“INDUSTRIJA ŽELJEZNOG NAMEŠTAJA I METALA D.D.”


 “INDUSTRIJA ŽELJEZNOG NAMEŠTAJA I METALA D.D.”

IND ZELJ NAM 1946

Osnovana je 20.3.1918. godine sa deoničkom glavnicom od 1 000 000 k., koja je  povišena na 2 000 000 k., u 1920. godini. U obrazloženju  Ministarstvu,  Uprava  novog  preduzeća  navodi da su taj potez povukli: “Usljed poskupljivanja materijala i radničkih plata, u cilju  što boljeg iskorišćavanja produktivne sile i radi ekonomičnijeg iskorišćavanja ove fabrike…” [1] Nakon zamene kruna dinarima

( odnos 4:1) glavnica je jula 1922. godine iznosila 500 000 dinara, u 2 000 deonica po 125 dinara, da bi marta 1924. godine  bila povećavana  na  2 000 000 dinara, izdavanjem 14 000 novih deonica, nominalne vrednosti 125 dinara. Tako  je  ukupan broj deonica iznosio 16 000. O kurentnosti akcija, odnosno  snazi firme, svedoči i to što one već prilikom emitiranja postigle veću cenu, vredele su 164 dinara.

Preduzeće se nalazilo u  Segedinskim vinogradima (stari broj 111). Ta nekretnina je otkupljena od Armina Rota, fabrikanta šešira. Dozvola  za izgradnju fabričkih  objekata je izdata u junu  1919. godine.[2] Dogradnja, radionica i pomoćnih prostorija, započela je 1921. godine. U periodu do 1924. godine sagrađeno  je 8 objekata, i za njih je dobijen oprost od plaćanja poreza.[3] Kasnije je firma otvorila i kancelariju u Gavrilovićevoj ulici br. 16.

Gavrloviceva 16 Industrija zeljeznog

Ulica Gavrilovićeva na karti iz 1928.

Osnivači su bili već afirmisani poslovni ljudi, privrednici, veletrgovci, bankari; mahom jevrejskog porekla: Franjo Levi (Löwi Ferenc) direktor  “Eskontne banke za Vojvodinu d.d.”, grupa akcionara deoničarskog društva “Hartman i Konen”, Vilim Konen ( Conen Vilim), Lajčo Šreger, Josip Hartman, Lajčo  Bek,  zatim  Mavro Levi, osnivač  “Industrije mramora”,  Dragutin  K.  Štajner,  osnivač “Ferruma”Julije Vali (Váli Gyula) -arhitekta, dr Aron  Sekelj (Szekely  Áron) advokat, Josip Vaci, svi iz Subotice, uz učešće predstavnika zagrebačkih banaka, deoničarskih društava, “Prve Hrvatske Štedionice”, “Eskontne Banke” i “Pučke banke”, koji će srazmerno uloženom kapitalu, preko svojih zastupnika, učestvovati i u radu Uprave.

Tako Upravni odbor u 1923. godini sačinjavaju: Antun Bešlić – direktor filijale  PHŠ u Subotici,  Vilim  Konen, Mirko Lederer – direktor “Eskontne banke” i zastupnik “Pučke banke”, Lajoš Kraus – veletrgovac,  Mor Levi – “direktor”, Julije Vali, Franjo Levi, Josip Vaci -“tvorničar”, Leopold Buhvald – koji je u tom periodu bio i dirktor fabrike, dr Aron Sekelj, Milan Vrbanić iz Zagreba  – upravnik PHŠ, Ivan Ivković Ivandekić -građevinski inženjer. Svi oni su bili  već potvrđeni i istaknuti u privredi ili u javnim poslovima.[4] Marta 1923. godine Antun Bešlić sa  1 430  i Mirko Lederer sa 1 000 deonica, zastupaju najviše akcijskog kapitala.  Sa  proizvodnim  programom, namenjenim  za domaćinstva, bolnice, hotele  i druge  javne objekte, koji se sastojao od metalnog, železnog i bakrenog nameštaja, peći,  štednjaka, kotlova za centralno grejanje, brava i katanaca, galvanizovanih i niklovanih artikala, zadovoljavala je potrebe narastajućeg tržišta te vrste roba u zemlji,a izvoziće i u susedne balkanske zemlje, i postaće najveća fabrika te vrste kod nas. U vreme poleta gređevinskih aktivnosti, proizvodi te vrste su imali dobru prođu, državne nabavke su išle na veliko i firma veoma uspešno posluje, beležeći lepu zaradu.

U 1923. godini imala je 120 zaposlenih  radnika,  proizvela  je 120 vagona robe i iamla promet od 3 000 000 dinara.

