaposleno domaće radeništvo, pa ipak ih on može uvežbati da oni postanu potpuno samostalni, Vođu moraju imati,  naročito  zbog  slabih ambicija.”[773]

Od  1926. godine imala  je ova firma  zaključen  ugovor  sa “Generalnom direkcijom državnih željeznica” o isporuci farbarskog materijala. Ipak u 1927. godini preduzeće je radilo  samo sa 20% kapaciteta.

Iz izveštaja banke[774] dobija se dobra ilustracija o snazi firme porodice Komor. “Dobro snabdevena firma sa voljom za neprestanu ekspanziju. Godišnji promet ide u mnogo milijuna. Zalihe robe su  3 000 000  a potraživanja  isto  toliko.”[775]

Godišnji promet 1930. godine je bio 3 000 000 dinara. Tada preduzeće zapošljava 12 -15 radnika.

Sin osnivača firme, Julije (Gyula) Komor, otputovaće polovinom 1926. godine u  Ameriku, u  Detroit, u  fabriku  “Ford”, da bi tamo pohađao  jedan kurs i ugovorio nove trgovačke poslove sa tom fabrikom.[776] U Suboticu se vraće tek krajem  1927. godine.[777]

Nakon toga firma će postati glavni zastupnik “Forda” ali i “Standard Oila” na ovim prostorima. U  to  doba  čak  još 5 subotičkih firmi bavilo  se  prodajom  automobila, “Weigand  i  Co.”, “Automobilia, d.d.” ( Članovi tog društva su bili  dr  Nej  Ladislav i inž. Leo Štraus. Firma je zastupala “Fiat”.), “Mamužić A.” (zastupao je “Pegueot”, “Opel” i “Studebaker”.) i “Engl”.[778]

 

Memorandum firme u 1928. godini

 

U 1940. godini zapošljavala je 12 radnika.

Nastavila  da radi i nakon 1945. godine pod  imenom “Geza Klein i sinovi, radionica lakova i pomoćnih sredstava za  industriju”. [779]Kao inženjer u proizvodnji tada je  radio i Tibor Goldman.[780] Uspela da proizvede i jedno sredstvo za livnice  – “Neolik”  koje se do tada uvozilo.[781]

 

 

LABORATORIJA ZA PROIZVODNJU HEMIJSKIH PREPARATA”

 

Braća Švicer, Pavle[782] i Ladislav  su  osnovala “Laboratoriju  za proizvodnju hemijskih preparata” i ubeležili je u registar Ct IX 152, 1926 godine. “Predmet firme je osnivanje laboratorija  za izrađivanje alkaloida.”Prvenstveni cilj im je bila izrada alkaloida.

 

 ŠVAJGER

 

Lajčo Švajger ( Schweiger Ludvig )[783]  sa bratom Đenom ( Jenö ) uz Šandora Sigmunda biće 1923. godine osnivači javnog trgovačkog društva – radionice za izradu  i prodaju masti za kola, masti za cipele, sveća i slične robe. Nalazila se na adresi Tolstojeva 17. Kuća je procenjena na 100 000  dinara. [784]

Od 1925.  godine Lajčo Švajger će  nastaviti  samostalno da  vodi  radionicu, (Izvršena  je preregistracija, Ce VII.42 ) koja će tako raditi do 1941. godine. U njen rad je tridestih godina  bio uključen i sin osnivača, Vladislav Švajger.[785]

Imali su 6-10 radnika.[786] Radili su ručno  i  sa jednom mašinom za “špricanje sveća” od 1,5 KS.  Kapacitet  je  iznosio 545 kg za 8 časova rada, ili godišnje 1635 mtc.[787]

Dopis Gradskom NO iz 1946. godine sa podacima o preduzeću

Firma je radila do početka 1944. godine. Pošto su aprila 1944. godine Lajčo i Vladislav uhapšeni  i  odvedeni od  strane Gestapoa u Nemačku [788], njegova radionica je 1945. godine došla pod Upravu narodnih dobara, da bi kasnije bila nacionalizovana.[789]

Od porodice Švajger samo je Lajčo preživao  ratna stradanja i vratio se iz zarobljeništvau  Suboticu[790] da bi 1950. godine i on iselio u Izrael. Imovina, kuća u Braće  Radića 12,  mu je nacionalizovana kao stranom državljaninu.[791]

 

 

 

 

 

 

REZIME

 

Ova grana industrije razvijala se u Subotici u nekoliko oblika, kao teška hemijska industrija, proizvodnja štirke i špiritusa, proizvodnja farmaceutskih i sličnih proizvoda,

fabrike sapuna i sveća i  boja i lakova. Za  prvu grupu u okviru ove industrije,  tešku  hemijsku,  kao  i farmaceutiku,  karakteristično je da iziskivaju složen tehnološki proces, pa u skladu sa tim i stručno tehničko vođstvo kao i stručno radništvo – u kojima je postojala oskudica u čitavoj zemlji. Tako se uz još jedan negativni faktor – slabu  sirovinsku osnovu,  njen razvoj u Subotici može pripisati  samo  potrebama, konjukturi tržišta, uslovima koji su vladali kada je zaživeo hemijski gigant “Klotild”, koji je ostao dominantan u ovoj grani i  nakon  rata,  isto kao i za posleratni nastanak zavoda “Patria”.

Uslovi za rad i razvoj ostalih grana iz ove  grupe, kao kod proizvodnje štirke i špiritusa i delom kod proizvodnje sveća i sapuna leže u dobroj ponudi  poljoprivrednih  sirovina,  žitarica, kropmira ili životinjskih nasti.

Jedina fabrike u Vojvodini iz kategorije teške hemijske industrije je bila “Zorka a.d.”. Osnovana je 1904.godine od strane “Klotild, Elsö magyar vegygyár részvlnytársaság r.t”. Subotička fabrika je proizvodila superfosfat, sumpornu kiselinu, plavi kamen, glauberovu so i gorku so u količinama do 3000 v. godišnje.

Subotica je bila jedan od centara  proizvodnje štirke. Fabrike  nastaju pre 1918. godine i prilagođene su velikom tržištu. Bogata sirovinska osnova, (kukuruz, pšenica) obezbeđivala je  njihovu  rentabilnost. Nove carinske  barijere i smanjeno tržište, dovešće do pada nivoa proizvodnje i profita. Subotičke štirkare su bile, “Rekord, fabrika štirke i čiriza””, “Štirak, Marcel Kopp d.d.” “Löwy i drug fabrika Štirka” i  “Fabrika Štirke Šlezinger”.

Firma “Orient”  je proizvodila skrob, koji će služiti  kao  sirovina za farmaceutske artikle.  U Subotici je još 1875. godine postojalo 5  pogona  “fabrika”  za proizvodnju  sirćeta. U međuratnom periodu radiće samo pogon za proizvodnju sirćeta Davida Kemenja. Proizvodnjom špiritusa i kvasca bavila se firma pod imenom “Bačka fabrika špiritusa i kvasca u Subotici” kao i  Aleksandar Frank, trgovac, te Josif Piuković, veleposednik.

Specifičnom proizvodnjom – veterinarskih seruma i vakcina, od 1921. godine bavila se firma  “Patria – zavod  za proizvodnju seruma”. Time  će započeti sa proizvodnjom, u tom trenutku, najvećeg i najmodernije uređenog  zavoda u zemlji.

Naslednik tog preduzeća,  od  1938. godine, će biti “Jugoslavenski serum zavod, Zagreb”, odnosno njegova subotička filijala.

Pored zanatske i kućne proizvodnje sapuna, postojale su i sledeće firme koje su bavile ovom  proizvodnjom  na  industrijski  način: “Bek Mano”“Erika”,  poseban  pogon  firme  “Hartman i Conen” koji  je radio  pod  imenom  “Nizza”.

“Primarius, prva jugoslovenska industrijalna tvornica kemikalija”   proizvodi sveće, sapun i kolomast.

Najveća subotička fabrika lakova i boja bila je: “Geza Klein i sinovi, tvornica laka i boja”.

 

 

DRVOPRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA

 

 

 

“Osnov za razvoj drvne industrije u Vojvodini bilo je u prvom redu povoljno tržište – velika potrošnja seoskog i gradskog stanovništva, zasnovana na dovoljnoj kupovnoj moći, drva i proizvoda od drveta.”[792] Mada su sirovine većinom morale da se nabavljaju iz drugih krajeva, Erdelja, Slovenije ili Bosne, ova industrijska grana, koja ni po broju preduzeća, tako ni po količini proizvedene, obrađene robe ni po broju zaposlenih, nije spadala u veće, uspešno je zadovoljavala potrebe vojvođanskog, pa tako i subotičkog tržišta. Jedan od uslova za njeno razvijanje bila je i bogata tradicija zanatske obrade drveta i stručna radna snaga solidnih kvalitata.[793]

Po vrsti proizvoda u ovoj grupi razlikujemo: parne pilane (kojih i nije bilo uSubotici) [794], pogone za izradu nameštaja, građevinske stolarije, drvene galanterije i sličnog. ( U ovoj grupi uvršteni su i obrađeni i fabrika četaka te pogon za zaštitu drveta od truleži. Prim. aut.)

Drvoprerađivačka industrija u Subotici, kao i u čitavoj Vojvodini, bazirala se na sirovinama koje su nabavljane van ovih teritorija. Zbog toga je bila je izuzetno pogođena uvođenjen novih, viših železničkih tarifa i carinom na uvoz drveta iz inostranstva, koje se primenjuju od 1926. godine. “Stav 29. nove željezničke tarife je potpuno istisnuo iz naše države rumunsko drvo, a povisio vozarinu od dalekih stanica.” stoji u dopisu subotičkog “Udruženja trgovaca i industrijalaca” “Trgovačkoj Komori” u Novom Sadu.[795]  Do tada je u grad uvoženo 3 – 4000 vagona gorivog drveta i 10 000 kubnih metara tesanog drveta. Uz posledice velike ekonomske krize, to će dovesti do slabljenja drvoprerađivačke delatnosti u Subotici. A ona ovde ni do tada nije bila većeg obima; pravih industrijskih karakteristika, dok će u narednom periodu mogućnosti za opstanak na tržištu imati samo zanatske stolarske radionice.

U Subotici se drvoprerađivačka industrija razvijala od zanatskih stolarskih radionica, koje su se se proširivale, snabdevale mašinskim pogonom i zapošljavale sve veći broj radnika i tako prelazile u kategoriju – industrije i samo jednog primera da se u startu osniva pravi industrijski pogon – “Hrast a.d.”.

 

 

“HRAST A.D.”

 

 

Ovo akcionarsko društvo je bilo deo grupacije “Ferrum”. Osnovano je uz učešće većinskog kapitala tog preduzeća i radilo je upotpunjavanju proizvodnog procesa – obradom drveta i izradom delova od tog materijala, koji su se koristili u popravkama vagona – koje je izvodio “Ferrum”.

Osnivačkoj skupštini, koja je održana decembra 1923. godine, prisustvovali su sledeći akcionari: Bogdan Dimitrijević i Iso Bogdanović iz Beograda, koji su imali po 211 deonica, dr Eugen Večei (Vecsei)  – advokat, sa 60, dr Samuilo Bošan (Boschan)  – advokat, sa 88, Stipan Vaci sa 120, Aladar Farkaš sa 100, Cvetko Manojlović – direktor Muzičke škole, sa 20, Dragutin Koloman Štajner (Steiner) – direktor “Ferruma” sa 2000 i advokat koji je zastupao “Ferrum”Samuilo Bošan, sa 5066 deonica. Ukupno je emitovano 8000 deonica, nominalne vredosti 25 dinara, što je činilo glavnicu od 200 000 dinara.

Fabrike grupacije Ferum, na karti grada iz 1928. godine

 

O načinu osnivanja firme govori i izveštaj gradskoj “prvostepenoj obrtnoj vlasti – Policijsko kapetanskom zvanju”. “Naše su akcije jedino mogli beležiti Ferrum d.d. i njeni akcionari, što su oni i beležili, te tako u našem društvu nema  nikavog stranog kapitala. Za članove Upravnog odbora izabrani su:  Dragutin Koloman Štajner (Steiner)  generalni direktor Ferrum d.d. subotički stanovnik, Slavko D. Pukanac advokat, beogradski stanovnik, Miloš Gavanski privatni činovnik, subotički stanovnik,  Ivan Ivandekić inženjer, subotički stanovnik, Aladar Farkaš posednik, subotički stanovnik, Stipan Vaci inženjer, subotički stanovnik i Pavle Ungar veleposednik, svi subotički stanovnici i državljani Kraljevine SHS, Članovi Nadzornog odbora su bili; Joca Ivković apotekat, subotički stanovnik, Marko Protić srpski pravoslavni paroh, subotički stanovnik, Antun Unfogel, činovnik, zagrebački stanovnik i Isidor Ludajić srpski pravoslavni paroh, subotički stanovnik, svi državljani Kraljevine SHS.”[796] Poslove “delovođe” je obavljao mađarski državljanin Ferenc Reh, čije su bile i velike zasluge za tehničko unapređivanje fabrike.[797]

 

Delokrug rada deoničkog društva, kako je to upisano pri registraciji, je bio:kupovanje i eksploatacija šuma, kupovanje i prodaja svakovrsnog drveta, izrada građevnog i ostalog materijala, izrada i prodaja raznog nameštaja”.[798] Zapravo je radilo samo na proizvodnji drvenih delova za vagone, i to isključivo za “Ferrum”. Time je poslovni uspeh firme bio direktno vezan za stepen uposlenosti matičnog preduzeća, koji je varirao, i zavisio od Direkcije državnih železnica, koja je naručivala i ugovorala većinu poslova koje je obavljao “Ferrum”.

Radionice su bile  izgrađene tokom 1924. godine, na mestu “Ferrumove” dotadašnje drvare, preko puta od železničke stanice.[799] Adresa je glasila Paralelni put br. 50.[800] Pogonsku snagu su obezbeđivali elektromotori, snage od 1 do 18 KS. Sirovine su se nabavljale u zemlji. Maksimalni dnevni kapacitet je iznosio do 5 popravljenih vagona.[801] Broj zaposlenih radnika se kretao do 32.[802]

Spisak akcionara 1939. godine

Od samog početka rada društvo je beležilo gubitke po završnim računima, da bi samo 1927, završilo poslovnu godinu sa dobitkom od 23 291 dinara.  Kriza “Ferruma” prouzrokovaće da Upravni odbor deoničkog društva “Hrast”, donese 11.4.1929. godine odluku o likvidaciji, koja je obrazložena sledećim rečima: “S obzirom na tu okolnost, da naše preduzeće – usled loših gospodarskih prilika nije toliko uposloneo da bi se moglo samostalno izdržavati, dalje pošto se ni Ferrum d.d. ne nalazi više  u tom stanju da i ubuduće finasira naše preduzeće, koje jedva može sa zasluži toliko da bi moglo pokriti svoju režiju,… izričemo likvidaciju.”[803] Likvidacija nije okončana ni u periodu nakon 1941. godine, kada je u firmo registarskim knjigama dobila ime na mađarskom jezeiku i nov sastav Likvidacionog odbora. Nakon rata nastaviće da radi kao “Gradsko stolarsko četkarsko i bačvarsko preduzeće Hrast” i proizvodiće sitnu drvenu robu, burad i igračke.[804]

Radionica na Paralelnom putu je bila oštećena za vreme rata i 1946. godine je potpuno srušena.

 

 

“BRAĆA LENARD”

 

 

Porodica Levinger (Löwinger) Davida, Jevreja, trgovca iz Bogojeva, dolazi 1904. godine u Suboticu i tu se trajno nastanjuje.[805] Od te godine David počinje i da plaća porez kao član trgovačke firme Levinger, Krišaber i Špicer. Čitava porodica menja prezime 1918. godine i od tada se prezivaju Lenard (Lénárd). Imali su tri sina, Josipa, Aleksandra i Ernesta[806] koji će biti uključeni u porodičnu firmu.

Josip je kao najstariji, prvi i krenuo očevim stopama – u poslovne vode. On 1919. godine započinje sa proizvodnjom kvasca, kao vlasnik “Bačke fabrike kvasca” koja se 1923. godine pretvara u deoničko društvo “Bačka, fabrika špirita i kvasca d.d.” sa milion dinara osnovnog deoničkog kapitala, podeljenog u 10 000 deonica nominalne vrednosti po 100 dinara.[807] Firma je bila registrovana do 1929. godine.[808] Pored Josipa koji je ubeležio samo 10 deonica, kao akcionari – osnivači se javljaju i Vladislav Manojlović, javni beležnik, koji je u tom trenutku imao najviše deonica – 3000, Nikola Tabaković, podgradonačelnik[809], Milan Damjanović. sekretar “Udruženja trgovaca i industrijalaca”, Aleksandar Goldman, dirktor bankarske radnje[810],sve javne ličnosti i već potvrđeni privrednici.[811] U prvom periodu, kao fabrikakoja gotovo da nije imala konkurenciju u proizvodnji kvasca, beležila je lepe dobitke, o čemu svedoči i podatak da je deonica nominalne vrednosti 100 din. otkupljivana za duplo veću cenu.[812]

Sa sopstvenim zajedničkim preduzećem, doduše u prvo vreme, samo u zanatskom obimu, braća Lenard se javljaju od 1925. godine. Firma je registrovana pod imenom “Braća Lenard”, a obrtnica je izdata pod brojem A 71/1925. Sa radom je započela na adresi – Trg Kralja Tomislava 2, gde se nalazila njihova roditeljska kuća, a gde je u dvorišnom delu dograđena radionica. “Subotička opšta kreditna banka d.d.” je te nekretnine procenika na 250 000 dinara, a ugrađene mašine i postrojenja na isto toliku vrednost.[813] Mala radionica je bila namenjena za proizvodnju sitne drvene i metalne robe za domaćinstva, koja je nailazila na dobar prijem na lokalnom tržištu. O tome svedoči i izgradnja novih proizvodnih pogona na adresi Tuk ugarnice 1 (nakon izmene kućnih brojeva  101), gde će se od 1936. godine i preseliti proizvodnja. Od tog perioda firma se vodi u evidencijama kao industrijsko preduzeće. Nastavilo je se sličnim asortimanom proizvodnje, metalnom, žičananom, limenom i drvenom robom. Imali su čitav niz proizvoda koji su bili zaštićeni patentima, kao na pr. prskalicu za voće, aparat za brzo zavarivanje špiritusom, rendu za povrće. Pored toga izrađivali su veliki broj predmeta: štipaljke, drvene kutlače, čekiće, oklagije, pralje za veš, drške za pile, vešalice i drugo. Drvo za obradu su nabaljali iz Bosne i Našica. Na odeljenju drvene robe imali su obično polovinu od ukupnog broja zaposlenih radnika. U 1932. godini imali su 44 radnika, 12 stručnih, 2 kancelarijska i 30 nekvalifikovanih. U staroj radionici raspolagali su sa 6 mašina, koje su pokretali elektromotori (5 kom.), ukupne snage 19 KS.[814] U novim pogonima, elektromotori  će imati već 45 KS. Uporedo sa tim povećavo se i broj zaaposlenih radnika, pa je u 1938. godini dostigao broj od 102.[815]

 

 

Memorandumi firme Braća Lenard

 

Tada su radila sledeća odeljenja: stolarsko, strugarsko, farbarsko, limarsko i bravarsko. Maksimalni kapacitet je iznosio 8 mtc razne robe dnevno. O dobroj prođi njihovih proizvoda svedoči i molba Sreskom načelstvu upućena 1939. godine za odobrenje rada u dve smene, radi zadovoljavanja povećanog broja narudžbina, što im je nadležna vlast i odobrila.[816] Kapital firme je te godine procenjen na 1 milion dinara.[817] Gotovo robu su plasirali na domaće tržište,sirovine su isto nabavljali većinom u zemlji a samo su bakar uvozili iz Mađarske, kao i aluminijum iz Mađarske i Nemačke.Pred rat dolazi do opadanja proizvodnje, i smanjivanja broja aradnika. tako 1940. godine zapošljavaju 16 bravarskih, 10 stolarskih i 1 fabrbarskog majstora i 5 šegrta.

“Braća Lenrad” nastaviće da radi i tokom rata, doduše sa promenjenom vlasničkom strukturom, pošto su vlasnici Jevreji bili prinuđeni[818] da prodaju firmu licu mađarske nacionalnosti. Dr Đorđe Šolti, doseljenik iz Budimpešte je prvo  postavljen za privremenog komesara fabrike, da bi zatim bio ubeležen kao vlasnik.

I pored tih okolnosti, nakon rata fabrika je konfiskovana[819] Odluom Sreskog narodnog suda br. 972/1946 od 23.5.1946. godine i preći će pod nadzor Uprave narodnih dobara, da bi zatim bila uključena u novoformirano preduzeće (“republikanskog značaja”) “Palić, tvornica drvene i metalne robe”, koje se od 1947. godine fuzioniše u firmu “Zmajevac, industrija metalnih proizvoda”.

 

 

 

 

 

 

 

“BRAĆA ŠPICER”

 

Osnivači ove drvoprerađivačke firme su stolari, braća Špicer (Spitzer), Jene (Đeno,  Jenö)[820]  i Bela (Béla)[821]. Oni potiču iz jeverjske porodice iz Srema. Imali su još dva brata – Đorđa i Hermana, isto stolara po struci, koji su živeli u Somboru odnosno Bajmoku. [822]

Jene i Bela, kao stolarski majstori uspevaju 1920. godine da osnuju u Subotici radionicu pod imenom “Bela Špicer i drug”. Kao korak u daljem  uspešnom razvoju firme, braća odlučuju da 1924. godine pokušaju da utemelje deoničko društvo, u koje oni ulažu svoju radionicu sa opremom. Emitovali su 10 000 deonica nominalne vrednosti 100 dinara po komadu. Pošto su mašine iz radionice procenjene na 276 000, ručni alat na 46 265, materijal i polugotova roba roba na 120  060, a gotova roba na 118 969 dinara, time oni postaju većinski akcionai, sa paketom od 50 600 deonica, i stiču pravo upravljanja, odnosno postavljanja Upravnog odbora. Ostalih deoničara, pretežno Jevreja iz subotičkog privrednog staleža, koji su bili ubeležili manji broj akcija, bilo je još 32. Među njima su bili Bela Vajnhut ( Weinhut Béla)  – tvorničar, Karolj Špicer (Spitzer Károly) – građevinar, braća Engler i braća Donat – trgovci.[823]

Firma se bavila proizvodnjom drvenarije za domaćinstvo- stolica, čiviluka; drvenih igračaka – konjića za ljuljanje, opreme za stoni tenis i saonica; školskog pribora – lenjira i kutija za pera te ornamentalnih artikala. [824] Bila je jedina sa takvim asortimanom proizvoda u Vojvodini. Zapošljavala je do 50 radnika. Ipak nije uspela duže da se održi. Prvi znaci slabijeg poslovanja ispoljavaju se već 1926. godine. Đeno Špicer napušta te godine Suboticu. Tada firma i istupa iz subotičkog “Udruženja trgovaca i industrijalaca”.  U 1929. godini firma prestaje sa radom i ubeležava gašenje registracije.

Braća su u Subotici posedovala nekretnine, kuću čija je vrednost 1929. godine procenjena na  150 000 dinara, a koja je bila kod banke opterećena na istu sumu.[825]   Po podacime banke, tada su zalihe robe bile u vrednosti 200 000 dinara, 50 000 su iznosila potraživanja a 100 000 dinara dugovanja.

Razlozi za prekid rada su visoka carina uvedena za uvoz drveta iz Erdelja i slabe veze sa dobavljačima iz Bosne, te opšta ekonomska kriza.

Radionica se do 1926. godine nalazila u Jugovićevoj ulici br. 7, a od tada u Badalićevoj ulici br. 5.[826]

 

 

“BRAĆA PLETL”

 

Josip Lasner (Lassner)[827] i Liza Stantić su bili osnivači preduzeća koje je ubeleženo u registar Ce VII 22 – 1922. godine. Polje delatnosti je bilo “obrada rudnih roba i izrada mrtvačkih sanduka”. Braća Pletl, Antun[828] i Josip, kupuju tu firmu 1925. godine, od kada i nosi njihovo ime. Antun je uložio 60% a Josip 40% potrebnog kapitala.[829] Preduzeće, koje se nalazilo na adresi Miloša Obilića (i danas ulica nosi to ime, prim. aut.) 26 i pod njihovim vlasništvom će nastaviti da se bavi sa izradom metalnih i drvenih mrtvačkih sanduka. Braća Pletl su pored ove firme imala i “pogrebni zavod” koji je radio na adresi Trg Ćirila i Metoda ( Trg žrtava fašizma) 2.[830]

Najveći broj zaposlenih radnika je dostizao 50. U 1932. godini bilo ih je samo 25, a proizveli su 600 metalnih i 1300 drvenih mrtvačkih sanduka. Slična je bila situacija i 1939. godine, kada je bilo 27 zaposlenih radnika, koji su ostvarili 35% od maksimalnog godišnjeg kapacetata, proizvevši 500 metalnih i 500 drvenih mrtvačkih sanduka.[831] Ovo preduzeće se nalazilo na granici između zanatske radnje i industrijskog postrojenja.

Antun Pletl

Nakon rata, pošto je utvrđeno da je Antun Pletl  bio u redovima mađarske vojske, preduzeće je 1945. godine konfiskovano a zatim preneto u državnu imovinu. Nastaviće da radi u okviru “Državne stolarske radionice”.[832]

 

 

“BRAĆA ŠIPOŠ”

 

 

Začetak ova firma ima u radionici koja je osnovana još 1860. godine.  Nakon 1918. godine ona je registrovana kao vlasništvo braće Karla i Lajoša Šipoša. Nalazila se u ulici Oslobođenja ( danas Marksov put) br. 3. Oni su, po izveštaju subotičke “Opšte i kreditne banke d.d.” iz 1927. godine, bili vlasnici jedne kuće i “fabrike nameštaja”.[833] To je zapravo bila mašinska stolarska radionica, koja je imala 15 do 20 radnika, i bavila se izradom drvenih delova za pokućstvo i nameštaja. U 1927. godini, firma je preregistrovana u oblik “javnog trgovačkog društva” i upisana u sudski registar Ct IX 166, pod imenom “Šipoš Karla sinovi”. Preregistracija na inokosnu firmu izvršena je 1938. godine (registar Ce VIII 73).

Maksimalni godišnji kapacitet je iznosio 200 do 250 garnitura nameštaja.

Iz spisa nastalih povodom jednog sudskog spora koji su braća Šipoš vodila sa sopstvenom majkom, saznajemo da su smatrani zanatlijama, bez velikih ekonomskih mogućnosti.[834] Ipak i njihovi zaposleni radnici stupali su u štrajkove i tarifne pokrete, da bi se izborili za povećanje nadnica i poboljšali radne uslove.[835]

Tokom rata preduzeće je demontirano i prenetu u Mađarsku (Új Pest).

Mihajlo, sin Karla Šipoša, nastavio je nakon rata porodičnu tradiciju i vodi zanatsku stolarsku radionicu.

 

 

“SENTI I VIRAG”

 

Stolarska radionica “za umetnički nameštaj, portale i građevinu”[836], mada je bila član “Udruženja trgovaca i industrijalaca”, po karakteristikama proizvodnje bliža je zanatsvu nego industriji. Vlasnici su posedovali dve kuće (Sudarevićeva 54,56), gde se nalazila radionica i magacin.[837] Subotička “Opšta kreditna banka d.d.” ih je preporučivala za dobijanje kredita.[838] Imali su poslovnu saradnju sa varaždninskom fabrikom nameštaja i stolica “Thonet”.

 

 

Memorandum firme Senti i Virag iz 1926. godine

 

U teškoće sa naplatom svojih potraživanja ulaze 1929. godine. Tada beleže aktivu od 525 026, a pasivu od 340 136 dinara. Te godine i padaju pod stečaj.[839]

 

 

“CIGLER, KAIĆ I DRUG” 

 

 

Firma pod tim nazivom je radila od 1919. do 1926. godine. Bila je ubeležena u sudki registra CT VII 128, 1.5.1919. godine. Njeni suvlasnici su bili Đula Cigler (Cziegler Gyula), Deže Kaić (Kaits Dezsö) i Andor Volenhajmer (Wollenheimer Ándor). Bavila se proizvodnjom luksuznog nameštaja i građevinske stolarije. Prerađivala je 200 do 300 kubnih metara drveta godišnje. Zapošljavala je do 50 radnika.[840]

U prvo vreme je radila u dvorištu zgrade Arpada Hitera – Bene Sudarevića 4. Tamp ostaje do 1922. godine, kada biva uništena u požaru. Nakon toga, za radionicu je od Marka Stipića kupljena jednospratna kuća u Segedinskim vinogradima. U 1926. godini, zgrada sa radionicom biva prodata gradskim vlastima, za cenu od 450 000 dinara. Grad je planirao da tamo smesti Oblasnu finansijsku upravu.[841] Rad je nastavila u iznajmljenim prostorijama u staroj svilari.

U 1928. godini, Dezider Kaić se javlja kao samostalni stolar – zanatlija, sa radionicom u Ostojićevoj ulici br. 8.

Memorandum firme Czigler, Kaič i Drug iz 1925. godine

 

“KAIĆ LAJČO, stolarska radnja”

 

Lajčo Kaić[842], stolarski majstor, se javlja 1921. godine kao vlasnik radionice za izradu i popravku čamaca. Ona se nalazila na Paliću, na adresi Kanjiški put br. 30.[843]

Čamci Lajče Kaića na Paliću

 

Nakon toga registruje i radnju za izradu drvene robe, u Subotici ( Zavojna ulica br. 5). Da je sa tim poslovima imao više uspeha nego sa čmcima, svedoči i to, što je radnja 1937. godine bila uvrštena u industrijske kapacitete. [844] U dopisu “Udruženju industrijalaca, Novi Sad” subotička podružnica tog udruženja, tim povodom je navela:”…obzirim na način proizvodnje, na primenupodele rada, na broj uposlenih radnika, na upotrebljenu motornu snagu, na fabrički karakter cele zgrade preduzeća, dat su svi preduslovi za jedno industrijsko preduzeće.”[845] Zapošljava je do 30 radnika i raspolagala sa 14 raznih mašina, koje je pokretalo 7 elektromotora ukupne snage 18 KS.[846] Bavila se izradom drvenih dugmadi, dečijih igračka, drvenih potrebšina za domaćinsto i ostale sitne drvene robe. Realizacija proizvodnje je 1936. godine imala sledeće vrednosti: drvena dugmad – 250 000 dinara, dečije igračke – 100 000, ostala roba – 40 000 dinara.

Kao zanatska radionica, nastaviće da radi i nakon rata, zadržavši isti asortiman proizvoda.

 

**

 

Pore navedenih, još dve manje firme su se bavile izradom drvene robe i “drvene vune”. Jedna je bila “Glid i Rab”, koja se nalazila na adresi Tuk ugarnice 11, a koju je 1932. godine pruzeo Mikša Sabadoš [847] (Szabados, izvorno porodično ime Schlezinger) sa suprugom Šarom[848] i registrovao kao “Eksport” (Daničićev put 58)[849]. Druga je radila pod imenom “Titan” na adresi Željeznička ulica 16, a bila je registrovana kao “tvornica za izradu drvene vune”. Njena vlasnica je bila Lea Herman. Obe radnje su kao sirovine koristile jelovo drvo (95%) i prerađivale ga u “drvenu vunu”.[850]

Memorandum firme Titan iz 1933. godine

 

“JENE VAJS, tvornica četaka”

 

 

Radionicu za izradu četak osnovala je porodica Vajs (Weiss) još 1886. godine. Začetnik tog posla je bio  Šandor (Sándor) Vajs, rodom iz Kule, bio je zantlija – četkar. Supruga mu je bila subotičanka Aleksandra Sidonija Grinfeld (Grünfeld). I njihov sin Jene (Jenö) [851] nastaviće porodičnu tradiciju. Vajsovi su imali  kuću koja se nalazila u I krugu, br. 331[852] gde se u prvo vreme nalazila i radionica.

Sa proširenjem posla nakon I sv. rata, prilaze i izgradnji nove spratne radionice. Dozvola za podizanje zgrade u Tolstojevoj ulici br. 17 je izdata 1922. godine.[853] Iste godine uvoze i mašine iz Nemačke i Austrije[854], a iz Beča doalzi i mehaničar Josip Pšibil, koji je radio na njihovom montiranju i održavanju.

Jedna zanimljivost je vezana za radnu snagu u ovom preduzeću. U saradnji i uz odobrenje gradskih i državnih vlasti, ono je imalo dozvolu da zapošljava zatvorenike iz subotičkog okružnog zatvora. Ukupan broj radnika se kretao od 120 do 200. Nije na poznato koliko su iznosile njihove nadnice, ali su službenici 1929. godine zarađivali 2000 do 2500 dinara mesečno.

Preduzeće je proizvodilo sve verste četaka, a posebno je bilo poznato po onima za mlinove i industriju. Polovinom dvadesetih godina spadalo je u najveće te vrste u čitavoj zemlji. [855]

Pored prodaje na domaćem tržištu, veći deo proizvodnje je bio namenjen inostranstvu, izvozio se mahom u Nemačku i Grčku.

 

Nakon rane smrti  Jene Vajsa, 1925. godine, vođenje preduzeća je preuzela njegova majka  Aleksandra Sidonija[856], i registrovala ga na svoje ime (registar A 91, 24346/1926). No, ekonomski polet i dobri rezultati poslovanja iz pređašnjeg perioda, više nisu bili nikada dostignuti.

U 1927. godini proizvodnja se odvijala i u prostorijama Okružnog suda.[857] Firma 1932. godine pada pod stečaj.

 

 

 

“STUBOŠTIT K.D.”

 

 

Firma pod tim imenom je registrovana 1932. godine, u obliku komanditnog društva (sudski registar društvenih firmi Ct XI/908 st. 27.). Kao svrha preduzeća je bilo upisano: “obrađivanje drvenih stubova u svrhu zaštite od truleži i prodaja istih”. Tehnologoju za te poslove, i to patentom zaštićenu, imao je unutršnji član firme inženjer elektrotehnike Đorđe Defreševil (George Defrescheville)[858]. Spoljni članovi su bili Pera Vujković, Lajoš Bek (Beck) i Henrik Levental (Löwnthal) – trgovaci. Osnivački kapital je iznosio 800 000 dinara.

Od 1934. godine se kao jedini vlasnik javlja Pera Vujković. Izvršena je i preregistracija na inokosnu firmu (registar Ce VIII 656 st. 46 ). U daljem periodu, preduzeće će pod imenom “Stuboštit, Frescheville & Co.” nastaviti da radi, ali više ne u Subotici, nego u Bosni (Zavidovići),  sredini bogatijoj sirovinama za tu delatnost – drvenim oblicama.

 

                        **

 

            U svom bogatom proizvodnom programu, fabrika “Štirak, Samuel Kopp d.d.”, imala je kao dopunu svog osnovnog asortimana i izradu amablaže, odnosno buradi.

Ona je osnovana 1919. godine, od strane jevrejske porodice Kop (Kopp). Radila je u čitavom međuratnom periodu na adresi Majšanski vinogradi 32, preko puta pogona “Ferruma”. U okviru tog preduzeća, postojalo je posebno odeljenje za izradu buradi[859], koje je uz primenu mašinske obrade drveta, moglo da dnevno proizvede do 50 buradi.[860] Ona su se koristila za ambalažu sopstvenih proizvoda, štirke, čiriza i ostalog. Ukupan broj zaposlenih radnika u fabrici je dostizao 60.

Još neke firme koje su se bavile preradom drveta, koristile su uz svoj naziv i atribut – industrija, mada se po karakteristikama svrstavaju u zanatlijske. Takvi su primeri firmi “Fridrih Bahinger, industrija okvira za slike” [861] i “Erdei Balint, industrija kola i karuca”[862].

Memorandum firme, 1924.g.

 

           

 

 

 

 

                                    REZIME

 

Ova industrijska grana, koja ni po broju preduzeća, tako ni po količini proizvedene, obrađene robe ni po broju zaposlenih, nije spadala u veće, uspešno je zadovoljavala potrebe vojvođanskog, pa tako i subotičkog tržišta. Jedan od uslova za njeno razvijanje bila je i bogata tradicija zanatske obrade drveta i stručna radna snaga solidnih kvaliteta.

Tako se i u Subotici razvijala na osnovama razvijene zanatsko manufakturne proizvodnje. Sva preduzeća sem “Hrasta a.d.” izrasla su upravo na takvim temeljima.  Snabdevanje sirovinama se vršilo mahom iz uvoza, pa će povišenje carinskih i železničkih tarifa, od kraja tridesetih godina, uz eskalaciju ekonomske krize, predstavljati velike teškoće za njen dalji napredak.

