Predškolstvo u Subotici, monografija


PDF Zabavista od 1918 umetnute slike 2RADNI RUKOPISI autora monografije

http://www.vbs.rs/scripts/cobiss?ukaz=DISP&id=1300469036183952&rec=1&sid=2

Autor Mačković, Stevan
Runje, Dujo
Srdić, Vesna
Vaš, Geza
Naslov Nastanak i razvoj predškolstva u Subotici = Nastanak i razvoj predškolstva u Subotici = Az iskoláskor előtti nevelés kialakulása és fejlődése Szabadkán / Stevan Mačković, Dujo Runje, Vesna Srdić, Geza Vaš = Stevan Mačković, Dujo Runje, Vesna Srdić, Géza Vass = Stevan Mačković, Dujo Runje, Vesna Srdić, Vass Géza ; [prevod na hrvatski Dujo Runje, na mađarski Marta Mačković Pap]
Uporedni stvarni naslov Nastanak i razvoj predškolstva u Subotici
Az iskoláskor előtti nevelés kialakulása és fejlődése Szabadkán
Vrsta/sadržaj type of materialknjiga
Jezik srpski, hrvatski, mađarski
Godina 2004
Izdavanje i proizvodnja Subotica = Subotica = Szabadka : Predškolska ustanova “Naša radost” = Naša radost Iskoláskor Előtti Intézmény, 2004 (Subotica : Čikoš štampa)
Ostali autori Mačković-Pap, Marta
Kučera, Geza
Fizički opis [10], 393 str. : ilustr. ; 25 cm
Napomene Uporedo srp. tekst i hrv. i mađ. prevodi
Tiraž 1.000
Str. [3]: 160 godina sa 160 generacija / Geza Kučera
Summary: str. 345-346
Literatura = Literatura = A felhasznált irodalom jegyzéke : str. 347-348.
ISBN ISBN 86-85409-00-4 (karton)
Predmetne odrednice Predškolsko vaspitanje – Istorija – Subotica
Predškolske ustanove – Subotica – 1844-2004
Subotica
UDK 373.2(497.113 Subotica)(091)
COBISS.SR-ID 199926023
 zapis [1/2]  sledeći zapis poslednji zapis

Fond u bibliotekama

Prikaz kataloga:   
svi katalozi
Osnivači VBS Centra
Univerzitetske i visokoškolske biblioteke
Specijalne biblioteke
Javne biblioteke

info Izaberite biblioteku i proverite da li je primerak stvarno slobodan za pozajmicu!
Br.
Preostali fond
1.
Beograd
FFBG
availability van biblioteke: 1 prim.
availability u čitaonici: 1 prim.
2.
Novi Sad
FFNS
availability van biblioteke: 1 prim.
3.
Inđija
NBIN
availability van biblioteke: 1 prim.
4.
Subotica
GBVK
availability u čitaonici: 3 prim.
5.
Beograd
NBS
availability u čitaonici: 1 prim.
availability nije za pozajmicu: 1 prim.
6.
Novi Sad
BMSNS
availability u čitaonici: 1 prim.
availability nije za pozajmicu: 3 prim.

NASTANAK I RAZVOJ PRVE PREDŠKOLSKE USTANOVE NA  TLU JUGOSLAVIJE

ISTORIJAT NASTANKA PRVE PREDŠKOLSKE USTANOVE U SUBOTICI I DALJI RAZVOJ

Predgovor

Prvi pokušaji osnivanja zabavišta u Subotici 

I Razvoj zabavišta od 1858. do kraja I svetskog rata

– Razvoj gradskih javnih zabavišta

– Brojno stanje dece u zabavištima

– Metode i načini rada u zabavištima

– Rad i obrazovanje vaspitača

– Upravljanje i nadzor nad radom zabavišta

II Zabavišta izmedu dva svetska rata

– Društveno političke i školske prilike u Subotici

– Brojno stanje dece i rad zabavilja

– Metode i načini rada u zabavištima

– Izveštaji  I i II nadzorništva o stanju u zabavištima

III Zabavište za vreme Drugog svetskog rata

IV Razvoj i rad zabavišta od 1945. godine do današnjih dana

– Rad zabavišta u posleratnim prilikama

– Fizioniomija Uprava dečjih vrtića

– Rad vaspitača

– Integrisana ustanova “Naša radost”

  

PREDGOVOR

Posle Napoleonovih  ratova u Evropi je došlo do naglog  razvoja građanske ideologije, a posebno u zapadnom delu Habzburške Monarhije jer je bila bliže izvorima novih ideja u odnosu na istočni deo, gde su novi uticaji sa zapada prodirali tek u 20-tim godinama XIX veka.

Shvativši neminovnost prilagođavanja novom vremenu, plemstvo u Beču je postepeno, da bi sačuvalo svoj monopol, popuštalo pred liberalnim idejama.

Period između 1825. godine do revolucije 1848. godine bio je period pokušaja reformi mađarskog plemstva.

U sklopu sistema osnovnog školstva, koji su u to vreme činile državne, opštinske (komunalne) i veroispovedne škole, značajno mesto su zauzimale predškolske ustanove, koje su tretirane kao ustanove za zaštitu dece predškolskog uzasta i kao takve javile su se u drugoj polovini prošlog veka, poznatije kao čuvališta ili skloništa, tzv. „Kisdedóvó intézet”, da bi se 80-tih godina XIX veka pojavila i prva zabavišta po uzoru na Frebelove vrtiće.

Dadiljišta u Ugarskoj datiraju od 1828. godine, kada grofica Bruncvik Tereza (Brunswick Teréz) o svom trošku u Budimu otvara dadiljište koje postaje prvo u Istočnoj i Južnoj Evropi, i to godinu dana pre Francuske, dve godine pre Austrije, a šest godina pre Bavarske i ostalih provincija. Za otvaranje obdaništa Bruncvik Tereza je imala podršku dvora i u kući svoje majke, na periferiji Budima, o sopstvenom trošku otvara i oprema instituciju “Anđeoski vrt” ili “Bašta andela”. Na predlog tadašnjeg istaknutog nastavnika Wagnera, Kern Mate, vrlo dobar učenik, postaje upravitelj po preporuci i 1830. godine stiže do Beča, razvijajući jednu po jednu instituciju, a      1829. godine u Budimu i Pešti otvaraju se nova obdaništa i uz podršku grofice Marije Doroće (Mária Dorottya), nastavlja se dalji razvitak zabavišta.

22 I 22-920

Na inicijativu Bruncvikove, koja osniva grupu od 125 članova za održavanje zabavišta, u Budimu se 1828. godine formira Udruženje za širenje zabavišta u Mađarskoj, što su podržali i pratili i drugi veći gradovi regiona: u Budimu 1829. godine bila su otvorena dva  zabavišta, u Pešti jedno ; 1832. godine u Pešti  dva , a u Velikoj Suboti (Nagy –Szombaton) jedno zabavište; 1834. godine u Pešti  jedno zabavište, tako da je do te godine u Mađarskoj postojalo trinaest zabavišta.

Iste godine 2. avgusta osnovana je grupa sa nazivom “Zaštitna institucija za mališane u Mađarskoj”, čiji je predstavnik bio Lajčo Kačković (Kacskovics Lajos), a grad Subotica se od decembra 1847. godine  se priključio kao član Udruženja.

Posle osnivanja Udruženja grof Feštetić (Festetics) u Tolni 1837. godine  je osnovao školu za vaspitače, na čijem se čelu kao upravitelj nalazio Ištvan  Varga( Wargha Istvan).

Krajem 1843. godine ova institucija se iz Tolne preselila u glavni grad Mađarske, gde se otvarila nova škola. Kamen temeljac zgrade nove škole za vaspitače bio je postavljen 13. avgusta 1843. godine.

Tokom 1844. godine u Mađarskoj je postojalo 58 zabavišta, 1848. godine broj zabavišta porastao na 89, a 1. juna 1859. godine bilo je otvoreno 117 zabavišta u zemlji.

U prvim decenijama razvijanja zabavišta u Mađarskoj nije postojao poseban zakon koji bi bliže određivao koncepciju rada predškolskih ustanova. Od prvih poku{aja ministra prosvete Etve{a iz 1870. godine, da pripremi predlog zakona o zabavi{tima, pa preko Karolja P. Satmarija, poslanika parlamenta, koji je sastavio zakonski predlog u vezi rada predškolskih ustanova, sve do oktobra 1888. godine (kada je na mesto ministra za veru i kulturu postavljen Albin ^aki) ova problematika nije stavljana na dnevni red na sednicama parlamenta, jer su tada{nje vlasti bile zauzete problemima osnovnih i srednjih {kola.Tek 1890. godine po~ela je priprema predloga Zakona, koji je u aprilu mesecu stavljen na razmatranje pred prosvetno-pedago{ki odbor, da bi u januaru 1891. godine bio prihva}en pod nazivom “ XV ~lan Zakona o za{titi dece “.[1] Ovim zakonom obavezane su sve op{tine, koje imaju ve}i porez od 15.000 forinti, na otvaranje zabavi{ta ukoliko imaju vi{e od 40 dece, a povremena ~uvali{ta tj. obdani{ta ako imaju vi{e od 15 dece.