Tokom 1922. godine bilo je i štrajkova u preduzeću. “Uslijed neprekidnog podizanja cijena živežnih namirnica, tri puta je došlo do štrajka u našoj tvornici. Svaki put smo se lijepim  načinom s našim radnicima sporazumili.” navela je Uprava u izveštaju Skupštini akcionara, marta 1923. godine. O uspešnom poslovanju te godine, svedoči i završni bilans, po kojem je ostvarena čista dobit od 119 308 dinara. Od te sume je 10% procenata bilo podeljeno i radnicima, 5% kroz plate,  3%  za  “potpornu  zakladu radnika” i 2% za “činovnički mirovinski fond.”

Polovinom 1923. godine stupiće u poslovne veze sa austrijskom firmom  iste  struke  “Leopold Quittner A.G.”, od koje će dobiti tehničku pomoć, mašine i preuzeti njen program,te je i zastupati na tržištu koje ona pokriva. “Uspelo nam je nadalje priznato najveću tvornicu željeznog nameštaja i mjednog (bakarnog, pri.aut.)  nameštaja Josef i Leopold Qittner A.G. bečku tvrtku za naše poduzeće  pridobiti, sklopivši sa pomenutom tvrtkom utanačenje u  tom  smislu, da se kod našeg poduzeća zainteresuje u većoj mjeri time, da nam prepušta potrebne  strojeve od svojih na temelju dugotrajnog iskustva isprobanih, modernih strojeva, da  nam  prepušta svoje kupce u SHS Kraljevstvu i da nam stavlja na  raspoloženje  svoja  tehnička  kao  i ostala  tokom  mnogih  godina  stečena  iskustva.” stoji u  izveštaju Uprave.[5]

U isto vreme stupaju u kontakte i sa fabrikom metalnog nameštaja Jovana Tatića i Milana Jankovića, koja je radila i u državnoj kaznioni, sa zatvorskom radnom snagom, u Sremskoj Mitrovici. Postignut je dogovor da će Tatić i Jovanović uložiti kapital a subotička firma će preuzeti tehničko rukovođenje i nove mašine isporučene od bečke firme “Quittner”, instalirati u Subotici ali i u sremskomitrovačkoj kaznioni.

Taj period, od osnivanja do 1924. godine, za “Industriju željeznog nameštaja i metala” bio je uspešan. Firma je dobro poslovala i deonice, koje su bike plasirane i na bečkoj berzi, donosile  su dividendu od 6%.[6]

Međutim, saradnja sa fabrikom Tatića i Jankovića  će se pokazati neuspešnom, jer će subotička fabrika već u 1924. godini da zabeleži gubitak od 1 327 624 dinara. Zbog toga prekida svoje angažovanje u zavodu kaznione u Sremskoj Mitrovici. Pored toga fabrika će trpeti i usled drugih otežavajućih okolnosti. “Za 1924. godinu za nas je izbačen silan porez u visini od 335 461 dinara, nadalje da  su od naših potraživanja, uslijed vladajuće privredne krize mnoge  stavke postale dubiozne… ” kaže se u  izveštaju na skupštini deoničara maja 1925. godine. Da ni naredna poslovna godina nije donosila poboljšanje vidi se iz izveštaja  maja 1926. godine gde se navodi: “Prošla poslovna godina bila je  godina teške  i sveopće krize, što je opće poznato, pod kojom je teško trpela sveukupna naša industrija, a tako i naše poduzeće, koje je  u velikom djelu vezano za  građevnu industriju i upućeno na velike i javne gradnje,t.j. uređenje kupališta, hotela, oporavilišta i bolnica. Kako su ovakovi radovi većeg stila posve izostali, bili smo upućeeni na prodaju privatnicima, odnosno našim malim mušterijam, i preprodavcima,  koji  nam  opet štednje radi nisu zadavali naloga u većim količinama, da bi mogli naše poduzeće intenzivno zaposliti.”[7]Gr 806 922