U ovoj industrijskoj grupi, najistaknutiji predstavnici su bile firme: “Hrast a.d.” pogon koji  je delovao kao deo grupacije Ferruma, i za njih obavljao izradu drvenih delova za vagone (ušla u likvidaciju 1929. godine ), zatim “Braća Špicer”  koja je imala široki asortiman razne drvene robe za domaćinstvo, igračaka i sportske opreme (ušla u likvidaciju 1929. godine), “Braća Lenard” koja se bavila i izradom limene i druge robe, “Braća Pletl” proizvođači drvenih i metalnih pogebnih sanduka, “Braća Šipoš” tvornica nameštaja, kao i fabrika četaka “Jene Vajs”.

U akcionarskom društvu – Hrast, većina akcija je bila u rukama vlasnika jevrejskog porekla, a slična situacija je bila i u pretežnom delu drugih firmi, gde su Jevreji Levinger (Löwinger)- Lenard (Lénárd), Špicer(Spitzer),Vajs (Weiss), bili vlasnici ili većinski akcionari.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

INDUSTRIJA PAPIRNE ROBE I GRAFIČKA INDUSTRIJA

 

 

“Industrije papira u Vojvodini nema uopće, a jedva da će se ona tamo i razviti, jer  u  njoj nema ni najvažnijeg uslova za razvoj te industrije: šume i drveta.”[863] Prerada gotovog papira i izrada razne papirne robe je  isto  bila slabo razvijena i retko se uzdizala sa manufakturno zanatskog nivoa na razinu industrije.

Pored pogona za  preradu papira  i štamparija  u  ovu  grupu  su svrstane i firme koje su se bavile izradom robe od celuloida.

U Subotici su se preradom papira i izradom razne robe od te sirovine, bavile sledeće firme:

 

“ORIENT”

 

Ta radionica je bila u vlasništvu Adolfa Dojča (Deutsch ). U 1933. godini je  radila  sa  10  zaposlenih  radnica.  Pogonsku  snagu   je obezbeđivao  elektromotor od 1,5  KS. Te godine je proizvela 300 000 komada papirnih  muštikli, koje su i bile njen glavni prizvodni artikal. Puni godišnji kapacitet, koji je iznosio 100 000 kutija po 100 komada muštikli, mogao je da zadovolji  potrebe čitavog jugoslovenskog  režišta.[864] U 1937. godini  zapošljava  16  radnica. Po jednom   izveštaju subotičkog “Udruženja Industrijalaca”:” …radne  prostorije  imaju  fabrički karakter”  pa ono predlažu da se vodi kao industrijsko preduzeće. [865]

 

 

 “INDUSTRIJALNO I KOMERCIJALNO D.D.”

 

Firma  je osnovana  je 1914. godine pod imenom  “Ipari és kereskedelmi r.t.”. Kao cilj je navedeno:”…proizvoditi  sve vrste papira i papirnih tvorevina, štampanjem i trgovina papirom  i papirnom robom”.[866]

Svoj mašinski park je  proširila  1931. godine, kupovinom opreme od firme “Lipšic”, a 1932. godine  uvozi  mašine  za  proizvodnju  toalet papira iz Nemačke.

U 1933. godini ima glavnicu od 300 000 dinara podeljenu na 300 deonica. Tada su najveći deoničari bili: dr Miloš Pavlović, dr Samuilo Kertes (Kertész)[867], Josip Vaci, Aleksandar Lipšic  i dr Miloš Rafajlović, advokat [868]sa po  30  deonica.

Krajem 1935.  godine, usled gubitaka izraženih po godišnjem bilansu, donešena je odluka o likvidaciji firme.

 

 

 

 

                        “UNIO”

 

“Unio,  industrija  za  izradu  papira”  registrovana  je  1932. godine  sa glavnicom od 250 000 dinara. [869]Vlasnici su bili  Kunec ( Kunetz ) Đorđe i Irena (rođ. Karo). Nalazila  se  i  IV  krugu, Ulica Prestolonaslednika ( ? ) 39. Proizvodila je papirnu konfekciju  i kese.  U 1932. godini su proizveli 20 vagona papirnih kesa. Pogon su im obebeđivali elktromotori, snage 12 KS. 1933. godine, kada  su preradili 30 vagona hartije, imali su 28  radnika[870], 1935. – 30 a 1939. – 40  zaposlenih. Van Subotice  su 1935. godine prodavali  83%  svoje proizvodnje. Uvozili su sirovine, papir iz Čehoslovačke i Austrije. Problemi sa naplaćivanjem  trošarine,  i na sirovine, hartiju koju su koristili za dalju preradu, predstavljali jedan od stalnih problema i za ovu firmu.

 

                             “LIPŠIC  I  LAMPEL”

 

Moric Lipšic  ( Lipsitz Moritz )  sa  suprugom Lampel Irmom[871] bavio se štamparskim  poslovima od početka veka. No, tek nakon njegove smrti, kada se Irena preudala za Aleksandra Salamona Lipšica[872] firma  je  protokolisana, 1914. godine.

( Ct VII 47).

“Firma  postoji cca 25 godina, protokolisana je međutim  tek godine  1914. Vlasnici firme su udova Lipšic Moritza,  rođena Irena Lampel, udata  sada za Salamon Alaksendra Lipšic.”[873] Aleksandar gradi 1922. godine radionicu u dvorištvu svoje kuće Trg Kralja Tomislava 7. (odnosno na uglu Trumbićeve, danas Petefi Šandora ).[874] Bavila se prodajom kancelarijskog materijala, proizvodnjom papirnih roba i štampanjem.[875] Vlasnici su 1926. “…imali kuću vrednosti 400 000 dinara i stalno i veliko skladište”.[876] “Skromnim  početnim  sredstvima pretvorena je radnja sukcesivno u jednu modernu trgovinu.” Na memorandumu firme ( iz 1921. godine ) stajalo je  “Lipšic i Lampel, velika trgovina papira, poduzeće za izdavanje knjiga i  kalendara”.[877] Od Ministarstva prosvete su 1919.  godine dobili ovlaštenje za štampanje školskih knjiga. Pored toga su bili i “besprekorni liferanti državnih železnica”. Proizvodili su  vozne karte  za  njih. Maksimalni godišnji kapacitet je iznosio 120 vagona papirne robe.[878]

 

Lipšic Aleksandar  nastaviće od 1927. godine kao  jedini vlasnik  da vodi  firmu  čija  se radionica tada već  nalazila u Štrosmajerovoj ulici 16.[879] U vlasništvu porodice Lipšic  bila  je i susedna zgrada, Štrosmajerova  18. Pored  toga su  imali kuću i u Beogradu. Nakon rata, obe kuće u Subotici i ona u Beogradu  kao i firma,  su nacionalizovane. [880]

I u tom periodu štampao je vozne karte za Direkciju državnih železnica.  U  1932. godini dobio je posao  za izradu 37 miliona komada karata u vrednosti  670 000 dinara. Ta količina je iznosila 4 vagona. Izradio je 32 455 000 kom. u težini od 36 000 kg. [881] U 1937. godini, mada ima samo obrtnicu za proizvodnju robe od papira, poseduje rotacionu mašinu i bavi se i štampanjem, pošto je pruzeo bivšu štampariju “Sv. Antala”. Pored ostalog  je  štampao “Bibliju” i “Mali ketehizam”. Zbog takvog neovlaštenog rada bio je kažnjen.[882]

Sa suprugom Irmom i Aleksandrom Deakom kao spoljnim članom, 1940. godine je registrovao komanditno društvo pod  imenom “Grafika” za trgovinu hartijom  i kancelarijskim materijalom.

Ratni period i za bračni par Lipšic, kao i za ogromnu većinu subotičkih Jevreja, donosi stradanja i progone. Nakon njihove deportacije, radnju im preuzima Buza Ernest, koji se od l.l.1944. godine javlja kao zakupac radionice. Pošto  je bračni par Lipšic stradao u Aušvicu, a nisu imali dece, u 1948. godini se kao naslednici javljaju Aleksandrova sestra i njen sin. [883]

 

Izradom robe od celuloida su se bavile sledeće firme:

 

 

                 “WEINHUT I SINOVI”

 

Radionica pod tim imenom je osnovana još 1899. godine. Kao vlasnici su 1904. godine, kada  je registrovana kao javno trgovačko društvo ( Ct IV 89 ), bili upisani Vajnhut ( Weinhut ) Adolf i sinovi Bela (Béla)Nandor (Nándor). Veći deo proizvodnje, razne  robe  od  celoloida,  u  periodu pre rata, izvozila je u inostranstvo, u Egipat, Palestinu i Tursku.[884] Imala je i svoja zastupništva u inostranstvu. Nakon  1918. godine se javlja kao “Fabrika celuloidne robe”, koja je upisana u sudski registar Ct V 146. Proizvodila je okovratnike, lepeze i dečije  igračke.[885]  Zbog raznih otežavajućih okolnosti, visoke vozarine, uvoznih  carina,  itd, nije više bila u stanju da izvozi svoju robu, nego  je  plasira  širom zemlje. Kao partner u firmi se 1923. godine pojavljuje i Dajč (Deutsch) Adolf. Po proceni “Opšte kreditne banke d.d.” iz  Subotice  firma  u 1926. godini ima  robe  na  zalihama u vrednosti  300  000  dinara, uređaji vrede 400 000 a kuća u centru vredi 1 000 000  dinara.[886] U 1927. godini objekat je izgoreo u požaru i firma je ugašena.[887]

 

“Adria tvornica  celuloidne robe”, firma  Adolfa Haja (Hay)[888] je bila manjeg obima. Radila je sa  motorom  od  1 KS  i  sa  3-5 radnica. Ona je 1924.  godine  po procenama, imala kapital od 400  000 dinara, vrlo dobru reputaciju, dobre proizvode, ali i probleme sa naplatom; potraživala  je  125 000 dinara, a dugovala 1 400 švajcarskih franaka. [889]

“Udruženje Industrijalaca” ju je 1935. godine uvrstilo među ona preduzeća koja  se neće voditi  kao industrijska. Radnja  se nalazila u ulici Boška Vujića 18. U  1937.  godini,  vlasnik  je  prijavio  prekid rada.

 

ŠTAMPARIJE

 

Grafička struka, odnosno štamparstvo ima duboke korene i dugu tradiciju u Subotici. Naš grad je bio drugi sa teritorije današnje Vojvodine, posle Novog Sada, koji je dobio štampariju. Još početkom četrdesetih godina  XIX. veka  u Subotici je  bilo pokušaja da se utemelji  štamparija. Ime  Karla Bitermana (Bittermann) ostaće zapamćeno u kulturnoj istoriji Subotice, pošto je on uspeo da 1844. godine obezbedi tehničke pretpostavke ali i izdejstvuje sve potrebne dozvole i osnuje prvu štampariju.[890] Do 1918. godine štamparstvo se solidno razvilo i to će predstavljati osnovu za dalji posleratni razvoj u toj struci. Od subotičkih štamparija koje su radile u novoj jugoslovenskoj državi, jedna je bila u gradskom vlasništvu, jedna u državnom a ostale u privatnom, kao akcionarska društva ili u vlasništvu pod pojedinaca.

Zanimljivo  je  istaći  da  je sa promenjenom  političkom i kulturnom situacijom od 1918.  godine, rasla i potreba  da stručni grafički radnici – slovoslagači koriste i novi državni jezik, pa je upravo zbog toga subotički Senat u 1919. godini i finansirao jedan kurs za njih, na kojem su učili “bunjevačko – srpski jezik”. Molbu da se to realizuje, aprila 1919. godine je  podneo  Nikola  Dedakin,  slovoslagač,  delovođa “Minerve, štamparije i nakladništva d.d.”. Senat ju je usvojio  i odredio da kurs traje 8 nedelja, a za predavača prihvatio profesora Simu  Pilića, kojem je isplatio honorar od  1000  k. [891]

 

U Subotici su u međuratnom periodu radile sledeće štamparije:

 

“ERNEST FIŠER”

 

Još  1897.  godine,  štampar  Nikola Tomić  otvorio  je  svoju štampariju, koja će u narednom periodu promeniti niz ortaka i vlasnika. Od 1907.  godine  je u vlasništvu Ernesta Fišera (Fischer Ernö)[892] i nosi ime “Hungaria”, da bi se ono od 1918. godine promenilo i glasilo  “Fernest”.  Adresa štamparije je bila Karadžićeva ulica 26. Ernest  Fišer  je  planirao 1926. godine da na postojećoj parceli, uz postojeći objekat dogradi i jednu novu zgradu za štampariju. Izrađeni su i tehnički nacrti, ali je on odustao od gradnje.[893]Preduzeće se bavilo i knjigovezačkim poslovima, izradom  reljefa, graviranjem, litigrafijom, izradom kartonskih kutija i kartonske robe te štampanjem. Učestvovalo je na licitacijama za štampanje železničkih voznih karata, što je bio posao koji im je obezbeđivao dobru  zaposlenost i zaradu. Pored  toga Ernest Fišer je 1927. godine poslao jedano cirkularno pismo subotičkim privrednicma u kojima ih obaveštava da planira da pokrene list “Ekonomski glasnik”, ali nije uspeo da realizira tu ideju.[894]

U 1918. godine ima 15, a 1923. godine već 120  radnika, po podacima  iz lokalnog lista “Nova pošta”[895]. Zapošljava i strane radnike, “pošto su oni vođe cele moje štamparije i papirne industrije, a koji stručnjaka nisam u stanju u našoj  zemlji naći” pisao je subotičkom “Udruženju industrijalaca.”[896] Tako je kao graver, 1925. godine zaposlen Nikola  Fleš, mađarski  podanik.[897]

U 1928. godine firma nosi ime “Grafički umetni zavod” i zapošljava do  30 radnika. U 1931. godini ima 51 radnika a 1933. – 35. Raspolagala je sa 4 elektromotora snage 6 KS. Sa radom prestaje 1938. godine.

Nakon rata, štamparija  je nacionalizovana. Udova osnivača, Jelena  r. Borner, uputila je 1950. godine molbu gradskim vlastima da  joj  se vrati jedna mašina za slaganje iz nacionalizovane štamparije, ali je odbijena.[898]

 

 “ŠTAMPARIJA DIREKCIJE DRŽAVNIH ŽELJEZNICA”

 

Štampariju Šlezinger (Schlesinger) [899] osnovanu 1867. godine, koja je  bila  druga  u  gradu,  1920. godine kupuje od osnivačevog sina “Direkcija državnih željeznica”. Inicijator za kupovinu je bio prvi direktor subotičke Direkcije inženjer Milan Đorić. Cena je bila 960 000 kruna. Štamparija se sastojala od nekoliko manjih zastarelih mašina na ručno-nožni pogon, nekoliko stelaža i regala  i oko 1600  kg  slova. [900] Time će  se ona naći pod državnom, odnosno upravom Ministarstva saobraćaja  i od male zanatske, izrašće u štampariju koja 1930.godine zapošljava 120 radnika. Izvršeno je i njeno  preseljenje iz Manojlovićeve ulice u zgradu Direkcije Trg vojvode Putnika 2), u podrumske prostorije. Poboljšana je i tehnička opremljenost nabavkom novimh mašina za slaganje. Iz Ljubljane i Zagreba  su stigle  mašine za štampanje kartonskih voznih karata. Slagaća mašina  “Linotyp” je nabavljena 1929. godine.[901]

U savezničkom bombardovanju, 18.09.1944. godine, zgrada Direkcije  je stradala, dobila je 9 pogodaka.

 

 

BRAĆA FIŠER” (“BRAĆA ČERVIK”)

 

Osnovao ju je 1891. godine Ferenc Kardoš (Kardos), da bi se od 1894.  kao vlasnici,  ortaci  javili Mavro Kraus (Krausz) i Mavro Fišer (Fischer), grafičari, čiji će  sinovi, Antal (Antun), Imre (Mirko) i Jozsef ( Josip)[902], nastaviti očevim stopama. Nosila je  ime  “Fišer i Kraus”. Antun Fišer se školovao za cinkografa u Budimpešti. U 1921. godini bilo je zapolseno 10 radnika. [903] Zanimljivo da ni jedan od njih nije bio rođen u Subotici. Među radnicima su bila i braća Červik, iz Bačke Topole, Ladislav ( r.1894.) i Andrija (r. 1888.) Oni će  1926. godine i preuzeti vođenje poslova i dati firmi svoje ime. Imali  su  obrtnicu – A  73/1931  za ” štamparske i cinkografske poslove, izradu  klišea  i  pečata  od gume, bakra  i čelika.” Radili su sa rotacionom mašinom. Štamparija se nalazila u ulici Augusta Šenoe 12. To je bila nekadašnja kuća profesora Ivanji Ištvana, koju su 1920. godine kupili Fišerovi, dogradili sprat i tamo uredili štampariju. Imali  su filijalu  Novom Sadu koja je obustavljena 1932. godine. Radnici su, 1939. godine, zavisno od kvalifikacije, imali nadnice od 100 do 200 dinara. U toku sklapanja  novog  kolektivnog ugovora,  te godine, vlasnici su uručili otkaze za  4 radnika.[904]

 

Znak na memorandumu firme

 

Sa početkom rata Antal  Fišer je prodao prostorije  štamparije sa opremom Gezi Papu (Papp)  za sumu od 50 000  penga.[905] Nakon rata taj pogon će biti pripojena “Minervi”.

 

 

“ŠTAMPARIJA SVETOG ANTUNA I KNJIŽEVNO PODUZEĆE KAO     

                                    ZADRUGA “

 

“Katolička nadbiskupija kupila je 1907.  godine  mašine  sa  više strana, najviše iz Trenčina, i osnovala štampariju  pod  imenom “Szent Ántál” (“Sveti Antun.”)[906] Upis  u  Registar  Ct V/31-33 je  izvršen 4.4.1907. godine. To je bila i izdavačka  zadruga. Emitovane su deonice. Zanimljivost je što je njihova tečajna  cena  usklađivana  sa  cenom pšenice. Jedna deonica je vredela kao 250 kg  pšenice,  što  je  1907. godine iznosilo 50 kruna a 1924.godine  750 dinara ( 3000 k. ). Danilo Mansfeld i Lajčo Latska  su posedovali  najviše deonica.  Firma  je imala radionicu u  Harambašićevoj  ulici  br. 5. Izdavali  novine  i versku literaturu, Biblije na mađarskom i nemačkom jeziku i drugo. U novoj južnoslovenskoj državi, nastavila je sa radom, ali u otežanim okolnostima, sekvestar nad firmom je skinut tek 1925. godine. Zbog prinudnog poravnanja prekinula je 1931. godine sa radom.  Aleksandar  Lipšic  će pruzeti njene mašine i opremu

 

                        “MINERVA D.D.”

 

Štamparija Hirt (Hirth) Aladara osnovana je 1911. godine.  Tokom rata Hirt je pretvara u  deoničko  društvo. Protokolacija firme “Bácsmegyei napló r.t.” je izvršena  1915. godine. Imala je glavnicu od 35 000 kruna. Porodica Fenjveš (Fenyves, ranije Fridmann ) je tada  preuzela većinski  paket deonica, a Hirt ostaje u njoj kao poslovođa.[907]

Od   1917. godine ovi akcionari iz porodice Fenjveš, osnovali su i bioskop “Korzo mozi r.t.”.

 

Dr Fenjveš Ferenc sa svojom decom

 

Štamparija od 30. jula 1920.godine nosi  ime – “Minerva”.  Na  redovnoj godišnjoj skupštini deoničara Luka Vukov  je dao predlog, koji je i usvojen, da firma promeni ime[908],  i nastavlja da radi kao deoničko društvo “Minerva deoničko društvo i  nakladništvo  d.d.”  sa glavnicom od 150 000  dinara. Izdavanje i štampanje lista “Bácsmmegyei  Nápló”[909] biće jedan  od zadataka društva. Nabavkom modernih mašina, između ostalih i rotacione mašine, postaje jedna od najbolje opremljenih štamparija u Vojvodini. U 1926. godini  uvezla je  iz Mađarske, bez carine, dve nemačke mašine za  slaganje “Linotip Ideal”.

 

 

Memorandum firme iz 1924. godine                                      Reklamni oglas firme

 

 

U 1925. godini ima ukupno 45 radnika, od čega 5 stranaca. Kao poslovođa je bio zaposlen mađarski državljanjin Mano Martoš.[910] U 1932. godini ima 10 činovnika i 30 radnika. Za štampanje je te godine utrošeno 30 vagona hartije. Tada su dnevnice štamparskih pomoćnika bile od 40 do 70 dinara.O finansijskoj  krizi, u  koju  je firma bila zapala 1926. godine, pisali su drugi subotički listovi i upućivali nadležne organe da se istraži finansiranje iz inostranstva.”Subotički glasnik”, br.9, od 7.2.1926, tvrdi da je firmi pomoć došla iz Budimpešte.[911]

 

 

Slovoslagaći i šegrti Minerve, 1933. godine

 

Nova zgrada u kojoj će  raditi štamparija ( Zmaj Jovin trg 3 ) izgrađena je 1923, a dogradnja i preinačenje tog objekta izvršeno je 1926-27 godine.[912]

Deoničari sa najviše deonica 1930. godine su i dalje bili iz porodice Fenjveš, Franjo  (Ferenc)[913] i njegov sin Petar, novinar, sa po 300 i Ferencov brat  Lajčo (Fenyves Lajos, Ljudevit) urednik lista “Naplo”[914] sa 100 i advokat dr Fišer Jako sa 100 deonica. Tada  se  beleži  dobitak  po godišnjem bilansu od 37 867 dinara a 1932. godine  on je  već iznosio 342 185  dinara. Radnička Komora iz Novog Sada imala je primedbi na vlasnike i to zbog toga što oni “…u cilju da sebi pribave što veće prihode i bogatstvo rade i kao radnici.”[915]

Spisak akcionara Minerve iz 1933. godine

 

Ukupni prihodi od prodaje  lista “Naplo”, tih godina su dostizali milionske sume. Za 1935. godinu – 2 749 595 dinara, 1934. – 2 765  369 dinara. Za 1939. godinu, kapital firme je procenjen na 1 milion dinara. Bilo je zaposleno 86 domaćih i 1 strani radnik.

 

Radnici u dvorištu štamparije

Radnici i vlasnici 1922. godine na izletu na Paliću

Od dolaska mađarskih snaga, do kraja 1941. godine, štamparija koju je preuzela zadruga “Keresteny sajtó szövet kereszt” (Kršćanska zadruga štampe) izdaje list “Hirlap”, čiji je glavni urednik bio Janoš Čuka[916], kao i drugi niz listova[917] I publikacija koje su bile propagandno sredstvo okupatorskih vlasti.

Sa dolaskom novih  komunističkih vlasti, 1945. godine, izvršena je konfiskacija firme. Jelisaveta Fenjveš (Fenyves Erzsebet), rođena Baruh[918], koja  je stradala u Aušvicu, imala je po registarskim knjigama  tada najviše  deonica 4098 komada. Pored nje u  ratnom  periodu  deoničari su  bili  i Lajčo Fenjveš sa 570, Julije Lederer sa 40, Lajoš Šreger sa 5 i drugi. Ona je od strane vlasti, greškom bila proglašena za narodnog neprijatelja, a imovina joj konfiskovana, odlukom Sreskog narodnog suda Vp. 1495/1946. Jelisaveta Fenjveš (Fenyves Erzsebet),  (Temišvar 1884 – Aušvic 1944 )[919] Kuća, Zmaj Jovin trg 3,  gde se nalazila štamparija[920] bila je na njenom imenu. Greška je uskoro ispravljena, pošto “nije celishodno da  lice stradalo  u logoru bude narodni neprijatelj”  ali imovina nije vraćena. U ratu je pored nje, stradao i Pavle Fenjveš,   kao vojnik na istočnom frontu, pri razminiranju terena.[921]

 

 

      “NARODNA ŠTAMPARIJA” (Jovana Krnjca)

                        (“GRADSKA ŠTAMPARIJA”)

 

Gradskim vlastima se 1920. godine obraća  Jovan  Krnjac [922] sa molbom da mu obezbede odgovarajuće prostorije u kojima bi nastavio da vodi svoju štampariju koju želi da  prenese  iz  Budimpešte.  Smeštaj  je  pronađen  u  gradskoj  najamnoj   palati  u   podrumskim prostorijama. (Pozorišna,danas Branislava  Nušića)  2.) Štampala  je niz novina i kancelarijski materijal. Krnjac  je  na samom početku rada  zapao  u  finansijske  teškoće  i  nije  mogao  da izmiruje zakup gradskim vlastima.[923]  Opterećen dugovanjima on 1923. godine prodaje  svoju firmu “Gradskoj štedionici” koja će time postati vlasnik štamparije koja će se ubuduće zvati “Gradska  štamparija” .Krnjac je ostao zaposlen kao glavni mašinista. Pod novom upravom,  štamparija će raditi na poslovima za gradsku administraciju. Zapošljavaše 20 do 30 radnika. Njen kapital je 1924. procenjen na 300 000 dinara  da  bi se  naredne povisio  za  140 000 a  1939. godine  za  još  50 000 dinara. Godišnji kapacitet je iznosio do 150 vagona papirne robe. Štamparijom je na  početku  rada  upravljao  Ilija  Lepedat, direktor Gradske Štedionice [924] zatim od 1927. godine Stevan Marjanović.

 

 

   “MODERNA TISKARA”  (“GLOBUS”, “GRAFIKA”)

 

  1. godine Etelka Rajčić[925], u saradnji sa , Ikotič Jožefom (Ikotits József) Deak Šandorom  (Deák  Sándor)  i Pap (Papp ) Gezom, otvorila  je štampariju pod imenom “Moderna tiskara” ( u Zagrebačkoj ulici  2, gde je ona i stanovala). Kasnije su se iz firme izdvojili Etelka Rajčić i Ikotič Jožef a štampariju su druga dva suvlasnika – Pap i Deak, tokom 1930. godine premestili u Vilsonovu ulicu ( Maksima Gorkog  6 ) i uzeli ime “Globus”. Kada je štamparija “Svetog  Antuna” likvidirana oni su kupili njen inventar i proširili svoj pogon.  Pap je nakon 1936. godine  i  razlaza  sa ortakom, bio jedini vlasnik. Štampariju je vodio pod imenom “Grafika”.Nakon rata Pap Gaza je proglašen za ratnog zločinca a imovina mu je konfiskovana.

 

 

          “ŠTAMPARIJA JUGOSLOVENSKI DNEVNIK”

 

To je bila nova štamparija u gradu, stvorena  da  bi  se  u  njoj štampao jedan dnevni list. Glavni pokretač i inicijator za štampanje jednog lista naglašeno jugoslovenske orijentacije bio je agilni profesor subotičkog Pravnog fakulteta  dr Fedor Nikić ( 1894-1989 )[926]

Na samom početku list je štampao Antun Fišer koji je u  tu  svrhu dobio zajam od društva “Severna zvezda” i nabavio ćirilična slova.[927] “Dnevnik”  izlazi od 25.11.1929. godine. Prvo je, početkom novembra  izašao vanredni broj u kojem je obaveštenje o početku izlaženja lista pod uredništvom dr Nikića. Deoničko  društvo,  koje je za cilj imalo izdavanje lista, osnovano je  1930. godine. Moderna štamparija je kupljena od jedne bečke  firme (“Gutenberg haus i Gel”)  i sa  tim mašinama se list štampa od oktobra 1931. godine. Štamparija  se  nalazila  u  ulici  Paje  Dobanovačkog   br. 1 (danas Engelsova ulica )

Dr Fedor Nikić je 1933. godine, izdao štampariju u  zakup  Dedikin Nikoli, štamparu  iz Subotice, da bi je 1934. godine preneo u Novi Sad, gde je  uspeo  zahvaljujući  kreditu  dobijenom  od  “Hipotekarne banke” da  podigne  velelepnu  palatu  “Jugoslovenskog  dnevnika”. Opterećen velikim neizmirenim dugovima, koji su dostizali preko milion  dinara, biće prinuđen 1935. godine da ugasi list i pristane na prinudno poravnanje van stečaja,  tokom  kojeg  su   štamparske mašine razmontirane  i rasprodate.

 

Od malih, zanatskih štamparija, postojale su još sledeće:

 

Štamparija  Horvat  Jožefa, koji je 1921. godine otvorio štampariju  u  ulici Jelačićeva br. 5 ( danas Matka Vukovića ) .Mašine je nabavio iz Budimpešte gde je i sam šegrtovao. Subotičke fabrike bile su redovni naručioci raznog  kancelarijskog  materijala  kod  ove štamparije.

 

Štamparija Barna Ferenca radi  od 1929.  godine  u Slovenskoj ulici  24. Vlasnik  je  većinom  sve  poslove obavljao  sam,  bez pomoćnika.

 

Štamparija Červik – Mihalec. Ovu štampariju su  iz  Bačke  Topole preneli 1933. godine Červik ( Cservik) Bela i Mihalec Mikloš (Miklós ) i otvorili je u ulici Nikole Kujundžića 6/a.

 

Štamparija braće  Červik. Osnovali  su je 1926. godine braća Červik 

( Cservik), Andrija (András) i Laslo (Lászlo). Nalazila se u Pašićevoj ulici 2 (Dimitrija Tucovića ). Vojislavu ( Béla ) Červiku  konfiskovana je 1945. godine, pa zatim  ipak vraćena  štamparija  u ulici Sudarevićeva 21.

 

Štamparija “Hirlap”, u vlasništvu  supruge dr Samuila  Bošana ( rođ. Milko).[928] Od 1923. smeštena je u dvorištu u ulici Paje Kujundžića 13. ( Braće Radića) U  uličnoj  zgradi  radio  je poznati lekar – hirurg dr Mirko Wilheim,  koji je tamo imao mali sanatorijum, uređenu operacionu  salu  i bolesničke sobe. Zbog susedne štamparije, koja je proizvodila  veliku buku, žalio se da nije u stanju  obavljati  složene  operacije.[929]

 

Štamparija Ernesta Lukatića se zvala “Express”. Vlasnik  je imao radnju koja se bavila izradom pečata, a bavio se i štampanjem.

 

“Zvezda”  koju  je  osnovao  ruski  izbeglica  Lav  Raftopulov  u Goričkoj ulici  8.[930]

U  1938.  godini  u  Subotici   je   postojalo   12   štamparija; “Minerva d.d.”, “Gradska štamparija”,  Braće  Fišer,  Raftopulo  Lava, Lipšic Aleksandra, Varga Mirka, Fišer Ernesta, Horvat Josipa, Horvat Andrije, Barna Franje, Pap Geze i Červik Andrije.

Kraljevska  Banska  Uprava  je  tada  odbila  nekoliko  molbi  za otvaranje štamparije  pošto  u Subotici već postojeće zadovoljavaju potrebe.[931]

 

 

 

REZIME

 

 

Industrije papira, ili pogona za izradu hartije u Subotici nije bilo. Ovde se javljaju samo firme koje su se bavile preradom gotovog papira i izradom razne papirne robe, a i one su bila slabije razvijene i retko su se uzdizala sa manufakturno zanatskog nivoa na razinu industrije. Pored pogona za  preradu papira i onih firmi koje su se bavile izradom robe od celuloida, u Subotici je postojalo nekoliko štamparija, koje su obrađene u  ovoj  grupi.

Sve radionice za preradu papira i celuloida bile su u osnovane od strane Jevreja i vlasništvu subotičana jevrejskog porekla. Učešće privrednika te nacionalne grupe se ogledalo i u vlasničkoj strukturi štamarija, kakou vreme njihovog osnivanja, tako i u posleratnom periodu, kada neke dospevaju u vlasništvo države (Štamarija direkcije državnih željeznica) ili bivaju otkupljene od strane privatnika. Po veličini i kapacitetima su se isticale: “Minerva d.d.” i “Jugoslovenski dnevnik“.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 METALOPRERAĐIVAČKA  INDUSTRIJA

 

 

 

Iako je ova industrijska grana – metaloprerađivačka, bila u  ovim krajevima bez odgovarajuće sirovinske baze – ruda metala i goriva, ona je zahvaljujući prethodno već solidno razvijenoj zanatskoj osnovi, naraslim potrebama tržišta i inicijativama sposobnih i stručnih pojedinaca – beležila prve korake već od 1888. godine. Tada  je osnovana fabrika u vlasništvu Imre Rotmana (Rothmann), livnica i fabrika opruga i železnog nameštaja.

Do 1918. godine javila se na subotičkoj privrednoj sceni i radionica za izradu dinamo  motora Lasla Rajtera (Reiter) (osnovana 1906.) i fabrika Samuila Sajdnera, koja proizvodi metalni nameštaj (osnovana 1914.). Sva tri preduzeća, jedina u toj grani subotičke industrije, bila su u vlasništvu Jevreja.

Posle 1918,u izmenjenim državno političkim okolnostima, nastaviće sa radom do tada postojeći pogoni tih triju firmi, a u narednom periodu osnivaće se i nova preduzeća. U  formi deoničarskih društava biće  ih osnovano 8. U  svima su osnivači i vlasnici akcija bili i Jevreji. Firme,  preduzeća  u  inokosnom vlasništvu, vezana za obradu metala, nalaziće se većinom isto  tako u rukama subotičkih Jevreja, a takođe i najveća trgovina gvožđarskom robom – “Barzel”.

Pojedinačni opis razvoja i rada svih firmi u ovoj grani treba  da ukaže na njihove karakteristike i specifičnosti.

Od deoničkih društva postojala su:

 

“FERRUM D.D.”

 

Jedno od  najvećih preduzeća u Subotici, kako po ekonomskoj snazi, tako u prvom redu po broju zaposlenih radnika bio je “Ferrum d.d.” ( U latinskom jeziku “ferrum” znači gvožđe)  odnosno, metalsko prerađivačka grupacija preduzeća koja će nastati  od te firme.

Početak života tog deoničarskog društva dobro se može pratiti iz prepiske sa organima vlasti, službene – koju vodi  samo  društvo  i lične, one koju obavlja inicijator, utemeljitelj  i  osnivač tog preduzeća  Dragutin Štajner (Steiner Kolomán).[932]

Tako “Ferrum” ( prvobitno pod imenom “Tvornica gospodarskih strojeva i ljevaonica željeza  d.d.”), u dopisima gradsko Senatu – molbama za oprost od gradskih prireza, opisuje taj period na sledeći način. U jednoj iz  1921. godine naglašava da je osnivanje palo u  doba  “kada  je komunizam na udaljenosti 10 km od nas besnio”.[933] A u drugoj,  iz 1924. godine opisujući razvojni put preduzeća navode i:”1919.god. meseca marta osnovano je neprimetno jedno industrijsko poduzeće, koje je s početka u  malenom obimu, ali stime intenzivnije radilo na procvatu i unapređenju  naše mlade industrije, i sa svojim skromnim radom nizom godina u raznim teškim ekonomskim i finansijskim prilikama razvijalo se u pravcu da postane ugledno jedno poduzeće koje danas pod imenom “Ferrum” zauzima jedno značajno mesto u našem privrednom i industrijskom životu”.[934]

 

Grupa radnika Ferruma 1919. godine

 

Prepiska Dragitina Štajnera proizašla je iz pravnih posledica koje  je izazvalo njegovo naseljavanje, početkom novembra 1918, iz Petrovca u Suboticu. Naredba MUD predviđala je za ovu teritoriju, da se imaju iseliti i vratiti u svoja pređašnja mesta stanovanja svi “ratni doseljenici”, oni koji su se naselili pre avgusta 1914. godine, pa je tako i on svrstan u tu  grupu. A  njegovi motivi za dolazak u Suboticu bili su kako porodični, pošto su mu u Subotici već duži period živeli roditelji, brat Marsel i sestra (koja je bila udata za lekara dr Jene (Eugen) Večeia (Vécsey Jenö), tako i poslovni. O dobrom i pravovremenom preduzetničkom potezu, ulaganju kapitala u takvu vrstu proizvodnje, najbolje govori potonji period uspešnog rada firme.