Vladaju}oj klasi je bilo u interesu da pospe{i otvaranje ovakvih ustanova jer je tako uspostavljala direktnu kontrolu nad populacijom dece najranijeg uzrasta, a istovremeno su i pripadnici nema|arske narodnosti u otvaranju svojih ustanova videli mehanizam odbrane od politike ma|arizacije, koja je bila u zamahu. U najkra}em, osniva~i ustanova su pored obaveze izdr`avanja, imali izvesnu autonomiju u pogledu odre|enih nadle`nosti u vaspitanju.

Usvajanjem zakona prestale su da va`e odredbe Zakona o narodnim {kolama (koji je donet 1868. godine), a de~joj za{titi izme|u 3 i 6 godina `ivota, s jedne strane, i vaspitavanju fizi~kog, psihi~kog i moralnog aspekta, sa druge strane, poklanja se ve}a pa`nja. Zakon je jasno definisao zadatke de~je za{tite i obaveznost poha|anja ustanove svuda gde ona postoji, kao i izvesnu selekciju u smislu zabrane primanja bolesne i mentalno zaostale dece. Postavljeni su i odre|eni normativi prostora (0,8m2 za svako dete), broja vaspita~a i dadilja (na 40 dece pored vaspita~ice postoji i dadilja), kao i utvr|eni sadr`aji rada. U zabavi{tima je decu trebalo nau~iti molitvi, razgovetnom i pravilnom govoru i pevanju, a prema uzrastu pravilno ih usmeravati na telesne i govorne aktivnosti, kroz koje bi se vodilo ra~una o razvijanju sposobnosti pokreta, ose}aja za red, ~isto}u i vaspitno (kulturno) pona{anje.

Po prvi put se razmatrala i mogu}nost sme{taja dece ispod 3 godine `ivota (beba), ali samo u sklopu letnjih prebivali{ta, gde se sadr`aji rada odnose prvenstveno na za{titu i negu dece. Radno vreme ustanova je celodnevno, od rano ujutro do uve~e, osim nedeljom i praznicima, a raspust (i to u zimskim mesecima) odre|uje op{tinska vlast.

Vremenom je ma|arska prosvetna politika (a posebno dono{enje Zakon o {kolstvu 1907. godine, poznatijem kao Aponjijev zakon) prevladala sve vrste nema|arskih autonomija i uspela da pot~ini sve propise politici ubrzanja tempa ma|arizacije u pred{kolskim ustanovama. U sklopu sveukupne politike ma|arizacije, vaspita~ice i dadilje, koje su radile u ustanovama, morale su govoriti ma|arski, a {kolska sprema je obavezno morala biti ste~ena u Ma|arskoj. Plate je odre|ivao osniva~, a obdani{ta su otvarana svuda gde je postojalo bar 40 dece. Obdani{ta su bila pod nadzorom gradske uprave i verske zajednice, a upravljanje i nadzor je vr{ila komisija sastavljena od 5 ~lanova, ~iji je mandat trajao 3 godine.

Nadzor nad radom svih obdani{ta bio je poveren inspektoru, ministru za veru i prosvetu, kao i kraljevskom prosvetnom inspektoru.

Zakon je jasno definisao i pitanje obrazovanja vaspita~a za koje plan i program propisuje ministar za veru i prosvetu. Polaznici su morali biti normalno fizi~ki razvijeni, sa razvijenim ~ulom sluha,  starosnom granicom za devojke od 14 i mu{karce od 16 godina `ivota. U dugogodi{njem trajanju studija  bilo je obavezno izu~avanje sledećih predmeta: veronauka i moralno vaspitanje, ma|arski jezik i knji`evnost, pedagogija, zdravstveno vaspitanje, ma|arska istorija, ustav i geografija, prirodne nauke, geometrija i crtanje, pevanje i violina, opho|enje sa decom, fiskultura, neki od drugih jezika u Ma|arskoj (srpski ili nema~ki), za `ene ru~ni rad i doma}instvo, a za mu{karce doma}instvo i doma}a radinost.

I pored toga {to su prilikom usvajanja zakona postojale i odre|ene zamerke (kao npr. uvo|enje ma|arskog jezika kao obaveznog, veliki broj dece, obaveznost poha|anja i sl.) zakon je ostao na snazi u Ma|arskoj (sa malim izmenama) sve do 1953.godine.

 

Budući da je Subotica kao slobodni kraljevski grad u ovo vreme bila na granici Habzburške Monarhije, a mlada inteligencija pratila nova dešavanja u državi, pokušalo se sa provođenjem reformi i u našom gradu. Među vodećim ljudima iz Subotice nalazio se Čorda Bodog () koji je aktivno učestvovao u razvitku grada. Postizanjem sporazuma između Mađara i Austrijanaca 1867. godine na vlast u gradu dolaze mladi reformisti, podeljeni u dve partije: desnicu i levicu. Vreme prvih reformi pripada gradonačelniku Mamužić Lazaru, koji je uspešno sprovodio razvoj, dok se za vreme gradonačelnika Biro Karolja ekonomski razvoj usporava.

Prema pojedinim podacima Subotica je već 1810. godine imala školu, a 1747. godine red franjevaca je osnovao gimnaziju gde se nastava odvijala na latinskom jeziku. Zahvaljujući pritisku centralnih vlasti, pošto se nije dovoljno sredstava odvajalo za prosvetu, Čorda Bodog  proširuje gimnaziju na 8 razreda i otvara opštinsko zabavište. Nastupanjem novog, XX veka, dolazi do gradnje građanske škole, učiteljske škole, gimnazije i još osam novih zabavišta.

PRVI POKUŠAJI OSNIVANJA ZABAVIŠTA U SUBOTICI 

            Uspon u razvoju ustanova za zbrinjavanje male dece u Mađarskoj doveo je do sličnih pokušaja da se u Subotici osnuju prva zabavišta, pošto je Subotica kao slobodan kraljevski grad ulazila u sastav austrougarske države.

Jedanaest godina posle otvaranja “Anđeoskog vrta” prvi pokušaji da se u Subotici osnuju zabavišta vezuju se za ime Jožefa Griblera (Grűbler József).

U Subotici je 13. avgusta 1839. godine održana sednica Saveta grada, na kojoj se prema Zapisniku br. 2079. Jožef Gribler obraća molbom da mu se dozvoli da osnuje ustanovu zabavišta. On u molbi  navodi da je više godina učitelj i da je na peštanskom univerzitetu slušao predavanja iz pedagogije. U nameri da se posveti vaspitanju najmlađe dece, boravio je neko vreme u Pešti i Budimu, gde je posećivao zabavišta, da bi upoznao njihovu organizaciju i način rada. Tada se upoznao sa Lajošem Kačkovićem, sekretarom Udruženja za širenje zabavišta po Mađarskoj, sa kojim je razgovarao o osnivanju zabavišta u Subotici.

Tom prilikom Kačković je preporučio Gribleru  da se upozna sa oglednim zabavištem u Tolni, koje je osnovao grof Leo Feštetic. Udruženje je bilo spremno da snosi troškove njegovog dvomesečnog boravka u Tolni, ali je tada bilo u teškoj finansijskoj situaciji, pa je Gribleru savetovano da se za pomoć obrati gradu Subotici, sa obećanjem da će se ponuđeni novac kasnije vratiti gradu. Zato se Gribler obraća molbom gradskom Savetu Subotice, kojom prilikom umoljava Savet da “. . . u duši i srcu, krilu i naručju grada treba imati ustanovu u kojoj će biti smeštena mala deca. . .” [2], nalik na instituciju malog zabavišta, a njega postaviti za nastavnika. Zato u prvoj tački molbe Gribler traži da mu grad Subotica omogući da provede barem dva meseca na stručnom usavršavanju.

U drugoj tački molbe on traži da se zabavište osnuje na najmanje tri godine, a u ostalim tačkama govori u troškovima u vezi sa radom zabavišta: “. . . za sebe, da ne bi zapao u krajnju nemaštinu . . . “, [3] traži 100 forinti godišnje, a za decu, da se zimi ne bi smrzavala, 4 hvata drva. Pošto je u radu sa decom potrebna i sluškinja, svako dete bi plaćalo godišnje po 1 forintu i 30 krajcara, a o svemu ostalome starao bi se grad i vaspitači bi se nalazili pod nadzorom gradske uprave.

Prikaz pisma Gribler Jožefa Savetu od 12. avgusta 1839. god.

“Videvši primer iz nekih razvijenih zemalja i kod nas su se pojavile institucije za brigu o maloj deci. Nemam puno informacija ali vidim da i Subotica ima svoje planove u vezi toga.

Javljam se dobrovoljno za rad imajući iskustvo u nastavi i obrazovanju. Proučio sam već postojeće institucije u Budimpešti. Troškove sam sam finansirao.

Nisam sreo Grofa Feštetić Leoa, predsednika Saveza, ali sam imao razgovor sa sekretarom Saveza (Kačković Lajoš). Sa radošću je primio vest da i Subotica želi osnovati ovakvu instituciju.

Posetio sam neke institucije za brigu o maloj deci u Budimpešti. Svugde su me lepo primili  i mislim da imam osnovno znanje za rad u ovakvoj instituciji. Želim da usavršim svoje znanje. Gospodin sekretar mi je preporučio stručno usavršavanje u Tolni, gde mogu saznati više o cilju, načinu i uopšte o radu instituta u vremenskom roku od dva meseca.

Pošto nemam materijalna sredstva za ove studije, gospodin sekretar mi je saopštio da svi kandidati koji imaju ovakve namere dobijaju pomoć od Saveza u vrednosti od 8 pengo forint. U ovom trenutku Savez nema mogućnosti za tu pomoć pa treba tražiti pomoć od Grada a zajam će Savez da vrati Gradu.