U tom periodu 1924/5 godine, kada privreda na državnom nivou pada u stagnaciju, što donosi velike probleme ovoj firmi, koja ulazi u recesiju, kao presednik Upravnog odbora, koji je na tom mestu od 1921, i dalje se javlja Antun Bešlić. Direktorsku poziciju, od 1926. godine zauzima Markus Štamberger ( Stamberger), koji ima 6 000 akcija u svojim rukama (od 16 000  ukupno)  i sa bratom Ferdinandom će praktično preuzeti većinski paket akcija u deoničarskom društvu.[8] Markus Štamberger ( Stamberger) je bio čehoslovački državljanin[9] za koga po izveštaju “Opšte kreditne banke d.d.” iz 1927. godine sanajemo da je bio marljiv i agilan, te da je stvorio nove poslovne veze za firmu.[10] U firmi je bio angažovan i njegov brat od tetke Ferdidand.[11] Oni su u Suboticu došli 1925. godine.[12] Problemi su nastajali pošto su oni kao stranci, čehoslovački državljani, periodično morali da dobijaju dozvole za produženje  boravka. Postupak za dobijanje državljanstva su pokrenuli tek 1939. godine, a opštinska skupština im je i obezbedila članstvo grada u slučaju da dobiju pozitivan odgovor od nadležnog Ministarstva, koje je rešavalo o prijemu u državljanstvo.[13]

Posledica smanjenja  potražnje, nemogućnost plasmana  svojih proizvoda na tržištu, izazvaće kao posledicu u 1927. godini i  smanjenje vrednosti glavnice. To je urađeno na taj  način da je nominalna vrednost deonica od 125 smanjena  na 30 dinara i time umanjen kapital firme sa 2 000 000 na 480 000 dinara.

Direktorsko mesto 1928. godine zauzimaće Kruno  Gedike (Gedicke).[14]

Naredni period neće doneti bitne promene, fabrika će poslovati na granici rentabiliteta, radeći sa delom kapaciteta, u 1934 samo sa 25 %.

Akcionari  su  1935.godine bili: Stanko Petranović, Miroslav Mažgon, Bogdan Mandrović svi sa po 1 000 akcija, dr Aron Sekelj sa 3 000, Samuilo Kertes sa 980, dr Jako Fišer sa 100, Ernest Šen sa 64, Rudolf Nojhaus sa 56 i Braća Štamberger, Markus sa 3 500  i Ferdinad sa 4 000 akcija. Tada je predzueće bilo u sferi “Jugoslavenske udružene banke” iz Zagreba.

U 1940.godini je bilo zaposleno 34 radnika; 3 strugara,1 metalo pojasar, 4 farbara,2 brusača,  20 bravara 2 kazandžije, 2 elektro zavarivača  i 17  šegrta.[15] Nastavila je rad i pod mađarskim okupacionim režimom. Kao akcionari, marta 1941. godine se  navode Kalman Vidaković, građevinski preduzimač, koji je imao 3 000, dr Strelicki Deneš, advokat, sa 4 000 i Markus Štamberger sa 4 990 akcija.[16]Denes Strelicki

Nakon završetka rata i uspostave novih vlasti, prelazi u državno vlasništvo.[17]  U tom periodu, UNRA se interesovala kod mesnih vlasti o sudbinama braće Štamberger, da li su preživeli rat? Progon Jevreja preživeo je samo Markus i supruga  Margita kao i njihova deca, sin Andrej i kćerka Elizabet, koji su se nakon rata nalazili u Londonu.[1]

[1]IAS,F:70.18770/45

[1]AJ, F:65.2410.1426

[2]IAS, F:47.1201. III 129/1919

[3]IAS,F:47.1205. III 340/1921, i XXIV 96/1925

[4]AJ,F:65.2410.1426.  Milan Vrbanić, Ivan Ivković Ivandekić  (Subotica  1882  –   ) diplomirao je u Budimpešti,  učestvovao  u ratu, 1915.  pao  u  rusko zarobljeništvo. Politički angažovan, od  opozicionih  prohrvatskih  do režimskih stranaka, naimenovan  za gradonačelnika, odnosno predsednika opštine (1933-1935).

[5]AJ,F:65.2410.1426

[6]Compass 1924, Vien 1924

[7]AJ,F:65.2410.1426

[8]IAS, F:235.32.621/1931

[9]Markus Štamberger ( Lubotina,1880-  ?). Otac Pinkas, mati Zana Štemer. Kao i brat Ferdinand, bio je inženjer po obrazovanju.

[10]Za Markus je data ocena “Osobito marljiv i agilan, kao stručnjak sposoban i pametan.” IAS, F:43.123.

[11]Ferdidand Štamberger (Lubotina 1899 -?). Otac Eduard, mati Jovanka Štemer.

[12]IAS, F:47.13. st. 378

[13]IAS, F:47.13. 378 st.

[14]IAS, F:235.28.876/1928

[15]AV,F:138.II 3381/1940

[16].IAS, XIII 636/1948

[17]IAS, XIII 636/1948. Rešenjem Vlade NRS od 25.3.1947. došlo je  do  spajanja “Industrije željeznog nameštaja”, radionice za izradu džepnih lampi  Han Ruže, i formirano je preduzeće “Zmajevac”, Tuk ugarnice 2.