Senat je pod brojem 4798/1920  doneo odluku o njegovom proterivanju u prethodno  mesto stanovanja. Time, naravno on biva pogođen i pokušava nizom molbi da se izbori za svoj ostanak u gradu. Tako marta 1920. godine piše MUD u Beogradu[935]: “Prevrat me je nagnao da se nastanim u Subotici, gde mi sestra 30 godina stanuje, gde mi otac odavno  živi i gde mi je brat 7 godina bio sekretar  Hrvatske banke. Svoju radnju, plodne zemlje i pirinčište (“rizstelep”) u Petrovcu sam prodao i rešio da industrijsko poduzeće osnujem.[936]  U početku marta 1919.godine sa 3/4 milijuna počeo sam podizanje tvornice mašina  i livnice  željeza. U to doba, kad je u bliskom susedtvu besnio komunizam i kada je u Subotici svaki rad obustavljen bio, i zbog toga velika  besposlica vladala ja sam počeo zidanje tvornice, i na taj  način dao posla, zarade i hleba preko 4 meseca, 100-tini radnika. U tvornici sam otpočeo radu

Radnici u pogonu Ferruma 1919. godine

 

početku oktobra 1919. godine. t.j. poduzeće sam kod subotičkog Sudbenog stola protokolisao pod firmom “Tvornica Gospodarskih Strojeva i Ljevaonica željeza, Deoničarsko društvo”. Od ono doba mi poduzeše radi već sa kapitalom od 1 1/2 milijuna. Poduzeće  sam vodim,  i sam radim sa velikom voljom  i ambicijom, jer mi je sav kapital u to uložen, i ako bi se naredba strogo sprovela  prema meni, morao bi prestati sa daljim dovršavanjem tvornice  i okolnih sporednih  zgrada, kao i sa daljim radom, pa  bi  se morao  vratiti u Petrovac…”. U nastavku zaključuje: “Ja sam sretan, što sam u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca takvo poduzeće – kakvih skoro nemamo, a mnogo trebamo – podigao, i sretan bi bio kad bi mi se omogućilo, da i dalje radim i drugima za primer  pokažem,  kako treba kapitale u vidne, po Državu plodne tvornice i podueća ulagati, umesto da se spekuliše sa trgovinom, zemljom i bankama. Zato molim slavno Ministarstvo, da me s obzirom na to. što  sam Jugosloven – a nisam stranac – izvoli u Subotici ostaviti, da u opštem i Državnom interesu, rad i razvijanje industrije nastavim.”. Dao je i neke  konkretne  podatke  podatke  o svojoj fabrici. “U tvornici sada rade 60 radnika, a čim  mi  bude instalirana  i uređena  velika mašinska radionica, odmah ću dva puta toliko radnika moći uposliti.”

Aprila 1920. godine piše na istu adresu: “Ja sam osnivač tvornice mašina i livnice željeza u Subotici.” te dalje moli  “… da se  meni dozvoli dalji boravak u Subotici, jer bi se  time  dao primer drugima imućnim ljudima, da podižu tvornice i na taj  način pomognu obnovu naše zemlje i u  našoj  zemlji  razvoj  industrije.Moje odstranjivanje štetno  bi  bilo  po  radništvo,  jer  bi ostalo  u bezposlici, a isto tako i po industriju, kao i privredu… “[937]

Početkom marta 1920. godine delegacija Ministarstva  socijalne politike, načelnik Đorđević i inspektor Brkić, obišla je fabriku i ustanovila da je reč o “modernom i po državu  korisnom  pogonu”. Rezultati te posete, uz sve ranije pisane molbe i preduzete intervencije, urodile su plodom, pa je Štajneru polovinom 1920. godine odobren stalni boravak u Subotici. Time su obezbeđeni preduslovi da  se on mirnije posveti preduzeću, koje će u narednom vremenu zabeležiti period prosperita i razvoja.

Prvo ime preduzeću je dato na osnivačkoj supštini koja je održana 25. 03. 1919. godine, kada je odlučeno da se firma nazove “Tvornica gospodarskih strojeva i ljevaonica željeza  d.d.”,  što je i registrovano kod Okružnog  suda u Subotici 18.VI  1919. godine.[938] Kao predmet  rada deoničarskog društva je  navedeno:”Izrada pruređenja  i popravljanje sviju poljoprivrednih strojeva, sastavnih delova strojeva, alata i robe, kupovanje i prodaja gotovih strojeva i satavnih delova  strojeva kao i poljoprivrednih alata”.[939] Osnivački kapital je iznosio 750 000 k., podeljen u 3750 deonica, glasećih na donosioca, nominalne vrednosti po 200 k.[940]. U prvi Upravni odbor  izabrani su sledeći akcionari: Dragutin (Koloman) Štajner, Marsel Štajner, dr Žigmund Litman, Laslo Simon, Dušan Svirčević, Ištvan Vaci, dr Samu Bošan, Aladar Farkaš, svi jugoslovenski državljani, a u većini jevrejske narodnosti.[941] Uskoro, već 27.07.1919. godine, deoničarski kapital je povišen  na 1 250 000 k. u 6 250 deonica po 200 k.

Parcele fabrika grupacija Ferum na karti grada iz 1928. godine

 

Preduzeće je radilo u fabričkim pogonima koji su se nalazili na Majšanskom putu. Krak železničkog koloseka dopirao je do njihovih radionica. Obavljalo je delatnosti za koje je i prvobitno registrovano, popravljalo i izrađivalo poljoprivredne alate, od žejeza koje je lilo u  sopstvenoj livnici. U 1920. godini beleži promet od 2 000 000 kruna. Zapošljava od 80 do 100 radnika i svu proizvodnju plasira na domaćem tržištu. I pored takvih solidnih rezultata u dotadašnjem poslovanju, fabrika će se u narednom periodu prusmeriti na nove delatnosti, okrećući se železnici, popravkama saobraćajnih sredstava, vagona i lokomotiva. Za tu delatnost je morala nalaziti, u prvom redu, odgovarajuću zainteresovanost kod državnih organa, “Direkcije državnih železnica” u Beogradu, koje je u Subotici već imala svoju radionicu za popraku i Ministarstva Saobraćaja.[942] Plod uspostavljene saradnje bio je ugovor koji je “Ferrum d.d.”  1921. godine sklopio sa Ministarstvom saobraćaja, koji će  direktno  uticati i određivati čitavu dalju sudbinu preduzeća. “Avgusta  1921. sklopili smo sa Ministarstvom saobraćaja ugovor radi opravka  teretnih vagona. Od toga momenta pa sve do današnjeg  dana  počeo  se  naš  rad naglo i  snažno  razvijati”.[943] Izveštaj “Opšte kreditne banke d.d.” potvrđuje značaj takvog posla. “Firma se bavi popravkama vagona za državu, te  je na tom poslu lepo zaradila tako da je bila u  stanju osnivati i ostala preduzeća i moderno ih urediti.”[944]

U čitavom narednom  periodu položaj  “Feruma” će direktno zavisiti od naručbi   Ministarstva saobraćaja. Veliki prosperitet firme biće posledica velikih poslova dobijenih od njih  a slabljenje  državnih  investicija u tu granu saobraćaja, teškoće sa realizacijom  i naplaćivanjem  računa  od tih  državnih  organa, rezultiraće  velikim   problemima, pa  i ulaskom u likvidacioni postupak za “Ferrum d.d.”

Relativno razvijena železnička mreža i vozni park, u Vojvodini, a i postojeća u ostalim delovima zemlje, tražila je redovne opravke i ulaganja.Reparacione  nabavke bitno su poboljšale stanje voznog parka, lokomotiva i vagona, ali redovno održavanje je  bio  stalni imperativ. Sretala su se “groblja vagona” na sporednim kolosecima,rad na opravkama je bio skup i spor.Sve to je uticalo na “Ferrum” da pokuša da pronađe mesto za svoje delovanje i u toj vrsti poslova.

Glavna Skupština društva 16.4.1921. godine donosi odluku o promeni naziva u “Ferrum d.d.”, što je i  registrovano  20.12. 1921. godine. Povišen je i osnovni kapital na 4 000 000 k. Tada izabran Upravni odbor čine: Antun Bešlić[945], Pavle Ungar, Miloš Gavanski, Dušan Manojlović[946], Šandor Rajčić i Bogdan Dimitrijević.

Promenjena su  i Osnovna  pravila, dopunjena delom gde se  kao cilj društva   navodi: “…prioizvodnja i popravka železničkih vagona i lokomotiva, otvaranje i nabavljanje poduzeća koja se sličnim radnjom bave”[947] Takvim  određenjem  svrhe   postojanje deoničkog društva bio je postavljen temelj budućem koncernu, grupaciji “Ferruma”, koji će se razviti u sledećim godinama.

Posle  zamena krunskih novčanica za dinare, osnovni kapitalu 1922. godini, iznosi 1 000 000  dinara.[948] Struktura  vlasnika kapitala vidi se po prisutnim akcionarima Glavnoj  skupštini  održanoj 26.03.1922. godine na kojoj su bili: Stipan Vaci, advokat iz Subotice koji je imao 500 komada deonica, Jovan Rajčić – 400, Bogdan Dimitrijević, posednik iz Subotice – 1108, Šandor  Rajčić, direktor  banke – 100, Dušan Manojlović – 600, Miloš Gavanski – 100, dr Jene Večei, lekar – 400, Aladar  Farkaš, posednik iz Subotice – 200, Oskar Nojman, direktor mlina  – 100, Bogdan Svirčević – 40, Jene Švajger – 120, Cvetko  Manojlović[949] , direktor Muzičke  škole – 100, Dragutin Štajner – 8 240, dr Samu Bošan, advokat iz  Subotice – 3 475, Đura Jovin Krnajski – 100, Nikola Mandić – 25, Đura Pfefer – 25, Pavle Ungar – 100, svega 15 337 komada deonica, od 20 000 koliko ih  je  bilo,  nominalne vrednosti od 50 dinara. Na toj sednici je međutim  povišena glavnica na 2 000 000 dinara, udvostručavanjem broja deonica pa će ih time biti 40 000  komada.[950]

 

Đura Jovin Krnajski

Učešća stranog kapitala nije bilo, što se vidi i iz izveštaja Gradskoj kapetaniji  3.4. 1922. godine. “Svi članovi su jugoslovenski podanici.Prema našem znanju drži Upravni odbor veći deo akcija u svojim rukama, u ostalom za druge akcije ne može se utvrditi gde su jer iste glase na donosioca. Ali možemo sa  sigurnošću  tvrditi da nikakvi interesi stranaca nisu  zastupljeni jer je naše društvo unutrašnjeg ( domaćeg) karaktera jer je osnovano tek po  oslobođenju u proleće

  1. godine”[951]

U 1922. godini predsednik Upravnog odbora je Antun Bešlić, direktor  “Prve  Hrvatske  Štedionice, filijale Subotica” (dalje PHŠ), u  čiju finasijsku sferu je “Ferrum” i pripadao. Generalni direktor je bio Dragutin Štajner a poslovni direktor Dušan Manojlović. Slavko Dukanac i dr.Aleksandar Šnajder, beogradski advokati, dr Vladislav Manojlović[952] iz Subotice, Zlatko Pukler, zamenik direktora “Prve Hrvatske Štedionice”,  iz Zagreba, su novi  članovi Upravnog odbora izabrani na vanrednoj skupštini 3.IX 1922. godine.[953]

 

Dr Vladislav Manojlović

 

U 1923. godini, najveći akcionari su bili: Antun  Bešlić sa  8 230 komada deonica,  Stipan Vaci sa 1 200, Dragutin Štajner sa 15 788, Bogdan Dimitrijević sa 2 116, Pavle Ungar sa 1 200 i Marcel Štajner sa 1 532 deonica, od ukupno 40 000.[954]

Deonica Ferrum d.d.

 

Društvo je dobro poslovalo i u toj poslovnoj godini delilo dividende od 20% na deonicu. To svedoči o uspešnom radu i značajnom udelu poslova sa Direkcijom državnih železnica u prosperitetu firme. Osnivanje posebnih, kako su to nazivali “sestrinskih”, deoničkih društava, sem u slučaju “Severa”, u potpunosti kapitalom  matične firme, “Hrasta”, “Adisa”“Livnice  Ferrum” i “Severa”  isto govori o uspešnosti, razvoju i rastu  “Ferruma”.

Na zemljištu, pored peštanske pruge[955] i na mestu  gradskog slagališta[956],  dobivenom  od  Opštine grada Subotica, na zakupod 99 godina, pod povoljnim uslovima[957] uprava “Ferruma”  započela je sa uspostavljanjem novih pogona. Gradski oci svoju odluku o ustupanju velikh gradskih površina “Ferrumu”, obrazlažu sledećim rečima: “1. Podizanjem nove industrije naći će kod industrijske grupe “Ferum” zarade daljih 1000 radenika. 2. Što će se na ovaj način ojačati industrija u  Subotici, a time i gradski prihodi. Podpomagati industriju dužnost je  svakog  grada, a osobito Subotice, koja je izgubila veći deo svojih imanja. Prema  tome mora gradska uprava činiti sve da se u Subotici čim više ojača industrija i izvoz.”

Time će se proširiti proizvodna delatnost, grupacija “Ferrum”  će dobiti pogone  koji  će dopunjavati osnovnu delatnost i čiji će proizvodi komplementarno učestvovati u tada najvažnijoj  delatnosti  – reparaciji vagona i lokomotiva. Tako je već krajem 1923. godine započela rad “Livnica Ferrum”. O osnivanju ostalih  deoničkih društava na skupštini “Ferrum d.d.” je rečeno: “Predsednik saopštava, da su dve industrijske grane “Feruma d.d.” Subotica, baš u cilju usavršavanja rada i potpomaganja njenog rada, pretvorila se u nova deonička društva i da je sa današnjim danom održana osnivačka skupština rešila osnivanje “Hrast d.d.” i “Adis d.d.”. Od ovih “Hrast d.d.” nastaviće svoj  rad  na zemljištu dosadašnje naše drvare”.[958]

“Sever d.d.” je  takođe započeo rad u 1923. godini, ali u njegovom slučaju  je odlučeno da  polovinu akcija ima dobiti “Ferrum”, a druga polovina je stavljena na slobodnu prodaju.  Delatnost  tog  društva  je više usmerena na tržište, odnosno nije bilo predviđeno da radi isključivo za potrebe snabdevanja “Ferruma”.

U izveštaju o poslovnoj 1923. godini uprava “Ferruma” iznosi: ” U prošloj godini nastavili smo izgradnju potrebnih novih  radionica  te smo dovršili veliku radionu za farbanje  vagona  sa  prostorom  za  30 vagona, novom kovačnicom i novom stolarskom radionicom  za  prijem  36 vagona”.[959] U to vreme zaposleno je oko 800 radnika  na  opravci vagona, koji dnevno mogu da poprave 8 vagona. Međutim  tada  se  već javljaju prve  teškoće  sa  naplatom  realizovanih  poslova od Ministarstva saobraćaja, koje ne izmiruje svoje obaveze na vreme,  pa se  za  svež kapital  firma  zadužuje uzimajući kredite kod “Prve Hrvatske Štedionice”.[960] Za 1923. godinu, ipak beleže dobitak od 815 884 dinara. Već u 1924.godini  broj zaposlenih se penje na 1 000, i to samo u vagonskom odeljenju. Od toga broja je bilo 95% jugoslovenskih državljanja, a oko 80%  subotičana.

“U korak  sa razvitkom našeg poduzeća počele su, da se otvaraju nove  radnje, gostione, kuće stanovi itd, i do sada beznačajan kraj pored Majšanskih vinograda počeo je da živi  jednim životom velikovaroškog  fabričkog kraja, a uposlovanjem  tolikog broja radenika znatno smo pomogli suzbijanje bezposlice”[961]  pisalo  je rukovodstvo firme u jednom dopisu Senatu 1924. godine.

Fabrika je radila sa mašinama na električni  pogon,  ukupno  njih 20, relativno male ukupne snage od 45 KS. Sirovine, kao gvožđe i limove je uvozila[962],iz Austrije,  Čehoslovačke i  Mađarske a kovački ugalj i koks iz Čehoslovačke  i Austrije.[963]

U  1924. godini, kada se vrši opremanje i pripreme   za otpočinjanje proizvodnje “Adisa”, “Livnice”  i “Hrasta”,  zabeleženo je nekoliko velikih nabavki opreme i mašina u inostranstvu. Tada  je uvežen  jedan  “lauf  kran”[964], a inženjer Karlo Rajfen (Reifen) kupio je za “Ferrum” grupaciju, u Nemačkoj polovnu “mašineriju za izradu šrafova”[965], koja će se instalirati   u “Adisu”. Pored toga kupljene su i glodalice, strugovi, bušilice, polirmašina, a iz Beča je nabavljena posebna livačka peć.[966] Za  “Hrast”  su nabavljene domaće mašine, “Ferrum” je novosadske firme “Elit” kupio 60 stolarskih strugova.[967]

Pored stalnih nabavki sirovina, raznih vrsta lima, sirovog  i belog  gvožđa, delova  za  ugradnju, kuka, odbojnika, bandaža za točkove itd; kupovina mašinske opreme je vršena van zemlje i u kasnijem periodu. U 1927. godini kupljene su iz Nemačke jedna “viseća šlajfmašina  sa dva  elektromotora”  (cene 2 286 RM) i vertikalna mašina za šlajfovanje ( 15 230 RM ), “hydraulična tiskalica za  ploče točkova” ( težine 19 980 kg, cene 4 500 RM ), 8 hidrauličnih dizalica[968] i  trocilindrični kompresor ( cca 3 000 kg.)  iz Beča. “Ferrum” je dobio pravo da sav taj uvoz mašina teče bescarinski.

Od 1925. godine “vodstvo Ferruma je povereno novom stručnjaku  g. Mavri Donatu.”[969]

Skupština  “Ferruma”  1925. godine donosi odluku o povišenju glavnice  sa 2 na 4 miliona dinara, u 80 000 komada deonica. Pre realizacije nove glavnice, 10.04. 1925. godine, akcionari sa najviše deonica su bili: Antun Bešlić sa 5 000, Artur Manč sa 8 000,  Zlatko  Pukler sa  8 000 (sva trojica su inače bili i funkcioneri i akcionari PHŠ iz Zagreba), Dušan Manojlović sa 1 369, Stipan Vaci sa 1 200, Dragutin Štajner sa 2 500 i  Mavro Donat sa 1 093[970]. U toj godini “Ferrumu” je prvi put otkazan ugovor sa Ministarstvom saobraćaja i ostali su bez posla, odnosno radili samo 6 meseci. To je trajalo sve do kraja 1925. godine, kada je ugovor obnovljen, ali samo za popravku teretnih vagona, a izostali su putnički vagoni i lokomotive, koji su  se popravljali do tada. Velike teškoće stvarale su i kamate na uzete kredite  i neneplaćeni računi od Ministarstva saobraćaja. To rezultira iskazanim gubitcima od 1 706 823 dinara , za 1924. i 1925. godinu.[971]

“Prirodna je stvar da je manja uposlenost  Feruma  nepovoljno delovala i na prosperitet seetrinskih poduzeća, Livnice Feruma, Adisa i Hrasta, koje nam  liferuju  razni  materijal  i delove  potrebne  pri opravci  vagona”[972], stoji u izveštaju za 1925. godinu. U narednoj, 1926. godini, najviše deonica imali su: Antun Bešlić – 4 820, Nikola Mandić – 2 200, Đuro Pfefer – 2 100, Dragan Gerbl – 3 100, Bogdan Dimitrijević – 2 116, Antun Perković – 3 000, Dragan  Mrljak – 3 000[973], inž. Mavro Donat – 2 193 i Aladar Farkaš – 2 200 komada.

Za 1926. poslovnu godinu je zabeležen  dobitak od 665 371 dinara. Firma je uspela da smanji svoja potraživanja od dužnika sa 22 011 855 na 13 381 819 dinara. Te godine su preuređivane radionice, a jedna nova je i sazidana, nabavljena je nova oprema za  popravke putničkih vagona i lokomotiva. Na tržištu vrednosnih papira “Ferrum” je prodavao akcije “Severa”, a kupova obveznice ratne štete, koje su im bile potrebne za  kaucije prilikom državnih licitacija.

“Ferrum” je u tom periodu izgradio i svoju “radničku koloniju” od 8 zgrada za stanove radnika, pored Majšanskog puta. Zamljište je bilo površine od 1  k.j. 1140 kv hvati,( g. uložak 13918, k.č. 9637,9638). Postojalo je 8 zgrada od 4 samostalna stana – soba, kuhinja, komora i 2  zgrade  od po 2 stana – 2 sobe i predsoblja. Gradsko komisija  je 1927. godine izvršila procenu vrednosti tog komleksa, pošto je “Ferrum” imao ponudu da ga proda Ministarstvu saobraćaja, i utvrdilo da mu je ukupna cena 2 214 770 dinara.[974]

“Ferrum” je planirao i izgradnju luksuznijih objekata. Od grada je kupio placeve u Manojlovićevoj ulici. To su zapravo bila 3 placa, koje  “Ferrum” kupio  od gradskih vlasti na dražbi 1923. godine, sa obavezom  da tamo u roku 2 godine izgradi jednospratne kuće. Pošto tome nije udovoljio placevi su ponovo 1927. godine  ponuđeni na prodaju, a kupci su bili akcionari preduzeća – Dragutin Štajner, Mavro Donat i lekar dr Danilo  Marković.[975]  Štajner je već ranije imao kuću u Skadarskoj 4, a kupivši ovaj plac, izgradio je i palatu u  Manojlovićevoj ulici br. 3.

Naredne godine donosiće znatno manje uspeha, a mnogo više problema i poteškoća u radu “Ferruma”. Uzroci takvih neprilika  ležali su delimično  u ranije navedenim  okolnostima,  pomanjakanju državnih nabavki i naplate iz tih izvora, a godine ekonomske krize,  koja je kod nas započela 1928, a produbljena talasom  svetske krize 1929-1932, samo će dodatno oslabiti “Ferrum”. Posledica takvih tokova će biti i smanjivanje osnovnog kapitala društva, na vanrednoj skupštini 30.03. 1932. godine, kada je sa 4 miliona smanjen na 2 miliona dinara. Dugovanja PHŠ su te 1932. godine iznosila  3 438 189 dinara. U izveštaju Ministarstvu Industrije i trgovine, 31. 07.1932. godine se kaže: “Nezampaćena kriza koja je zahvatila našu privredu, nije ni nas poštedela. Usled nemanja poručbina prvo smo morali obustaviti naš rad na dogledno vreme, da ga zatim sasvim potpuno obustavimo”.[976] Stalni problemi oko  naplate potrživanja, koji ih onemogučavaju da regulišu svoje  obaveze, velike sume koje treba da uplate za državni porez i gradske prireze,  naterali su “Ferrum” da u 1932. godini proda svoj najmoderniji uređaj  za  proizvodnju šrafova smederevskom “Sartidu d.d.”.

Skupština društva 11.11.1939. godine proglasila je likvidaciju i izabrala likvidacioni odbor (koja nije okončana do 1946. godine). Članovi tog odbora su bili: dr Milan Matić advokat  iz  Novog Sada, koji je raspolagao sa 6 600 komada deonica, dr Akacije Donat, advokat  iz Subotice, po narodnosti Jevrej, koji je imao  6 600 deonica, Dejan Gavanski, ekonom iz Srbobrana, sa  3 476 deonice,  inž. Mavro Donat [977](Jevrej po nacionalnosti)  sa 2 741 deonicom, Gavanski Aleksandar, advokat iz Subotice, Ajzler Žiga[978], preduzimač iz Subotice, Jevrej ,sa 2 500 deonica i Žiga Fogel[979], industrijalac iz Subotice, Jevrej, sa  4 400 deonica od ukupno 40 000, na koliko je bio podeljen osnovni kapital.[980]

U parnici koju su poveli  1939. godine da  bi  namirili  dugovanja od strane Državnih železnica i Državnog  erara, uspeli  su da dobiju preko 2 miliona dinara i time izravnaju dugove prema “Prvoj Hrvatskoj Štedionici”. U isto vreme počeli su i sa rasprodajom mašine i ostalih pokretnih  stvari da bi od te sume plaćali sitnije  dugove.[981]

Spisak akcionara Ferdum d.d. u 1939. godini

 

Pre izbijanja rata “preduzeće je u potpunosti demontirano idelom preneto u Slavonski Brod a delom u Smederevo”.[982]

Na poslednjoj sednici akcionara, “…u  prvoj  godini  okupacije”[983] ovog društva akcije su bile deponovane i to: “… 22  500  komada na ime Žige Fogela, 8 000 na ime Jovana Štajnera, 3 000 na ime dr Dušana Manojlovića, 2 000 na ime Mavra Donata.”[984]

U 1945. godini  sva preduzeća grupe “Ferrum” stavljena su pod sekvestar, da bi zatim, do 1948. bila i nacionalizavana.

Preduzeće  “Agraria” koje se bavilo preradom  voća, koristilo  je “Ferrumove” prostorije nakon rata.

Kao i neka druga subotička preduzeća i ovaj metalski koncern je u 1924.godini osnovao i svoje sportsko društvo – “Sportski klub Ferrum”, koji  je okupljao zaposlene  radnike  i  nameštenike  firme. Na  mesto predsednika  je izabran Dušan Manojlović.[985]

 

“ADIS A.D.”

 

Firma nastaje kao deo grupacije  “Ferruma”, kada se postojeći pogon pretvara u   posebno akcionarsko društvo. U obrazloženju “Ferruma” stoji: “Kako je “Ferrum” u posledenje dve godine okupiran jedino opravkom željeznih vagona, tako da je nemoguće da ostane više zajedno više poslova, to su akcionari ovoga društva odvojili ovo odeljenje od “Ferruma” i  osnovali samostalno akcionarsko društvo.”[986] Za upisivanje deonica novog preduzeća  obezbeđeno je pravo samo do tadašnjim akcionarima “Ferruma”. Osnivačka skupština  je održana 16.12.1923. godine, u kancelaarijskim  prostorijama  “Ferruma” na Majšanskom putu. Akcionari-osnivači su bili sledeći: dr Jene Večei[987] sa 60 komada deonica, dr Samu Bošan sa 83,  Stipan Vaci (VÄczi IstvÄn) sa 120, Aladar Farkaš sa 100, Cvetko Manojlović sa 20, Miloš Gavanski sa 10, Sima Krunić sa 7, Dragutin Štajner sa 2 000 lično i u svosjstvu zastupnika “Ferruma” sa 5 067 komada deonica.Osnivački kapital je  iznosio  200 000 dinara, podeljen u 8 000 deonica. To je bio relativno mali kapital, no zbog povezanosti sa “Ferrumom”, i nova firma će moći da krene u rad i da već u 1924. godini razgrana poslovanje, otvaranjem filijala u Beogradu i Zagrebu.[988]

Cvetko Manojlović

“Adis a.d.” se prvenstveno bavio izradom sastavnih delova za vagone i lokomotive a  manje izradom mašinskih instalacija za rudokope i izradom i opravkom poljoprivrednih mašina, što je sve  stajalo u opisu cilja poslovanja firme. Glavni naručioc će biti  “Ferrum d.d.”, mada će teškoće  u radu “Ferruma”  naterati  “Adis d.d.” da pokušava da nadoknadi te gubitke  i radom za druge,  mahom sitnije naručioce. Dragutin Štajner  je obavljao funkciju generalnog direktora, a poslovni   direktor je bio Dušan Manojlović. Pogon preduzeća se nalazio pored “Ferruma”, (Majšanski put do Tvorničke ulice) koji  je i prodao zemljište (koje je grad ustupio “Ferrumu”) i  mašine  novoj  firmi.

“Adis a.d.” će tokom 1924. godine  obavljati  instaliranje mašinskog pogona. Veći broj  kompletnih  mašina i delova,  te sirovina, nabavljan  je  iz  inostranstva. Uvežen  je čelik  iz  Beča, za pravljenje alata, običan i crni lim iz Praga i Beča, koji je služio za popravke krovova

vagona, šamot  iz Budimpešte, koji su ugradili u posebnu peć za livenje.[989] Industrijski kolosek je dolazio i do radionica “Adisa”. Radila je  sa mašinama  na električni pogon, ukupno 15, instalirane snage od 215 KS. Posedovali su i specijalne mašine za izradu šarafa, čije montiranje i puštanje u rad biva dovršeno tek krajem 1925. godine. Maksimalni kapacitet je  bio 60 vagona  robe – godišnje, a broj zaposlenih do 120.[990] Pored delova za železničke vagone, imali su u programu  proizvodnje  i poljoprivredne alate i mašine: krunjače, preše i muljala za grožđe, sijačice, plugove i drljače.[991]

Dopis sa memorandum “Adis a.d.”

U  godinama od 1924. do 1928. preduzeće će iskazivati gubitke u godišnjim bilansima. Tako u izveštaju za poslovnu 1925. godinu navodi: “Slavna Glavna Skupštino! Izvešćujemo da prošlogodišnje poslovanje društva nije ispunilo  naša očekivanja. Montaža strojeva za fabrikaciju šarafa dovršena  je  tek septembra 1925. Privatnih naručbi usled opšte stagnacije bilo je malo i uz slabu zaradu. Glavni poslodavac društva Ferum d.d. zaposlio je naše društvo tek kroz 1/2 godine.”[992]

U 1927. godini sklopili su ugovor sa Direkcijom državnih železnica u Subotici o ispruci  delova za vagone. Tako su za nju izradili kvačila glavnih kola, mazalice, odbojničke korpe i  druge sitnije delove. Vrednost isporučene robe iznosila 285 330 dinara.[993] Isporučili su i 50 000 “šrafova za podvezice”, što  im je donelo 92 707 dinara te navrtke za 23 885 dinara.

Kasnije zaposlenost nije prelazila 25% maksimalnih godišnjih kapaciteta. Veliki gubitci, nastali do tada nateraće  glavnu skupštinu da 11.04.1929. godine odluči da se ide na  likvidaciju,  pošto  je odbačen predlog da se oni saniraju fuzijom sa matičnom  firmom.[994] Tom prilikom je navedeno: “Poštovana Skupštino! S obzirom na tu okolnost, da naše preduzeće, usled  loših  gospodarskih  prilika nije  toliko uposleno, da bi se moglo samostalno  izdržavati, dalje pošto se ni Ferum d.d. ne nalazi više u tom sanju, da i u buduće finansira  naše poduzeće , predlažemo

da Skupština izglasa likvidaciju.”

Spisak akcionara Adis a.d. u 1939. godini

 

Članovi likvidacionog odbora su bili: dr Milan Matić, advokat iz Novog Sada, sa 1 546 akcija, Dejan Gavanski, ekonom iz Srbobrana sa 569 akcija, dr Akacije Donat, inženjer iz Subotice, Jevrej, sa 1 546 akcija, Mavro Donat, inženjer iz Subotice,  sa 550  akcija, Aleksandar Gavanski, advokat iz Subotice, sa 550 akcija, Žiga Ajzler, preduzimač, Jevrej, iz Subotice, sa 500 akcija i Žiga Fogel, industrijalac iz Subotice, po narodnosti Jevrej, sa 550  akcija, kako je to  navedeno u spisku prosleđenom Kraljevskoj Banskoj upravi u Novom Sadu.[995] Likvidacija nije okončana do 1941. godine.

 

  “LIVNICA FERRUM A.D.”

 

Osnovana je 21.01.1923. godine sa glavnicom od 100 000 dinara, 4 000 komada akcija vrednosti od 25 dinara. Puni naziv pri registraciji 5.03.1923. godine  glasio je – “Livnica Ferrum za zvono, metal, meko i  sivo gvožđe i čelik,akcionarsko društvo”. Akcionari osnivači su dotadašnji akcionari “Ferruma”, pošto su samo oni dobili pravo da učestvuju  u kupovini deonica nove firme, koja i nastaje odvajanjem “Ferrumovog” pogona livnice. Kupoprodaja zemljišta, objekata i postrojenja, za novu livnicu, je obavljena za samo 50 000 dinara. Deoničari osnivači su bili: Bogdan Dimitrijević, sa  210 komada akcija, Aladar Farkaš sa 100, Dušan Manojlović sa 150, Miloš Gavanski sa 66, Oskar Nojman sa 32, dr Samuilo Bošan sa 66, Bogdan Svirčević sa 8, Cvetko Manojlović sa 20, Sima Krunić sa 12, Aleksandar Rajčić sa 50, Iso  Bogdanović sa 60,  Antun Bešlić sa 600, Nikola Mandić sa 10 i Dragutin Štajner sa  1 659  komada akcija. On je obavljao  i funkciju  generalnog direktora.

I “Livnica” radi u Majšanskim vinogradima (Livnička ulica 16),  a na prostoru fabrike postoji železnički kolosek, dizalice, pokretne klupe sa mehaničkim pogonom za dopremu sirovina. Radi sa električnim mašinama, 6 elektromotora, od 128 KS ukupno. Sirovo  gvožđe i hematit nabavlja iz Austrije i Čehoslovačke, isto kao i koks, a ugalj  iz zemlje.[996]

Parcela sa objektima Livnice Ferrum na karti grada iz 1928. godine

“Glavna  zgrada tvornice se sastoji od tri odeljenja i dugačka je 70, a  široka 30 metara. Ovde se nalazi livnica gvožđa, čelika i temperiranje. Sav rad u tvornici obavlja se strojevima, t.j. davanje oblika, čišćenje  saliva, priugotovljenje peska  itd.” U programuproizvodnje   se nalaze: poljoprivredni alati, delovi za mlinove, preše za vino,  delovi za lokomotive, kočnice, papuče, ploče za štednjake, grobni križevi, crkvena zvona.[997] U 1923. godini ima iskazan kapacitet od 34 vagona liva, što  se kasnije penje do 80 vagona.  Maksimalno  je  zapošljavala do 150 radnika. Proizvodila je uglavnom za potrebe “Ferruma”, snabdevajući ga delovima za lokomotive i vagone, ali je izrađivala i crkvena zvona[998], te rešetke, kočione papuče, ploče za štednjake i drugo.

U 1924. godini glavnica je podignuta na 500 000 dinara, 20 000 akcija po 25 dinara, kako se to vidi iz dela teksta Osnovnih pravila:

 

“Glavnica društva, deonice, deoničari:

  1. Osnovna glavnica društva je 500 000 dinara, koja je  podeljena u 20 000 komada akcija sa nominalnom vrednošću po komadu 25 dinara. Osnovna glavnica je potpuno uplaćena.
  2. Deonice iamju tekući broj od 1-20 000, glase na donosioca i izdaju se 1, 5, 10, 25  komada zajedno.
  3. Svakom deoničaru  pripada srazmeran deo društvenog imanja.”[999]

 

Najkrupniji deoničar juna 1925. godine je Antun Bešlić sa 10 000, od 17 870 položenih deonica, a juna naredne godine to je opet on, sada sa nešto manje akcijskog kapitala u svojim rukama –  9 950, pored  inž. MavreDonata sa 5 300 deonica. Ukupno je tada bilo 17 500  položenih deonica. U 1933. godini je najveći akcionar Dragutin Štajner,  sa 7 450 akcija.

U poslovnoj 1923. godini su imali iskazan dobitak od 31 648 dinara, ali se u narednim godinama javljaju gubitci, koji še se u 1928. godini popeti na 894 334. dinara. Vrlo veliki je bio i dug  “Ferruma”, koji u 1927. godini iznosi čak 3 072 759 dinara. Razlozi za takav  slab  poslovni uspeh livnice leže pre svega u maloj uposlenosti, odnosno realizacije poslova. Nije bilo ugovora matične firme  za popravku vagona, nije bilo posla ni za livnicu. Tako su u 1925. godini radili samo 1/2 godine, a u 1926. imaju  problema sa novim uređajima za livenje čelika koje tada instaliraju, a u 1927. godini rade sa samo 25%  kapaciteta.

“Opća  vladajuća stagnacija i nezaposlenost osetila se i kod našeg društva jer  su poručbine izostajale” rezime je stanja, iznet na  skupštini firme 1926. godine. To je dovelo do proglašenja likvidacije, na redovnoj  godišnjoj skupštini 11. 4.1929. godine, sa sledećim obrazloženjem: “S obzirom na tu okolnost  da  naše  poduzeće usled loših  gospodarskih  prilika nije toliko uposleno, da bi se moglosamostalno izdržavati, dalje pošto se ni Ferum d.d. ne nalazi više  u tom stanju da i ubuduće  finansira naše  poduzeće,  koje jedva  može zaslužiti toliko da bi moglo pokriti svoju režiju i to samo  uz  pomoć Feruma d.d., predlažemo likvidaciju.”[1000]

U 1929. godini se prodavala društvena imovina da bi se podmirio veliki dug “Ferrumu”.

Likvidacija nije okončana do početka rata.

 

 

                  “SEVER D.D.”

 

Poziv na ubeležavanje deonica za deoničko društvo “Sever” je objavio “Ferrum d.d.” 8. 02.1923. godine. Osnovni kapital je trebao da iznosi 1 milion dinara, te je 10 000 deonica imalo nominalnu vrednost od 100 dinara, ali je emisioni kurs bio nešto viši – 115, da bi se razlika upotrebila  za  troškove osnivanja. Pravo beleženja polovine od ukupnog broja deonica je namenjeno za akcionare “Ferruma” i to tako da oni na svakih 8 deonica  “Ferruma d.d.”  mogu ubeležiti po 1 deonicu novog društva. Druga polovina,  preostalih  5 000 deonica  je  prepuštena ostalim zainteresovanim ulagačima.