Prema tome ako Grad odluči da želi osnovati institut za brigu o deci, ja ću postupiti po sledećem:

  1. Neka mi Grad finansira putovanje do Tolne i smeštaj. Moj boravak u Tolni će trajati najviše dva meseca da bi bolje upoznao rad instituta.
  2. Institut za brigu o maloj deci se osniva na najmanje tri godine.
  3. Želim da mi Grad pomogne, ako mu je stalo do moje ideje.
  4. Tražim od Grada da mi plati godišnje 100 pengo forinta i da mi obezbedi ogreva i pošto zbog male dece treba pomoćno osoblje.
  5. Za svako dete nek se plati mesečno 30 kr.
  6. Grad treba da brine o saradnicima škola.
  7. Učitelj radi pod kontrolom uprave

 

Grubler Jožef

O molbi Jožefa Giblera gradski većnici su raspravljali 30. septembra i 11. novembra 1839. godine. Gradskim većnicima, sa jedne strane, nije bilo sasvim jasno šta su zabavišta i kako bi ona mogla da se organizuju, a s druge strane, nisu hteli da osnuju ustanovu kojom se ne bi koristio čitav grad.

U odgovoru Gibleru gradski većnici uvažavaju izraženu potrebu za formiranjem zabavišta, ali donose odluku da pre nego što u rešavanju navedenog problema Savet da svoje mišljenje,  smatra potrebnim i zahteva ne samo elaborat takve institucije nego i pojedinačne troškove “. . . i sve to stavljeno na jedno mesto . . .”, [4] kada će se potrebni podaci moći do kraja razraditi. Da bi se utvrdili troškovi i izvor sredstava, gradski Savet zadužuje Vilov Đuru (Villov György), Kujundžić Ištvana (Kujuncsics István) i Đelmiš Nikolu (Gyelmis Miklós) da pripreme potrebna obaveštenja u pogledu rada ustanova, njihovog finansiranja, kao i da budu izvršioci tog posla.

 

Medutim, ova institucija Griblera nije osnovana, jer je Savet grada odlučio da je potrebno razmotriti neophodnost otvaranja predškolskih ustanova u gradu, kao i to da svo građanstvo treba da učestvuje u razmatranju pitanja otvaranja dečjih vrtića, pa je shodno tome do daljega odložilo to razmatranje.

  1. avgusta 1843. godine obratio se budimski trgovac Đerđ Mak[5] (Makk György) slobodnom kraljevskom gradu Subotici molbom da ga primi u redove svojih građana, kako bi u gradu otvorio zabavište i realno učilište.

Prikaz pisma Mak Đerđa Savetu od 14. avgusta 1843. god.

“Cilj čovekova života je radost, to nam daje snagu za opstanak. Srećan je onaj ko  već u detinjstvu upoznaje sreću a kad poraste usmerava svoj život na putu do sreće. Zbog tog razloga tražim od Saveta da dozvoli osnivanje instituta koji je potreban Gradu.

Troškove bi sam finansirao, u svom stanu bih počeo sa radom, a cilj mi je da još radnike početnike upoznamo sa sadržajima iz realnih predmeta. Uslovi su jednostavni i lako se mogu ispuniti:

  1. Deca se mogu primiti u institut ako se za njih plaća mesečno 20 penga (troškove ishrane rešavaju roditelji).
  2. Pomoćnici trgovaca se obrazuju za 2 penga godišnje.
  3. Pomoćnici majstora se isto obrazuju za 2 penga godišnje.”
  1. septembra 1843. godine Gradsko veće dodelilo je (dalo dozvolu) Maku pravo građanstva nakon prihvatanja njegovih predloga o otvaranju realnog učilišta (odnosno daje dozvolu za osnivanje instituta za brigu o deci i realne škole), koji su se sastojali u sledećem: Mak bi zabavište i učilište organizovao u svom privatnom stanu i o vlastitom trošku, deca bi prilikom pohađanja zabavišta plaćala 20 krajcara, dok bi o ishrani brinuli roditelji. Sa učenicima u trgovini radio bi prema programu koji bi naknadno objavio i ti učenici bi plaćali godišnje po 2 forinte.

Pod istim uslovima spremao bi i učenike u zanatstvu, a obučavao bi i kalfe. To bi, u stvari, bila tri različita programa u kojima bi se sticala znanja iz realnih nauka.

Prema podacima iz Zapisnika sa sednice Privrednog saveta od 15. decembra 1843. godine [6]*doneta je odluka da se za upravitelja zabavišta postavi Kujundžić Ištvan i da se Mak Đerđu na ime godišnje kirije isplaćuje 50 forinti za podstanarstvo.

  1. januara 1844. godine održana je sednica vezana za instituciju zabavišta, kada je donešena odluka da je za potrebe zabavišta potrebno u gradu pronaći novi smeštaj. Iste godine, 9. februara na sednici Privrednog veća, pomoćnik gradonačelnika Jožic Boldižar (Józsits Boldizsár) i zaduženi većnici podneli su izveštaj da je pronađeno mesto za zabavište u kući Mihajla Belića, stanovnika mađarske Kanjiže. Kuća je u svom sastavu imala: 3 sobe, dućan, kuhinju, tavan, podrum, staje, šupu, bunar i prostrano dvorište i osigurava se protiv požara iz gradskih sredstava. Na sednici Saveta finansija pročitano je pismo u kojem se pita – da li se 100 pengo forinti, stanarina za potrebe instituta, stalno plaća iz gradskog budžeta, na šta je grad dao odgovor da je sklopljen ugovor koji važi godinu dana, ali je planirano da grad i ubuduće pomaže institutu. Na istoj sednici je napomenuto, da je Mak Đerđ, direktor instituta, tražio da se njemu isplate troškovi nameštaja po cenovniku koji je on priložio. Na 840. sednici 14. juna 1844. godine navedena je oprema koju je do tog vremena nabavio preduzimljivi Đerđ Mak.

Trgovački nastrojen Mak je više puta ulagao svoj novac u razne nabavke, a grad bi mu takve troškove redovno priznavao i  nadoknađivao. Na tom spisku nalazilo se: šest klupa od bukovine, jedna tabla za računanje, jedan čiviluk, jedan sto sa stolicom, dve nemačke i jedna mađarska abecedna tabla, stotinu komada uramljenih kuglica za računanje, dve manje klupe i pedeset slika u boji. Mak je smatrao da je još potrebno nabaviti: 4 komada dvostrukih klupa za pisanje i dva komada manjih klupa za pisanje, kao i za potrebe instituta slamu za zimsko grejanje i manje školske potrepštine, što sleduje i drugim školama, a pored toga   tražio je i štampanje 500 komada pozivnica.

Uzevši u obzir poskupljenje namirnica i ogreva, poslanici su predložili da se uveća naknada za troškove grejanja i materijala za pisanje na 16 forinti umesto dotadašnjih 12 iz 1844. godine.

Na sednici Skupštine grada br. 85 16. novembra 1846. godine donešena je odluka o povećanju cene grejanja i osnovnih sredstava i ona je važila i za 1847. godinu. Makovo zabavište se u toku 1846. godine premestilo u neposrednu blizinu Gradske kuće, u zgradu tadašnjeg vlasnika Šandora Markovića (na mestu gde je krajem prošlog veka podignuta “Nacionalna kasina”, u kojoj se danas nalazi Gradska biblioteka), gde  je plaćao zakup od 100 forinti.

 

Od strane Privrednog veća, većnici Vojnić Grga (Vojnics Gergely) i Blagojević Ištvan (Blagoevics István), dobili su nalog da izvrše pregled stanja u ustanovi u zgradi Šandora Markovića. U podnešenom izveštaju Privrednom veću od 10. marta 1848. oni  su konstaovali da su prilikom obilaska u zabavištu zatekli 25-30 dece. Kako je tada objasnio Mak, u ranijem periodu je bilo više dece, pa je postavljeno pitanje hoće li zabavište moći da opstane u budućnosti.

Sumnje su bile opravdane i naredne 1849. godine prestalo je da radi Makovo zabavište. [7]

Mak je ponovo 10. septembra 1851. godine tražio odobrenje da otvori zabavište, što mu je tadašnji gradonačelnik Pavle Antunović (Antunovics Pál) dozvolio, ali se viša školska vlast sa tim nije složila.

Razlog odbijanja Makove molbe bi je niz utvrđenih činjenica od strane advokata Radnić Janoša (Radnics János), koji je utvrdio da Mak Đerđ nema potrebne kvalifikacije za posao koji je obavljao, pa  je zbog nedostatka odgovarajuće školske spreme 1851. [8]godine nastao prekid njegovog rada trajnog karaktera, bez mogućnosti da otvara zabavišta bilo kad i bilo gde.

Nakon prestanka rada Makovog zabavišta od februara 1849. godine, nadalje 10 godina, nije bilo otvaranja niti rada zabavišta na teritoriji Subotice.

RAZVOJ GRADSKIH JAVNIH ZABAVIŠTA

Prvo i drugo zabavište

Nakon desetogodišnje pauze, 16. avgusta 1858. godine otpočela je novija istorija razvoja zabavišta u Subotici. Toga dana, pod predsedništvom gradonačelnika Flat Andraša (Flatt András), održana je u Gradskoj skupštini sednica Veća pod brojem 5412/25, na kojoj su donešene odluke o sprovođenju inicijative gradonačelnika, a podržane od strane advokata Bodog Čorde (Czorda Bódog), da se otvore opštinska zabavišta.