Na  osnivačkoj skupštini su bili prisutni, kako  se  to  vidi iz tada vođenog zapisnika: “Dr. Vladilav Manojlović sa  111  kom. akcija, Dragutin Koloman Steiner sa 2 000 kom., isti i kao  zastupnik “Ferrum d.d.” sa 4 217 kom., Bogdan Dimitrijević sa 264,  Cvetko Manojlović sa 25, Miloš Gavanski sa 8, Pavle Ungar sa 100, Dušan Manojlvoić sa 200, Šandor Rajčić sa 62, Aladar Farkaš sa 125, Stipan Vaci  sa 150, Simo Krunić sa 9, Ernest Ûrge sa 1500, dr Jene Večei sa 75, Oskar Neumann sa 40 i dr Samuilo Bašan sa 60 komada  akcija.”  Deonice  su  uplaćene (novac se nalazio kod “Prve Hrvatske Štedionice”), i suma od 1 115 000 dinara obezbeđena je kao početni kapital.

Deonica Sever d.d.

Rad je  otpočeo u prostorijama “Ferruma”,  no  “Sever” već u 1923. godini kupuje zemljište od 2 000 kv.m., i počinje  opremanje novih fabričkih prostorija. Kupljeno je zemljište (gruntovni ul. br.28 559, k.č. 7510/3, 7510/4, 7511)  na Daničićevom putu ( Palićki) br 111 , kasniji br.8, za sumu od 103 000 dinara. U  januaru 1924. godine je izvršeno preseljvanje i otpočeo rad na novoj lokaciji, na uglu Palićkog puta i tada bezimenog sokačeta (kasnija Gavrlivovićeva ulica).

Objekat Severa na Palićkom putu (danas je u njenu firma Elektroremont)

 

Glavni deo proizvodnje činili su elektromotori i generatori, transformatori, strujomeri, razvodne ploče i svi neophodni  sitniji delovi za opremanje električnih postrojenja, telefonskih i telegrafskih postaja, industrijskih elektro mašina. Sve to je projektovano i izrađivano prema propisima Saveza nemačkih elektrotehničara (V.D.E.) i davana je garancija od godinu dana. Elektrifikacija, posebno upotreba električne energije u domaćoj industriji omogućavaće ovoj subotičkoj firmi da konkuriše inostranim preduzećima, kvalitetom ali i cenom. Promet je već u 1924. godini dostigao 1 205 400 dinara za gotovinu i 335 894 dinara u kreditima.”Naša  tvornica izrađuje  svakovrsne električne motore, dinamoe, transformatore i ostale pripadajuće sprave za iste, te je već do sada pokazala lepe rezultate, osobito mnogo motora je prodala  po Srbiji i u okolini Niša” kaže se u izveštaju Upravnog odbora od 1.03.1925. godine. Broj radnika se kretao od 18 u 1925. do 41 u 1940. godini.

Fabrika je pogon obezbeđivala putem vlastitog  električnog  generatora. Raspolagala je sa 12 alatnih  mašina. Postojali su sledeći pogoni: mašinska radionica, montažna, namotavačka, kovačka, stolarska, livnica i farbarnica.

Godine 1928. je zabeležen veliki gubitak od 421 027  dinara. To je  bila  posledica  nanaplaćenih računa, smanjenja potražnje  i nagoveštaja velike ekonomske krize. Kao posledica  toga u 1929. godini je predložena likvidacija, no ona je sprečena i preduzeće će nastaviti sa radom do 1941. godine. Ono se uspešno borilo protiv svih  ekonomskih teškoća, nedostatka jeftinih kredita, uvoza stranih proizvoda uz male carine, nemogućnosti snabdevanja kvalitetnim sirovinama, na primer iz Nemačke, posle raskida trgovinskog ugovora dve zemlje u 1933. godini. Period ekonomske krize je prebrođen otpuštanjem jednog  broja  radnika, skraćivanjem  radnog vremena, angažovanjem rezervnog i penzionog fonda u svrhe obrtnog kapitala, a državni organi su od 1931. godine omogućili bescarinski uvoz sirovina koje  se ne izrađuju u zemlji.

O  proizvodnji 1939. godine saznajemo da je “Sever d.d.”  sklopio ugovor sa Generalnom Direkcijom železnica o isporuci zupčanika za lokomotive. Isporuka je kasnila 3 meseca zbog nedostatka  sirovina  i zbog vojne vežbe na koju su pozvani  stručni  radnici.[1001] Akcije firme plasirane su u tom periodu i na bečku berzu.

 

 

 

 

 

Reklamni materijal iz 1941. godine

 

Radiće i tokom ratnog perioda pod imenom “Szever, villomosgepgyár r.t.”. Proglašeno je za ratno preduzeće (Hadiüzem) i svoje proizvode isporuičivalo za potrebe vojske.  Na skupštini akcionara 21.2.1942. godine akcije su položili: Lajčo Lendvaj (Lendvay) – 1 000 komada, Fabian Bata (Batta) – 500, Mirko Segedi (Szegedi Imre) – 500, Ladislav Ulrajh (Ulreich) – 500, Sima Krunić – 500,  Arpad Kovač – 500, Aranka i Ernest Irge – 4 585,  što je uz još  nekoliko sitnijih akcionara činilo 9 285 komada deonica (od ukupno 10 000). U 1944. godini ogromna većina akcija, 9 200 nalazila se u vlasništvu Katarine Irge koja je od kraja 1944. godine bila i predsednica Upravnog odbora i Aranke Irge.[1002] Radeći i u ratnom periodu fabrika je proizvela i isporučila ukupno 492 električna motora.

Ruska vojska  je krajem 1944. godine odnele neke mašine iz fabrike, ali će ona nastaviti da radi.

Razvijajući poslovnu saradnju i sa velikim stranim korporacijama, kao Simensom, Krupom i Filipsom, a plasirajući robu  na čitavom domaćem tržištu, ali i inostranstvu, poznat je čak izvoz i u SAD, “Sever” je bio najsigurnija karika u lancu grupacije “Ferruma”.

Direktor preduzeća je od 1925. godine bio jedan od akcionara -osnivača, Ernest Irge.[1003]

Konfiskacija  je  obavljena  12.1.1946.  godine  odlukom  Sreskog Narodnog suda – Vp. 1725/1945.[1004] a potvrđena odlukom Okružnog narodnog suda K 277/1946. Tom presudom osuđena je i Katarina Irge.

 

 “ZEFIR D.D.”

 

Samo ime deoničarskog društva – “Zefir”,  objašnjava i upućuje na delatnost kojom se bavilo. To je bilo zaštićeno ime jedne vrste peći koju je proizvodilo budimpeštansko  preduzeće,  vlasnika, Jevreja, Šandora Hebera (Héber Sándor). Isprepletene porodične  i poslovne veze, preduzetnika iz Subotice sa onima u Budimpešti, dovešće do toga da se proizvodnja tih peći uspešno razvije i u Subotici.

Dugožareća peć “Zephir” je bila namenjena za  loženje  drvetom, izrađena je bila od  čeličnog  lima, postavljena  šamotom  i imala je  nekoliko vazdušnih kanala. U reklamama se navodilo da  je stepen iskorišćavanja bio 76%, ili da sa 10 kg drveta greje preko 24 sata.

Subotička trgovačka firma “Barzel” ( gvožđe na hebrejskom,  pri. aut.) je bila zastupnik te firme u Jugoslaviji. Tako je i došlo  do probne proizvodnje tih peći, koju organizuje “Barzel”  u pogonu “Industrije željeznog nameštaja”, tokom 1927. godine.

Povodom realizacije tog posla, iz Mađarske je došao  izaslanik vlasnika fabrike peći, Andor Špan (Spán Ándor)[1005], koji je imao zadatak da nadgleda proizvodnju 1 500 komada  tih  peći, koliko je bilo planirano da se proizvede u toj godini. Očigledno je da je proizvod bio veoma uspešan na tržištu,  što je ponukalo poslovne ljude  iz “Barzela” da uspostave još bolju saradnju sa preduzećem iz Budimpešte, odnosno formiraju fabriku, koja bi se bavila proizvodnjom peći. Odabrana je forma deoničkog društva.

Tako je Zbor akcionara  25.02.1929. godine doneo odluku o osnivanju društva “Zefir” sa glavnicom od 1 000 000 dinara, u 1 000 akcija po 1 000 dinara. Kao predmet rada je  ubeleženo: “Proizvodnja peći,  štednjaka,  kao  i satavnih delova istih, proizvodnja ostalih artikala  koji  spadaju  u krug proizvodnje peći, nadalje fabriciranje sviju vrsta gvozdenih roba i artikala, poljoprivrednih pribora i trgovina sa ovim artiklima,  kao sopstvene proizvodnje, tako i tuđih, u sirovom,  poluizrađenom  kao  i izrađenom stanju, nadalje emajliranje gornjih artikala.”[1006]

Od “Bačvanske tvornice cementne robe d.d.” otkupljen je deo njihovog placa na Daničičevom putu 26 i tamo je uspostavljen proizvodni pogon. Gradnja fabričkih objekata je  započela je 1928. a završena 1930. godine.[1007]

Akcionari osnivači su braća Rozenfeld (Rosenfeld), Aleksandar[1008] i Martin[1009] kojima se priključio i najmlađi brat – Ignjat (Ignac).[1010] Braća Rozenfeld su došla u Suboticu 1917. godine iz Petrovca. Starija braća već 1920.  godine osnovali javno trgovačko društvo, firmu pod imenom “Braća Rosenfeld, trgovina tehničkih roba i gospodarskih naprava”, koja je 1921. godine ušla  u novoosnovano deoničko društvo “Trgovina gvožđa i  prometno  d.d.”. Braća, koja su optiranjem stekla jugoslovensko državljanstvo[1011], po narodnosti su beleženi kao Jevreji. Do tada su već bili i  glavni akcionari u deoničarskom  društvu “Barzel”, koje  se  bavilo trgovinom gvožđarskom robom. Pored njih su osnivači “Zefira” i Dušan Stojković  i Dušan Manojlović također akcionari “Barzela”, dr Miloš  Pavlović[1012] i grupa poslovnih ljudi iz Budimpešte. To su bili fabrikant peći Aleksandar (Šandor) Heber, inženjer Ladislav Lazar i Ludvig Lanji[1013], svi  po narodnosti Jevreji. Lanji je u prvo  vreme vršio funkciju direktora. Akcije u kasnijem  periodu  imaju i Baltazar Kovačević, Ljudevit Bek, Bela Goldner, Majer Hauer, a direktorsko mesto preuzeće Martin Rozenfeld.

Miloš Pavlović

Proizvodni program se sastojao  od raznih  tipova peći i štednjaka, “Rekord” trajno goreće peći, “Elite”  štednjaka, ali je jedan od glavnih  aduta na tržištu bila peć pod imenom “Zephir” i “Zephir II”, za koje je firma imala i patentno  pravo  u zemlji  pod brojem 1365/6839.[1014]

Reklama za štednjak Zefir iz lokalnih novina

Za potrebe proizvodnje “Zefir” uvozi boraks  za  emajliranje  iz Nemačke  i SAD (do  3  tone godišnje), šamot i kaolin iz Čehoslovačke, gvozdeni lim iz

Mađarske, čelik iz Austrije, kameni ugalj iz Gornje Šleske (do 30 tona).[1015] Koristili su peći za emajliranje, koje postižu  temperaturu do 1 000 C.

O jednom domaćem snabdevaču sirovinama piše sama firma. “Iz ljevaonice Braća Bohn u Velikoj Kikindi dobijemo godišnje 60- 80 tona sirovih ljevanih delova za našu fabrikacciju peći i  štednjaka”.  Taj materijal su zatim obrađivali, brušenjem, bušenjem i galvaniziranjem.

Novi fabrički dimnjak izgrađen  je u 1931.  godini.[1016]

Fabrika je zapošljavala do 50  radnika u 1935, a 109 u 1938. godini. Zbog povećanja potražnje, 1935. godine, tražili su  dozvolu da njihovi radnici  na  odeljenju  emajliranja,  rade prekovremeno; noću, nedeljom  i praznicima, 10 do 12  časova. Zbog  pomanjkanja  takvih

stručnih radnika nisu mogli da organizuju rad u dve  smene.Proizvodnja je dostizala 8 000 komada peći na godišnjem nivou.

Ostavarivali su vrlo dobar promet, u 1933. godini čak 6 000 000 dinara, pa te godine povisuje glavnicu na 1 500 000 dinara.[1017] Akcije firme su bile nuđene i na bečkoj  akcijskoj berzi. Za poslovne godine  1930-1932, delili su dividende od 5%, odnosno 3%.

Pogonsku snagu činili su instalirani elektromotoru od ukupno  60 KS.  Za 1930. godinu je  zabeležen kapacitet od 6 000 komada peći, 2 000 štednjaka i 50 000 kg emajlirane robe.[1018]

U 1936. godini “Zefir” otvara filijalu u Beogradu , koja će se u 1940. godini pretvoriti u glavnu radnju, a filijala će biti registrovana u Subotici. To nije smetalo da od “Opšte kreditme banke d.d.”  i dalje, sve do 1941. godine, dobijaju povoljne kreditne  aranžmane.  Kao žiranti  su se javljala braća Rosenfeld.[1019]

Nakon rata i sprovedene nacionalizacije, pogoni ove firme  radiće pod imenom  “Gvožđar”.  Udova Rosenfeld Ignjata Ignaca iselila se u Meksiko.?

Objekte “Zefira” je 1955. godine  koristio “Sever” za svoje radionice. [1020]

 

 “INDUSTRIJA ŽELJEZNOG NAMEšTAJA I METALA D.D.”

 

Osnovana je 20.3.1918. godine sa deoničkom glavnicom od 1 000 000 k., koja je  povišena na 2 000 000 k., u 1920. godini. U obrazloženju  Ministarstvu,  Uprava  novog  preduzeća  navodi da su taj potez povukli: “Usljed poskupljivanja materijala i radničkih plata, u cilju  što boljeg iskorišćavanja produktivne sile i radi ekonomičnijeg iskorišćavanja ove fabrike…” [1021] Nakon zamene kruna dinarima

( odnos 4:1) glavnica je jula 1922. godine iznosila 500 000 dinara, u 2 000 deonica po 125 dinara, da bi marta 1924. godine  bila povećavana  na  2 000 000 dinara, izdavanjem 14 000 novih deonica, nominalne vrednosti 125 dinara. Tako  je  ukupan broj deonica iznosio 16 000. O kurentnosti akcija, odnosno  snazi firme, svedoči i to što one već prilikom emitiranja postigle veću cenu, vredele su 164 dinara.

Preduzeće se nalazilo u  Segedinskim vinogradima (stari broj 111). Ta nekretnina je otkupljena od Armina Rota, fabrikanta šešira. Dozvola  za izgradnju fabričkih  objekata je izdata u junu  1919. godine.[1022] Dogradnja, radionica i pomoćnih prostorija, započela je 1921. godine. U periodu do 1924. godine sagrađeno  je 8 objekata, i za njih je dobijen oprost od plaćanja poreza.[1023] Kasnije je firma otvorila i kancelariju u Gavrilovićevoj ulici br. 16.

Osnivači su bili već afirmisani poslovni ljudi, privrednici, veletrgovci, bankari; mahom jevrejskog porekla: Franjo Levi (Löwi Ferenc) direktor  “Eskontne banke za Vojvodinu d.d.”, grupa akcionara deoničarskog društva “Hartman i Konen”, Vilim Konen ( Conen Vilim), Lajčo Šreger, Josip Hartman, Lajčo  Bek,  zatim  Mavro Levi, osnivač  “Industrije mramora”,  Dragutin  K.  Štajner,  osnivač “Ferruma”Julije Vali (Váli Gyula) -arhitekta, dr Aron  Sekelj (Szekely  Áron) advokat, Josip Vaci, svi iz Subotice, uz učešće predstavnika zagrebačkih banaka,

deoničarskih društava, “Prve Hrvatske Štedionice”, “Eskontne Banke” i “Pučke banke”, koji će srazmerno uloženom kapitalu, preko svojih zastupnika, učestvovati i u radu Uprave.

Tako Upravni odbor u 1923. godini sačinjavaju: Antun Bešlić – direktor filijale  PHŠ u Subotici,  Vilim  Konen, Mirko Lederer – direktor “Eskontne banke” i zastupnik “Pučke banke”, Lajoš Kraus – veletrgovac,  Mor Levi – “direktor”, Julije Vali, Franjo Levi, Josip Vaci -“tvorničar”, Leopold Buhvald – koji je u tom periodu bio i dirktor fabrike, dr Aron Sekelj, Milan Vrbanić iz Zagreba  – upravnik PHŠ, Ivan Ivković Ivandekić -građevinski inženjer. Svi oni su bili  već potvrđeni i istaknuti u privredi ili u javnim poslovima.[1024] Marta 1923. godine Antun Bešlić sa  1 430  i Mirko Lederer sa 1 000 deonica, zastupaju najviše akcijskog kapitala.

 

Inž. Ivan Ivković Ivandekić

Sa  proizvodnim  programom, namenjenim  za domaćinstva, bolnice, hotele  i druge  javne objekte, koji se sastojao od metalnog, železnog i bakrenog nameštaja, peći,  štednjaka, kotlova za centralno grejanje, brava i katanaca, galvanizovanih i niklovanih artikala, zadovoljavala je potrebe narastajućeg tržišta te vrste roba u zemlji,a izvoziće i u susedne balkanske zemlje, i postaće najveća fabrika te vrste kod nas. U vreme poleta gređevinskih aktivnosti, proizvodi te vrste su imali dobru prođu, državne nabavke su išle na veliko i firma veoma uspešno posluje, beležeći lepu zaradu.

U 1923. godini imala je 120 zaposlenih  radnika,  proizvela  je 120 vagona robe i iamla promet od 3 000 000 dinara.

Tokom 1922. godine bilo je i štrajkova u preduzeću. “Uslijed neprekidnog podizanja cijena živežnih namirnica, tri puta je došlo do štrajka u našoj tvornici. Svaki put smo se lijepim  načinom s našim radnicima sporazumili.” navela je Uprava u izveštaju Skupštini akcionara, marta 1923. godine. O uspešnom poslovanju te godine, svedoči i završni bilans, po kojem je ostvarena čista dobit od 119 308 dinara. Od te sume je 10% procenata bilo podeljeno i radnicima, 5% kroz plate,  3%  za  “potpornu  zakladu radnika” i 2% za “činovnički mirovinski fond.”

Polovinom 1923. godine stupiće u poslovne veze sa austrijskom firmom  iste  struke  “Leopold Quittner A.G.”, od koje će dobiti tehničku pomoć, mašine i preuzeti njen program,te je i zastupati na tržištu koje ona pokriva. “Uspelo nam je nadalje priznato najveću tvornicu željeznog nameštaja i mjednog (bakarnog, pri.aut.)  nameštaja Josef i Leopold Qittner A.G. bečku tvrtku za naše poduzeće  pridobiti, sklopivši sa pomenutom tvrtkom utanačenje u  tom  smislu, da se kod našeg poduzeća zainteresuje u većoj mjeri time, da nam prepušta potrebne  strojeve od svojih na temelju dugotrajnog iskustva isprobanih, modernih strojeva, da  nam  prepušta svoje kupce u SHS Kraljevstvu i da nam stavlja na  raspoloženje  svoja  tehnička  kao  i ostala  tokom  mnogih  godina  stečena  iskustva.” stoji u  izveštaju Uprave.[1025]

U isto vreme stupaju u kontakte i sa fabrikom metalnog nameštaja Jovana Tatića i Milana Jankovića, koja je radila i u državnoj kaznioni, sa zatvorskom radnom snagom, u Sremskoj Mitrovici. Postignut je dogovor da će Tatić i Jovanović uložiti kapital a subotička firma će preuzeti tehničko rukovođenje i nove mašine isporučene od bečke firme “Quittner”, instalirati u Subotici ali i u sremskomitrovačkoj kaznioni.

Taj period, od osnivanja do 1924. godine, za “Industriju željeznog nameštaja i metala” bio je uspešan. Firma je dobro poslovala i deonice, koje su bike plasirane i na bečkoj berzi, donosile  su dividendu od 6%.[1026]

 

Međutim, saradnja sa fabrikom Tatića i Jankovića  će se pokazati neuspešnom, jer će subotička fabrika već u 1924. godini da zabeleži gubitak od 1 327 624 dinara. Zbog toga prekida svoje angažovanje u zavodu kaznione u Sremskoj Mitrovici. Pored toga fabrika će trpeti i usled drugih otežavajućih okolnosti. “Za 1924. godinu za nas je izbačen silan porez u visini od 335 461 dinara, nadalje da  su od naših potraživanja, uslijed vladajuće privredne krize mnoge  stavke postale dubiozne… ” kaže se u  izveštaju na skupštini deoničara maja 1925. godine. Da ni naredna poslovna godina nije donosila poboljšanje vidi se iz izveštaja  maja 1926. godine gde se navodi: “Prošla poslovna godina bila je  godina teške  i sveopće krize, što je opće poznato, pod kojom je teško trpela sveukupna naša industrija, a tako i naše poduzeće, koje je  u velikom djelu vezano za  građevnu industriju i upućeno na velike i javne gradnje,t.j. uređenje kupališta, hotela, oporavilišta i bolnica. Kako su ovakovi radovi većeg stila posve izostali, bili smo upućeeni na prodaju privatnicima, odnosno našim malim mušterijam, i preprodavcima,  koji  nam  opet štednje radi nisu zadavali naloga u većim količinama, da bi mogli naše poduzeće intenzivno zaposliti.”[1027]

U tom periodu 1924/5 godine, kada privreda na državnom nivou pada u stagnaciju, što donosi velike probleme ovoj firmi, koja ulazi u recesiju, kao presednik Upravnog odbora, koji je na tom mestu od 1921, i dalje se javlja Antun Bešlić. Direktorsku poziciju, od 1926. godine zauzima Markus Štamberger ( Stamberger), koji ima 6 000 akcija u svojim rukama (od 16 000  ukupno)  i sa bratom Ferdinandom će praktično preuzeti većinski paket akcija u deoničarskom društvu.[1028] Markus Štamberger ( Stamberger) je bio čehoslovački državljanin[1029] za koga po izveštaju “Opšte kreditne banke d.d.” iz 1927. godine sanajemo da je bio marljiv i agilan, te da je stvorio nove poslovne veze za firmu.[1030] U firmi je bio angažovan i njegov brat od tetke Ferdidand.[1031] Oni su u Suboticu došli 1925. godine.[1032] Problemi su nastajali pošto su oni kao stranci, čehoslovački državljani, periodično morali da dobijaju dozvole za produženje  boravka. Postupak za dobijanje državljanstva su pokrenuli tek 1939. godine, a opštinska skupština im je i obezbedila članstvo grada u slučaju da dobiju pozitivan odgovor od nadležnog Ministarstva, koje je rešavalo o prijemu u državljanstvo.[1033]

Posledica smanjenja  potražnje, nemogućnost plasmana  svojih proizvoda na tržištu, izazvaće kao posledicu u 1927. godini i  smanjenje vrednosti glavnice. To je urađeno na taj  način da je nominalna vrednost deonica od 125 smanjena  na 30 dinara i time umanjen kapital firme sa 2 000 000 na 480 000 dinara.

Direktorsko mesto 1928. godine zauzimaće Kruno  Gedike (Gedicke).[1034]

Naredni period neće doneti bitne promene, fabrika će poslovati na granici rentabiliteta, radeći sa delom kapaciteta, u 1934 samo sa 25 %.

Akcionari  su  1935.godine bili: Stanko Petranović, Miroslav Mažgon, Bogdan Mandrović svi sa po 1 000 akcija, dr Aron Sekelj sa 3 000, Samuilo Kertes sa 980, dr Jako Fišer sa 100, Ernest Šen sa 64, Rudolf Nojhaus sa 56 i Braća Štamberger, Markus sa 3 500  i Ferdinad sa 4 000 akcija. Tada je predzueće bilo u sferi “Jugoslavenske udružene banke” iz Zagreba.

Izveštaj o broju zaposlenih kvalifikovanih radnika 1940.godine

U 1940.godini je bilo zaposleno 34 radnika; 3 strugara,1 metalo pojasar, 4 farbara,2 brusača,  20 bravara 2 kazandžije, 2 elektro zavarivača  i 17  šegrta.[1035] Nastavila je rad i pod mađarskim okupacionim režimom. Kao akcionari, marta 1941. godine se  navode Kalman Vidaković, građevinski preduzimač, koji je imao 3 000, dr Strelicki Deneš, advokat, sa 4 000 i Markus Štamberger sa 4 990 akcija.[1036]

Nakon završetka rata i uspostave novih vlasti, prelazi u državno vlasništvo.[1037]

Dopis preduzeća iz 1946. godine Gradskom NO sa osnovnim podacima

U tom periodu, UNRA se interesovala kod mesnih vlasti o sudbinama braće Štamberger, da li su preživeli rat? Progon Jevreja preživeo je samo Markus i supruga  Margita kao i njihova deca, sin Andrej i kćerka Elizabet, koji su se nakon rata nalazili u Londonu.[1038]

 

 “HERCOG I GLAS D.D.” (“KONRAT D.D.”)

 

Lipot Glas je 1921. godine registrovao zanatsku radionicu  za “izradu bravarskih produkata, strojeva,  pokućstva, montažu plina i vodovoda”. Upisana je u obrtni registar A/49  br.9254. U istoj godini on dobija ortaka – Šandora  Hercoga

( Hercog SÄndor )[1039] i  oni prijavljuju  zajedničku, društvenu firmu, javno trgovačko društvo “Hercog i Glas” (Ct VIII st. 105, br. 550/1921) koja će nastaviti da se bavi tim poslovima. Polovinom 1923. godine, dve ličnosti iz Mola, dr Eugen Ofner (Offner Jenö), posednik i dr Tibor Kovač, uz Đulu (Adolfa) Šefera  (Schaffer Gyula)  iz Subotice, ulažu svoj kapital u iznosu od 343 000 dinara u tu firmu i time sa Hercogom i Glasom, koji ulažu postojeći objekat – radionicu (z.k. 19911, Save Tekelije 29 (kasnije 79), udaraju temelje formiranju  deoničarskog društva.

Tvornica gvozdene i metalne robe “Hercog i Glas d.d.”, registruje se 15.06.1923. godine.[1040] Osnivačka skupština je održana  26.05.1923. godine, glavnica društva je iznosila 500 000 dinara i bila je podeljena u 5 000 komada deonica  čija je nominalna vrednost bila 100 dinara. Zabeleženo je da su akcionari osnivači bili: dr Eugen Ofner iz Mola, koji je imao 990 komada deonica, dr Tibor Kovač iz Mola sa 1485, dr Šamu Večei advokat iz Subotice –  995, Adolf Đula Šafer – 10, Stevan Večei – 480, Eduard Glas – 162, Leopold Glas – 414, Aleksandar Hercog – 414, Ivan Piuković – 10 i Aleksandar Rajčić – 20 komada deonica, što je činilo ukupno 4 980 deonica, akcionara prisutnih na osnivačkoj skupštini.

Ubrzo nakon toga, avgusta 1923. godine u deoničko  društvo  ulazi i inženjer nemačkog porekla Kornel Konrat (Konrath) [1041]i odmah zauzima  mesto  u Upravnom odboru, zahvaljujući tome što je držao 1 500 deonica. Njegovom inicijativom započeće transformacija ovog preduzeća. Ono će odustati od ranijeg proizvodnog programa “…jer fabriciranje matalnih roba  nije unosno” i započeće  sa izradom delova i sastavljanjem radio aparata.

 

Inž. Kornel Konrat                                           Reklama iz lokalnih novina

Na redovnoj glavnoj skupštini  29.04.1924. godine doneta je i odluka: “Da se ime, odnosno firma dioničkog društva promeni sa  jednim nacionalnim ili internacionalnim  imenom”.[1042] Ipak, do takvog imena se nije došlo. Sa ulaskom inženjera Konrata, koji već krajem 1923. godine postaje većinski deoničar, predložena izmena je realizovana tako da se od 1925. godine u imenu firme, na mesto dotadašnjih vlasnika, koji su istupili iz društva,  prodavši  svoje deonice, javlja ime najvećeg akcionara, pa će se društvo ubuduće zvati – “Konrath, tvornica gvozdene i metalne robe,d.d.”.[1043]

Sa tim promenama, upisuje se u registarske knjige i izmenjena delatnost preduzeća, odnosno proširuje: “… sklapanjem i prodajom radio aparata, proizvodnjom satavnih delova.”[1044]  Orijentacija na prvobitno navedenu proizvodnju metalnih i bravarskih  roba  svedena je na minimum, da bi 1928. godine bila obustavljena. Objekat radionice u ulici Save Tekelije biće prodat.[1045]

Firma će do svoga gašenja ostati poznata po radio aparatima, za čije sklapanje uvozi delove i pribor iz Nemačke od firmi “Steaht – Magnezium a.g.” iz Berlina, “Herman Niedorf” takođe iz Berlina. U 1933. godini, za te svrhe plaćeno čak 1 milion dinara.

Imali su svoju prodavnicu u Aleksandrovoj 6. Tamo su 1930. godine instalirali reklamu – neonsko osvetljenje od 450 vati i 9 000 volti.

Struktura akcionara se menjala, a u 1933. godini je  sledeća: dr Elemer Kalmar[1046], Dušan Stojković, Vladislav Šefer, Julije (Gyula) Šefer, Eden Horvat, Stevan Večei, dr Gutman Josip, Konrat Kornel, koji je i imao najviše deonica, dr Šamu Večei, dr Tivadar Ofner, dr Eugen Ofner, dr Tibor Kovač. U 1939.  godini  akcionari  prisutni na Glavnoj skupštini su bili: Kornel Konrat, njegova supruga Aranka, kćerka Gertruda i sin Kornel, koji su zajedno imali 1 864 akcija, dr Aleksandar Ljubibratić – 350, Jovan Krumensker – 100, dr Josip Gutman – 100, Dušan Stojković – 200, Kosta  Petrović – 100, dr Šamu Večei – 400, Stevan Večei – 100, što je činilo ukupno 3 196 komada akcija.

Spisak akcionara u 1933. godini

Firma je  dobro poslovala i redovno isplaćivala dividende akcionarima. Tako je u 1929. zabeležen dobitak od 27 346 dinara, a u 1938. godini od 142 744 dinara, od čega je 75 000 bilo namenjeno za dividende. Juna 1939. godine u izveštaju skupštini se ističe: “Povoljne ekonomske prilike, kao i mnogobrojni događaji u međunarodnoj politici dobro su uticali na proširenje prodaje radio aparata. Publika želi da zna i brzo čuje šta se dešava u svetu, a za to je najbolje sredstvo radio.”[1047] Te godine  su počeli i sa prodajom  na  otplatu, a preuzeli su i  zastupništvo električnih satova.

Deničarsko društvo “Konrat” je radilo sa maksimalno  80 radnika, imali su i  5-8 trgovačkih  putnika.  Maksimalni  godišnji  kapacitet proizvodnje je iznosio do 40 vagona robe i 5 000 radio aparata.[1048]

 

 

Nastavilo je da radi i u ratnom periodu  (1941-1944).  Tada nije više bilo akcionara jevrejske narodnosti. Pored  porodice  Konrat,  Kornela njegove supruge Aranke i kćerke Gertrude, kao deoničari su  ubeleženi i dr Šandor Ljubibratić i Dušan Stojković.

Konfiskacija celokupne imovine firme, kao imovine nemačkih lica (na osnovu Odluka AVNOJA ?? i ??), je izvršena 1945. godine.[1049] U obrazloženju stoji lokalnih organa vlasti i: “Zavedeni su u spisak “Kulturbunda” u Subotici, stalno su isticali na radnju u Aleksandrovoj ulici hitlerovsku zastavu.”[1050]  Pored radnje u državnu svojinu su prešle i ostale nekretnine  Konratovih, kuća u Subotici i posed u Staroj Moravici od 90 jutara.[1051]

Te mere novih vlasti Konrat Kornel nije dočekao. Pre ulaska partizana i crvenoarmejaca u ove krajeve, u iseljeničkom talasu vojvođanskih Nemaca i on je sa porodicom izbegao u Nemačku.

 

 “CENTRAL”

 

Radio  aparatima je planirala da se bavi i firma “Central-radio elektrotehničko poduzeće d.d.”, barem prema nacrtu svojih osnovnih pravila. Osnivački skup održan je  1930. godine, predviđen je upis kapitala  od 1 000 000 dinara. Potpisani nacrt nosi datum 30.6.1930. godine i ima sledeći uvod objašnjava razloge i motivaciju osnivača za takav potez. “Uzevši u obzir opšte  ekonomske  potrebe današnjeg  vremena, osobito na polju tehničkih pronalazaka, nalazimo za  potrebno  da shodno tim potrebama, osnujemo deoničko društvo pod imenom “Central”. Zadatak tog poduzeća bilo  bi zgotovljenje elektrotehničkih i radio artikala, njihov uvoz, stavljanje u promet  i popravka, da na taj način damo učešće građanstvu u kulturnim blagodetima.”[1052]

Među osnivačima su bili: Imre Jakobčić, dr Ivo Milić[1053] dr Milan Vujić, dr Aleksandar Magarašević i drugi. Međutim upis  u registar  društvenih firmi  nije izvršen, firma nije zaživela.

 

“SAJDNEROVA TVORNICA ŽELJEZNOG I BAKRENOG    

                                NAMEŠTAJA D.D.”

 

Osnovana je kao deoničarsko društvo 22.11. 1919, godine a upisana u registar Ct VIII tek 25.09.1920. godine.[1054] Glavnica  iznosi 250 000 kruna, podeljena je u 250 deonica. Osnivač, čije ime je i nosila firma, Samuilo Sajdner (Seidner Sándor – Šamu), obrtnicu je dobio 1914. godine, kada otvara i svoju gvožđarsko bravarsku radnju. Postojeću radionicu  sa inventarom unosi kao svoj udeo u novosonovano deoničko društvo. Tako je dobio pravo na  20 % osnovnog kapitala, odnosno 50 deonica. Trgovac Žigmund Bano (Báno Zsigmund) je imao 40, Mikloš Breder (Bröder Miklos) trgovac –  30, Đula Breder (Bröder Gyula) trgovac – 37, Isidor Klajn

(Klein Isidor) trgovac – 40, Lipot Breder ((Bröder Lipot) trgovac – 40, Birkas Jolan – 1, dr Havas Emil, novinar – 1, dr Fenjveš Ferenc, novinar  – 1 i Štajner Marton  1 komad deonice. Uočljivo je da je to skup akcionara različitih stručnih profila ali isključivo jevrejskog porekla.

Preduzeće je izrađivalo nameštaj od bakra i gvožđa i opremu za domaćinsta. Nalazilo se na adresi Zrinjski trg 23.[1055]

Dopisnica preduzeća (1931.g.)

Po navodima lokalne štampe, imalo je dosta moderne mašine a zapošljavalo je najviše do 16 stalnih radnika[1056] i po tome spadala u manje pogone, koji se i nisu uklapali u norme za fabričke radnje, industriju. “Sajdnerova tvornica” je proizvodila do 10  vagona robe godišnje kojom je  snabdevala  tržište  u celoj  zemlji.[1057] Imala je solidnu uposlenost, tako je u 1927. radila  sa 90%  kapaciteta. Ova firma je dopunjavala bogatu ponudu subotičkih proizvođača  metalnog nameštaja i proizvoda  od metala.

U 1931. godini nalazimo podatak da je već prestala sa radom i brisana  iz registra. [1058]

 

  “BARZEL,TRGOVINA GVOŽĐEM I PROMETNO D.D.”

 

“Ovo društvo je osnovano 25.11.1921. godine na gl. skupštini za konstituisanje. Istom prilikom prihvaćena su i osnovna  pravila  po kojima je sedište društva grad Subotica. Svrha poduzeća je:

 

1) kupovanje i preprodaja železne robe,ekonomskih strojeva i sastavnih delova  kao  i ostalih artikala koji spadaju u krug trgovine gvožđem.

2) posredovanje kod sklapanje trgovačkih posla

3) osnivanje trgovačkih i drugih poduzeća odnosno tvrtki i sudelovanje kod osnivanja i poslovanja istih.”[1059]

 

Glavnica je bila podeljena u 2 000 deonica pojedinačne  vrednosti 100 kruna. Osnivači su bili: “Eskontna banka za Vojvodinu d.d.”, koju je zastupao Julije Vojnić, sa 200 deonica i sa 100 deonica lično, “Trgovačko prometno d.d.”, koje zastupa Franjo Levi ( i on je bio akcionar “Eskontne banke za Vojvodinu d.d.”) sa 200 deonica i 100 lično, Konrad  Rudolf ( i on je imao akcije  “Eskontne banke za Vojvodinu d.d.”) sa 100 deonica, Sima Milodanović posednik sa 100, Aleksandar Rosenfeld “gvožđar” sa 500, Dušan Stojković “kućevlasnik” sa 100, Jakov Berger vlasnik mlina sa 500, Rokuš  Maričić bankarski činovnik sa 100 deonica. Ime firme je bilo “Trgovina gvožđem i prometno d.d.” Skupština deoničara je  1922. godine donela odluku da se naziv dopunu sa imenom “Barzel” (Barcel); ali tu izmenu “Ministarstvo trgovine i industrije”, 1923. godine nije odobrilo. Mada se interno koristio naziv “Barzel”, zvanično registrovano ime je do 1930. godine ostalo samo “Trgovina gvožđem  i prometno  d.d.”.[1060]

Adresa firme je bila Jelačičeva (danas Matka Vukovića) ulica  2.[1061] Osnivački kapital je već 1921. godine izražen u domaćoj valutu – 500 000 dinara, 2 000 komada deonica po 250 dinara. U 1936. godini on se duplira, povećava na 1 000 000 dinara izdavanjem novih 2 000 deonica.

 

Dopis firme sa memorandumom i službena koverta

Prokuristi firme su bila dva brata Rosenfeld, Armin i Ignjat.[1062]

Pored ostalih artikala u prodaji je imala i proizvode tada najpoznatijeg proizvođača  vinogradarskih prskalica, francuskog preduzeća “Vermorel”, koje je zastupala u zemlji. Godišnje su prodavali 3-4 000 takvih prskalica.[1063]

O uspešnom poslovanju govori i to što je društvo delilo dividende, 1933. godine u iznosu od  3% na deonicu, 1934. – 5%,  1935. –  6%. U 1940. godini nabavljala je robu i od “Kranjske industrijske družbe” livnice  iz Jesenica. Tada je prodavala 1 kg  eksera  za  8, “paljene” žice za 7,6 a pocinkovane za 9,3 dinara po kilogramu.[1064]

Nakon  rata i prelaska firme u državnu svojinu, ulazi u sastav preduzeća “Gvožđar”.

 

 

U drugu grupu, fabrike u inokosnom vlasništvu, spadale su:

 

 

 “FABRIKA MIRKO ROTHMAN”

 

Osnovao ju je Mirko Rotman (Imre Rothmann) (Senta 1855 – Subotica 1929 ) još 1888. godine, kao livnicu gvožđa i fabriku opruga i metalnog nameštaja.[1065] Od 1913. godine se nalazi upisana u sudskim registrima, Ct VII, st. 9, kao društvo za zajedničku korist. Tada je kao ortak bio upisan zet porodice Rotman, Bela Gajger (Geiger Béla), koji uskoro menja  prezime u Gabor (Gábor)[1066] što je od 1917. godine i zavedeno u registru firmi. On je bio u braku  sa kćerkom  osnivača, Jelenom (Ilonom)  Rotman.[1067]  Od 1929.godine, nakon što je preminuo osnivač – Rotman, koji nije imao  muškog naslednika, firmu će nastaviti da vodi njegov zet. Bela Gajger (Gabor) je bio po narodnosti Jevrej. Završio je Višu komercijalnu školu u Beču, govorio je 8 jezika. U Subotici  se nalazi od 1913, a jugoslovensko državljanstvo dobija 1924. godine. Iz braka sa Jelenom Rotman, imao je sina Đorđa. Bio je član “Rotary cluba”, a od 1940. godine predsednik subotičkog “Udruženja industrijalaca”.

Preduzeće, koje se bavilo proizvodnjom metalnog nameštaja i livenjem gvožđa, nalazilo se u VII krugu, Cara Lazara  br. 7. Ali, od druge polovine dvadesetih godina vlasnici pokazuju  želju da fabriku prenesu na novu lokaciju, pošto nisu uspeli da dobiju dozvolu za rušenje stare i oronule fabričke radionice i podizanje nove.[1068] Postojeće zgrade su 1928. godine bile komisijski pregledane, pošto su uočeni izvesni tehnički nedostatci. Ustanovljeno je da su sve u dobrom stanju sem livnice, koja je bila u dvorišnom delu. To je bio objekat 18 x 18 m i na njemu  je  popustila krovna konstrukcija.[1069]

Fabrika Rotman na karti grada iz 1928. godine

Uslovi za preseljenje su obezbeđeni tek 1930. godine, kada Beli Gaboru, biva uvažena molba upućena gradskim vlastima, u kojoj moli da se dodeli plac za gradnju novih pogona. Senat je doneo odluku[1070] da se toj firmi dodeli gradsko zemljište na Daničićevom putu, u blizini škole. Zauzvrat, grad dobija Rotmanov stari plac ( k.č. 6327/1 i 6328/1 )[1071], a u  cilju otvaranja budućeg Radijalnog puta. Ta odluka nije donešena jednoglasno.  Jedan od onih koji su imali zamerke bio je i odbornik Antun Vidaković. Između ostalog  u  obrazlaganju svog stava on je rekao: “Trebalo bi besplatno davati kućišta siromašnim ljudima, a ne jednom  fabrikantu koji je bogat čovek.” Ipak, većina je glasala – za, i ostalo je samo da se odrede uslovi za gradnju nove fabriku; a oni su bili, da bude minimalno 400 m2 sa livnicom od minimalno 300 m2.

Te, 1930.godine se i započinje sa gradnjom na novoj  lokaciji, Daničićevom putu ( gde se i danas nalazi fabrika bicikala). Vlasnik “Rotmana” koji je od grada dobio 1 k.j 180  kv.hv. (z.k. 30315 top.br. 15344/3) i deo zemljišta od 220 kv.hv.

( z.k. 30315  top.br. 15344/1 ) koji je kupio isto od grada za  20 000. dinara (To  je  bio ugao Natoševićeve i Palićkog puta). Gradnja je završena u istoj 1930. godini.[1072]

Memorandum firme

Dobru ilustraciju položaja preduzeća u novoj državi i problema koji su ga tištali, daje sam Rotman, koji je 17.3.1926. godine pisao jedmu molbu ministru trgovine i industrije dr Ivanu Krajaču. U njoj navodi sledeće: “U godini 1918. postojao sam sa svojim starim preduzećem cca 40 godina sam u našoj državi, i u mom preduzeću je tada bilo zaposleno oko2000 radnika. Od tog vremena u našoj Kraljevini osnovano je još 10 fabrika željeznog nameštaja, čiji su radenici  i  činovnici većim delom bili moji nameštenici. Ali i pored svega toga sa obzirom na poverenje  koje sam uživao među svojim starim mušterijama, ipak sam postigao veliko obrt i bio sam u stanju da zaposlim u svom preduzeću 150-180 radenika, i samo sam tako bio u stanju udovoljiti velikim poreskim dužnostima.Ali na žalost, zbog opće poslovne i finansijske krize, dalje zbog nesolidne konkurencije, bio sam prinuđen da u poslednje vreme otpustim veći broj svojih rednika, tako, da sada u ovoj varoši ima cca 150 nezaposlenih stručnih radenika. Da bi pomogao ovim ovim radenicima i nabavio istima ponovo posla, odlučio sam se da svoj  posao  proširim izradom robe za eksport, kao što sam kadgod još pre rata radio. Moja firma je ranije bila dobro poznata u Bugarskoj, Turskoj,  Egiptu, Palestini itd. tako, da su moji proizvodi u tim zemljama imali osobitu prodaju. I danas ima mnogo firmi iz tih zemalja, koje mi se obraćaju i traže oferte za moju robu, ali na žalost, pod današnjim  prilikama, kada su željezničke I parobrodske tarife previsoke, nemoguće mi je eksportirati sve donde, dok se ove prilike ne promene, t.j. sve donde, dok nadležni ne uvide da se na svu industrijsku robu, koja je namenjena eksportu ne bude primenjivala naročita snižena  saobraćajna tarifa, kao što to čine sve ostale zemlje u Evropi. Posle ovoga, slobodan sam zamoliti Vas Gospodine Ministre, kao čoveka kome na srcu leži razvitak naše domaće industrije, da mi pomognete i omogućite eksport.” Dalje je naveo da je posebne saobraćajne povlastice uživao i  pre rata, i da je ta molba i u ime svih industrijalaca eksportera. [1073]

Dopis fabrike Mirko Rotman iz 1935. godine sa osnovnim podacima o vlasniku preduzeća

Nakon Rotmanove smrti, kao vlasnik firme prvo je upisana  njegova udovica Nika Rozental Rotman, a od 1930. godine njeno mesto zauzima Gabor Bela, koji u tom vremenu upotrebljava i novo ime – Vojislav.[1074]

Fabrika zapošljavala 240 radnika u 1914. godini, u 1918. samo 50, 1923. – 150, 1931. – 80, 1938. – 100, a u  1940.  – 112. Kod “Rotmana” je 1924. godine bilo zaposleno i 3 stranca, zanimljivost je što su to bili Rusi, Nina Volkov, Fedor Petrenko i Gustav Hofman.[1075]

Proizvodila je metalni nameštaj od gvožđa i mesinga, koje je obrađivala u sopstvenoj livnici. Mašinski pogon obezbeđuju elktrični motori od 85 KS. Sirovo gvožđe nabavlja iz Vareša, kameni ugalj uvozi iz Tate (Mađarska), koks iz Moravske Ostrave (Čehoslovačka), ulje za mazivo iz zemlje, mesingane i čelične cevi iz Austrije, staklenu i gumenu robu iz Nemačke. Topljene metala je vršeno u kupolnim pećima, nedeljno se lilo jedanput, po potrebi dva puta, bruto oko pola vagona liva. U 1930. godini proizvela je 2 190 kreveta, 3 650 umivaonika, 2 190 noćnih ormana, 1 825 čiviluka, a u livnici 146 000 kg gvožđa.[1076]

Radnice galvanizacije (oko 1939. godine)

Roba iz ove fabrike, nalazila je kupce i u zemlji i u inostranstvu, Bugarskoj, Turskoj, Egiptu.Na privrednim izložbama u Budimpešti, Temišvaru,Segedinu, Novom  Sadu,  dobijala  je nagrade za svoje proizvode.[1077] Prvi vlasnik, osnivač, Rotman, odlikovan je ordenom Sv.Save III i V reda. On je bio je i dugogodišnji predsednik “Gornjobačkog  udruženja industrijalaca”.[1078] Pored kuća u gradu,( Bene Sudarevića 31, Cara  Lazara  5  i 7 ) imao je i vilu na Paliću.[1079] Firma je imala kamion “Fiat”, a Rotman je 1927.  posedovao i 2 putnička automobila, “Dedium Bauton” i “Citroen”.

Rukovodioci pojedinih  pogona su bili stručnjaci, Ferenc Boroš, Andor Lang , Alfred Mah (Mach), jevrejske narodnosti.[1080]

Sa proizvodnjom bicikala firma kreće u drugoj polovini tridesetih godina. Sirovine i delovi za tu vrstu proizvodnje uvoženi su iz Nemačke.

Struktura zaposlenih, u periodu pred izbijanje rata u zemlji, dobro govori  i o vrsti i načinu proizvodnje. U 1940. godini zaposleno je bilo 112  radnika, 10  na izradi nameštaja, 5 na izradi lekarskih instrumenata, 5 na izradi sablji, mamuza i bodeža, 2 su radila žičane uloške, bilo je 6 mašinskih bravara, 5 strugara, 4 na izradi svetlećih tela, 7 bravara  za mesing, 2 potiskivača, 10 brusača, 6 farbara, 17 livaca, 4 “trčala”, 1 ložač, 1 magacioner, 5 pakera, 1 stolar,1 noćni čuvar, 6 činovnika, 3 radnika za izradu velosipeda i 22 učenika.

 

 

Grupa radnika u pogonu (oko 1939. godine)                       Šegrti pored prese (1936. godine)

 

 

Grupa radnica i radnika ispred radionice Rotmana      Mašinbravari i šegrti Rotmana (oko 1939. godine)

(oko 1939. godine)

 

Po uvođenju mađarske Vojne uprave, fabrika je prinudno pretvorena u komanditno društvo i za minimalnu cenu izdata u zakup licima mađarske nacionalnosti. [1081]Predeuzeće  je nastavilo da  radi, proizvodeći oficirske sablje, noževe,  bajonete, mamuze, popravljajućI[1082] I izrađujući bicikle kao I sitne poljoprivredne mašine.

U 1945. godini, sada već nove vlasti navode  sledeće podatke o kapacitetu izrade gotovih proizvoda: 7 000 kreveta, 2 000 malih  poljoprivrednih  mašina

( krunjač, rezač za repu, meljač kukuruza ), 1 200 bicikala, ili 240 t. željeznog liva godišnje.[1083]

Bela Gabor i supruga su u junu 1944. deportirani u Nemačku, odakle se nisu vratili. Njihov sin – Đorđe  Gabor[1084], poveo je 1945. godine postupak  za nasleđivanje oca  i majke koji su proglašeni mrtvim, ali nije  uspeo  u tome.[1085]

 

Konfiskacijom (Vp.801/1946 )[1086]  i nacionalizacijom pretvara se u državnu fabriku da bi 1949. godine dobila  ime “Partizan”. U novoformiranu  fabriku ušlo je i preduzeće “Zmajevac”. Pogon livnice je 1947. godine  demontiran i prenet u Sarajevo.

 

  “BRAĆA GOLDNER”

 

Braća Goldner, Bela (Béla), Ede (Eduard) i Mihajlo (Mihály) rođena su u jevrejskoj porodici u Rumuniji, šegrtovala su u Baji, gde su i započela sa radom u svojim zanatima, stolarskom i limarskom a u Subotici stvaraju fabriku rashladnih uređaja, drvene i metalne robe, koja će u svojoj struci, dominirati domaćim tržištem a postaće poznata i tražena i u inostranstvu.

Iz nekoliko podataka o braći Goldner i njihovim porodicama, dobijamo sliku izuzetno isprepletenih porodičnih i poslovnih veza koju je ova porodica uspela da izgradi.

Bela Goldner (Hujedin 1881 – Aušvic 1944), stolar po struci, bio je oženjem Jelenom (Ilona) rođenom Rosenfeld (1889 – Aušvic 1944). Učestvovao je u ratu Prvom sv. ratu. Sin mu je bio Leo Goldner, rođen 1911. godine u Baji, koji je bio po struci inženjer. Leo se 1940. oženio Jevrejkom  iz Sarajeva Sterman Smiljom.[1087]

Ede (Hujedin 1885 – Subotica 1939) je bio limar. Sa suprugom Reginom je imao 3 sina, Emila, Mirka  (Imre) i Tibora. Emil (Baja 1907 – na pr. radu, Ukrajina 194?), je bio činovnik u očevoj fabrici. On je 1940. godine pokrenuo postupak za promenu prezimena u Gajić, koja mu nije odobrena.[1088] Mirko, rođen 1908. godine je stradao za vreme rata na prinudnom radu u SSSR. Tibor je bio inženjer hemije po struci. Preživevši rat, 1949. godine se odriče jugoslovenskog državljanstva i emigrira, prvo u Izrael, a zatim u Ameriku, gde će napraviti karijeru kao stručnjak, pronalazač u poznatoj firmi “Revlon”. Ede je imao i kćerku Anu, udata za Dr Mirka Bergera.

Mihajlo ( Hujedin 1890 – 1944 Aušvic), stolar, oženio se u Subotici, 1920.godine, kšerkom  Samuila Holendera – Anom. Imali su sina Aleksandra (SÄndor) i kćerku Lili (r. 1924.)

 

Mihalj Goldner (Goldner Mihály)                          Dopis sa memorandumom firme (1928. godine)

 

Vođeni poslovnim ali i privatnim interesima, braća Goldner  iz Baje dolaze u Suboticu tokom 1920. godine. Nastanjivanje u gradu, biće za njih, kao i za ogromnu većinu drugih doseljenika u tom periodu, skopčano sa velikim teškoćama, nestašicom stanova ali i problemima političke i administrativno  birokratske  prirode.

Mihajlo Goldner, najmlađi od braće, prvi je došao iz Baje i od Gradskog Velikog  kapetana dobio dozvolu boravka na 6 meseci  br 12558/1920, ali samo pod uslovom da osnuje fabriku.[1089] Nakon isteka tog perioda, pošto nije ispunio navedeni uslov, Senat donosi odluku br. 21091/1920 o njegovom izgonu, na koju će Mihajlo naravno imati pritužbi. U molbi za poništenje te odluke, on navodi da je izvadio obrtnicu za stolarski zanat kao i dozvolu za gradnju, na placu  u VI krugu, br.113, no

” …dozvoljenu gradnju ne mogu izvršiti, jer se stanje tako promenilo da sam kupio zajedno sa braćom Edeom i Belom Goldnerom kuću od Lipota Ingusa[1090] u VII krugu br. 68 za kupovnu cenu od 1 000 000 kruna. Tamo, na osnovu obrtnice redarstvene kapetanije br. 6899/1921  i na osnovu dozvole gradnje br. 872/1921 uredili smo zajedničku tvornicu drvene i pločaste robe koja radi sa strojevima.”[1091]

O planovima i motivima, sa kojima braća dolaze u Suboticu, piše Mihajlo Goldner, u molbi za nastanjivanje u gradu, adresiranoj Senatu. “Moja žena je iz Čonoplja i Braća Hollander (Samuilo joj  je otac a Lazar ujak – prim. aut.) iz Subotice su joj ujaci. Oni imaju  veliku trgovinu koža, perja i vune kao i fabriku koža, vrlo su bogati a imamo pored njih još dosta rođaka u ovom gradu, tako da pomoću veza sa njima i uz  pomoć njihovog kapitala mi bi našoj tvornici veliki krug rada i napredka mogli dati.”[1092]

Ostale elemente za uspešnu proizvodnju, stručno znanje, mašine i tehnologiju, braća su posedovala. Oni su još u Baji imali svoje zanatske radionice. Bela je u svojoj stolarskoj radionici imao 20 radnika, a Ede u limarskoj 5. Sa iskustvom u zanatskoj  proizvodnji, sa novim znanjima  stečenim usavršavanjem u inostranstvu, Ede i Bela u Nemačkoj a Mihajlo u Francuskoj[1093] braća su se specijalizovala za proizvodnju “ledenica” (rashladnih vitrina, ormana). Istu vrstu robe, odlučili su da proizvode i u subotičkoj fabrici i da je plasiraju na jugoslovenskom tržištu, gde bi tom vrstom proizvoda bili bez konkurencije.

Uskoro po dolasku u Suboticu oni su kupili dve kuće u VII  krugu. Jednu, pod br. 64, kupio je Mihajlo, od udove Ernesta Prćića. Od Senata je 1921. godine dobio dozvolu za gradnju  dvorišnih  prostorija za stolarsku radionicu, na toj svojoj parceli. (pošto se u tom predmetu kao njegova  adresa navodi i Frankopanska 113,  verovatno je kuća imala izlaz na obe ulice. prim aut.) Drugu, pod brojem 68 (kasnije Jugovićeva ulica 20) gde će dogradnjama i proširivanjem inastati njihova fabrika, kupuju braća zajednički.[1094] Time što su došli u posed nekretnina, njihovi problemi sa gradskim vlastima oko dozvole stalnog boravka nisu bili završeni. O  tome svedoči i dalja prepiska sa Senatom u kojoj se nalazi i ova molba braće Goldner.

“Mi smo u Baji mnogo godina samostalnu radnju imali i u Suboticu smo došli zato  da  u  jednoj velikoj varoši Jugoslavije, veliki obrt ostvarimo, kod koga obrta u velikoj varoši možemo osigurati razvijanje i upotrebu naše spreme i imanja. Mi smo u našoj fabrici vrlo veliki kapital investirali, te naš  rad samo tako može biti uspešan. Isto tako molimo da vlast izvoli doći da vidi koliko je velika i lepa naša fabrika i da li po vrednosti njenoj mi zaslužujemo da ostanemo ovde – da vlast to oceni da li ćemo dozvolu za nastanjenje ovde dobiti. Naša fabrika je jedina u  svojoj vrsti  u Jugoslaviji, za građenje kasa za led, prvoklasnog nameštaja i ostalih finih tišlerskih izrađevina.”[1095]

Tek nakon intervencije kod MUD, koje svojom odlukom br. 11946/1921 dozvoljava braći Goldner stanovanje u Subotici, oni će biti sigurni da njihovi “…interesi porodični i svi interesi naše egzistencije” koji ih vežu za jugoslovensku državu i Suboticu, mogu biti realizovani.”Podizanje fabrike sa odobrenjem nadležne građevinske vlasti ispunjen je i uslov za njihovo nastanjivanje, tako da bi njihovo sadašnje proterivanje bilo za uposlene radnike štetno  i nepravedno, naročito kada se uzme u obzir da su prijavljivanjem u vojsku KSHS onemogućili svoj povratak u Baju.”[1096]  Ipak, braća nisu  odmah  dobila jugoslovensko državljanstvo, pa su tako Ede i Bela, od gradskih vlasti 1921. godine, dobili razrezan porez na strance od 5 000  dinara ( on je zavisio od procene materijalnog stanja stranaca), kojega su uplatili tek 1924. godine, posle neuvažavanje nekoliko njihovih molbi za njegovo smanjenje na  250 dinara.[1097]

Fabrika je započela sa radom tek jula 1921. godine, kada je izdata obrtnica  i registrovana u sudskom registru Ct VIII 572/135, kao društvena firma u suvlasništvu Edea, Bele i Mihajla.

Na početku rada, 1921. godine je imala 28  radnika. Sa razvojem potražnje, rašće i kapaciteti i broj radnika. A interesovanje za proizvode iz fabrike braće Goldner, ormane za led  ili  “ledenjake  za mesare, kobasičare i kućne upotrebe”, kako stoji na njihovom memorandumu, kompletan nameštaj za ugostiteljske objekte, aparate za hlađenje i točenje piva, aparate za  sladoled, “mašine  za pripravljanje i konzerviranje “, armature za kupatila, koje su  u zemlji jedino oni proizvodili, bilo je , prema očekivanjima, vrlo veliko. Godišnje su  proizvodili  do  800 komada ormana za led ( ili 15 vagona), 5 vagona sobnog nameštaja i 15 vagona slavina, ležajeva, levanog mesinga.[1098]

Izlagali su na “I opštem vašaru i izložbi”, 1925. godine u Subotici. U prospektu sa te izložbe navodi se da proizvode: svakovrsne ormane za led, aparete za hlađenje vina, jela  i točenje piva, stroj  za pripravljanje sladoleda, uređaje za hotele, kafane restoracije i stanove, nameštaje od drveta po svojim nacrtima ili po porudžbi, armature za točenje piva, za vodu i paru.[1099]

Tokom 1928. godine grade magacin u ulici Cara Lazara  51.[1100] Jedan od stalnih i većih kupaca je bila pivara “Bajloni i sinovi” iz Beograda. “Braća Goldner” i na vrhuncu  ekonomske krize, 1931. godine, beleže promet od  1,5-2 miliona dinara godišnje a sama vrednost kapitala je procenjena na 2 miliona dinara. Te godine zapošljavaju 60 radnika, 20 šegrta a kancelarijske poslove obavljalju vlasnici sa jednim činovnikom.[1101]  U 1933. godini preduzeće radi sa 60 radnika i proizvelo je robe u vrednosti od 2,5 miliona dinara. Porast broja radnika na 160, sa šegrtima ukupno na 240[1102] i vrednosti proizvedene robe na 7,5 miliona dinara, u 1939. godini, jedan je od pokazatelja koji svedoče o prosperitetnom razvoju firme braće Goldner. U  1937.  godini vršene su i dogradnje i proširivanja postojećih pogona.[1103]

O materijalnom  položaju vlasnika svedoči i dokument Senata. Za Ede Goldnera je 1921. godine imanje procenjeno na 1 milion  kruna, a godišnji prihodi na 40 000  kruna.

Od mašina su imali 20 strugova i 2 prese, ukupne snage od 90 KS. Sirovine  su  nabavljali i  iz inostranstava, mesingane cevi, šmirgl prašak, iz Austrije i Nemačke, a robu  najviše plasirali na domaćem tržištu, ali i u susedne zemlje, ka na pr. – Grčku.

Plata stručnog radnika – limara iznosila je  1928. godine, 2 000 din.mesečno, a livac, čehoslovački državljanin Emanuel Kokštajn (Kokstein)[1104] imao je  1928. godine mesečnu platu od 2 500 dinara.[1105] To je bila  relativno visoka  plata,  podnačelnik u subotičkom sreskom načelstvu je zarađivao 1 700 din.[1106]

Ede Goldner umire 4.4.1939. godine. Nakon toga, po pokojnikovom testamentu, kao suvlasnik 1/3 firme, javlja  se Edeova supruga Regina. Pored toga se njoj sa posebnog računa firme isplaćuje 200 000 dinara. Ostali naslednici su bili deca Emil, Mirko, Tibor. Ana se na ime miraza, od 300 000 dinara, odrekla svoga dela nasledstva. “Čista ostavina” u novcu je iznosila 374 511 dinara. Pored toga naslednicima je pripao određeni deo iz fonda nekretnina, u Subotici ali i Beogradu, koje  je uživao Ede Goldner.[1107]

Advokat firme, Mihajlov šurak, dr Hollander Josip (1890-1944 Aušvic ) sa stanom  u Beogradu (Uzun Mirkova 8), decembra 1940. godine pokreće brisanje preduzeća iz registara u Subotici, pošto su fabrička postrojenja već premeštena u Rakovicu, što je izvršeno 27.12.1940.godine.[1108]

Mihajlo i Bela Goldner također napuštaju Suboticu i nastanjuju se u Rakovici. Pokušavaju da organizuju sebi i porodici život u novim okolnostima i novoj sredini, Beogradu. Drugi svetski rat je već besneo, sile Osovine se približavaju i Jugoslaviji. Ipak i u tim okolnostima, Mihajlo se početkom 1941. godine, iz Beograda, obraća subotičkom Gradskom  veću, tražeći uverenja, potrebna za upis sina Aleksandra (Sándor) (1922 – 1944) na studije medicine na Univerzitetu u Beogradu.[1109] Dobio je traženi dokument – da je državi lojalan Jevrej.

 

 

 

Dopis firme iz 1940. godine sa podacima o kvalifikovanom osoblju

 

U ratnim godinama, porodice Mihajla, Edea i Bele Goldnera su pretpele velike gubitke,  iz deportacije se nisu vratili Mihajlo, njegov sin Aleksandar, Bela sa suprugom Jelenom, Edeova  deca Emil i Mirko. Ni posleratni period nije im doneo mnogo bolju sudbinu. Imovina, nekretnine u Subotici i Rakovici, su im je nacionalizovane. Nakon toga, kao i za većinu onih koji su doživeli slične postupke,  za preživele članove porodica Goldner, postojao je samo jedan put –  iseljavanje u Palestinu ( Izrael ).

U postupku nacionalizacije porodične kuće ( Zrinski trg 1/a)  Ana Berger

( supruga dr Berger Mirka) rođ.Goldner, se javlja kao strani državljanin, pošto se odrekla jugoslovenskog i  primila  švajcarsko državljanstvo.[1110]

 

TABELA STATISTIKE “BRAĆA GOLDNER” 1933-1939

 

Godina   Broj radnika              Iskorištenost   Nadnica           Vrednost

(bez šegrta)         kapaciteta                                prizvedene robe

1933          60               80 %               5   din.             2 500 000 din.

1934          58              75 %               4,5 din.            2 260 000 din.

1935          70              100 %              4,5 din.            3 080 000 din.

1936          90              100 %              5   din.             3 850 000 din.

1937         115            100 %              5,5 din.            5 200 000 din.

1938         140            100 %              5,5 din.            6 100 000 din.

1939         160 (240) *   100 %           6   din.             7 500 000 din.

* 240 je ukupan broj sa šegrtima

 

 

 

        “FABRIKA DINAMO MOTORA RAJTER LASLA”

 

Laslo Rajter (Reiter László) je od 1906. godine imao registrovanu  zanatsku radnju za popravku dinamo motora i poljoprivrednih mašina, na adresi Segedinski vinogradi (kasnije  Daničićev put 18). Od 1909. godine je naznačeno da se bavi i izradom dinamo motora. U 1922.  godini se kao nasledmik javlja Ivanka Rajter, osnivačeva udova. Tokom 1923. godine, poslovođa radnje je bio Petar Pinter, a u 1930. godini Breder (Bröder) Stevan. Zapošljavala  je  1924. godine i inženjera iz Beča, Fridriha Vagnera (Fridrich Wagner).[1111] Radnju su nadležne vlasti svrstavale u  zanatske. Godišnje je maksimalmno mogla da proizvede do 350 motora. U 1927. godini radila je  samo sa 5%  kapaciteta, da bi 1931. godine prekinula sa radom. Brisana je iz registara tek 1938. godine.

 

U Subotici su postojale još sledeće firme koje su  se  bavile matalopreađivačkom delatnošću:

 

                                            “JUPITER”

 

“Jupiter” se nalazio na adresi Prestolonaslednika (Put oslobođenja) 41. To je bila firma za izradu i prodaju anodnih baterija, zanatskog karaktera, vlasnika jevrejskog porekla  Andora Alajna ( Allein Ándor).[1112] Pored Andora, od 1940. godine, kao suvlasnik se javlja njegova sestra Jelisaveta Alajn (Subotica 1909-?), sa svojim suprugom Pavlom Ribar[1113](Prigrevica 1898 -1946).

Obrtnica je zavedena pod brojem E 48/1929, a 1933. godine i odobrenje “za upotrebu radionice za izradu suvih baterija, anoda i sijalica za džepne i automobilske svetiljke”, po novom Zakonu o radnjama.[1114] Imala  je električni pogon, ukupno  7 elektromotora, koji su pokretali strugarske mašine i mašine za presovanje ugljenih elektroda ( marke “Wilhel Hasse”,Berlin) Maksimalni dnevni kapacitet je iznosio 1 200 komada baterija.

 

Izveštaj Gradskom NO iz 1946. godine sa podacima o radionici

Nekretnine radionice su oktobra 1940. godine, kada je firma od “Opšte kreditne banke d.d.” uzimala zajam od 150 000 dinara, procenjene na 400 000 dinara.[1115]

U ratnom periodu preduzeće nastavlja da radi smanjenim kapacitetom. Andor Alajn i Pavle Ribar su kao Jevreji 1942. godine bili odvedeni na prinudni rad. Samo se Pavle vratio iz zarobljeništva. Nakon odvođenja muških vlasnika u zarobljeništvo, firmom upravlja Alajnova supruga. Tada biva prinuđena da preduzeće izda pod zakup. Kao zakupci se javljaju  lica mađarske nacionalnosti – Franjo Šen (Schen) sa  60%  i Josip  Šuper (Schuper)  sa 40% udela, obojica iz Subotice.

U 1945. godini, presudom Sreskog narodnog suda  Vp.26/1945,  firma je  vraćena Alajn Andoru, odnosno Pavlu Ribaru kao njegovom opunomoćeniku. Ubrzo je međutim stavljena pod sekvestra i prešla pod Upravu Narodnih dobara. Vlsanicima su oktobra 1946. godine izrečene kazne zbog privredne saradnje sa okupatorom a imovina konfiskovana.[1116]

Tokom 1947. udova dr Ribara, Jelisaveta Alajn, pokušala je da izvrši  prodaju nekretnina ( Put JA 41, z.k. 6753 ) Rimokatoličkoj crkvenoj opštini, ali je kupoprodajni  ugovor  proglašen  ništavnim i izvršena je nacionalizacija.[1117] Sreske vlasti su o njoj imale i sledeću informaciju, koja kao da ju je optuživala što joj je uspelo da izbegne holokaust. “Ona je za vreme rata i okupacije bila u emigraciji  u Švajcarskoj  kao  bogata žena, a ne u logoru.”[1118]

U  1948. godini Alajn Jelisaveta, odriče se  jugoslovenskog državljanstva i iseljava u Palestinu (Izrael).

 

           “FIZI”

 

Izradom limarske robe bavio se Vilim Fizi (Fűzi).[1119] Od decembra 1913. godine nalazio se u Subotici. Bio je zaposlen je na državnoj železnici. Mobiliziran je i služio je u Puli, kao vozač, mašinovođa pancirnog voza. Nakon rata, 1921. godine  nastavio je da radi kao železničar, da bi krajem te godine istupio iz državne službe i pokrenuo zanatsku limarsku radnju. Imao je stan u ulici Paje Dobanovačkog 4. Tek u 1935. godini, nakon odricanja od mađarskog, pokrenuo je postupak  za dobijanje jugoslovenskog državljanstva. Sreski načelnik tim povodom izveštava “… da se asimilirao u  ovoj sredini isprepletenoj Slovenima, Mađarima i Jevrejima. Dalje ističe da je uvek bio lojalan stranac i da bi sa ekonomskog gledišta njegov prijem u državljanstvo bio više koristan nego štetan ali ističe i da bi “…sa  nacionalnog gledišta njegov prijem u naše državljanstvo principijelno bio štetan, radi toga što su ovi krajevi pretrpani narodnim manjinama što  svakako ima za  posledicu manju pouzdanost u ove krajeve sa nacionalnog gledišta.” Predloženo je odbijanje njegove  molbe.[1120] Tek  nakon žalbe upućene MUD,  ipak je odobreno njegovo primanje u jugoslovensko  državljanstvo i on 1936. godine polaže zakletvu za državljanstvo.[1121]

Vilim Fizi (Fűzi Vilmos)

Obrtnicu je dobio 1921. godine ( A 15/1921 ) zajedno sa ortakom Gezom Vajnerom  (Weiner), koji će istupiti iz firme 1925. godine.[1122] Radionica se nalazila na Trgu Fra Jese u ulici  Knjaza Mihajla  1. Imala 154 m2. Sredinom tridesetih godina raspolagala je sa 8 elektromotora ukupne snage 14 KS.[1123]

“Spretnim radom i svojom umešnošću uspeo je  kroz  izvestan period  vremena  da postavi svoju zanatsku radnju na najobimnijoj osnovi tako da  danas njegovo  poduzeće  pretstavlja na ovoj teritoriji čitavu modernu industriu limene robe.”[1124]

U 1937. godini se instaliraju nove mašine, pa tada  raspolaže:”…sa dve ekscentar prese, strojem za bušenje, strugom, frikcionom presom, strojem za šlajfovanje.”[1125]  Iste godine  će doći do preseljenja na novu adresu, u Carinarsku ulicu br. 17, u objekat  koji je bio u posedu Vilima Konena, koji  će se od 1939. godine javiti i kao spoljni član komanditnog društva “Fizi  Vilim, k.d, tvornica limene robe”[1126] sa upisanim kapitalom od 500 000  dinara. Nova promena   registracije izvršena  je  krajem te godine, kada se formira “Balkan – Metal, tvornica metalne limene robe”. Jakobčić Vilim Konen je i dalje bio ortak.

Centrala je prebačena u Rakovicu 1940. godine a  filijala  u Subotici je pruzeta od  mađarskih vlasti 1941. godine. Kao suvlasnik,  sa učešćem  od 1/5 se tada  javlja Vladislav Šiling (Siling). Pogon je pretrpeo štete u savezničkom bombardovanju 1944. godine. Preostale  mašine i objekti su konfoskovani i pripali su novoformiranom preduzeću “Metalija”, koje će nastaviti da radi na istoj adresi – Carinarska 17.[1127]

Izveštaj Gradskom NO sa podacima o firmi Metalija (1946.godina)

  “MEMA”

 

Firma  “Mema”  vlasnika Mite Međanskog i Edmunda Majera (Mayer), čehoslovačkog državljanina, postojala je od 1922. do 1926. godine.

Međanski i Majer su imali dve firme, “Mađanski i  drug”  sa kapitalom od 600 000,  i  “Mema”  sa kapitalom od 1 200 000 dinara. Problemi su nastali  1925. godine i to  sa dozvolom boravka za stranca Majera (rođenog 1894. u  Bratislavi) .O važnosti njegovog ostanka, govori se u dopisu subotičkog “Udruženja

industrijalaca”.[1128] “Ako bi otišao iz naše države, Međanski bi morao da ga isplati i zatvori obe firme.”

 

Memorandum firme u 1926. godini                                 Mita Međanski u sokolskoj odori

 

U firmi  su bila  zaposlene još dva strana radnika, austrijanca, kao poslovođa – Romen Veniš ( Wenisch ) i tehnički vođa Oto Heler (Otto Heller).[1129]

Bavila  se livenjem metala i proizvodnjom metalnih artikala. ( Registar   C 24/1922 ) Nalazila se na adresi Bajski vinogradi 41.