S obzirom na ogroman vaspitni značaj zabavišta, kao i činjenicu da je Subotica, posmatrano kroz građanstvo i privredu, treći grad u državi, nametnula se potreba da se formiraju barem četiri zabavišta. Nakon usvajanja predloga obrazovana je tročlana komisija koja, na osnovu odluke Skupštine od 24. septembra 1858. (s obzirom da nema obrazovanog vaspitačkog kadra), je odredila dva čoveka koji treba da se upute na obučavanje. U sastav tročlane komisije pored Bodog Čorde, pokretača ideje, izabrani su Jožef Antunović (Antunovics József), savetnik a kasnije javni beležnik, i Janoš Mukić (Mukics János), gradski poslanik, a kasnije gradonačelnik.

Na osnovu elaborata komisije na tromesečni tečaj u Peštu u školu za obrazovanje vaspitača, čiji je direktor bio Nej Ferenc, upućeni su Ferenc Samuel (Sámuel Ferencz)  i Lajoš Bodolski, odnosno Velđi (Bodolski Lajoš je 1865. godine pomađario prezime u Völgyi). Oni su prvi pravi vaspitači koji su čitav svoj vek proveli sa decom i čija je uspomena u Subotici i danas još živa.

Vaspitači, koji su upućeni na školovanje na tri meseca, koliko obuka traje, dobili su 340 forinti za školarinu i putne troškove, a po zaposlenju su imali godišnju platu od 500 austrijskih forinti, stan u zabavištu, a nakon 30 godina službe dobili su potpunu penziju. [9]

U jesen 1859. potpuno su opremljena i otvorena dva obdaništa – Samuelovo i Velđijevo, tzv. “prvo i drugo” i narednih 37 godina nalaze se na istom mestu. Opremanje i održavanje zabavišta grad je preuzeo iz redovnih prihoda, jer su to prva dva zvanična zabavišta u Subotici.

Osnivanje i otvaranje zabavišta gradonačelnik Flat Andraš je obnarodovao posebnim proglasom:

“Dva zabavišta osnovana su na osnovu odluke Opštinskog veća br. 5412 od 28. septembra prošle godine; jedno u Majorošovoj kući u tzv. “kafanskoj ulici”, blizu Žitne pijace a drugo u Špeletićevoj, nedaleko od trga Sv. Terezije; biće otvorena 21. novembra ove godine. O ovome se obaveštavaju cenjeni roditelji radi njihovog što većeg korišćenja, uz napomenu da se upisivanje vrši u samim ustanovama i da je kao mesečni prinos po svakom detetu utvrđeno 20 krajcara, od čega su deca siromašnijeg stanja oslobođena. U Subotici, 6. novembra 1859.“ [10]

Nakon tri godine plaćanja Gradsko veće je na sednici 1861. godine donelo odluku o ukidanju plaćanja do početka 1862. godine, da bi se što više dece upisalo u zabavište, a posebno da bi se deci iz siromašnih porodica omogućilo da dobiju vaspitanje koje im roditelji ne mogu dati.

Broj dece u vreme plaćanja članarine bio je sledeći:

 

šk. god.    1859/60.             91

1860/61.            110

1861/62.            113

 

Nakon ukidanja članarine broj upisane dece se povećava pa je odnos sledeći:

 

šk. god.     1862/63.          142

1864/65.          215

1890/91.          283

1892/93.          260

1894/95.          215 (100 dečaka i 100 devojčica)

 

Prema nekim podacima iz tog perioda o nacionalnoj strukturi dece koja su pohadala ustanovu: od 283 deteta bilo je 85 – 90% dece mađarske nacionalnosti, Bunjevaca i Srba 10 -14%, a Nemaca svega 0,5 – 1%. Deca sa nematernjim mađarskim jezikom, koja ga nisu znala kada su se upisivala, posle 2 -3 godine sva su ovladala i naučila tečno da govore mađarski jezik.

Prema verskoj pripadnosti, odnos je bio sledeći: rimokatolika 75 – 85 %, pravoslavaca 1 – 2%, protestanata 1 – 2% i Jevreja 10 – 22 %.

  1. godine Jevrejska zajednica otvara svoje samostalno zabavište u IV kvartu. Procenat jevrejske dece u ostalim zabavištima opao je za 10 – 12 %.

 

NOVA DVA ZABAVIŠTA (III I IV) NA ŠETALIŠTU I U PREDGRAĐU CRKVE SVETOG ROKA

Na sednici Gradskog veća 1. juna 1860. godine Josip Antunović (József Antunovics), kao tadašnji poslanik a kasnije gradonačelnik, pokrenu je inicijativu da se u gradu otvore još dva zabavišta i da budu jedno od drugog na najudaljenijim lokacijama. U vezi sa osnivanjem nova dva zabavišta pokrenuto je pitanje potrebe obrazovanja novih kadrova, pa se na bazi dogovora sa tadašnjim direktorom predlažilo da se na obuku u Peštu upute još dva učitelja: Repka Đerđ (Repka György), odnosno Repaši i Mihalj Lastović (Mihály Lasztovics), koji su bili dobri poznavaoci muzike. Po prihvatanju ovog predloga učitelji su krenuli na osposobljavanje pod sličnim uslovima kao i prethodna dva vaspitača, uz utvrđene nadoknade.

Lastović Mihalj je iznenadno 1860. godine preminuo, pa se umesto njega, po odluci Saveta, 14. avgusta 1861. godine upućuje Endre Štumpf (Endre Stumpf), odnosno Tompa (jer je promenio prezime).

Tročlana komisija u sastavu: Čorda – Antunović – Mukić, tražila je pogodne zgrade za otvaranje zabavišta i 28. septembra 1860. godine podnela izveštaj, da bi se jedno zabavište moglo smestiti u zgradu Miljackog, kod Crkve Sv. Roka (III kvart), a drugo u Tamašijevu kuću (VI kvart) na šetalištu (današnja mlečna pijaca).

Tako je 1860. godine otvoreno treće po redu opštinsko zabavište, u koje je za vaspitača postavljen Repka, 1861. godine četvrto, gde je kao vaspitač radio Štumpf (nije znao bunjevački jezik pa nije dugo ostao u zabavištu kod Crkve Sv. Roka i iste godine po odluci Gradskog veća menjao se sa Repkom).

  1. godine zabavište sa šetališta preselilo se u susednu Bergerovu kuću, a 1887. godine bilo je smešteno u zgradu tamošnjeg vaspitača Muči Tobijaša (Mucsy Tóbiás), koja je bila namenski građena na suvom i kvalitetnom mestu.

U periodu od 1862 – 1865. godine nije bilo značajnijih događaja u zabavištima (prema izvodima iz više zapisnika) osim finansijskih obračuna, nabavke fiskulturne opreme, produžetka zakupa objekata, adaptacije zgrada i praznika Božićnog drveta.

1865-1866. godine Štumpf Endre (vaspitač na šetalištu) podneo je ostavku na radno mesto vaspitača. Pošto je tada bilo malo obrazovanih vaspitača, grad je bio primoran da popuni upražnjeno mesto, pa umesto Štumpfa posao je preuzeo Žufa Đerđ (Zsuffa György), a 1. marta 1866. godine njegov zamenik Bažalik Mihalj (Bazsalik Mihály), diplomirani vaspitač, koji je radio svega 8 meseci.

  1. oktobra 1866. godine na sednici Gradskog veća (pod br. 1960/ 515) od 7 ljudi koji su konkurisali za vaspitača izabran je Muči Tobijaš.[11]

Za razliku od prva tri zabavišta, četvrto zabavište, s obzirom na povećan broj dece povećao je i broj negovateljica, a pošto 1/3 dece čine deca jevrejske veroispovesti, jedna negovateljica je bila hrišćanka, a druga Jevrejka. Zbog večitih sukoba i netrpeljivosti izmedu dve kulture vaspitanja i nemogućnosti zajedničkog rada, po odluci Saveta premeštena je dadilja jevrejske veroispovesti.*[12]Od tada ni u jednom zabavištu nisu bile dve dadilje.

U četiri zabavišta bilo je upisano  285 dečaka i 311 devojčica, ukupno 596 dece, a do kraja godine broj se smanjio na 523.

Na skupštinskom zasedanju 30. marta 1871. godine uveden je  dodatak o poskupljenju pohađanja ustanova i donešena je odluka o povećanju plata negovateljicama sa 120 na 180 forinti (jer nema dovoljno potrebnih kadrova), a vaspitačima su se naredne godine 7. novembra plate povećale sa 500 na 600 forinti. Umesto dotadašnjih 10 % cene kirije (od 60 forinti) utvrđena je fiksna vrednost, koja je 26. i 27. oktobra 1881. godine na sednici Skupštine povećala na 120 forinti.[13] U isto vreme, svim učiteljima i vaspitačima izglasana je  nadoknada štete  u iznosu od 50 forinti retroaktivno od 1873.godine.

 

 

S obzirom na od ranije planirano povećanje broja obdaništa (ali i na naglo povećanje broja dece), a na zaduženje i poverenje roditelja, na predlog Velđi Lajoša podneta je molba Gradskom savetu da se u IV kvartu otvori još jedno zabavište.

U ime istog cilja 1874. godine, roditelji VIII kvarta podneli su zahtev Opštini da se i u njihovom kvartu otvori novo zabavište, ali (kako piše u literaturi tog perioda) “ oba zahteva su zaspala “.