 

“TVORNICA VAGA ŠEBEŠĆEN I SENEŠ”

 

Tvornica vaga postoji od 1922. godine, obrtnica je izdata pod br. A  50/1922, i upisana  u registar Ct VII 71.[1130] Zapošljavala  je da 10 radnika i  proizvodila  do  800  komada  raznih  vaga. “Izrađuje vage svake vrste kako decimalne i centimalne sa pomičnim utegom,  vage sa zdjelicom  itd,  te  metrička mjerila iz drveta.”[1131]

U početku rada 1922. godine, nalazila  se na adresi Parčetićeva ( i danas nosi taj naziv) 2, da  bi se kasnije nalazila u Vilsonovoj ulici 6/a (Maksima Gorkog). Za vreme bombardovanja ta zgrada je stradala i  po jednom izveštaju iz 1945. godine, mogle su da se upotrebljavaju  samo podrumske prostorije.

Kao vlasnik se od 1925. godine javlja samo Jene Šebešćen, inženjer, rođen 1882. u Subotici. Diplomirao je na Tehničkom fakultetu u Budimpešti.

Zapošljavala je 6 domaćih, a u 1927. godini traži dozvolu i za jednog stranog radnika – specijalistu za tu proizvodnju.[1132]

Za svoje proizvode dobila je 1923. godine na Vašaru u Novom  Sadu posebnu diplomu.[1133]

Izveštaj Gradskom NO iz 1946. godine sa podacima o preduzeću

U tridesetim godinama posluje slabo, radeći samo sezonski, 3-4 meseca. Imala je  4  elektromotora, no  “…već ih  odavno  ne upotrebljava, pošto usled krize veoma malo radi. Preko zime uopšte ne radi, sada ima svega 2 radnika, koji rade ručnom  snagom.”  Od  toga perioda vodi se kao zanatska radionica.

 

            “BORI BELA”

 

Bela Bori (Bory Béla), bravar po struci, imao je radionicu, osnovanu još 1889. godine, koja se bavila izradom i popravkama pumpi za  vodu, i elektromotora. Nalazila se u Štosovoj ulici br. 7.[1134] Zapošljavao je do 15 radnika, od toga 1 inženjera  –  konstruktora, 8 pomoćnika i šegrte i imao godišnji kapacitet do 6 vagona.[1135] Sa svojim proizvodima osvojio je  srebrnu  medalju na svetskoj izložbi u Barseloni 1929. godine.

 

 

Memorandum i reklama firme

 

   TRGOVINE GVOŽĐEM

 

Pre 1918. godine, u gradu  je postojalo  5  velikih  trgovina gvožđarskom robom, a taj broj  se zadržava i nakon rata. Po  izveštaju “Udruženja trgovaca”, u kojem poredi stanje pre i nakon rata, za ovu granu se kaže da je: “promet znatno opao naročito u finijim artiklima i strojevima.”[1136] Najveće radnje su bile “Koloman Senes” i “Piuković & Co.”.

 

 

      “KOLMAN SENES”

 

Jedan od istaknutijih trgpvaca u toj branši je bio Koloman Seneš ( Gor. Sv. Ivan 1883 – Aušvic 1944).[1137] On je 1918. godine kupio  bivšu Molcerovu gvožđaru, gde je već ranije bio zaposlen. [1138] “Tvrtka Julio Schlesinger iz Baje kupila je g. 1917. ovdašnju gvožđarsku trgovinu Molcer za 300 000  kruna. Seneš, koji je bio  20 godina namešten  kod  Molcera,  postao je prigodom promjene u vlasništvu upraviteljem a u jesen  g.1918. prešla  je trgovina u njegov posjed. Svojedobno je vladala  za gvožđarski posao dobra konjunktura, koju je Seneš umio upotrebiti u svoju  korist, tim više što je raspolagao bogatim skladištem. Kasnije kupio je kuću,  što leži nasuprot njegovom dućanu, na koju je dao graditi jedan  sprat.  U ovoj kući (Jelačićeva 7, Matka Vukovića, prim.aut.) se nalazi danas Jevrejska banka.”[1139]

 

Memorandum firme

Imao  je filijale, radnje u Bačkoj Topoli i Kuli. Zastupao  je firme “Rostfrei” i “Berendorf” koje su proizvodile posuđe, prodavao je  i peći i štednjake, poljoprivredne mašine i sprave.[1140]

U tridesetim godinama prodavao  je i motocikle marke  “N.S.U.”.[1141]

 

      “PIUKOVIĆ I COMP.”

 

Veliku  trgovinu  gvožđarskom robom i bravarsku radionicu imao je i Bela Piuković.[1142]

Osnovana je 1920. godine  pod imenom “Piuković & Co.”. Pored Piukovića se kao suvlasnik javlja i Aladar Đerđfalvi (Györgyfalvi Aladár). Ona je bila i zastupnik češke firme “Moravia”.[1143]

Pored standardnih trgovačkih poslova u toj struci – prodaje razne metalne robe, bavila se i prodajom ugalja.[1144] Pored toga radila je od 1928. godine i poslove sastavlja peći i štednjaka.

Dopis sa memorandumom firme iz 1930. godine

 

Nalazila se u Badalićevoj 6 ( Na zgradi u Badalićevoj  6 dograđen je sprat 1926.), i Sudarevićevoj ulici 21 – 23. U toj spratnoj zgradi, Sudarevićeva 21 – 23, koja je služila i kao magacin, izgrađen  je 1926. godine i teretni lift. Tamo je bila bravarska i radionica za sastavljanje i galvanizovanje peći štednjaka. Instalirane su bile sledeće mašine:1 dizel motor od 15  KS, 2 mašine za poliranje, 1 dinamo za jednosmernu struju niskog napona od 4 volta i 250 ampera za 2 kade za galvaniziranje ( veličine 1,6 x 1,0 x 1,0 m ), te mašine  za brušenje, bušilice, za savijanje limova i druge sitnije.

Zalihe robe i zgrade su 1927. godine procenjene na 6 000 000 dinara.[1145] U 1925. godini radila je sa 14 domaćih i 1 stranim radnikom. Stranac je bio Austrijanac, a radio je kao korespodent.

Od 1931. godine firmu preuzima Rudolf Sajdler (Seidler), bravar  po  struci, čehoslovački državljanin.[1146]

Firma je 1937. godine dobila odluku o ubeležavanju prestanka rada.[1147]  Vlasnik Sajdler je nakon rata iselio u Izrael. Zagrebačka firma “Ribo materijal” raspitivala se 1952. godine  o tom preduzeću, da li još postoji i da li još uvek proizvodi “strojeve za  mljevenje boja”. Dobilo  je odgovor da je vlasnik “otišao u Palestinu”.[1148]

 

U Subotici je postojalo još nekoliko manjih pogona metaloprerađivačke struke.

 

  STANTIĆ I LESSNER”  (“BRAĆA PLETL”)

 

“Stantić i Lessner, fabrika za obradu rudnih roba  i izradu rudnih mrtvačkih kovčega” glasio je pun naziv ove firme. Osnovali su je 1.1.1922. godine, na adresi Miloša Obilića 26,  Bela Stantić sa suprugom[1149] i Josip Lasner ( Lassner József).[1150]  Iz Beča su vlasnici doneli mašine i tehnologiju za proizvodnju “rudnih” (metalnih) kovčega. Postojalo je do 1924. godine, kada pada pod stečaj. Zanimljivost je da je te godine firma učestvovala i na Milanskom velesajmu.[1151]

 

Memorandum firme Stantić&Lassner

Firma je u 1925. godini promenila vlasnike i postala “Braća Pletl”, pošto su je kupila braća Antun[1152] i Josip Pletl. Registrovana je u registru CT IX 133. U 1927. godini  je  zapošljavala do 50 radnika i proizvodila 1 500 metalnih i 2 500 drvenih mrtvačkih sanduka. Radila je do rata. Nakon 1945. radnja se konfiskuje.[1153]

 

Memorandum firme Braća Pletl

 

 

 

     “ENERGIA”

 

Firmu koja se bavila elektroinstalaterskim i elektromehaničarskim poslovima,  Erno Šoljom ( Sólyom Ernö ) je osnovao 1913. godine. Svoje jevrejsko poreklo, prikrivao je promenom prezimena Špicer (Spitzer), 1906. godine. Imao je sposobnosti i važio je za dobrog majstora. “Vlasnik je svojom vrednošću i sposobnošću  i stručnim znanjem, bez velikog kapitala napravio jednu lepu firmu koja danas raspolaže vrednošću od 800 000 dinara.”[1154] Radila je do 1929. godine kada je obustavljena a vlasnik se zaposlio u električnoj centrali.[1155]

 

   “ŽIGA FOGEL”

 

Žiga Fogel[1156] je bio limar po struci[1157], jevrejske narodnosti. Javljao se i kao akcionar grupacije “Ferruma”. Pored toga imao je i sopstvenu firmu “Žiga Fogel” koja je proizvodila metalne zapušače “Croen-Corc”, kao jedina u zemlji. Zapošljavala je do 30 radnika.[1158]  I kod  te firme je bio zaposlen jedan stranac – čehoslovački državljanin, za vođenje poslova proizvodnje “corc” zapušača. Porodica Fogel, izgradila je sebi vilu na Paliću 1921. godine.[1159]

 

 

 

 

 

      “TEHNIČKO PREDUZEĆE”

 

“Tehničko preduzeće” ( Cara Dušana 1 ) koje  se bavilo ugradnjom vodovoda, kanalizacione mreže, centralnog  grejanja, ventilacija, “parnih kuhinja” i sličnog, imao je Janoš Vajs (Weiss) ml.[1160]

 

Pored toga. male livnice, zanatskog  karaktera, imali su Laslo Šimon (Simon Lászlo), čija je radnja registrovana 1901. godine. Nalazila se u Tolstojevoj 27. On je zapošljavao 3 do 5 radnika. Imao je akcije i u “Ferrumu d.d.” i bio izabran u prvi Upravni odbor tog društva.

Livnica Josipa Čisara ( Miloša Obilića 9) je osnovana 1925. godine i proizvodila  je do  5 vagona liva a upošljavala je do  10 radnika.

Mihajlo Antal[1161] je na adresi Daničićev put 36/a, osnovao svoju livnicu 1930. godine.  “Tvornica lije  sve grube predmete od gvožđa. Unutrašnji uređaj je: razni kalupi i peći za livenje  gvožđane mase, strugarske  mašine  za  čišćenje izlivenih delova.”[1162] Antal  će nakon 1945. godine nastaviti da vodi svoju livnicu kao zanatsku ranju.[1163]

 

  REZIME

 

U Vojvodini je prvo industrijsko preduzeće za obradu metala registrovano 1874. u Apatinu, kao Metalno preduzeće ing. Adama Haukla.  Ne zaostajući mnogo i u Subotice je Imre Rotman osnovao svoju fabriku i time kao pionir u toj vrsti industrije, zacrtaao put drugim preduzimljivim Jevrejima i svim ostalim privrednicima. Time će se već do 1918. godine, razviti solidni temelji za dalji rast i razvoj ove grane industrije. I nakon stvaranja nove južnoslovenske države, ona će maksimalno koristit novonastale ekonomske realnosti, novo zajedničko tržište jugoslovenskih zemalja.  U tim odnosima, vojvođanska privreda u celini, pa tako i subotička, sa svojim segementom – metaloprerađivačkog profila, imala je prednosti sa svojim nasleđenim potencijalima, relativno (u novoj državi. prim.aut.) dobrim stepenom industrijske razvijenosti, kao preduslovom za  mogućnosti primenjivanja modernijih tehnologija koje je su se već upotrebljavale u razvijenijim delovima Evrope. Time je i subotička metaloprerađivačka industrija stekla dobre pozicije na domaćem a i na širem tržištu.

Posebnu karakteristiku i ovoj grani industrije daju isprepletene poslovne i porodične  veze Jevreja, koji su zauzimali u njoj vodeće mesto. Svojim sposobnostima i kapitalom, mogućnostima za pribavljanje odgovarajućih tehnologija proizvodnje, mašina, patenata, radnim  i organizacionim kvalitetima, upravo su oni uspevali da u svojim rukama drže većinski deo akcija, pored akcionara drugih narodnosti, Srba, Hrvata, Bunjevaca, Mađara, Nemaca, pa time i kontrolu, i upravljačke  položaje u većini akcionarskih društava u metalskoj industriji. Pored toga u njihovom posedu su bile su gotove sve fabrike u ličnom vlaništvu, ove grane. Sa svojim učešćem od približno 5% u celokupnom stanovništvu Subotice, Jevreji su uspevali da se potvrde kao najznačjniji činilac u razvoju i  metalske industrije, i time više nego mnogostruko premaše maleni procenat kojim su iskazani po ukupnoj brojnosti.

Jedno od  najvećih preduzeća u Subotici, kako po ekonomskoj snazi, tako u prvom redu po broju zaposlenih radnika bio je “Ferrum d.d.” ( U latinskom jeziku “ferrum” znači gvožđe)  odnosno, metalsko prerađivačka grupacija preduzeća koja će nastati  od te firme.

Osnovna delatnost ove fabrike biće rad na popravkama saobraćajnih sredstava, vagona i lokomotiva. U grupaciji Ferrum javiće se još tri preduzeća koja su spadala u ovu – metaloprerađivačku grupu. To su: Livnica Ferrum d.d. koje je proizvodila uglavnom za potrebe “Ferruma”, snabdevajući ga delovima za lokomotive i vagone, ali je izrađivala i crkvena zvona, te rešetke, kočione papuče, ploče za štednjake i drugo, Adis a.d. koji se prvenstveno bavio izradom sastavnih delova za vagone i lokomotive a  manje izradom mašinskih instalacija za rudokope i izradom i opravkom poljoprivrednih mašina,  te Sever d.d. čiji su glavni deo proizvodnje činili elektromotori i generatori, transformatori, strujomeri, razvodne ploče i svi neophodni  sitniji delovi za opremanje električnih postrojenja, telefonskih i telegrafskih postaja, industrijskih elektro mašina.

Preduzeće “Zefir d.d.” bavilo se izradom  nekoliko vrsta peći i štednjaka.

“Industrija željeznog nameštaja i metala d.d.” je imala proizvodni  program namenjen za domaćinstva, bolnice, hotele  i druge  javne objekte, koji se sastojao od metalnog, železnog i bakrenog nameštaja, peći,  štednjaka, kotlova za centralno grejanje, brava i katanaca, galvanizovanih i niklovanih artikala. Sličnim delatnostima bavila se  i “Sajdnerova tvornica željeznog i bakrenog nameštaja d.d.”.Od firme “Hercog i Glas d.d.”, koja se bavila izradom raznih sitnijih metalnih proizvoda, nastaće promenom vlasništva ali i delatnosti – “Konrath, tvornica gvozdene i metalne robe,d.d.” koja će se baviti sklapanjem i prodajom radio aparata, proizvodnjom satavnih delova za njih. Najstarija subotička fabrika ove grupe je bila livnica gvožđa, fabrika opruga, metalnog nameštaja i bicikala “Mirko Rothman”. Preduzeće “Braća Goldner” se specijaliziralo za izradu ormana za led  te kompletnog nameštaja za ugostiteljske objekte, aparata za hlađenje i točenje piva, aparata za  sladoled.   “Fabrika dinamo motora Rajter Laslo”   je bila manjeg obima, kao i firme  “Jupiter” koja je izrađivala baterije, “Fizi  Vilim, k.d, tvornica limene robe”,   “Braća Pletl”, koja je izrađivala metalne mrtvačke sanduke.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 TEKSTILNA INDUSTRIJA

 

U okvirima nove državne zajednice tekstilna industrija je spadala u red novih  industrijskih grana. Brzo i uspešno se razvijala u čitavoj Vojvodini, pa tako i u Subotici. Obezbeđivala je snabdevanje stanovništva odećom, što je nakon ishrane elementarna potreba. Na nivou države, carinska politika je omogućavala  jeftin uvoz sirovina, pamučnih i lanenih  prediva i time  smanjivala  uvoz gotove robe, stimulišući stvaranje  fabrika u zemlji, zapošljavanje relativno velikog broja domaće radne snage.[1164]

Uz nastavak rada manjih pogona, koji su  postojali 1918. godine [1165], prave industrijske fabrike u ovoj grupi osnivaju se tek nakon rata. To govori o pravoj konjukturi za tom vrstom proizvoda u zemlji.

U okviru ove grupe razlikujemo nekoliko podgrupa, na pr. firme koje su se bavile preradom kudelje i izradom kanapa i užarije, a gde se svrstavaju sledeće firme.

 

   “WEITZENFELD I DRUG.D.D.”

 

Marsel Vajcenfeld ( Weitzenfeld )  (1880-1926)[1166] je  firmu za izradu užarije  i kanapa  registrovao još 1902. godine. Ona je beležila  solidne rezultate i 1908. godine je postala javno trgovačko društvo.U registru Ct V 104, kao članovi su upisani Marselova supruga, Margita rođena Dohanj (Dohány) i njen brat Zoltan Dohanj (Zoltán Dohány).

Nastavila je sa uspešnim radom i nakon 1918. godine. Tako 1921. godine  beleži promet od čak 8 miliona kruna.[1167]

Vajcenfeldovi su posedovali nekoliko nekretnina u gradu, kao i vilu na Paliću.[1168]Pored kuće i radionice na Senćanskom putu (br.79), imali su prodavnicu i skladište robe u ulici Cara Dušana 1,a u zakup su uzimali i lokal, prodavnicu u “varoškoj  palati” u Pozorišnoj ulici  2. [1169]

Reklama firme

 

Izrađivali su konjske pokrivače, sve vrste džakova, užarske proizvode i sličnu robu. Ponuda u njihovim prodavnicama je obuhvatala još i ćebad, linoleum, tepihe na metar, presvlake za nameštaj, rolete, pokrivače za konje, materijale za tapaciranje, itd. Po jednoj potvrdi, koju im je izdalo subotičko udruženje industrijalaca, 1925. godine, izrađivali su godišnje 900 000 džakova i 25 000 kvadratnih metara raznih ponjava. [1170]

Firma je 1925. godine kupila i uvezla već korišćen “kompletan tvornički uređaj za proizvodnju raznih lanenih, vunenih i sličnih stvari” od mađarske  firme “Magyar  Jutaipar” u  likvidaciji.[1171]

Utemeljitelj firme – Marsel, preminuo je 1926. godine.[1172] Njegova ostavština je procenjena na 3  miliona  dinara.[1173] Marselova udovica Margita, nakon muževljeve smrti, nastaviće da vodi firmu. Ona je  vodila pregovore  sa “Fabrikom kanapa i u žarije”  iz Odžaka, koja je bila zainteresovana za preuzimanje subotičke firme. Tako je i pretvorena  u komanditno  društvo ( Ct  IX  162 ) gde je spoljni  član bio dr Jovan Ertl generalni direktor odžačke  fabrike. Poslove poslovođe obavljaoje Valter Gricbauh (Walter Grtizbauch).

Fabrika je imala godišnji kapacitet od 30 vagona robe od jute, 10 vagona užarije, kanapa i ponjava.

 

Pošto Vajcenfeldovi nisu imali dece, Margita je 1927. godine usvojila devojčicu Leopoldinu,  rođenu 1922. godine u Beču. Tako se nakon Margitine smrti, 1928. godine, kao neslednica dela velike ostavštine,procenjene na 4 miliona dinara,javlja maloletna Leopoldina. O njenom delu nasledstva starao se gradski Siročadski stol. Leopoldina je 1930. primljena u članstvo grada Subotice. [1174]

Firma će od 23.10.1930. godine nastaviti da radi kao deoničko društvo “Weitzenfeld d.d.”.Kao predmet delatnosti navedeno je: “kupovanje i prodaja svakovrsne kudelje, lana i  jute,  te proizvodnja iz njih konopaca, vreća i ponjava, kao i svakovrsnih u tu struku spadajućih stari i roba.”.[1175] Osnivački kapital je iznosio 1 200 000 dinara podeljenih u 1 200  deonica. Kapital je uložila, pored naslednika Vajcenfelovih, grupa ličnosti iz Odžaka, dr Ede Trišler, Ede Rauš  i dr Jovan  Ertl, Lazar Dunđerski  iz Novog Sada, dr Bora Popović  iz Beograda, i Rudolf Mencer i Hugo Štater iz Budimpešte. Već 30.9.1933. godine firma  se spaja sa “Tekstilnom  trgovinom  a.d.”  iz Beograda i posluje kao njena filijala u Subotici, da bi  11.1.1934. godine bila ugašena. [1176]

 

  “HERMAN I HAJDUŠKA”

 

To je bila užarska radionica. Vlasnici su bili Erne Herman  sa supr. Kornelijom Rozenfeld i Beno Hajduška. Nalazila se u Jelačićevoj 3  (Matka  Vukovića). Vlasnici  su 1922. dobili dozvolu za podizanje “dvokatnice” u Karadžićevoj  12,  gde  su kasnije držali radnju kolonijalne robe.[1177]

**

Pored njih i Karlo Molcer, vlasnik ciglane,  je  od 1930. godine imao registrovanu “tvornicu  za izradu  kudelje” (Ct X 164/1930  ).

 

 

Izradom konfekcije te kao tkaonice i predionice  postojale  su firme:

 

 

      “LAJČO MONTALION”

 

Radionica Lajče Montaliona[1178] je osnovana 1895. godine.[1179] Izrađivala  je lanani damst, peškire, čaršave, ubruse  kao i fino laneno platno. Adresa joj je bila Jukićeva 33 (danas ?). Montalion je  1924.  godine radio  “sa ručnim strojevima”[1180], tkačkim razbojima, kojih je 1926. godine imao 9. U 1927. godini ima 15 radnika i radi sa  60% kapaciteta, koji je iznosio  20 000 metara lanenog damasta[1181].Kupce je  nalazio širom  zemlje ali i u inostranstvu. Tako je sam vlasnik, 1931.godine putovao u Čehoslovačžku, Mađarsku, Rumuniju radi sklapanja poslova.[1182]

Nakon smrti osnivača, radnju vodi njegova udovica, da bi u 1933. godini prekinula  rad i predala obrtnicu.[1183] Ipak ona još i 1934. godine  interveniše  kod  poreznih vlasti zbog razreza poreza kao na industrijsku radnju, dokazujući da je to bila samo zanatska radionica.[1184]

 

“ĐENO BECK trikotaža”

 

Njegova firma se bavila  izradom pletenih stvari, pulovera, čarapa. Imala je  mašinski pogon i zapošljavala do  60 radnica.[1185] Mašinski park je kupio u inostranstvu (Beču), odakle je želeo da dovede i stručne  radnike, ali je takav njegov zahtev, od strane nadležnih vlasti, 1924. godine dva puta odbijan.[1186] Ipak, kada je 1925. godine kupio u Beču 6  kompletnih  polovnih mašina za  izradu svilenog “trikoa”, uspeo je dabije dozvolu i za zapošljavanje dva strana  radnika, dovoljno stručna da osposobe domaće radništvo da nastave raditi na njima. Tada je imao ukupno 52 zaposlena radnika, 50 domaćih i dva strana.[1187] Pogoni su se nalazili u Pašićevoj  ulici br. 10.

Dopis sa memorandumum (1925.g.)

 

“KONFEKCIJA ODELA ANTUN KRAMER I DRUG”

 

Kao krojačka radionica započela je sa radom  još 1868. godine.[1188] Kao javno trgovačko društvo, suvlasnika Antala Kramera  i Filipa Šulmana, registrovano je 1907. godine. ( Ct V 41/ 1907 ) Nastavila je da radi i nakon 1918. godine. Tada se kao suvlasnik javlja i Mate Stipić[1189] iz Subotice.

Bavila se izradom uniformi i kapa, za razne “korporacije” i redarstvo, vatrogasce, železničare itd. Kapacitet je iznosio 10 do 12 000 komada odela i 100 000 kapa godišnje.Radila je pretežno po porudžbinama, tako i za policiju grada (redarstvo) 1922. godine izrađuje uniforme.[1190] Za  intendanturu  žandarmerije  u Beogradu, 1929. godine, izradila je 500 gumiranih pelerina i 300 “haveloka”, za cenu od 100 000 dinara.[1191] U 1924. godini radi sa 60 krojačkih radnica.[1192] Kasnije se, u 1929. godini, javlja podatak o čak  140 uposlenih radnika.[1193] Stručni radnici, specijalisti su često bili iz inostranstva. U 1929. godini je to bio “šnajder” iz Mađarske, a  pre njega je bio zaposlen majstor iz Ljubljane.[1194] Imala je svoje trgovačke putnike koji su nudili robu širom  zemlje.[1195]

Nakon  smrti osnivača Kramera, kao  vlasnici se 1926. godine, javljaju osnivačev sin Mirko ( Imre) Kramer, Mirko Šulman te Mate Stipić. Oni su dobili obrtnicu za krojački zanat A 93/1926. i bili upisani u registra Ct  IX  164.[1196] Imovina  firme  je  te godine cenjena na 2 miliona dinara.[1197]

 

Imali  su  prodavnicu  na najprometnijoj gradskoj ulici – Aleksandrovoj br 2.

( Taj lokal je bio u gradskom vlasništvu a firma ga je držala pod zakupom. )

U 1933. godini je uvršćena u industrijske radnje. Tada  je  imala “10 nameštenika u samoj radnji i kancelariji, 39 radnika (  krojača  i izrađivača kapa) u samoj radnji i 28 radnika van radnje, no koji rade samo za firmu i svaki od njih zaposluje  još  1-3  lica.” [1198] Raspolagala je sa 15 šivaćih mašina.

Memorandum firme, 1922.g.

 

   “ARMIN ROTH, TVORNICA ŠEŠIRA”

 

Šeširdžijski zanat ima dugu tradiciju u Subotici. “Prvi šeširdžija koji se pojavio u Subotici beše je Jakob Mikl iz Alzasa, koga  je Magistrat 13.9.1777. godine uvrstio u  red ostalih stanovnika grada, osigurao mu šestogodišnje oslobađanje svih davanja i  dozvolio mu da obavlja  svoju  zanatsku   delatnost.”[1199] U 1828. godini radi već  11 majstora sa 5 kalfi.  Za period 1918-1941 registrovano je ukupno 40 muških i ženskih šeširdžija.

Ponuda trgovačkih radnji tekstilom, pomodnom  robom i šeširima je bila bogata. Radile su i  4 velike fabrike tekstilne struke; “Fako d.d.”, “Merkur”, “Nonenberg i Šodere  d.d.”,”Meka d.d.”, koje  su proizvodile trikotažu, čarape, tepihe, konfekciju, ali samo jedna koja se bavila izradom šešira i kapa  – “Tvornica Šešira Armin Rot”.[1200]

Tako je porodica Rot, prešavši put od male manufakturne radionice, do moderno opremljene fabrike za izradu  šešira, obeležila svojim proizvodima tržište te vrste modne robe u gradu ali i u čitavoj zemlji.

Arimin Rot (Roth)  je rođen u Subotici  22.2.1868. godine, u  jevrejskoj porodici, od oca Natana ( Roth Nathán )( Subotica 1821-1904 ), zanatlije – krznara i majke Julije, rođene Dajč (Deutsch). Sa suprugom Terezom Dorner  ( rođ. 1878. ) imao je troje dece: Dezidera (Dezsö) (rođen u Subotici 1893.), Margitu ( Subotica 1898 – Dunaszeg 1944 ) i Klaru ( rođena u Subotici 1908.). [1201]

Dezider Rot

Trgovinu kratkom robom, šeširima, cipelama i pomodnom robom, registrovao je 2.12.1897. godine kod sudskih organa a sledeće, 1898. godine i kod opštinskih u registru D 18/1898.[1202] Već naredne godine se registruje i kao šeširdžija. Tako će nastaviti da vodi malu zanatsku radionicu za izradu šešira, koja je u tom periodu radila sa 2 radnika (majstora) i 1 šegrtom a koju je još 1889.godine registrovala njegova majka Julija Rot.[1203] Na  memorandumu  firme  “Armin Rot, tvornica šešira”, kao datum postanka stajaće godina 1889. O uspešnom razvoju Rotove radionice, svedoči podatak da on 1911.godine zapošljava već 30 radnika na izradi šešira. Radionica se nalazila na Palićkom putu “…u naseobini Nađ Franje”.[1204]

Jedini muški potomak, sin Dezider (Dezsö),  usmeravan je i pripreman da pruzme očev posao.[1205] Školovan je i van Subotice. Stručnu, tehničku školu je tako završio u Pragu  1912.  godine. Po njegovom dolasku iz Praga, izvršeno je proširenje i modernizovanje dotadašnjeg zanatskog pogona u pravi fabrički.[1206] Broj radnika se u tom periodu penje do  80. Fabrika  je  radila i tokom ratnog perioda i zapošljavala nove radnike i šegrte. Tako je šegrt  Pal Šišatka  nakon 1918. godine dobio od Gradske kapetanije odluku o izgonu, pošto  se  u Rotovoj fabrici zaposlio u ratnim godinama, a svi “ratni doseljenici” trebali su da napuste grad.[1207] Nakon 1918. godine fabrika se vrlo uspešno prilagođava novonastaloj privrednoj i društveno političkoj klimi i nastavlja sa uspešnim poslovanjem ulažući kapital u nova postrojenja; modernizujući i unapređujući proizvodnju. Kao dobar pokazatelj prosperiteta  firme je i stepen iskorištenosti kapaciteta koji  je 1920. godine iznosio 100 %.

       Armin Rot se 1922. godine obraća molbom  Gradskom Senatu,  u kojoj iznosi da namerava od Adolfa Grosa i supruge mu, kupiti  kuću  u VIII krugu, Đenerala Milojevića br. 5 (danas Bose  Miličević), bivši hotel “Erzsebet”(zatim “Central”).[1208]

O  preseljenju  pogona i kupovini objekta na kredit, saznajemo  iz  pera samog Armina  Rota i  sledeće: “Do  1924. godine je moja radionica šešira bila u kući na takozvanoj naseobini Velikog Franje  u suterenu, a koja je kuća 1923. od strane države pretvorena u Dečiji Dom  (Zadužbina Marije Vojnić Tošinice, prim aut. ) i ja sam morao iseliti se i hitno postupati  da nađem odgovarajuće prostorije za svoju radionicu, što je bilo  potpuno  nemoguće, usled oskudice u prostorijama i stanovima, dakle primoran  sam  bio  primiti ponudu Eskomptne i pučke banke u Subotici, prema kojoj sam se ja mogao useliti u “Eržebet” hotel, koji je Banka za mene uredila i ja sam  joj morao plaćati 18% kamate godišnje, što još i danas plaćam…” [1209]

Objekat je imao prizemlje, jedan sprat i mansardu. Na tom mestu Rot planira da u preuređenom stanbenom prostoru i novozgrađenom dvorišnom delu, postavi svoju fabriku šešira i uredi stanbene prostorije za sebe i porodicu.[1210]

Na osnovu projekta inženjera Đule Valija[1211] građevinska dozvola je izdata 1923.  a dozvola  za stanovanje i upotrebu 1924. godine.[1212] Pošto se objekat nalazio u I građevinskom reonu, u kojem po Gradskom građevinskom pravilniku, nisu smele da se podižu nove fabrike, na prvu Rotovu molbu, 1922. godine, za izdavanje dozvole za adaptaciju, odgovoreno je negativno. No, na osnovu moliteljeve žalbe, pošto se utvrdilo da će se u fabrici “prerađivati samo polufabrikati kako to molitelj i danas izvršuje u njegovoj postojećoj fabrici”, izdata mu je tražena dozvola.Tako je  na lokaciji u blizini glavne železničke stanice, u pruređenom objektu nastavila da radi i da se razvija ova subotička fabrika, koja je tada bila jedina  te vrste u Vojvodini.

Zapošljavala je 180 radnika, 3 trgovačka putnika, koji su robu nudili širom zemlje ( u početku nije bilo izvoza), i 10 činovnika. Kao pogonsku energiju koristila je struju  i benzinske motore. Raspolagala je sa 22 elektromotora,  ukupne snage 60 KS.

Armin je 1924. godine dobio poresko rešenje da isplati porez  na dohodarinu, imovinu i ratne dobitke od 285 797 dinara, na koje  je uložio žalbu, navodeći da je ta suma neralno visoka, ali nije uspeo da izdejstvuje njeno smanjivanje.

Fabrika Rot, na karti grada iz 1928.g.

U pogomu u dvospratnoj zgradi  su instalirana i dva teretna lifta,  sa elektromotornim  pogonom.[1213]  Pogon kapa i kačketa, sa 25 radnika je otvoren 1927. godine. Za taj pogon su uvežene polovne mašine iz Beča i Berlina. Isto tako, iz Beča je stigao  i predradnik, stručnjak koji je obučavao domaće radnike  na novim mašinama.[1214] Bojadisaona je izgrađena 1933. godine, pa je time smanjena potreba  za uvozom gotovih tuljaka. [1215]  Fabrika 1937. godine proizvodi 118 612 komada šešira ali i isto toliko kutija u koje su se oni pakovali i 26 109  kapa.  U  1938. godini ima 90 radnika i radi samo sa 30 % kapaciteta, a 1939.- 112 radnika. Kapital je  1939. godine iznosio 2 574 610 dinara. Nadnice radnika su bile u rasponu  od 12 do 64 dinara.[1216] Uvozila je sirovine, materijale iz inostranstva. Hartiju  i lepenku, zatim vunene tuljke  iz  Italije,  polusvilene tkanine iz Austrije, pribor i tkanine iz  Čehoslovačke, Švajcarske, Engleske, Belgije, anilinske boje iz Nemačke. Samo za carinu u 1939. godini je platila je 343 679 dinara.[1217]  Robu je prodavala u zemlji,od toga se samo mali deo, do 5 % se prodavao  u  Subotici,  a osvojila  je  i tržište u inostranstvu. U fabrici su redovno zapošljavani i strani stručnjaci. Tako 1920. godine, nakon proširenja i modernizacije tvornice, dolazi za poslovođu stranac – čehoslovački državljanin, Konc Zoltan.[1218] I u kasnijem periodu se kao poslovođa javlja Čeh Alfred Mahaček “…da upravlja radom običnih radnika.”[1219] Rad  fabrike je prekinut septembra 1940. godine [1220]

 

Arminova kćerka – Margita, kao vlasnik i izdavač, prijavila je 1926. godine pokretanje lista “Jugoslovenski klobučar”. Prvi broj nosi  datum 30.9.1926. godine. Izlazio je do  jula  1927.  godine.[1221] To je zanimljiv pokušaj da se izdavanjem  novina, bolje upozna tržište sa tom vrstom proizvodnje, povežu zainteresovane stranke, i time razvije i unapredi porodični posao – fabrikovanje šešira.

O vlasniku fabrike, subotička “Opšta kreditna banka d.d.”[1222], sa kojom je poslovao, daje 1927. godine  sledeće mišljenje:”Armin  je veoma  marljiv i vešt stručnjak, poduzeće neprestano lepo napreduje te uživa dobar glas. Roth poseduje stanbenu kuću i tvorničku zgradu sa gradilištem (Đenerala Milojevića 5 ), sve u vrednosti 3,5 – 4 miliona dinara.” Za njega lično kažu: “Roth je poznat  kao  bogat, solidan i oprezan trgovac. Kako saznajemo Roth ne potrebuje veresiju ( kredit ).” [1223] Armin Rot je pored toga je posedovao i trgovinu cipela, šešira i pomodne robe “Bally”, u samom centru grada, Karađorđev trg 5. (danas je tu knjižara “Danilo Kiš”) koja je bila registrovana na njegovo ime do 1939. godine.[1224] Kao naslednik je ubeležen Arminov zet, Alfred Gonda, trgovac iz Subotice koji je bio oženjen Arminovom  kćerkom Margitom.[1225] O materijalnom položaju Alfreda i Margite govori i podatak da su 1932. godine dali da se izgradi dvospratna stanbeno poslovna zgrada pored Sinagoge. [1226] Porodični karakter vlasničko upravljačke strukture potvrđuje  i to što je u upravi  fabrike bio zaposlen i Arminov drugi zet, Viktor Grim (Grimm Gyözö). On je rođen u Čurugu 1899. godine. Otac mu je bio Grim Mor (1865-1919), inženjer .Porodica Grim  živi u Novom Sadu od 1917. do 1927. godine kada se preseljava u Suboticu, gde će iste godine Viktor i uzeti za ženu Rot Klaru (r. 1907.). Viktor će se ubrzo, od 1931. godine javiti kao suvlasnik, član javnog trgovačkog društva  “Rot Armin, tvornica šešira” gde je i Klara bila zaposlene kao činovnica. Grim Ljiljana, njihova ćerka, rođena  je 1930.  godine u Suborici. (Ona će se nakon rata zaposliti u gradskom preduzeću “Gvožđar”.). Stanovali su u susedtvu fabrike,  u stanu sa adresom Park Kralja Petra 6.[1227] Viktor je 1944. godine deportovan, i dospeo je u logor Hildeshajm (Hildesheim) gde je i stradao.