Tek 9. februara 1877. godine građani V, VI i III kvarta obratili su se hitnom molbom opštinskim vlastima i tek tada se postigla odluka o otvaranju  V zabavišta.

PETO ZABAVIŠTE NA BAJSKOM PUTU

 

U Subotici se u okolini Bajskog puta prostirao najveći i najbrojniji tadašnji V i VI kvart.

  1. maja 1878. godine na sednici Skupštine razmatran je raspisani konkurs za vaspitače i od četiri vaspitača, koji su konkurisali, izabran je Ignjac Lanji (Lányi Ignác), vaspitač sa redovnom diplomom. Zabavište, kojim je rukovodio ovaj vaspitač, bilo je smešteno u Lastovićevu kuću na Bajskom putu.

Gradska vlast se našla u velikoj zbrci jer je došlo do povećavanja zahteva za podizanjem cene zakupnine u III kvartu (jer je cena kirije  bila niska i izazivala je novčane probleme), a u V kvartu nastali su problemi iznajmljivanja novog prostora.

U godini otvaranja Lanjijevog zabavišta, zaključno sa školskom 1883. godinom, bilo je upisano od 265 – 293 dece, a kasnije se broj povećavao.

Tako, npr. 1884/85. šk. godine bilo je 318 dece

1886 – 1889. šk. godine bilo je 401 – 438

1890 – 1894. šk. godine bilo je 308 – 371 dete

  1. šk. Godine bilo je 396 dece.

Od upisanog broja 3/4  je činilo mađarsko jezičko područje, a 1/4  Bunjevci (po veroispovesti deca katoličke vere).

Primera radi u jednom zabavištu bilo je i do 400 upisane dece .Brisan0

a prostor je realno mogao da primi od 100 – 120 dece. U takvoj situaciji pohadanje zabavišta je počelo da predstavlja i zdravstvenu opasnost, pa su počeli da stižu zahtevi roditelja III, IV, V i VI kvarta upućeni vlastima i ustanovama o povećavanju broja zabavišta. U isto vreme i kod građana VIII kvarta javila se želja da se otvori još jedno zabavište, pošto u tom kvartu nije postojalo nijedno.

Sa ovim ciljem, advokat Sabadoš Janoš (Szabados János) i mnogi roditelji VIII kvarta 26. maja 1880. godine uputili su molbu Skupštini grada i opštinskoj komisiji za otvaranje još dva nova zabavišta, šestog i sedmog.

ŠESTO I SEDMO ZABAVIŠTE

 

  1. maja 1880. godine na zahtev roditelja IV i VIII kvarta održana je rasprava za osnivanje novih zabavišta, te je odlučeno da se za otvaranje šestog i sedmog zabavišta zakupi kuća Zarić Dimitrija (IV kvart) i Kiš Antala (VIII kvart).
  2. septembra 1980. godine u VIII kvartu za upravnika izbarana je vaspitačica Lukači Marija, a u IV kvartu Tompa Jožef.

Tompa Jožef 28. maja 1884. godine otkazao je svoje službovanje i od 14 konkurenata prijavljenih na njegovo mesto, bio je izabran Abrašić Antal (Abrasics Antal), subotički seoski učitelj sa diplomom vaspitača. To je ujedno bio i poslednji put da se za vaspitača bira muškarac, jer u narednom periodu na konkurse muškarci nisu ni bili prijavljivani, pošto su  tečajeve za vaspitače pohađale žene.

Posle nepune tri godine, Abrašić Antal je zatražio dozvolu da se školuje u trogodišnjoj školi za seoskog nastavnika i njegovo odsustvo sa mesta vaspitača ogledalo se u neprestanom smenjivanju zamenika, što se odrazilo na rad zabavišta.

  1. oktobra 1893. godine na opštinskom konkursu između četiri konkurenta izabrana je u IV kvartu za upravnicu vaspitačica Letmanji Viktorija (Létmányi Viktória).

Posle dosta godina rada, najstariji vaspitač, Samuel Ferenc je 1888. godine penzionisan sa punom platom (u Subotici je radio 10 godina kao crkveni vaspitač, a paralelno kao nastavnik i 29,5 godina kao vaspitač), a na njegovo mesto je došla  Tamaši Marija (Tamasi Mari), diplomirana vaspitačica, a potom gospođa Kermenci, jer je Marija Tamaši umrla 17. 05. 1894. godine.

Od otvaranja zabavišta broj novoupisane dece se kretao između 200 – 250 (tu je i 10% srpske dece).

Novoformirana nadzorna služba kao zamenika, odnosno pomoćnika, odredila je diplomiranu vaspitačicu Fabijan Irmu (Fábián Irma) koju je, posle odlaska u penziju, zamenio Repka Đerđ, vaspitač, sa punom platom i godišnjim prihodom 744 forinte.

 

 

OSMO ZABAVIŠTE NA PERIFERIJI II KVARTA

 

Posle niza dugotrajnih molbi i dugog planiranja 1885. godine donešena je odluka da se otvori osmo zabavište u staroj osnovnoj školi, kod Crkve Sv. Đurđa. Od svih do tada otvorenih zabavišta ovaj prostor je jedini bio u vlasništvu grada.

Zgrada zabavišta bila je oronula i stara sa jednom prostorijom, koja je na sredini bila poduprta stubovima, i kao takva zahtevala je pre novogradnju nego adaptaciju.

Najpre je za vaspitača bio određen Repka Đerđ, a nakon njegovog penzionisanja  Velđi Margita (Völgyi Margit).

Dolaskom diplomirane vaspitačice Roze Šturc (Sturc Róza) zabavište je dobilo  stalnu zabavilju.

Od 1890. godine u Subotici  je postojalo osam zvaničnih besplatnih obdaništa, koja su bila potpuno održavana na gradskom budžetu (VIII zabavište formirala je Komisija za nadzor za zabavišta).

 

VERSKO ZABAVIŠTE

 

Katolička crkva, koja u Subotici nije uspela da osnuje škole, počela je krajem 70-tih godina XIX veka živo raditi na osnivanju jednog svog zabavišta, što joj je i pošlo za rukom.

  1. godine, u vreme kad su proradila tri nova opštinska zabavišta, časne sestre (duvne) otvorile su svoje posebno zabavište koje je radilo do 1885. godine. Versko zabavište je nastalo u okviru objekta za časne sestre sa sedištem u instituciji “ Naše žene “.

Objekat je predstavljala duga i visoka prostorija, sa visokim pokrivenim hodnikom i veoma prostranim prostorom za igranje. U zgradi je postojala oprema za fiskulturu, očuvan nameštaj i razna nastavna sredstva prema tada utvrđenim zahtevima. Prostorija zabavišta bila je opremljena malim stolovima, stolicama, policama, staklenim ormarom sa staklenim posudama, u koje su bila odložena razna zrnevlja, ukrasnim slikama (među kojima je bila slika Isusa Hrista), slikama biljaka, životinja i raznih zanata. Postojala je i mašina za računanje kao i minijature nameštaja, ručno izrađene.

Zabavišni prostor mogao je da primi 60 dece, mada je u proleće i leto bivalo i preko 80 dece, uglavnom mađarske nacionalnosti, dok su svega 1/10 činila deca Jevreja.

U kratkom, šestogodišnjem periodu svog postojanja, versko zabavište bilo je najopremljenije u odnosu na sva zabavišta u Subotici. Nakon tog perioda, došlo je do zatvaranja zabavišta iz tog razloga, što su ga okruživala tri gradska zabavišta u kojima je pohađanje bilo besplatno, pa je u versko zabavište upisivao decu samo mali broj roditelja.

Osim toga, nedostajala su sredstva za finansiranje,  jer nije (osim crkve) bilo institucije koja bi izdržavala zabavište, a broj dece od 60 – 80 nije mogao da pokrije sve potrebne troškove održavanja. Javio se i problem neodgovarajućeg prostora, s obzirom da je zgrada bila istovremeno i škola, odnosno centar za časne sestre.

ZABAVIŠTE ZA JEVREJSKU DECU

 

Pre postanka devetog zabavišta, došlo je do otvaranja drugog konfesionalnog, samostalnog zabavišta priključenog Jevrejskoj opštini 1. septembra 1894. godine, koje je otvorila supruga Kraus Edena (Krausz Edéné), diplomirana vaspitačica. Zabavište je bilo otvoreno u školskoj zgradi, koja se nalazila na šetalištu, pored ranije kuće Vojnić Deneša. U kući se nalazila dosta komotna soba i deo pokrivenog hodnika.

Snabdevenost opremom bila je zadovoljavajuća, jer je postojalo više vrsta radnih igara, slike, kopije životinja od papira, 10 saksija cveća i sl. Dvorište je bilo korišćeno u istom prostoru sa četvorogodišnjom osnovnom školom.

U prostorije zabavišta moglo je da stane 60 dece. Cena plaćanja iznosila je 1 forintu za ceo mesec ili 50 kruna za polovinu meseca.

Zabavište su pohađala deca Jevreja, a govorila su mađarskim jezikom.

Brojno stanje dece se 1895. godine povisilo na sedmadeset, ujednačeno po polnoj strukturi.

 

RAZVOJ  NOVIH ZABAVIŠTA

Krajem 1895. godine Nadzorni organ planirao je izgradnju  8 novih  objekata za rad zabavišta i insistirao na izgradnji novih objekata u V i VI krugu.[14]

Iznos utvrđenih sredstava za izgradnju novih 8 zabavišta bio je 7.000 forinti po svakom od njih, a naknadno je donešena odluka da će još sa nekim iznosima od 2.500 ft. plus 500 ft. dofinansirati ove projekte.