Sa promenom registracije, od inokosne firme u javno trgovačko društvo, 1931. godine, on se, pored Dezidera Rota, javlja i kao suvlasnik  i prokurista.[1228]  Zanimljivo  je da su obojica  bili članovi subotičkog Rotari kluba gde je Dezider 1936,  a  Viktor  1937. godine vršio i funkciju  sekretara.[1229]  O položaju i ugledu Armina i Dezidera Rota kao i Viktora Grima, u društvenom i političkom životu Subotice, svedoči  i to što su postavljani za gradske većnike. Tako je Armin Rot predložen avgusta 1927. godine od strane Udruženja trgovaca i industrijalaca, u grupi od  30  istaknutih  privrednika, na  traženje Velikog župana, za popunu  Proširenog senata.[1230]Viktor Grim je bio u zadnjem predratnom Gradskom veću 1941. godine, kada je takva gradska funkcija znatno izgubila na prestižnosti.

Dezider Rot je bio oženjen ruskinjom Olgom Pjankovom  sa  kojom je imao sina Andriju (rođen 1922.). U ratu je bio zarobljen i tek početkom 1922. godine se sa suprugom, koju je tamo upoznao, vratio iz zarobljeništva. Stanovao  je u porodičnoj kući, ulica Đenerala Milojevića 5, pored koje su bila  i fabrička  postrojenja. Obavljao je i dužnosti gradskog  većnika a bio je i u predsedništvu subotičkog “Udruženja industrijalaca”, od njegovog osnivanja 1932. godine. ( Do tada je postojalo “Udruženje trgovaca i industrijalaca u Subotici”). U 1933. godini  Trgovačko  Industrijska Komora  iz Novog  Sada ga je imenovala  za člana Reklamacionog odbora u Somboru ” …da u  istom zastupam interese naših subotičkih trgovaca i industrijalaca.”[1231]  Pomagao je  i subotičko skautsko udruženje  i izlaženje njihovog  lista “Glas sabora”. [1232] Po svedočenju aktivistkinje u radničkom pokretu Ete Kizur, koja je dolazila u njegovu kuću kao krojačica, on je davao i sitne priloge ( po 100 dinara) za “Crvenu pomoć”.[1233] U 1938. godini se odselio se u Novi Sad i  1940. godine biva brisan kao suvlasnik fabrike. Ali on se nije  povukao  iz porodičnog posla. U tim zadnjim godinama pre izbijanja rata u zemlji,  on samo pokušava da spasi kapital i proizvodnju, gradeći novu fabriku šešira u Jagodini. U 1940. godini, za opremanje već izgrađenog pogona, zgradu sa magacinom, koji je procenjen na 1,2 miliona dinara,dobio je  kredit od 1 milion dinara od subotičke “Opšte kreditne banke d.d.”.[1234]  Kao zalog banka je stavila pod hipoteku  njegove  nekretnine u Jagodini ali i Subotici; zgradu  pogona fabrike sa magacinom, jednospratnu stanbenu zgradu, kao  i zalihe robe, koju su činili tuljci od zečije dlake  i “znojalice”  za muške šešire, koje su procenjene na 1 milion dinara.[1235] Zanimljivo  je da  su i njegov otac – Armin kao i sestra Margita, februara 1941. godine, dobili od iste banke kredit u visini od 200 000, odnosno 500 000 dinara.[1236]

Fabrika u Subotici je 1939. godine  prijavila ukupan  promet od 6 331 631, i poreska osnovica je bila  225 000 dinara.  Nadležne vlasti su pokrenule postupak utvrđivanja verodostojnosti tih podataka, sumnjajući da kroz poslovne knjige nisu iskazani  svi  prihodi.[1237]

Prestanak rada firma je prijavila Sreskom načelstvu, 1940. godine.[1238]

Armin Rot i njegova porodica,  dobar su primer koji kroz tri generacije pokazuje  put razvoja sitnih zanatlija u industrijalce. Započevši u drugoj polovini 19.veka zanat izrade šešira, Julija Rot će time postaviti temelje za modernu fabričku proizvodnju, koju će voditi njen sin Armin i unuk Dezider. Pored toga oni predstavljaju i primer uske  povezanosti  članova  porodice u okvirima  jedne privredne delatnosti. Industrijski razvoj Subotice, kako krajem 19. i početkom 20.veka, tako i od  ulaska u jugoslovensku državu, dominantno obeležava uloga i aktivnosti Jevreja naa tom polju. Mada nisu činili više od 5% subotičke populacije, oni su bili pokretači, vlasnici ili upravljači 70-80 %  svih industrijskih kapaciteta u gradu. Takav odnos je vladao i u  tekstilnoj  industriji, dok se u proizvodnji šešira javlja samo porodica Rot, koja je bila jedini vlasnik fabrike te struke.

Rat, okupacija, progon Jevreja i uspostavljanje novog  društvenog poretka nakon 1945. godine, predstavljaće okolnosti u kojima  porodica Rot, kao i ogromna većina pripadnika tog naroda, trpi velike  gubitke, kako  lične tako i materijalne.

Krajem 1943. godine, Armin biva deportovan u Mađarsku. Marta 1945. godine  se  vratio iz zarobljeništva sa unukom Terezijom (Gonda).  Fabričke  prostorije  u ulici Generala   Milojevića (tada – Tolbuhina), koristila je fabrika  cipela  “Marika  k.d.”  ( koja je osnovana  15.12.1941. godine i uzela u zakup objekat sa postrojenjima. Vlasnici su bili: Vladimir Borošić, Šime TumbasValerija  Bakoš. U septembru 1944. fabrika je pretrpela oštećenja od bombardovanja[1239]. Bivša Arminova radnja “Bally” u tom periodu je prodavala zatečene zalihe robe.

Konfiskacijom ( Vp. 1721/1945)  fabrika  prelazi u svojinu FNRJ. Tokom 1946. godine  za  obe nekretnine (fabriku i prodavnicu) je pokrenut postupak nacionalizacije i one prelaze u državnu svojinu.[1240] Fabrika će u prvo vreme nastaviti da radi pod imenom “Marika, državna fabrika cipela”[1241] da bi 1950. dobila ime “Prva petoljetka”.[1242]

 

 

            “MERKUR”

 

Henrik Levental (Löwenthal Henrich)[1243] je već u svom rodnom mestu, Krsturu, započeo sa trgovačkim poslovima. U Suboticu se doselio novembra 1917. godine “..radi školovanje  dece”[1244] Imao je  dve kćerke i dva sina. Tu je nastavio da se bavi, barem u prvo vreme, trgovinom tekstila, i sudeći po rezultatima, imao je puno uspeha u tom poslu.

Tako je već dvadesetih godina, porodica Levental imala kuću u ulici Bene Sudarevića (Matije Gupca  11, i radnju u Trumbićevoj ( Petefi Šandora ) 6. Po izveštaju subotičke banke on je “…bogati i uspešni trgovac tekstilnom robom koji ulaže kapital  u industriju.”[1245]  “Trgovina koja ima vrlo bogato sortirano stovarište  sa najskupljim svilenim i vunenim tkaninama u vrednosti od  cca  8 000 000  dinara. Godišnji promet se ceni na 30 000 000 dinara. Pasive su nam nepoznate. Imenovani ima jednu kuću u vrednosti od 350 000 dinara.”[1246]

Uvozio je raznu tekstilnu robu, pogotovo svilu i krep (Crepe de chine, Crepe georgette, Crepe marocain ).[1247]  O njegovoj dobroj situiranosti govori i podatak da je 1927. godine bio je jedan od retkih subotičana koji je imao putnički automobil (marke “Fiat”).

Pod imenom “Merkur, tvornica čarapa i pletene  robe”,  firma je ubeležena  26. 8.1927. godine kao vlasništvo Judite Hauer, rođ. Rosenfeld (Ce VII 382/1927). “Merkur” je 1927.  godine tražio dozvolu boravka  za tekstilnog inženjera Hansa Lajtnera (Leitner),  austrijanca.  On  je bio praktično osnivač novog tekstilnog pogona, pošto ” … je sa sobom doneo preko 100 tekstilnih mašina u vrednosti  cca  800 000  dinara.” Zadatak mu je bio nadgleda uspostavljanje i instaliranje mašina, kao i da obuka domaće radne snage.[1248]

Prestanak te inokosne firme je  ubeležen  1928.  godina kada je preuzima Henrik Levental sa sinovima i  ponovo  registruje  pod  istim imenom – “Merkur”. Registrovana  u  registru  Ce  VII/138/1928  a  zatim preneta u registar društvenih firmi Ct XIII 194. Kao vlasnici upisani su  pored  Henrika i sinovi Ladislav i Aleksandar. Strani, austrijski kapital koji je uložen u ovu firmu, nije se formalno prikazivao, njegovi zastupnici su  bili  Leventalovi.  Ipak,  boravak austrijskih državljana i pozicije koje su zauzimali u  firmi  dovoljno svedoči o tome. Tako se kao direktorica se javlja Ana Kubek, austrijanka.

Proizvodila je  pletenu robu, čarape, kupaće kostime, vatelin i tkanine za postave muških odela.[1249]  “Snabdevena najmodernijim mašinama, zapošljajava 150 radnika, prerađuje 2 -3 vagona vunenog prediva”.[1250] Proizvodila je do 12 000  tuceta čarapa i  40 000 komada  pulovera. U  1939. godini  broj radnika je smanjen i iznosio je 60.

Nalazila se na adresi Daničićev put  10.[1251]. U početku, do 1930. godine, registrovana je kao javno trgovačko društvo ( registacija  III 21/1932). Kao član se javlja i Hauer Majer (Mayer), dok  je prokurista bio Lajoš Bek (Beck)[1252].

Raspolagala je sa 2 000 000 dinara kapitala. Izvozila je i u inostranstvo. Pokušaj zastupnika firme g. Šuranja da sa uzorcima robe uđe na teritoriju Albanije, 1931. godine, osujećen je nizom poteškoća, velikom carinom, itd,  pa  se  on morao  vratiti, saznajemo  iz   izveštaje podnetog Trgovačkoj i industrijskoj komori u Novom Sadu.

Sirovine, vuneno predivo, firma je uvozila iz inostranstva, Nemačke, Belgije, Čehoslovačke, Austrije i  Švajcarske, a dugmad  iz Austrije.

U godinama pred rat otežano je snabdevanje sirovinama, pa tako  i “Merkur” oktobra 1940. godine radi samo sa 20-25 radnika, umesto 80, i ima smanjenu  proizvodnju.

Nakon pogibije  Henrika Leventala, u Aušvicu 1944. godine i njegove supruge, u Subotici, iste godine, a sa dolaskom novih vlasti, 1946. godine,  kao naslednici figuriraju deca  osnivača Vladislav i Henrik i dve kćerke.[1253] Oni 1948. godine uzimaju izraelsko državljanstvo, a nekretnine na njihovom imenu padaju pod udar zakona o nacionalizaciji imovine stranaca.[1254]

Fabrička postrojenja su 1948. godine preneta u Zemun.[1255]

 

 

“NONNENBERG &  SCHODERE, tvornica traka i čipaka d.d.”

 

Ministar trgovine i  industrije  odobrio  je  12.10.1929.  godine svojim rešenjem br. II 29197 osnivanje novog  akcionarskog  društva  u Subotici.Preduzeće je osnovano na osnivačkom zboru u Subotici 19.10.1929. godine.( Održan je u prostorijama “Opšte privredne banke d.d.”) Kao cilj  je navedeno: proizvodnja traka,  čipaka i  ostale tekstilne robe i prodaja istih. (Ubeleženo je u registar Ct X 104) Proizvodi te vrste su do tada  bili uvoženi  iz  inostranstva.  “Kao osnivač sudeluje  i  firma “Nonnenberg  &  Schodere” jedna od najpoznatijih fabrika  traka  i čipaka  u  Nemačkoj,  koja  će  svoje decenijama stečeno iskustvo staviti našoj fabrici  na  raspoloženje  i već time joj osigurati prosperitet.” [1256]

Osnivački kapital je iznosio 2 000 000 dinara podeljen  na  2 000 akcija nominalne vrednosti  1 000  dinara. Osnivači  su uplatili samo 15% nominalne  vrednosti  akcija,  a  ostatak  su morali  da uplate do 31.1.1930. godine.[1257]

Osnivači  deoničarskog društva, njih 19, su bili, kako  se to vidi iz spiska[1258]:

 

“1.       Radivoj Miladinović, sa 75 advokat, kraljevski javni  beležnik,[1259]

  1.      Borivoj  Miladinović,  sa 75 deonica[1260]
  2. Stevan Prodanović, direktor banke, sa 25 deonica (51  godina, sa stanom Kralja Petra

Park 10 )

4 i 5.    Arpad Hiter (Hütter), sa 200  (39 godina, sa stanom u ulici Bene

Sudarevića,[1261]  lično i kao opunomoćenik firme  “Rosinger-Rippner”  iz Beča,  koja       ima  135  deonica

  1. dr Edmund Silaši, sa 50 advokat, ( 45 godina, stanuje u Badalićevoj  ulici 2 )[1262]
  2. Kiš Lajčo, veleposednik, predsednik Upravnog odbora Opšte  kreditne banke  d.d., sa 50  deonica ( 70 godina, stan u Trumbićevoj ulici 13 ),
  3. Opšta privredna banka d.d., koju zastupaju dr Bondi i dr  Miladinović, sa 180   deonica.
  4. Firma  iz  Bremena  (Nemačka)  “Nonnenberg  & Schodere”, sa  565 deonica  [1263]
  5. Emil Lakebuš (Lakebusch ) iz Bremena sa 200 deonica
  6. Mirko Hiter (Hütter) sa 50
  7. Đula Hiter ( Gyula Hütter) sa 55
  8. Galamboš Franja, advokat iz St. Bečeja, sa 120
  9. Vaš Arpad, trgovac iz Subotice, sa 50
  10. Pavle Vadas (Vadász Pál)[1264], inženjer  iz Subotice, sa 50
  11. Franjo  Hermec, sa 25
  12. dr Miloš Pavlović sa 25
  13. dr Aleksandar Ljubibratić sa 35 “

 

 

Borivoj Miladinović                    Stevan Prodanović             Aleksandar Suvajdžić

Time je formalno zadovoljen zahtev  da  većinski  kapital  ne  bude  u rukama stranaca, i zbog toga su osnivači u izveštaju Ministarstvu industrije  i mogli da navedu: “Više od 50 % osnovnog kapitala beleže naši podanici, tako da će većina deonica biti u rukama podanika naše države.” [1265]

Na osnivačkoj skupštini izabran je i Upravni  odbor od 6 članova u koji su ušli: Borivoj i Radivoj Miladinović, Vilim (Vilhelm) Nonenberg iz Bremena, Johan Ripner (Rippner ) iz Beča, Arpad Hiter , Edmund Silaši. U 1933. godini u Upravni odbor ulaze dr Đorđe Bondi (Bondy) [1266] i Vilim Šodere, a u 1934.  –  Ernest Nonenberg,  u 1939.  –  Aleksandar Suvajdžić i Boško Nikolić.[1267] Na  mestu direktora nalazio se Vilim Nonenberg.

Fabrička  postrojenja  su  se nalazila  u ulici Oslobođenja br. 71. Objekat je  proširen  dogradnjom sprata tokom  1937.  godine.[1268]

Sirovine su nabavljane u inostranstvu; pamučno predivo iz Nemačke i Austrije, veštačka svila iz Italije i Nemačke,  prirodna  svila  i materijal za “apretiranje” iz Nemačke,

Godine 1938. fabrika ima 103 zaposlena radnika, od toga  4  nemačka državljana, a 1939. – 96 domaćih i  4  strana. Pored  stranih radnika i  domaći radnici i službenici su bili upućivani na školovanje i usavršavanje  u Nemačku ( Barmen, Bremen?).[1269]

U  1940.  godini  ima  64  stručna  radnika,  2  majstora  u odeljenju  za izradu čipaka, 1 majstora u odeljenju za izradu traka, 2  bravara,  1 stolara, 2 stručna radnika za  izradu  čipaka,  1 stručnog radnika  za izradu lastiša, 3  stručna radnika  za izradu traka,  19  tekstilnih radnika i 8 radnica, 25 radnika za namotavanje prediva; i 4 šegrta.

Spisak zaposlenog stručnog osoblja, 1940.g.

Promet od 1.9. do 25.11.1938. godine je iznosio  1 840  000 dinara, a u istom periodu naredne, 1939. godine, – 1 290 000 dinara. Firma je 1940. godine kupila od grada nekretninu, zgradu od 300 m  kv. u cilju proširivanja pogona.[1270] Po izveštaju Načelstva, te godine su  jugoslovenski  državljani držali većinski paket akcija; 1026 od ukupno 2000.[1271]

U 1945. godini preduzeće je prvo  došlo  pod  “Upravu  narodnih dobara” a zatim 1946. godine, preduzeće je kao imovina nemačkih državljana -konfiskovano.[1272]  Nastaviće  da  radi  pod  imenom “Mladost, tvornica traka i zavesa”.[1273]

 

 “FAKO D.D.”

 

Osnivanje ovog deoničkog društva je vezano za ime braće Hiter  (Hütter), Arpada (Árpád) , Mirka (Imré) i Đule (Gyula). Arpad u Suboticu dolazi 1902.godine kao dvanaestogodišnji dečak. Rođen je 1890. godine u Heveškoj županiju  u mestu Pustavisnek (Pusztavisznek) od majke Etele Klajn (Klein) i oca Kalmana. Po narodnost je  Jevrej.

Kao  šegrt  radio je  kod trgovca Geze Klajna (Klein, zatim nakon promene prezimena – Komor Géza), oslobađa  se i nastavlja  da radi kao trgovački putnik. Od 1915. do  1918.  godine je  bio u 6. pešačkoj honvedskoj regimenti. Odmah po dolasku iz vojske, maja 1918. godine ulazi u trgovačku  firmu  svog tasta Rokenštajna, da bi iste godine otvario i sopstvenu  trgovačku radnju.[1274]

 

Očiglednom greškom, Senat 1920. godine, donosi odluku o njegovom proterivanju,  koja  je nakon  njegove žalbe povučna.[1275] Početkom 1921. godine  kupuje kuću u ulici Bene Sudarevića 4 (danas Matije Gupca)[1276] tzv. “Zálogház”. Kuću je kupio od Vere Mačković. Grad je u dvorišnoj zgradi pored glavnog objekta. od 1914. godine uzimao pod zakup prostorije koje je koristilo zabavište. Novi vlasnik je odmah pokrenuo postupak za prekid zakupnog ugovora, pošto navodi da su te prostorije “vrlo važne za trgovinu”, ali je zabavište ostalo u njima sve do 1925. godine. Sprat na na tom objektu, podigao je 1922. godine kao i ekonomske zgrade i  stanove u dvorištu.[1277]

 

Arpad Hiter  (Hütter Árpád)                         Memorandum Hiterove trgovačke firme, 1928.g.

Radio je kao trgovac  “kratkom robom”, zajedno sa  braćom, Đulom[1278] i Mirkom[1279]. Braća su  imala zajedničku firmu, koja se nalazila se u ulici Bene Sudarevića 4, gde su braća i stanovala, sa još jednom prodavnicom u u Štosovoj ulici 11[1280], koja je registrovana u sudskom registru Ce VI 86.51. Bavili su se i veleprodajom “kratke  robe”. Godine 1923. obrtni kapital  im je procenjen na 1 500 000 dinara, a zalihe robe na 2 000 000 dinara. Arpad  će  od 1926. godine biti u nekoliko navrata postavljan i za člana  Priširenog Senata. Važio je za solidno situiranog trgovca.[1281] Idući poslovni potezi braće Hiter, kada svoj kapital uz učešće stranih investitora, plasiraju u industrijsku proizvodnju čarapa, govore o njihovoj dobroj informisanosti, poznavanju uslova koji su tada vladali na tržištu i spremnosti i sposobnosti da tu vladajuću konjukturu za tom vrstom proizvoda iskoriste.

Arpad Hiter je  23.11.1926. godine, dobio dozvolu  za gradnju novih i rušenje  starih objekata na mestu  starog “Kohan” (Kohán) mlina (Oslobođenja 85). Kupovinu te nekretnine je obavio za cenu je od  420 000  dinara.[1282] Maja 1927. godine je završena i gradnja novih objekata. Sav  mašinski pogon, kompletna fabrička instalacija, kupljena  je  od  firme  “Anton Köbke, Göppersdorf”.  Za nju je Arpad Hiter  dobio  pravo  bezcarinskog uvoza.[1283] Sam  uvoz,  odnosno problemi  sa carinjenjem, koje je vršila Carinarnica u Subotici, naterali su Hitera da  uputi subotičkom “Lloydy”  jednu  žalbu  na njen rad. U toj žalbi iznosi da je ona:  “…pokazala  nemarnost,  nebrižljivost oko carinjena robe, i prema pojedinim strankama otvoreno izražavajući odvratnost, te time nanosi sve veće štete, direktno taksiranjem i indirektno,dugom manipulacijom robe kao i neizvršavanjem Carinarnici  predatih molba.”[1284]

Preduzeće je započelo rad 4.1.1927. godine kao komanditno društvo, “Fako, Arpad  Hüter i drugovi”. Unutrašnji član je bio Arpad Hiter, a 5 spoljašnjih članova, predstavnici stranog kapitala, koje je predstavljao Fridrih Anton Kobke (Köbke). Kapital je iznoosio 3 miliona dinara. U društvu su domaći državljani imali 53,2% a stranci 46,8% kapitala.[1285]

Proizvodnju  je  organizovao poverenik  bečke  firme “Eisler, Kardos, Rosinger i Rippner” Valter Bahrih (Walter Bachrich. Rođen 1894. u Beču, po narodnosti Jevrej ), koji je  u  prvo  vreme  i vršio funkciju  direktora.[1286]

 

Ubrzo, 10.03.1928. godine, održava se osnivački zbor deoničkog drušva Fako,  gde  se  kao cilj novog društva  postavlja: “preuzimanje radnje firme “Fako k.d.” i proizvodnja čarapa,  trikotaže i ostale tkane i pletene robe te prodaja istih”.[1287]  Time je osnovano deoničko društvo “Fako, jugoslovenska tvornica čarapa i trikotaže d.d.”.  Osnivački  kapital je iznosio  3  miliona  dinara, podeljenih u 3 000 akcija. Poslovni direktor je bio Oto  Turk (  Otto Tűrk ) a njegov zamenik Arpad Hiter.

 

 

 

Radnici Fako-a, 1927. g.

 

 

Krajem  1928.  godine, društvo je od  supruge  Kladek Stevana kupilo, za  cenu od  170  000 dinara i susednu nekretninu, sa adresom Oslobođenja 87.

Zbog  problema  sa  snabdevanjem  električnom  energijom instalirana je i sopstvena centrala, čime je snižena cena produkcije. To je zapravo bio “Severov” generator od 70 KW, 220 v, 200 ampera, koga je pokretala parna mašina od 150 KS.[1288]

Proširenje, dogradnja radionice za  izradu  čarapa  i  farbarnice izvršeno je u 1931. godini, kada je i otpočeo rad u njoj.

U početku rada zaposleno je i 20 stranih stručnih radnika uz  101 domaćeg. Ubrzo se povećava broj domaće radne snage,  zapošljavanjem većeg broja radnica. Radilo se u dve  smene. Prvo su se proizvodile isključivo pamučne “cotton” čarape, čime je zamenjen uvoz tog artikla, koji  se do tada i nije proizvodio u Jugoslaviji, ali se uskoro, 1929. godine, kreće i sa izradom svilenih čarapa. “Cotton”  čarape su bile proizvod koji je pretežno kupovao imućniji stalež.  Inostrane fabrike su bile konkurentne sa tim artiklom na  domaćem  tržištu  zbog malih carinskih stopa. “U interesu je države  da  se  uvoz  čarapa  po mogućnosti ograniči, a to tim pre, što naše “cotton” čarape imaju isti kvalitet,  kao i one iz inostranstva. Inostranstvo ima samo  tu prednost,  što  usled  carinskih  stavova  može  svoju  robu   prodati jeftinije.” pisala je  Uprava firme  “Udruženju industrijalaca”.[1289] Gradske vlasti su pomagale  fabrici  oprostom gradskog prireza za 15 godina  i smanjivanjem  za  40%  trošarinskih troškova.

Problem  zapošljavanja  stranih  stručnjaka, odnosno dobijanja radnih dozvola za takve koji su obučeni u rukovanju modernim mašinama, prisutan je i kod ove fabrike, kao što saznajemo iz prepiske 1931. godine  sa  Trgovačko industrijskom i zanatskom Komorom  u  Novom  Sadu. U ovom  slučaju  radi  se  o tome da “Fako” nije uspeo da dobije dozvole za dva nemačka državljana,  stručnjaka za “Richter” mašine.[1290]

Radnice Fako-a, 1930.g.

“Zbog  velike konkurencije u tekstilnoj industriji bili smo primorani  da  povećamo odnosno proširimo našu strojnu mrežu  sa najmodernijim  i  praktičnim strojevima i to  sistema  “Richter”, kako  bi  zamogli i dalje racionalizirati našu fabriku, pošto je to jedini  način,  da  izdržimo borbu sa  velikom  inostranom konkurencijom. Mi smo za te  mašine investirali nekoliko milijona te moramo sada istima pokloniti  največu pažnju, da se iste putem nestručnog rukovanja ne ruiniraju. Zbog  toga su nam  za sada potrebni  odprilike 10 stručni, specijalno na Richterovim strojevima izučeni majstori, kako  bi  zamogli posle pri radu i nadaljnih 100 radnika naših podanika uposliti. Pošto nismo bili u stanju,  takve  stručne majstore – naše  podanike  pronaći, smo primorani, inostrane usavršene stručne majstore sa velikom praksom  iz to iz Nemačke angažirati. Kako nam je poznato, ne poseduje  ovde

nijedna fabrika Richterove kotonmašine, tako da je sasvim  isključeno, da prema informacijama Radničke komore u Novom sadu, za ovaj posao ima bezposlenih radnika.”[1291]

Spisak akcionara Fako d.d. 1933. godine

Na redovnoj godišnjoj skupštini akcionara 1933.  godine  bili su prisutni  sledeći  akcionari:  dr Radivoj  Miladinović lično i kao opunomoćenik svoga brata Borivoja, sa 713 akcija, Hiter Arpad (i kao opunomoćenik dr Pavlović Miloša ) sa 808 , Jakob Ripner (Rippner)[1292] ( i kao opunomoćenik Armina Rosingera, iz Beča  )  sa  806,  dr Edmund  Silaši sa 187, Arpad Vaš Arpad ( i kao opunomoćenik  Julija Hitera sa 156), inž. Pavle Vadas sa 100 i Mirko Hiter sa 100 akcija. To  je činilo 2 870 akcija, koje su bile deponovane kod “Opšte privredne banke d.d.” iz Subotice.

Broj radnika je oscilirao. U 1935. godini je ih je bilo 200. Jula te godine, 180 radnika stupa u  štrajk, zbog smanjivanja nadnica, do kojeg je došlo usled smanjivanja naručbi i velikih zaliha  neprodate robe, ali radnici nisu uspeli u svojim  zahtevima. Krajem te godine bilo  je zaposleno 9 službenika, 3 tehničara ( od toga 2 stranca),  3 bravara,  1 stolar, 22  stručna radnika, 53 nekvalifikovana radnika i 111 radnica. Mesečna plata radnice, u 1936.godini, se kretala od 240 do 389 dinara.[1293]

Hipeprodukcija zahvata tržište 1935/36 godine, mada je u zemlji postojao kartel sa 4 fabrike. “Fako” se žalio na postojeći sistem kliringa, koji je slabo je funkcionisao i otežavao poslovanje, kao na primer sa Čehoslovačkom, gde je “Fako” dosta izvozio. Uprava  je, pored toga, predlagala i zabranu uvoza novih i starih mašina iz inostranstva u periodu od 5 godina. Nadležna  Ministarstva  nisu donela  takvu odluku. U 1936. godini stepen iskorištenosti kapaciteta fabrike je bio 70%. Uprava je 1937. godine, u Čehoslovačkoj kupila još jedan pogon “cotton” mašina za izradu muških čarapa.

Sirovine, “flor” predivo, uvozila je pretežno iz Engleske i  delom iz Čehoslovačke.

Akcionari, dr Radivoj i dr Borivoj Miladinović prodaju svoje akcije 1937. godine, a njihovi novi vlasnici postaju Bela Frank, Viktor Gros, dr Žarko Steafanović, Stanko Lazić.

O položaju fabrike svedoči i tekst u lokalnom listu  “Nepszava”  1939. godine: “Nesumnjivo je da je najzdravije preduzeće u  Subotici fabrika  “Fako d.d.” čija glavnica iznosi više miliona. Njene čarape i uopšte pletene proizvode bezbrojni trgovački putnici raznose po čitavoj zemlji i jedva da ima u Jugoslaviji trgovine kratkom robom gde ovi artikli  nisu poznati.”[1294]

U  1938.  godini  ima  430  zaposlenih, od toga dva  Nemca i jednog Čehoslovaka. Naredne, 1939. godine, ima 500 radnika, mahom ženske radne snage  iz najsiromašnijeg staleža.[1295]

Još jedno proširenje proizvodnog programa  je izvršeno  1938. godine, kada  je  započela  sa radom “radnja za proizvodnju pribora za čarape, industrijskog  obima”.[1296] Ona se bavila izradom kopči za držanje čarapa, flora  za  “štopovanje  čarapa” i praška za  pranje finog rublja “Fakopan”.

Mada se 1940. godina osećala oskudica u pamučnom predivu, firma je pred sam rat nabavila 2 mašine iz Nemačke. Mašine su bile proizvod nemačke firme  “Einsiedel Maschinenfabriks  A.G.”.Planirano je da se smeste u nove radionice. Komisijski pregled objekta  je zakazan za  8.3.1941. godine.[1297]

 

Spisak  akcionara  koji su prisustvovali poslednjoj skupštini 5.11.1940. godine:

 

Ime i prezime          Državljanstvo   Mesto        Narodnost    Broj akcija sa kojima raspolaže

stanovanja     _____________________________________________________________________

dr Žarko Stefanović     jugosl.        Novi Sad       srbin                        330  kom.

Stanko Lazić                jugosl.        Novi Sad       srbin                        486  kom.

Živorad Bogdanović    jugosl.        Novi Sad       srbin                           10  kom.

Arpad HÏtter                 jugosl.        Subotica       jevrej                        550  kom.

Oskar Spreitzer            jugosl.        Novi Sad       nemac                     1234  kom.

dr Bondy Đorđe           jugosl.        Subotica        jevrej                         80  kom.

dr Edmund Silaši         jugosl.        Subotica        mađar                        100 kom.

_________

2710 kom.[1298]

 

Spisak akcionara, 5.11.1940.g.

Izveštaj  KBU  od  16.11.1940. godine svedoči o promenama  vlasničke strukture do koje je došlo pod resstriktivnim zakonima koji su tretirali jevrejsko vlasnoštvo. “Primećujemo, da je 75 % celokupnih  akcija u rukama Opšte privredne banke d.d. iz Subotice i  Penzione  blagajne  činovnika  i podbornika Opšte privredne banke d.d, u pola- pola dela, a ostalih 25% akcija  je u rukama g. Jakob Rippner,  Subotica,Hűtter  Arpad, Subotica,  i dr Szilasi Ödöna, Subotica.”[1299]  To je bio iznuđeni pokušaj da akcionari Jevereji, ne izgube potpunu kontrolu nad fabrikom.[1300] Kao upravnik preduzeća tada se javlja Koloman Perčić[1301].

Po nalazima novih vlasti 1946. godine, na  dan 6.4.1941. godine akcije su imali:  Opšta privredna banka d.d. – 2 250 komada, Jakov Ripner – 321, Arpad Hiter – 239 i dr Edmund Silaši – 30, ukupno 2 840.[1302]

“Fako d.d.” je radio i tokom rata pod imenom   „Köttötáru és harisnya ipar rt.”. Deonice  je  prekupila i preuzela  firma “Cocran Jozsef” iz  Hodmezervašarhelja. Prebacili su sedište firme ( “Kötöttáru  és harsnyaipari r.t.”) u Budimpeštu. Pošto su imali obezbeđeno snabdevanje sirovinama, radili su punim kapacitetima. Zapošljavali su do 600 radnica. Za vlasnike te firme, rečeno je da su po slomu Mađarske izbegli u Švajcarsku[1303] a već neposredno pre toga jedan pogon, odeljenje trikotaže, preneli  u Hodmezervašarahelj. Od 1945. godine preduzeće je pod Upravom  narodnih dobara, da bi 14.1.1946. godine sudskom odlukom Vp.1728 bilo preneto u korist države.U registrima je 30.12.1946. godine bilo ubeleženo i  novo  ime  fabrike  –  “La Passionarija”.[1304]

Arpad Hiter, preživevši  rat, dočekaće da vidi  kako  mu  nove vlasti oduzimaju imanje, nekretnine, kuću, fabriku. Sa većinom  drugih subotičkih Jevreja, da bi dobio pasoš, odriče se  1948. jugoslovenskog državljanstva i odlazi u Palestinu (Izrael).

 

 

 

Pročelje i dvorište fabrike Fako, 1945.g.

Izveštaj Gradskom NO o preduzeću Fako, 1946.g.

 

     “MEKKA, predionica i tkaonica istočnih tepiha,d.d.”

 

Osnivač ovog preduzeća je bio Aleksandar Ingus (Sándor Ingusz)[1305]. Zanimljivo je da je i njegov otac Lipot Ingus (Leopolod Ingusz)[1306] po dolasku u Suboticu krenuo  u  preduzetničke  vode, ali sa slabim uspehom. Tek će sin sa svojim  industrijskim  pogonom  – tkaonicom, postati uspešan i cenjen fabrikant.

Lipot sa suprugom dolazi u Suboticu 1915. godine i ubrzo  postaje vlasnik kuće u VII krugu, ErdÎs ulica 68 ( od 1922. Jugovićeva 20). Njihov sin se tada već nalazio u gradu.[1307]

U 1920. godini Lipot je sa Mirkom Halbrorom  (Imre Halbrhor)   i Aleksandrom Frenkelom upisan kao osnivač “Prve tvornice salama”.

Međutim, gradske  vlasti  su donele  odluku  o njegovom izgonu, jer se u Suboticu naselio za vreme rata – 1915. godine. Ratni doseljenici  morali  su  da napuste grad, mada je većina ulagala žalbe  Ministarstvu  socijalne politike i dobijala dozvole za boravak u gradu.Tako je i ova porodica  izdejstvovala dozvolu nastanjivanja u Subotici.

Predionica pod imenom “Mekka, predionica i tkaonica istočnih tepiha” registrovana je 1924. godinne kada je i  započela  sa radom. Protokolacija je izvršena kod gradske obrtne vlasti  pod brojem F 26/1924, a obrtnica  je upisana u sudki registar Ce VII ?. Kao  vlasnici navedeni  su  Aleksandar Ingus sa suprugom  Margitom Goldštajn (Goldstein).

U dvorištu na adresi Aleksandrova 9 (danas B. Kidriča)  tako  će  biti zaživeti pogon, radionica, koja će se baviti proizvodnjom – u početku  samo  tepiha, staza i sličnog, da bi kasnije  prešla  i na fabrikovanje  vrlo specifičnih  izrađevina tekstilne struke – vunenih mazalica  za lokomotive.

 

 

Aleksandar Ingus                                 Situacioni plan Tkaonice tepiha Mekka

 

Tada su bile instalirane eledeće mašine:  “1 Vulc  mašina, 1  Pelc mašina, 1 mašina za prešnicu sa 54  špindla,  1  Wolf  mašina” a  kao pogon  je služio elektromotor od 2 KS.[1308]

Prosperitet firme doći će tek početkom tridesetih godina, nakon preseljenja  u Kumičićevu ulicu 25,27, u kuću  koja je kupljena  od udove Međanski[1309]. Ona će biti preuređena, za potrebe proizvodnje i biće  instaliran  još  bogatiji mašinski park  nego  u dvorišnoj radionici u Aleksandrovoj ulici.