Juna 1897. godine, Tereza Petrović i Ana Skenderović, ponudile su  svoju kuću pod br. 245 u I krugu (na uglu ul. Kelčei i Lenđel) gradu na prodaju za 13.000 forinti da bi se izgradilo novo zabavište, ali je Upravni organ ukazao da grad već ima parcelu u I krugu za istu svrhu.

Za izgradnju prva 4 zabavišta u I, II, III i IV krugu  bio je gradski arhitekta Đula Vali, kao glavni nadzornik radova.

Gradnja zabavišta u VIII krugu počela je 2.02.1898, a preduzetnik je bio Ferenc Nagy. Iste godine, 13. juna  završena je gradnja zabavišta i izvršen je privremeni tehnički prijem izgrađenih zabavišnih objekata. Nadzorni odbor zabavišta i privrede pod rukovodstvom Đule Jakobčića na svom zasedanju predložio je  kupovinu parcela u IV krugu (vlasništvo Đerđa Mamužića), i u V krugu (vlasništvo Šimona Mamužića), za potrebe zabavišta a predložila se još i izgradnja zabavišta u VI krugu, jer  u VII krugu nije bilo adekvatne parcele za tu namenu. Preostala zabavišta po ovom planu podigla bi se u ulici Pragai hid.

Oktobra 1900. godine, Ferenc Nagy i Lukač Kladek priveli su kraju radove i završili izgradnju novih zabavišta u IV, V i VI krugu, a grad ih  je pustio nezvanično u rad 22. aprila 1901. godine, uz obavezu izvođačima radova da nedostatke na zgradama saniraju. O svim aktuelnim problemima vezanim za otvaranje i opremanje zabavišta, Gradski savet je morao obaveštavati Inženjersku komoru, a za vreme prijema radova u zabavištima morala su biti prisutna dva člana Sudskog nadzora i jedan stručnjak građevinske komisije.

Pošto je 1895. godine od planiranih osam zabavišta sedam izgrađeno, a osmo u VII krugu nije započeto, poslanik  Bolits Jozsef od Saveta je zatražio  naređenje za izgradnju osmog zabavišta.

25.04.1905. godine u molbi Nadzornog odbora traži se da se u Aleksandrovu izgrade jedne jaslice za potrebe grada, ali je to zavisilo i od odluka nadbiskupske vlasti. Godinu dana kasnije, Skupština grada donela je odluku o izgradnji vrtića u Šandoru, a po otvaranju objekta 1906. godine, građani su zatražili od Gradskog saveta da u novootvorenom zabavištu radi vaspitačica Szubbtich Zsofia, pošto je govorila   mađarski, srpski i nemački jezik.

Maja meseca naredne godine, u zabavište u Šandoru primljena je vaspitačica Demko Eržebet, sa platom od 1200 kruna, a za dadilju je izabrana  supruga Demko Mihalja, sa godišnjom platom od 360 kruna.

  1. godine privremeno je otvoreno zabavište u V kvartu kod Piuković škole, a za zabavilju je izabrana Gizela Božić, kojoj je određena plata u iznosu od 1200 kruna.

Pošto su narastale potrebe za proširenjem i izgradnjom novih zabavišta, a u Subotici je postojalo 11 opštinskih i jedno versko zabavište, bilo je potrebno još osam zabavišta. Za izgradnju jednog zabavišta  bilo je potrebno  20.000 kruna, za  zemljište 5.000 kruna,  opremu 2.000, pa je za osam  zabavišta bilo potrebno 26.000 kruna. Troškovi zabavišta za jednu godinu iznosili su 2.400 kruna, ukupno 19.200 kruna, a troškovi za dadilje i vaspitačice 19760 kruna: grejanje, održavanje i osiguranje za zabavište iznosilo bi 400 kruna.IZBACITI

 Grad iznajmljuje dva zabavišta i to se smatra ogromnim troškom, pa se u razgovoru sa kraljevskim nadzornim organom rešenje traži u podržavljenju zabavišta.IZBACITI

Prvog aprila, 1916. godine bilo je otvoreno obdanište u VI kvartu u Ulici Praški most, a 10. jula iste godine ponovo je otvoreno obdanište u IV kvartu u Ulici Berčenji, koje je radilo   do kraja avgusta, kada se ponovo preuredilo u školu.

U periodu od 1896. godine do I svetskog rata sačinjeni su izveštaji o raznim nedostacima koje je trebalo sanirati u zabavištima, a koji su se odnosili na: zamenu polomljenih prozorskih stakala, nabavku zakački za kapute, brava na vratima, farbanje stolarije, opremanje novim nameštajem, opravke tavana, saniranje septičkih jama i jama za smeće, lošu snadbevenost grejnim telima i ogrevom, nedostatke didaktičkih sredstava, postavljanje ljuljaški u dvorištima, nabavke peska i sl.

Pored odluka o kupovini parcela za gradnju zabavišnih objekata, o isplati plata, o prekidanju raspusta zbog epidemija i ratnih dejstava kao i produženja raspusta, Savet se morao pridržavati odluka donešenih 1891. koje određuju brojno stanje  dece, odnosno opremljenost zabavišta.

 

U tabelarnom pregledu jednog oštećenog istorijskog dokumenta iz tog perioda pronađen je sledeći popis zabavišta po kvartovima, sa nazivima ulica i godinom osnivanja. [15]

 

Redni broj Krug Današnji naziv ulice Naziv ulice pre I svetskog rata Godina osnivanja
1. I Ivana Gorana Kovačića Lenkei utca 1859.
2. I Matije Gupca Bercsényu utca 1859.
3. II Trg Paje Kujundžića Szent György tér 1890.
4. III Ivana Milutinovića Szent Rókus tér 1861.
5. IV Ruđera Boškovića Király utca 1880.
6. V Ulica 15. maja Bajái út 1878.
7. VI Tolstojeva Odor utca 1860.
8. VII Praška ulica – Ulica Bele Čikoša Prágai hid -kereszt- ?
9. VIII Plitvička ulica Garai utca 1880.

 

Iz Zapisnika nadzornog organa može se uočiti da je broj upisane dece u gradu bio 1094 dečaka i 1109 devojčica,  u predgrađu 1304 dečaka i 1230 devojčica, tj. ukupno 4737 dece.

Po delovima grada, tj. krugovima, broj dece je bio sledeći:

I krug              105

II krug             250

III  krug          195

IV/I krug         187

IV/II krug        140

V krug            350

VI krug           250

VII krug———–

VIII krug         250

Privatna zabavišta je pohađalo  60 dece. Po Zakonu iz 1891. godine brojno stanje u zabavištima nije smelo da pređe broj od 80, pa je zato  Nadzorni odbor hitno zatražio povećanje zabavišnih objekata, uz potpis Mihalja Pertiča, predsednika Nadzornog odbora zabavišta.

Prosvetni inspektor 11. janura 1901. godine pozvao je Gradski savet da se pridržava odluka koje su donešene 1891. godine, a koje su određivale brojno stanje dece, uz navođenje broja upisane dece po kvartovima.

I                104

II              273

III             205

IV                    122 u Ulici Kiralj 185

V              386

VI             213

VIII          206

 

Nadležni organ pozvao je sva zabavišta po kvartovima da primaju decu po veličini objekta, ali pošto se zabavišta nisu pridržavala prethodne naredbe, doneta je odluka da je potrebno sagraditi još dva zabavišta.

Decembra 1903. godine postojala je sledeća evidencija o vaspitačima po kvartovima:

I                Vojnić Mariška

II              Kopunović Marija

III             Dulić Mariška

IV             Letmanji Viktorija

V              Lanji Ignac

VI/I           Tabori Mariška

VI/II         Muči Mihalj

VIII          Lukači Marija

Odbor je na tri godine imenovao članove komisije za zabavišta i za ustanove za nezbrinutu decu. Članovi komisije bili  su: Vojnić Šandor, Stantić Jožef, Šozberger Jožef, Milašin Ileš, Kovač Antal, Lipozenčić Lazar, Birkaš Đula, dr Bekefi Đula, Rajer Mihalj, Čović Marko, Haverda Maćaš, Plato Dobrijević, Stipić Janoš, Sabo Janoš i Dulić Marko.

Ženski članovi komisije bile su  supruge sledeće gospode :Frederberg Žigmonda, Hideg Arpada, Janiga Janoša, Kia Abela, Lendvai Mihalja, Manojlović Vladislava, Morvi Akoša, Muči Đerđa, Mukić Simona, Rakić Petera, Tausig Vilmoša, Vali Bela,Vojnić Đule, Vojnić Mate i Vojnić Šandora.

  1. godine u zabavištima su bili zaposleni sledeći vaspitači, sa sledećim brojem dece:

I                Vojnić Marija                                       95

II              supr. Lapos Istvana                              180

III             Dulić Mariška                           201

IV             supr. Lenđel Tamaša i Velđi Margita     204 Kiralj u.

IV             Letmanj Viktoria                                   114 Berčenjy u.

V              Božić Gizela                                         158 Keteleš u.

V              Lanji Ignac                                           280 Bajai u.

VI             supr. Varga Lasla iTabori Marija                       204 Magy u.

VI             Muči Mihalj                                          127 Pragai hid

VIII          Lukači Marija                                       182

Šandor      Demko Eržebet                                    83

 

Ukupno je u 8 kvartova plus Šandor bilo upisano 1828 dece.

Šta se tiče brojnosti zabavišta u Subotici 1909. godine bilo je 9 opštinskih i jedno zabavište iz II kategorije.

BROJNO STANJE U ZABAVIŠTIMA

 

U Makovom poluprivatnom zabavištu broj dece nije bio velik i stalno je opadao, pa se i sam Mak skeptično izražavao u vezi sa svojim daljim radom. U kasnijim opštinskim zabavištima bila je situacija baš obrnuta: broj dece nije bio samo velik, već je iz godine u godinu neprestano rastao.

U Velđijevom zabavištu nedaleko od Crkve Sv. Terezije bilo je 1859/60. godine 91 dete, da bi se taj broj do kraja veka popeo na 283. U zabavištu na šetalištu bilo je početkom šezdesetih godina 199 dece, čiji se broj do 1872/3. povećao na 350. Tih godina su, srećom, otvorena tri nova zabavišta, pa se dalje broj dece u tom zabavištu prosečno kretao oko 250. U zabavištu kod Sv. Roka bilo je ispočetka i do 250 dece. Zbog skučenog prostora morao je kasnijih godina da se ograniči upis, pa se tako devedesetih godina broj dece u tom zabavištu kretao izmedu 100-175. U Samuelovom zabavištu, koje je osnovano istovremeno sa Velđijevim, bilo je pred kraj veka oko 130 dece. Najteže je bilo stanje kod Lanjija. On je započeo rad sa 265 dece, 1884/5. imao je 318 mališana, narednih nekoliko godina bio je broj dece iznad 400, jedne godine čak 438. Devedesetih godina se broj nešto smanjio, ali je u tom zabavištu i 1894/5. bilo 396 dece.

To se stanje nije znatno izmenilo ni devetstotih godina, jer ako se ukupan broj dece, koja su u to vreme pohađala zabavišta, srazmerno podeli, dobija se skoro isti rezultat kao u XIX veku. Do takvog se zaključka može doći i drugim putem. 30. septembra 1904. obraća se Ignac Lanji Nadzornom odboru da mu se dodeli pomoćnik, jer on sam radi sa 242 deteta. Molbu istog sadržaja predala je Mariška Dulić 19. septembra 1907. godine. Ona takođe podvlači da u njenom zabavištu ima preko dve stotine dece.

Podaci o nacionalnom sastavu dece veoma su nepouzdani. Teško je utvrditi kako su tadašnje statistike sastavljene, na osnovu kakvih uputstava i kriterijuma i u kolikoj meri brojevi odražavaju naloge vlasti ili pak ličnu težnju sastavljača da se prikaže što privrženijim podanikom krune Sv. Stevana. Ilustracije radi navodimo neke Velđijeve podatke. On, na primer, kaže da je u njegovom zabavištu 85-90% mađarske dece, a bunjevačke i srpske 10-14%. U zabavištu VIII kruga nije prema njegovim podacima bilo ni jednog bunjevačkog deteta. 1895. upisalo se 240 dece: 220 mađarske i 20 srpske nacionalnosti. Lako je moguće da je on svu decu koja su nešto znala mađarski tretirao kao mađarsku, jer na jednom mestu tvrdi “da deca, čiji maternji jezik nije mađarski (koja prilikom upisa nisu ništa znala mađarski), pohađaju zabavište 2-3 godine, sva bez izuzetka, a bistrija za pola toga vremena, nauče tečno da govore mađarski”. Jedino u vezi sa zabavištem kod Sv. Roka (III krug, čisto bunjevački kraj) daje realnije podatke Velđi, iako i tu stavlja mađarsku decu na prvo mesto: “prema jeziku 10-15% Mađara, a ostalo su Bunjevci”. [16]

Pored vaspitača (dugo vremena, sve tamo do osamdesetih godina, radili su po obdaništima samo muškarci), odnosno zabavilja (žene su vremenom preuzele skoro sva zabavišta), radila je u svakom zabavištu još po jedna dadilja (Jožef Gribler u svojoj molbi iz 1839. govori o sluškinji). Sve su one imale stan u samom zabavištu, što znači da su u slobodnom vremenu obavljale i domarske poslove.

Na pohađanje zabavišta uticale su razne okolnosti. Dok su deo troškova imali da snose roditelji kao u Makovo doba ili prvih godina rada opštinskog zabavišta (ti su roditeljski prinosi ukinuti avgusta 1861. godine), nije bilo navale. U toku godine deca su najurednije dolazila po lepom vremenu. Kišovitih dana, po zimi ili u letnje žege, znalo bi da izostane i 9/10  dece. Zabeleženi su i slučajevi da se nije pojavilo ni jedno jedino dete. Kada su,  na primer, članovi Nadzornog odbora jula 1904. posetili zabavišta IV i VIII kruga, nisu zatekli nijedno dete. Ovde, naravno, nije posredi samo vrućina, nego i drugi ozbiljni razlozi, najverovatnije poljski radovi koji se u to doba obavljaju. Najposećenija zabavišta su bila pred Božić, kada su se pripremali programi u kojima je svako dete imalo neku, makar i beznačajnu ulogu.

Rad sa decom, čiji je broj više puta prevazilazio normu od 80 određenu zakonom od 1891. godine, predstavljao je pravo mučenje. Lajoš Velđi je to očajno stanje opisao u mesnoj štampi  1888. godine. [17] Pošto je to stanje konstatovao i školski nadzornik, odvažio se i on da zakuka pred javnošću. “Zašto kod nas skoro svugde moraju vaspitač i deca koristiti samo spoljnju sobu -za igru -i da se u njoj zadržavaju?” – pita Velđi u članku i odmah odgovara – “da je unutrašnja soba tako mala da u nju sva deca ne bi mogla da stanu. Ako u zabavištu ima više od stotinu dece, a takva su sva zabavišta u gradu, moraju se sve klupe i stolice preneti u sobu za igru, koja samo sprdnje radi nosi taj naziv. Zbog ovakve prenatrpanosti mora se deci više pričati, mora se učiti veći broj pesama i više pevati, nego što odgovara zahtevima vaspitanja. Prozivanje dece, od kojih mnoga ne znaju svoja imena ili ih ne čuju od graje, mora se vršiti na sav glas i svako ime ponoviti nekoliko puta, tako da prozivanje traje više od pola sata.” Velđi se dalje žalio da usled ovakvih govornih napora svake zime dobija zapaljenje grla po 3-4 puta. U sličnom su položaju i mališani, jer on zbog ostale dece mora uvek da proziva one koji govore jasno i imaju jači glas, dok ostali tek pasivno učestvuju u radu. Prostorije se zimi ne smeju previše zagrevati, a vrata i prozori moraju se svaki čas otvarati zbog zagušljivosti. Deca se nikako ne mogu podeliti na dve grupe, nastavlja Velđi kao da se prepire sa svojim školskim nadzornikom. To je prosto neizvodljivo, jer kako on da radi u jednoj sobi sa svojom grupom dok se iz druge čuje graja dečice koja se igraju pod nadzorom dadilje? Može li se uopšte nadzor nad decom poveriti nestručnom licu? I može li on od žene, koja mesečno dobija 15 forinti, zahtevati više nego da decu svlači, oblači, napaja i izvodi u nužnik? Izgleda da se nadzorniku nije dopalo što deca previše glasno pevaju, jer Velđi dokazuje da deca ne umeju da pevaju u pianu – “Deca pevaju prirodnim glasom, pa nije nikakvo čudo da im se pesma, kad leti pevaju u dvorištu, čuje čak u trećoj ulici”.

METODE I NAČINI RADA U ZABAVIŠTIMA

 

Rad u predškolskim ustanovama, po svojoj organizaciji i orijentaciji, predstavljao je kombinaciju pedagoških ideja Fridriha Frebela i Marije Montesori kao  pedagoških koncepcija koje su u teoriji i praksi toga vremena vladale. Razumljivo je da su oba sistema primenjivana u skladu sa socijalnim i kulturnim prilikama u kojima su sprovodeni pa su tako i menjali svoju fizionomiju, jer se od oba sistema primenjivalo ono što je bilo realno moguće i prihvatljivo u odnosu na obeležja nacionalne kulture i zvaničnu školsku i prosvetnu politiku Ugarske.

U predškolske ustanove u Subotici uticaj Frebelovih ideja je dolazio neposrednim putem preko vaspitača i zabavilja, koje su se školovale u Budimpešti na centralnom Frebelovom institutu.

Prvi subotički vaspitači – Samuel, Velđi, Repaši i Tompa – preneli su iz Pešte onaj tip zabavišta koji su upoznali za vreme svog tromesečnog školovanja. Zabavište, koje su kopirali, uživalo je doduše veliki ugled i važilo kao ogledno, mada je u to doba na drugim stranama način rada, kakav se iz njega raznosio po Mađarskoj, bio već prevaziđen. Pod uticajem svežih ideja iz drugih zemalja počeli su i subotički vaspitači da shvataju sa koliko je formalizma i verbalizma opterećen njihov rad i pokušavali su da unesu izvesne novine u svoja provincijska zabavišta. Velđi, koji je od svih njih bio najživlja duha i uz to baratao perom, priznao je kasnije da se u tim prvim zabavištima previše učilo, da su dečica morala da sriču čisto mehanički, da nauče napamet pesme koje odgovaraju srednjoškolskom uzrastu, da upoznaju Mađarsku i Evropu, čije su karte visile u zabavištu valjda da im se što više urežu u pamet, jednom rečju da je sav taj rad bio zasnovan na krivim pretpostavkama i nepoznavanju deteta. Razume se da prevazilaženje starih metoda nije išlo lako. Kada je sedamdesetih godina list “Szabadka és Vidéke” započeo objavljivanje jednog niza članaka o Frebelovim dečjim vrtićima, koje je napisala učiteljica Roza Han (Han Róza, kasnije nastavnica ženske učiteljske škole), vaspitači su reagovali veoma lično, optužujući Hanovu da ih je ona proglasila pijanicama, jer je uvijeno odista nešto rekla u tom smislu, pa je uporedo sa objavljivanjem napisa došlo do nelagodne rasprave, tako da napis nije objavljen do kraja.