 

U tom periodu proizvodni program se sastojao od tepiha ( od 60 do 600  cm širina), tepiha tzv. “laufer” ( širina 70-120  cm), rukom tkanih tepiha  od kudelje i vune tzv. “persijskih” ( 60-300 cm širine), ćebadi ( širine 140 cm ), muškog štofa  ( 140 cm) i prediva od vune, odnosno  mazalica za lokomotive  za  potrebe železnice. I ova firma je nastojala da se ne vodi  kao industrija, odnosno da ne plaća relativno veliku članarinu  subotičkom Povereništvu Udruženja industrijalaca.[1310] Tako je dug  za neuplaćenu članarinu, koji  je početkom 1933. godine iznosio 2 430 dinara, naplaćen zaplenom stvari iz fabrike, koje su potom prodate na licitaciji.[1311]

U narednom periodu beleži izuzetno  dobu uposlenost. O tome svedoči izveštaj Udruženja industrijalaca iz 1936. godine o iskorištenosti  kapaciteta, koji su  u  periodu   1934-1936. godine bili iskorišteni  sa 100%. [1312]

Godine 1937.je preneta u registar društvenih firmi (CT  XII  164) i registrovana kao deoničko društvo. Najviše akcija držali su  članovi porodice Ingus.

Radila je poslove za  Državne  železnice. Izrađivala  je  vunene jastučiće za mazalice vagona, koje ni jedna druga fabrika u zemlji nije pravila. Time, praktično nije  imala konkurenciju  na licitacijama za snabdevača  Državnih železnica  mazalicama. Ponuda za izradu 80 000 mazalica, na licitaciji 1929. godine bila je 1 milion dinara.[1313]

 

Memorandum firme

U  sklopu preduzeća postojale su sledeće celine: predionica, mehanička tkaonica, sa 4 mašinska razboja, farbarnica sa  4  kotla, koja je proširena u 1938. godini, kada se povećava i broj radnika, ručna tkaonica sa 44 razboja. Pokretačku snagu obezbeđivalo je 10 elelktro  motora, ukupne snage 24 KS.  Sirovine nabavlja i u inostranstvu. Anilinske  boje  su kupovane  u Nemačkoj,  vuna  je nabavljana iz Makedonije i Vojvodine. Broj zaposlenih se u 1939. godini kretao od 100 do 120.

O pokušajima osvajanja novih tržišta govori i to što je firma 1939. godine  učestvovala  i  na  jednoj izložbi u Njujorku.[1314]

Proširenje objakta radionice Kumičićeva 25-27 ( koji se nalazio na uglu Kumičićeve i ulice Paje Kujundžića)[1315] je izvršeno  1937. godine.[1316]

Fabrika je radila i tokom rata, sa 40-60 radnica. Kao  suvlasnik, akcionar sa 50% akcija,  tada se javlja segedinski  stanovnik dr Mihalj Nađ (Nagy Mihaly).[1317]

Nakon rata, sinovi Aleksandra, Đorđe (Gyula) i Petar (Lipot), januara 1946.  godine  molili su ali naravno  bezuspešno, povratak fabrike njima kao naslednicima, pošto se njihovi roditelji, Aleksandar i Margita, nisu vratili iz deportacije[1318]. Đorđe će 1946. godine biti i zaposlen u fabrici kao tekstilni inženjer. Na osnovu odluke Sreskog Narodnog suda Vp. 800/1946, izvršena je konfiskacija  fabrike  ( tada je upisana adresa Paje Kujundžića  82)  u  korist države,  koja će se  od  1950.  voditi  pod imenom  “Jovan Mikić, fabrika tepiha i vunenih mazalica”.[1319]

Đorđe Ingus se nakon toga iselio iz zemlje da  bi  preko  Izraela dospeo u

Dominikansku Republiku  “…gde je  preneo  bogato  porodično iskustvo  tekstilnih  proizvođača”.[1320]

 

 “ADIN, prva jugoslovenska tvornica končanih

                                                 dugmadi,k.d.”

 

Registrovana je 1928. godine u formi komanditnog društva (Ct X 93). Nalazila se u ulici Skotus Viatora ( Prvomajska) 12. Unutrašnji član je bio  Salamon (Šulem) Gingold[1321] a spoljni, budimpeštanski stanovnik,  trgovac Adolf Vider (Wieder ).

“Ovo  preduzeće proizvodi raznu končanu dugmad odličnog kvaliteta. Uposluje oko 20 radnika i nameštenika. Pogonska snaga je jačine  2,5, KS. Godišnji kapacitet  iznosi  20 000  grosa  končanih dugmadi.”[1322] U 1935. godini zapošljava 35 radnika. Kapital  je iznosio 100 000 dinara. Kao vlasnik se tada javlja Salamonov sin – Dragutin.[1323]

Ova firma je radila samo 5 dana  u  nedelji,  pošto  je  uz nedelju i subota

( zbog vlasnika Jevreja ) bila neradni dan.  Nadležne vlasti su 1938. godine  tražile  objašnjenje  zašto  radnici  dobijaju manje nedeljne isplate od zagarantovanih kolektivnim ugovorima,samo od 60 do 80 dinara, a uprava je dala odgovor da se ne radi 6 nego samo  5 dana nedeljno. [1324]

U 1939. godine  firma je obustavljena,  a  1940.  i  brisana  iz registra.

 

 

 “FABRIKA TRIKOTAŽE, OPŠTE KREDITNE BANKE”

 

 

“Opšta kreditna banka d.d.” osnovala je 1924. godine  svoju  fabriku trikotaže u ulici Nikole  Kujundžića  6. u zgradi Aladara Lehnera.[1325]

“Izdržavaju sopstvenoj režiji u Subotici, Nikole Kujundžića ulica tvornicu  za izradu na veliko trikotaže, zimskog donjeg rublja, kupališnih kaputa i dresova, kao i dečijih haljina, koji konkuriraju kako u kvalitetu tako i u cenama sličnim inozemnim produktima” glasila je reklamna  poruka ove Banke u publikaciji  Industrija  Vojvodine.[1326]  Pogon je bio opremljen   električnim mašinama za šivenje.

 

 

            “HYGIEA”

 

Antun  Petreš[1327]  je  od 1922. godine imao registrovanu firmu  za izradu zavojnog materijala i vate “Hygiea”. Kao suvlasnik se 1923. godine javlja i Herman  Kemenj (Kemeny).  Petreš  je  1923. godine izgradio zgradu na Palićkom putu (k.č.7724/1) u kojoj je bila smeštena radionica. [1328]

 

U gradu su postojale još i neke manje radionice i filijale ove struke.

 

Albert Engler  je 1935. godine osnovao radionicu “Prva subotička industrijska  izrada ženskog i muškog rublja”. Adresa joj je bila Paje Kujundžića 23. Kapital  je iznosio 100 000 dinara. Zaposleno  je bilo 14-16 nekvalifikovanih radnica i 1 stručni poslovođa. Tokom 1936. godine su proizveli 28  000 košulja i 8 500 gaća, što je iznosilo  212 500 dinara  vrednosti  na  tržištu. Tekstilni  materijal  je uvozio iz Čehoslovačke i Engleske. Naredne, 1937. godine firma je obustavljena.

 

Tekstina fabrika “Moravija  a.d.” iz Beograda imala je 1924. godine svoju filijalu u Aleksandrovoj ulici br. 13 ( U zgradi bivše peparandije. Izdata joj je na godinu dana za cenu od 15 000 dinara. ).

 

Od 1928. do 1930. godine u  Subotici  je  radila  filijala  firme “Zwicky &  Comp.  Walliesallen”.  Kao vlasnici  su  ubeleženi  strani državljani: Ernst Cviki (Zwicky)  i Karl Cviki – “tvorničari šivaćih svila” ( Ct X  51 ). Bavila se predenjem i farbanjem svile.  Adresa je  bila Trg Fra Jese 6.

 

Od 1932.godine radila je i filijala ćuprijske firme “Teokarević i komp, industrija vunenih tkanina.” To je  bile trgovačka radnja.

 

Pored ovih industrijskih pogona, u Subotici se zadržao veliki broj zantlija – krojača. Njih 26,  osnovali  su 1921. godine zadrugu – “Proizvođačku zadrugu krojačkih radenika” ( Ct VIII 39 ). Uložili su 100 000 kruna u česticama po 1000 k.

 

U imeniku zanatlija po strukama, subotičkog Udruženja zanatlija, za period 1918-1941, ubeleženo je  202  krojača,  92  ženska  krojača.[1329] Samo su retki od njih uspeli da se materijalno izdignu, poput muškog krojača i trgovca konfekcijom Salamona Sonenberga (Sonnenberg), koji  je pod svojim imenom imao firmu (“Salamon Sonenberg”). Osnovana je još 1884. godine od strane Salamona da bi  je  njegovi sinovi Armin i Bela nastavili  voditi nakon očeve smrti 1917. godine. Nalazila  se na Karađorđevom trgu (Trg Republike). Zalihe  robe  su  1926.  procenjene  na  2,5 miliona dinara.[1330]

 

U 4 subotičke tekstilne fabrike “Fako d.d.”,  “Merkur”,  “Meka d.d.”, “Nonnenberg &  Schodere d.d.”, 1932. godine bilo je  zaposleno 414 radnika. Od toga je  kvalifikovanih radnika bilo samo – 27,  dok  se preovlađivali  nekvalifikovani  kojih  je  bilo – 387. Od ukupnog broja kao domaći radnici ( jugoslovenski državljani) su ubeleženi – 401,  a stranaca je bilo  –  13.[1331]

O položaju radnika svedoči i sledeći izveštaj: “U Subotici ima više  tekstilnih  preduzeća, sem u jednom gde se radi samo 8 časova, u svima ostalima radi  se  po 10-12 časova dnevno, bez ikakvih nadoplataka za prekovremeni rad.”[1332]

 

 

REZIME

 

U okvirima uspostavljene jugoslovenske državne zajednice, tekstilna industrija je

spadala u red novih  industrijskih grana. Brzo i uspešno se razvijala u čitavoj Vojvodini, pa tako i u Subotici. Obezbeđivala je snabdevanje stanovništva odećom, što je nakon ishrane elementarna potreba. Na nivou države, carinska politika je omogućavala  jeftin uvoz sirovina, pamučnih i lanenih  prediva i time  smanjivala  uvoz gotove robe, stimulišući stvaranje  fabrika u zemlji, zapošljavanje relativno velikog broja domaće radne snage. Uz nastavak rada manjih pogona, koji su  postojali 1918. godine, prave industrijske fabrike u ovoj grupi osnivaju se tek nakon rata većinom uz učešće stranog kapitala i tehnologije. To govori o postojanju konjukture za tom vrstom proizvoda u zemlji, pa tako i Subotici.

U okviru ove grupe razlikujemo nekoliko podgrupa, na pr. firme koje su se bavile preradom kudelje i izradom kanapa i užarije, a gde se svrstavaju sledeće subotičke firme –“Weitzenfeld d.d.”, koja je izrađivala konjske pokrivače, sve vrste džakova, užarske proizvode i sličnu robu, užarska radionica “Herman i Hajduška”, zatim tkaonice i firme koje izrađuju konfekciju i trikotažu – radionica Lajče Montaliona koje je izrađivala laneni damst, peškire, čaršave, ubruse  kao i fino laneno platno,  “Đeno Beck trikotaža” koja se bavila  izradom pletenih stvari, pulovera, čarapa,  “Fabrika trikotaže, Opšte Kreditne banke d.d.” koja je u asortimanu trikotaže, imala zimsko donje rublje, kupaće kostime, kao i dečije haljine, “Konfekcija odela Kramer i drug” (osnovana još 1868.) koja se bavila izradom uniformi i kapa, za razne “korporacije” i redarstvo, vatrogasce, železničare itd., fabrika kapa i šešira “Armin Roth, tvornica šešira”.  Porodica Rot, prešavši put od male manufakturne radionice, do moderno opremljene fabrike za izradu  šešira, obeležila svojim proizvodima tržište te vrste modne robe u gradu ali i u čitavoj zemlji. U firmi “Merkur, tvornica čarapa i pletene  robe”, koja je proizvodila  pletenu robu, čarape, kupaće kostime, vatelin i tkanine za postave muških odela, bio je uključen i strani kapital. Još značajnije učešće stanog kapitala i tehnologije je bilo u firmama u obliku deoničarskih društava –  “Nonnenberg &  Schodere, tvornica traka i čipaka d.d.” kao i “Fako, jugoslovenska tvornica čarapa i trikotaže d.d.”.  Ova dva preduzeća prednjačila su po obimu proizvodnje kao i po broju zaposlenih radnika. Predionica pod imenom “Mekka, predionica i tkaonica istočnih tepiha” pored proizvodnog asortimana raznih tepiha bavila se izradom prediva od vune, odnosno  mazalica za lokomotive  za  potrebe Državnih železnica. Izradom raznih končanih dugmadi bavilo se preduzeće “Adin, prva jugoslovenska tvornica končanih  dugmadi, k.d.”.  Pored još nekoliko manjih proizvodnih pogona, ta su preduzeća činila okosnicu ove industrijske grupe.

 

 

 

    GRADSKA PREDUZEĆA

 

Grad Subotica je bio osnivač sledećih privrednih subjekata:

 

 “GRADSKA PLINARA”

 

Ona je osnovana  1890. godine, kada je i  započeto  sa  polaganje gasovodne mreže. Koncesija za nju  je izdata  još 1888.  godine.  Sa radom  je otpočela 1891. godine. Adresa njenih pogona (u međuratnom periodu) je glasila Put Oslobođenja 75 (danas  Marksov  put), (na uglu sa Lošinjskom ulicom).

 

 

U prvo vreme najveći deo proizvodnje je bio nemenjen u  cilju osvetljavanja ulica a tek manji deo za potrebe domaćinstava. U kasnijem periodu, nakon rata, sa uvođenjem elektrifikacije i u javno osvetljenje, sve manje će proizvoditi za te potrebe, a pošto nije raslo interesovanje ni kod drugih potrošača, radiće neekonomično sa minimalnim kapacitetima.

Za vreme rata, 1917. godine, izvršen je njen otkup od  strane privatnika, da bi se od 1923. godine opet našla u posedu gradskih institucija.U periodu 1914-1923. godine bila je slabo održavana. Situacija zatečna u njoj 1918. godine govorila je da je bila posve zapuštena. Tada u  zemlji nije bilo odgovarajućeg visokokaloričnog uglja, koji je bio potreban za njenu proizvodnju. Baš zbog toga je u periodu 1923-1924  preuređena je da radi  i sa  mrkim  ugljem.  Ta odluka je bila plod rezultata  stručne inspekcije, koju je  tražila  i dovela gradska  vlast. Početkom  1923. godine, angažovani su istaknuti tehnički stručnjaci iz te oblasti, inž. Rada Vrbanić, direktor Električne centrale iz Zagreba, inž. Franja Kronja, upravnik zagrebačke Plinare i Franja Policer upravnik Plinare u Osijeku. Oni su dali predloga za njen dalji opstanak,  pošto su  izračunali da je ekonomičnija njena  rekonstrukcija od potpunog gašenja. Predložili su nabavku postrojenja  koja  bi omogućila  upotrebu domaćeg uglja u sistemu “Dopelgasanlage”.  Tim planom, koji je i usvojen, Plinara bi i dalje obezbeđivala plin za osvetljenje ulica i druge potrošače. Investicijom od 2 000 000 dinara,  u  realizaciji tog  cilja, Gradska  štedionica  će  aprila  1923.  godine  i  preuzeti  na  sebe upravljanje Plinarom. [1333] Bilo je predviđeno da Plinara godišnje proda 500 000 m3 plina, od čega bi Grad za svoje potrebe utrošio 400 000 m3 a privatnici 100 000 m3. Čitav naredni period rada Plinare, koji je bio zasnovan na tom “amortizacionom planu”[1334], usled nemogućnosti da Grad konzumira navedenu količinu gasa (umesto 500 000 koristili su samo 300 000 m3) i plati određenu cenu za njega, doveden je u pitanje. Gomilali su se dugovi, u 1925. godini su iznosili preko 1 000 000 dinara, a Plinara “svakim danom sve više propada”.[1335]

U 1925. godini grad je na ime osvetljenja plaćao Plinari 900 000 dinara. Javno osvetljenje se sastojalo od 900 komada plinskih lampi[1336], od kojih je jedan deo montiran prethodne godine. Radi uštede, 1925. godine je donesena odluka da 130 lampi svetli čitavu noć a 770 samo pola noći.[1337] Veliki problem je predstavljalo i uništavanje ulične rasvete.”U poslednje vreme sve češće se događa, da se ulične lampe polupaju pa i da se iz temelja sruše.” pisala je Gradska štedionica apelujući na gradske vlasti da počinioce “pijane i nemarne ljude” najstrožije kažnjava.[1338]

U daljem radu Plinare, zabeležen je i jedan incident sa žrtvama kod korisnika plina. Zbog  izuzetnih  hladnoća,  februara  1928. godine, oštećen  je gasovod u Tolstojevoj, Rajičevoj i Sudarevićevoj  ulici. Mada je proizvodila radi sigurnosti – smrdljivi, karbonirani plin, tada je zabeležen i nesrećni slučaj, smrt trovanjem porodice Velđi (VÎlgyi). Oni su,  po tvrdnjama Plinare, osetili neprijatan  miris nekoliko nedelja ranije pre tragičnih događaja, ali pošto nisu  to prijavili,  Plinara  je prebacila odgovornost na njih. [1339]

Nakon toga  popravljeno je 2000 m. vodova. Ukupna dužina mreže je premašivala 70 km.

Za prva 4 meseca 1930. godine proizvela je 174 000 m3 plina. Imala je bateriju peći  sa horizontalnim retortama. Tada je od javnog osvetljenja bilo u gradu  911 plinskih i 137 električnih svetiljki.

Od 1934. godine, zbog elektrifikacije gradskog  osvetljenja radi samo za privatne konzumente. [1340]

Nadležne vlasti, Sresko načelstvo i KBU vode 1935-1936. godine postupak protiv Gradske plinare (i Gradske klaonice) zbog neposedovanja odgovarajućih ovlaštenja i registracije  i zbog tih nedostataka izriču i novčanu kaznu opštini Subotica.[1341] Te 1937.  godine potrošila  je  142 900 kg plinskog uglja,  44 800 kg koksa i  8 300 kg drva. Proizvela  je  u procesu suve destilacije 45 792 kubna metra plina,

( maksimalni  kapacitet  je bio 800 000 m3), 90 030 kg koksa, 7 510 kg katrana i 1 830 drvenog uglja.[1342] Iste godine je novosadskoj plinari prodala neke delove  svoje opreme, 700  m livenih plinskih cevi, 30 kandelabera i 30 gasnih lampi.

Tehnički direktori Plinare su  bili (do  1923. godine)  inž. Alfons Serajner (Seereiner) [1343],  a zatim (do 1941.godine) Adam Gutvajn (Guttwein) mašinski inženjer.[1344]

I  posle  1945.  bila  u funkciji, ali mreža  je  oštećena  u bombardovanju, a pogon slabo održavan. U 1952. godini ima 60 km mreže i snabdeva 800  potrošača, proizvodeći 1200 metara kubmih plina.[1345]

Godine 1951.  kao i druge Plinare u Jugoslaviji, pregladeo ju je francuski stručnjak  iz Ujedinjenih nacija  i dao sugestije za unapređenje proizvodnje.

 

“GRADSKA KLANICA”

 

Osnovana  je 1891. godine, kada su zidani i objekti, koji su proširivani 1903-5. godine. Nalazila se  na senćanskom putu  (Tuk) 118. Propisima pre 1918, a i nakon toga, stanovništvu je bilo zabranjano klanje krupne stoke kod kuće. Ono se moglo  obavljati samo u gradskoj  klanici,  uz plaćanje određene takse i veterinarsku kontrolu.

Imala je godišnji kapacitet klanja od 15 000 svinja i 23  000 ostale stoke. Radila je sa 10-15 radnika. U 1927. godina ostvarivala je samo 10% kapaciteta. Sastojala se od “velike  klaone”  za  krupnu stoku  i ovce, klaonice svinja, strojarnice i objekta za  upravu ( gde se nalazio i direktorov stan ). [1346] Grad nije ulagao dovoljno u klanicu, pa su zbog toga zgrade propadale, nisu dovoljno dobro održavane a i oprema je bila zastarela.

Za vreme  upravnika Franje Bogdanova, 1928-1931[1347] izbija afera  zbog  pronevere  oko  100 000 dinara. Optužen je bio upravnik za koga je utvrđeno da je kriv, pa je i osuđen na  6  godina  robije.[1348]  Nakon  njega, kao  v.d. upravnika javlja se državni veterinar dr Grgo Čović, do  1932.  kada ga zamenjuje dr Ante Ćićić.

Na sednicama gradske skupštine, već 1928. godine, odbornici su ukazivali na nedostatke  u radu klanice; da krov prokišnjava, da nedostaje alata i pribora, da je praktično neupotrebljiva za rad. A na račun  upravnika, stizale  su optužbe da je svoj stan u kompeksu klanice uredio luksuzno i da je za te  svrhe  koristio novac sa računa  firme.[1349]

Kraljevska banska uprava je  1934.  godine donela i rešenje o njenom zatvaranju, zbog uočenih nedostataka,  i naložila da  se oni uklone. Pregledom  je utvrđeno da: “je klanica u vrlo  rđavom  i napuštenom stanju tako da KBU ne  može  izdati odobrenje  za upotrebu klanice sve dotle dok grad ne dovede u red klanicu…”

U 1939. godini gradske vlasti su donele odluku o  izgradnji nove modernije klanice, ali taj plan nije doživeo oživotvorenje. Tada je upravnik bio dr Ante Ćićić, veterinar[1350]  Gradu  su  stizale  i ponude, kao na pr. 1936. godine od dr Emila Palića  iz  Beograda,  da investira u izgradnju nove klanice uz uslov  da  dobije  pravo  da  40 godina naplaćuje taksu za klanje. [1351]

 

 

   “GRADSKA EKONOMIJA”

 

Grad je na Paliću imao i svoju ekonomiju površine  626  k.j. Na njoj je bila razvijena poljoprivredna proizvodnja, uzgoj žitarica i vinogradarstvo. Za potrebe Grada odatle su iporučivani poljoprivredni proizvodi, vino i drugo, a deo je  prodavan  na  lokalnom  tržištu. Redovna praksa je bila da i lokalna humanitarna, nacionalna i kultruna  društva, kao i vojne jedinice stacionirane u gradu, dobijaju od gradskih vlasti, za svoje svečanosti i priredbe određene količine vina i drugih proizvoda sa ekonomije besplatno. Ali veći deo proizvodnje je prodavan. Tako je 1933. godine prodato 40 034  litara vina, veletrgovcu vinom  dr Leopoldu Bruku za cenu od 116 098 dinara ( 2,90 za lit.) a zadržano je 15 000 litara “burgundca”. [1352]

Ekonomija je od polovine tridesetih  godina, u skladu sa planovima nastalim u KBU i usklađenim sa gradskim vlastima, trebala da bude uređena kao uzorno gazdinstvo i služi za uzor okolnim poljoprivrednicima. Naglasak je stavljen na stočarstvo, pa je zbog  toga, 1933. godine,  kupljeno nekoliko rasnih priplodnih grla, bikova, svinja i ovaca.

Upravnici Ekonomije su bili,  od  1918.  –  Matija  Išpanović,  zatim  Andija Žorž, inženjer – agronom, do 1931.godine [1353] te Dragutin Svoboda.

 

 

U specifičnom odnosu, pošto joj je izdao koncesiju, Grad je stajao prema firmi:

 

   “SUBOTIČKA  ELEKTRIČNA  ŽELJEZNICA  I  TRAMVAJ D.D.”

 

U Vojvodini je postojo niz malih  termoelektrana  izgrađenih  još pre Prvog sv. rata. Bez bogatih energetskih izvora, uglja ili vodenih snaga, nije se ni mogao očekivati veći stepen  elektrifikacije, izgradnja objekata većeg kapaciteta i šireg  značaja, ili povezane mreže. U međuratnom periodu u Vojvodini je radilo 35 električnih centrala, ukupne snage 17 640 KS. Učešće stranog kapitala u elektrifikaciji Vojvodine je bilo dominantno. Više od 90% kapitala uloženog u ovo granu poticalo je iz inostranstva.

Podatak da je u Jugoslaviji konzum  električne  energije  na jednog stanovnika iznosio 38 KS, u Rusiji – 20,  Nemačkoj  – 365,  u Norveškoj  – 1910, dovoljno govori o položaju zemlje u drugoj industrijskoj revoluciji, upotrebi  električne enrgije u proizvodnji.[1354]

Osnivanje električne centrale u Subotici vezano je za planove uspostavljanja železničkog, odnosno tramvajskog saobraćaja  sa Palićom.[1355] Ugovor o izgradnji uzanog železničkog koloseka Subotica – Palić, sklopio je  1889. godine sa gradskim vlastima Janoš  Bobula  (Bobula  János). Izmenjeni plan  iz 1893. predviđao je tramvajsku prugu,  a time  i  odgovarajući električni pogon. Bobula je  1893. godine  pokrenuo osnivanje firme “Szabadkai villamos  vasut  r.t.” (Subotička električna železnica d.d.) sa osnovnim kapitalom od 900 000  kruna,  ali zbog niza finansijkih  i drugih organizacionih problema ne uspeva u realizaciji planova izgradnje. Tek kada je 1894. ustupio svoju koncesiju  Ernestu Lindhajmu (Lindheim) poslovnom čoveku iz Beča, odnosno njegovoj firmi “Ernest Lindheim & Co.”, koji je 1895. sklopio ugovor sa Gradom, a koji je 1897. godine i odobren od strane Ugarskog Ministarstva  trgovine, pod  br. 40328, radovi na izgradnji predviđene pruge i električne centrale počeli  su  da dobijaju zamah.

Po tom ugovoru, kojim su regulisane obaveze ugovornih strana, firma je praktično dobila monopol u trajanju od 60 godina na tramvajski saobraćaj i snabdevanje potrošača  strujom,  uz obaveze po pitanju javnog osvteljenja, a Grad pravo da nakon 35 godina (što je značilo 1932. godine) otkupi firmu ili da je nakon 60 godina pruzme u  potpunosti. [1356]

Kao  Ernestov  naslednik  i osnivač deoničkog društva “Szabadkai villamos  vasut  és   világitás r.t.” (Subotička električna železnica i osvetljenje d.d.) 1897. godine javlja  se Vilim Lindhajm.

“Krajem 1896. godine u Subotici je – za opsluživanje  tramvajskog saobraćaja, javne rasvete i potrošnje stanovništva – puštena u rad savremena termoelektrana ukupne instalisane snage 450 – 500  kW  – sa tri ozidana perna kotla DÎrr  sa po 83 m2 grajne površine i  3  klipne “compaumd” parne mašine; odnosno 2 generatora  naizmenične  struje  od 2000 V, 25A i 42 Hz ( za opsluživanje ostalih potrošača), 2 generatora jednosmerne  struje  od  550 V  i 66  kW  ( za  opsluživanje tramvajskog  saobraćaja,  javne  rasvete  i punjenje   akumulatorske baterije za izjednačavanje snage) i akumulatorskom  baterijom od  285 ćelija  tipa  Tudor,  kapaciteta  369  Amperčasova.”.[1357]  To je značilo da je tim tehničkim rešenjima, postojanju dva odvojena sistema, jednog za napajanje pogona tramvaja a drugog za ostale potrošače, došlo i do razdvajanja, podele na dve grane u samom preduzeću. Prosperitet  tramvajskog  saobraćaja  dostići  će  zenit polovinom dvadesetih godina, a snabdevanje drugih  potrošača  strujom, od  skromnih početaka, izazvane i nepoverenjem u novo tehničko dostignuće, prerašće u svakodnevnu  potrebu, beležeći  stalni  rast priključenih sijaličnih mesta ali i elektromotora  koje su koristili industrijalci.

Objekti centrale  i  druge  prostorije,  nalazile   su   se na   Palićkom (Daničićićevom)  putu br. 22.

Isporuka električne energije za osvetljavanje započela je  krajem 1896. godine. Broj priključenih sijalica je naredne 1897. godine iznosio 2128, a postavljene su i 23 lučne lampe za javno osvetljenje. Te godine  otvorena je i tramvajska pruga,  od Somborske kapije, preko glavnog šetališta ( Korzo), sa ogrankom do železničke stanice, do Palića, ukupne dužine  10,2  km. Vozni  park  je  sačinjavalo  8 motornih  kola  i 6 prikolica, marke “Ganz”.

Od 1900. godine većinski paket akcija društva preuzima  belgijska firma “Compagnie de Services Urbain – Bruxeles”.

 

 

Borba za potrošače,  između Plinare i električne centrale, odvijala se u korist potonje. “Za  vreme rata  i posle  rata situacija se toliko promenila u korist  električne  centrale,  što  ni u snu nije mogao predvideti najveći optimista.” [1358] Potrošači su masovno prelazili na upotrebu struje.

Broj tramvajem prevezenih putnika 1913. godine dostiže brojku od gotovo 800 000, uz pređenih 360 000 kolskih kilometara.

Po ulasku u novu državu, firma zadržava svoj status,  i 1921.  i 1922. godine ulazi u investicije, produženje palićke pruge do Muškog  Štranda i izgradnju pruge do Gradske bolnice, odnosno Aleksandrova.

Kao većinski vlasnik akcija, od 1924.  godine  se javlja američka firma “Charles Bill McDaniel”. Kupovina 7 novih kola  i 7 prikolica “Škoda”,  obavljena  je  1926. godine. “Od  1928.  godine ukida se tramvajski saobraćaj prema železničkoj stanici i kroz centar  grada  a linija Palić- Aleksandrovo povezuje  se  sa  krakom  prema  Somborskoj kapiji trasom po sadašnjoj Štrosmajerovoj ulici.” [1359]

 

Od septembra 1924. do septembra 1925. godine Centrala je proizvela 3 110 000 kw sati električne energije. Od toga je za potrebe tramvaja utrošeno 495 000 kwh, ostalim potrošačima je prodato 1 437 585 kwh, a razlika od čak 1 177 415 kwh je iznosila vlastita potrošnja Centrale i gubitak!

Američka firma  “Charles Bill McDaniel” je 1927. godine dobila i pravo na desetogodišnji  zakup kupališta Palić.[1360] Te godine je sprovedena i akcija poboljšanja javne rasvete na Paliću. Grad je naručio a centrala izvršila postavljanje  102 komada električnih sijalicala.[1361]

Grad je vodio gotovo u čitavom međuratnom periodu  neprestanu  i pravno  složenu  borbu  za  zaštitu  svojih  interesa, navedenih u ugovoru iz 1897. godine.[1362] Pokrenuo je sudski postupak  protiv Električne centrale u vezi neispunjavanja njenih obaveza, odnosno cena struje i  tarifa za potročače  raznih  kategorija. U  periodu  1919-1924.  cene struje su povišene čak u 14 navrata. [1363] Kao tehnički stručnjaci određeni od strane Grada, u tim pravnim postupcima, pojavljivali  su se Kosta Petrović i nakon njega Vasa Stefanović, inženjeri  po  struci. U 1927.  godini angažovan je kao stručni konsultant  i dr Rudolf Vrbanić,  direktor Električne centrale u Zagrebu. Kosta Petrović je izazvao  pravu aferu kada je 25.7.1929. godine objavio članak u lokalnom  listu  “Bacsmegyei Naplo” u kojem je tvrdio da Centrala ne ispunjava ugovorne obaveze po tehnološkim pitanjima  minimalnog napona, koji je trebao da  bude  100 +- 5 volti, a negde se spuštao do 85-83 volta. Nakon toga je i izgubio položaj u posebnoj gradskoj komisiji zaduženoj za rešavanje  spora  sa Centralom.

Subotički advokat  dr Milivoj Miladinović[1364] objavio je 1929. u sopstvenom izdanju delo  pod nazivom “Elektricitet i pravo” u kojem  sa pravnog aspekta  analizira pojam elektriciteta, ali i konkretne  situacije između  potrošača i Centrale u Subotici.

Centrala je imala i svoju trgovačku radnju u kojoj  je  prodavala sav elektrotehnički materijal. Svojim propisima o načinu  i kvalitetu materijala potrebnog za uključivanja mrežu, stvarale je za sebe gotovo monopolski položaj, čime lokalni elektroinstalateri bili pogođeni.

Grad  je  ustanovio (mada im nisu bile dostupne poslovne knjige!) da  1925. i 1926.  godine  firma beleži izuzetno velike profite. Tako je u periodu 1.12.1925. – 1.12.1926. proizvedeno  3  569 674  kwčasova struje, privatnim potrošačima  je  isporučeno  1  819 478,  za tramvaj 509 611, za vlastitu potrošnju 341 743, i gubitak 898 842  kw časa. Prihod od prodate struje je bio 11 711 115 dinara,  od prodatih tramvajskih karata 4 405 975, od prodatih strujomera 200 000, i  razni prihodi 83 000 dinara, što zajedno čini 16  399  090  dinara prihoda. Čist dobitak je iznosio čak 5 839 342 dinara. Zarada u 1927. godini je bila 3 923 962 dinara.

Firma je imala 1927. godine 2 putnička automobila, “Cadilac” i “Debrün”.

Broj zaposlenih radnika je 1925.godine iznosio 237.

U okviru preduzeća postojao je od 1925. godine i sportski klub  – “Športski klub električne centrale”. [1365]

Sopstvenu električnu centralu bila  je  prinuđena  da  izgradi  i Direkcija državnih železnica koja je važila za najvećeg potrošača u gradu. Sa radom je započela 1928. i bila je u pogonu do 1938.godine. Pogon je činio 1 lokomobil i 2  dizelmotora od ukupno 400 KS. Ona je bila prinuđena na taj  potez zbog  visokih cena koje je određivala Gradska centrala. Tako  je  u 1927.  godini Direkcija potrošila 450 000 kw i za to platila 3,5 miliona dinara. Kw čas je koštao 7,80 dinara. To je ocenjeno kao ekspoatacija države od strane jednog gradskog preduzeća. Zanimljivo je da je “Ferum d.d”  plaćao  za  kwh samo 2,60 dinara. Ova posebna centrala ipak je prestala sa radom 1932.  pošto je sklopljen dogovor da se i Direkcija železnica snabdeva  po posebnim cenama.

Američka firma, “McDaniel”, većinski vlasnik deonica, ponudila je 1928. godine zajam gradu za otkup centrale od 2 miliona dolara, ali i pored pregovora oko toga grada nije pristao na  to. Sumnje  u solidnost MekDaniela izrazio je i predsednik  “Banatske  industrijske i trgovačke  komore”, Kosta Janković u jednom dopisu “Lloydy”. ” …ponuda Mek Daniela toliko je povoljna da se uopšte  potpuno odudara  od  svih  ostalih ponuda, tako da je skoro sumnjiva ozbiljnost ovog velikog posla.” [1366]

 

Motorna kola tipa R

Prikolica

O broju putnika i kola tramvaja ilustraciju daje tabela:

 

godina    broj prevezenih putnika     broj kola-prikolica

 

  1. 924 085 15 –  9
  2. 1 518 708 15 –  8
  3. 2 225 104 15 –  8
  4. 1 518 389 18 –  5
  5. 1 441 047                     16 – 16[1367]

 

 

Dužina tramvajske mreže je 1930. godine iznosila 14 km,  ukupna  motorna snaga –  1174  KS,  broj  sedišta  316  u  motornim  kolima  i  392  u prikolicama, dok je prihod bio  – 2  997 933 a rashod  3 039 728 dinara.

Preduzeće  se  žalilo  da tramvajski saobraćaj  ipak nije dovoljno rentabilan, na kolski kilometar dolazila su samo 2 putnika, a na pr. u Ljubljani 6.

Broj potrošača električne struje 1927.  godine  bio  je 6 000 i oni su konzumirali 2 500 000 kw. Predviđeni napon od 100 volti je često padao do 83-85  v. kao što je  to utvrdio gradski inž. Petrović. Tek od 1931.godine, kada se instalira  i nov  parni turbogenerator, prešlo se na napon od 220 V.

Mali potrošači su imali skuplju tarifu od velikih industrijskih. Grad, uz čitav niz industrijski i zanatskih  korpracija  i  privatnih lica je nastavio da vodi sporove  oko  cene  struje. Kao argumente  su 1932. godine navodili da je cena uglja ali i radne snage za 35%  manja nego u 1924. godini.

Sedište deoničkog društva je 1930. godine  prebačeno u Beograd. Tada su Upravni odbor činili: dr Milan Stojadinović[1368] koji  je 1929. godine izabran i za predsednika uprave društva, dr  Aca Petrović, Charles B. Mc  Daniel  Jr,  Geoge  SchellensRobert  Mc Clure,  Aleksandar Magarašević, Miloš Ćirić. U Nadzornom odboru su bili  Miša  Pavlović, Dušan Manojlović i Joca  Pavlović. Na mesto  dotadašnjeg tehničko