Pošto je rad po Frebelovom sistemu zahtevao materijalna ulaganja, Velđi se obratio komisiji za obrazovanje molbom da dobije određena sredstva, kako bi nabavio nameštaj i potreban materijal. Komisija je odbila molbu Velđija uz obrazloženje ,,…da će se unošenjem klupa i stolova smanjiti prostor za kretanje dece, a komisija smatra da bi pravilnije bilo da se za taj novac podignu nova zabavišta na periferiji grada, utoliko pre što stručnjaci i lekari stavljaju ozbiljne prigovore Frebelovim zanimanjima, zbog toga što deca dugo sede.”[18]

Velđi je sa Samuelom 70-tih godina o vlastitom trošku nabavljao igre i drugi materijal potreban za rad po Frebelovom načinu, ali je najzad došao do zaključka  da se bez odgovarajućih klupa i nameštaja, koji mu opština ne bi nabavila, ne može raditi po Frebelu, pa je tako prestao da se bavi njime, ali ne u potpunosti, tako da način rada u zabavištima nije izgubio najznačajnija obeležja Frebelovog sistema.

Vremenom  se u subotičkim zabavištima izgradio jedan metod “zlatne sredine”. Verbalizma je nestalo, učilo se sa razumevanjem, putem razgovora i igre. Naizust su se učile samo zgodne pesmice poučnog sadržaja koje bi se u dijalogu rasčlanjivale, brojevi su se obrađivali na primeru točkova kod raznih prevoznih sredstava ili nogu kod životinja; geografska znanja svedena su na najužu okolinu itd. U radu su se koristila očigledna sredstva, uglavnom slike.

Vaspitači su se zalagali za razvijanje dijaloga, razumevanje svesti, formiranje srca i karaktera. U prva  4 zabavišta postojala je i fiskultura, ali oprema je bila u lošem stanju, tako da je na kraju ostalo malo fiskulture samo u IV i VI kvartu. Velđi navodi sledeću opremu: ljuljaška, letva za penjanje, letva-konopac, konopac sa čvorom, madrac itd.

70-tih godina su počele tzv. radne igre. Po ugledu na glavni grad nabavljena je pokretna ABCD-a i za lekcije iz geografije karta Mađarske, ali se na tom polju isticalo samo nekoliko pojmova, kao  npr. rodna kuća, obdanište, grad, trgovi, zgrade, crkva, pijaca, njiva…

U obdaništu II kvarta, gde je radila vaspitačica Fabijan Irma, deca su bila raspoređena po starosnim grupama. Pomoć je dobijala od budućih vaspitača, a u radu je koristila: kocke, tablu, krugove, polukrugove, pletenje…

Velđi se zalagao da zabavišta budu smeštena u zgradama namenjenim u tu svrhu sa prostranim dvorištem, da se u zabavištu nađe najviše od 80-100 dece, a opremu neka finansira osnivač. Da bi ilustrovao nedostatke opremljenosti, Velđi navodi sve što pomaže vaspitno-obrazovnom radu u 8 subotičkih obdaništa: 90 slika životinja, 52 table slika biljaka po Subert-Vinziju, 30 zanatlijskih slika po Tempskiju, anđeo čuvar, slike grofice Bruncik Tereze, slika Isusa, ormar sa staklom za semenke, violina, Vitlejem za božićnu jelku, kuglice za brojanje, drvena tabla, oprema za fizičko vaspitanje. Od nameštaja navodi klupice od 2 metra, pletenu stolicu od slame…

Pored negovanja lepog izgovora, odnosno razvijanja ljubavi prema mađarskom jeziku, poklanjala se naročita pažnja osnovnim religioznim predstavama. Na primer, razgovor o porodici vodio se tako da se otac prikazivao kao staratelj svih njenih članova, pa se na to nadovezivalo objašnjenje da svi mi imamo svog nebeskog oca, koji se stara o ljudima. Na sličan način uspostavljana je veza i izmedu prirodnih pojava i Boga. Gotovo u svakom zabavištu bilo je slika koje su prikazivale anđela čuvara ili Isusa.

Frebelovom principu saobraženosti sa prirodom i razvijanju težnji za aktivnošću saznanjem i religijskim instinktom poklanjana je velika pažnja i značaj.

            Radni dan u XIX veku izgledao je ovako:

Leti bi se deca skupljala u 7 časova, a zimi u 8. U slučaju lepoga vremena ostajala bi napolju u dvorištu da se igraju u pesku oko sat i po. Tada bi “redar”, odnosno dete zaduženo za ličnu čistoću podneo “izveštaj”. Potom bi se u redu ulazilo u zgradu na ozbiljniji rad, koji je započinjao i završavao se molitvom. To zanimanje trajalo je jedan sat. Nakon toga dolazile su grupne igre, posebno dečaci, a posebno devojčice, po mogućstvu u dvorištu. U 11 časova odlazila su deca kući i vraćala se ponovo posle ručka. Popodnevni rad odvijao se na isti način u vremenu od 14 do 16 časova.

U XIX veku bila su dva popodneva slobodna, sredom i subotom. Kasnije se samo subotom popodne nije radilo. Preko godine bilo je više kraćih i dužih odmora, koje je Nadzorni odbor početkom XX veka fiksirao:

Imendan i rođendan vladara

Nedelje i crkveni praznici

Dani godišnjih vladara

Božićni raspust od 21. decembra do 2. januara

Pokladni ponedeljak i utorak

Uskršnji raspust od Velike srede do srede iza Uskrsa.

Veliki letnji raspust od 1. do 31. avgusta

Frebelov princip samoradnje, koji u sebi sadrži zahtev da dete bude što aktivnije, jer tu težnju i prirodno u sebi nosi, predstavljao je osnovu za izradu planova rada u čijoj su realizaciji deca bila stalno zaposlena, a o tome svedoči prikaz sledećeg plana rada u zabavištu.

 

Sakupljanje dece, slobodno zanimanje, šetnja, pevanje, pregled lične higijene, molitva

 

Pre podne
  Ponedeljak Utorak Sreda Četvrtak Petak Subota
8-8.30

I grupa

Zabavilja

 

Razgovor

 

Učenje

pesme,

pevanje

Koračnica,

Vojnička igra s puškom

 

Razgovor

Ponavljanje

pesme

 

Priča

9-9.30

II grupa

Dadilja

 

Tiha igra

Igra s lutkom Ponavljanje pesme Gimnastika  

Tiha igra

Slobodna igra
 

I grupa

Dadilja

 

Gimnastika

 

Priča

Zajednička pokretna igra Igra s lutkom, s kuglama Šetnja, pevanje Vežbe u kult. skupnom vladanju i ponašanju
9.30-10

II grupa

Zabavilja

Učenje pesme  

Razgovor

 

-II-

 

Priča

Mešovito zanimanje  

-II-

 

Sakupljanje dece, slobodno zanimanje, šetnja, pevanje, pregled lične higijene, molitva

 

Posle podne
  Ponedeljak Utorak Sreda Četvrtak Petak Subota
I grupa

Zabavilja

 

Salto

Tablica

Igra, Kuglanje Kutija sa građevin. materijalom Salto palice ili krug Kutija sa gradevin. materijalom  

 

 

 

Odmor

Nema vremena

II grupa

Dadilja

Slobodna igra  

Tiha igra

 

Gimnastika

Igra s lutkom Tiha igra
 

I grupa

Dadilja

Koračnica, Pevanje  

Žmurka

 

Skupna igra

 

Priča

Mešovito zanimanje
9.30-10

II grupa

Zabavilja

 

Salto

tehnika

Igra, Kuglanje  

Grupna tiha igra

Salto palica ili krug Kutija sa građevin. materijalom

 

Kada je rad po zabavištima čvršće organizovan na bazi uputstava izdatih u vezi sa zakonom  od 1891, sastavljali su se zajednički planovi rada. U svakom zabavištu bila su deca podeljena na dve grupe i dok bi zabavilja, odnosno vaspitač radio sa jednom, dotle bi se sa drugom zanimala dadilja. Prema planu rada za mesec septembar 1904. okupljala su se deca od 8 – 8,30 časova. Od 8,30 – 9 časova bila je predviđena šetnja, pevanje, higijenska smotra i molitva. Zatim bi se deca podelila na grupe pa bi vaspitač, odnosno zabavilja, sa svakom grupom radili po pola sata. Od 10 -10,30 pojela bi deca svoju užinu. Zadnjih pola sata određeno je za igru, prozivanje i molitvu pred odlazak kući. Popodnevni rad se samo po dužini trajanja razlikovao od prepodnevnog.

Budući da je u koncepciji Frebela igra bila osnovno vaspitno sredstvo, u planu rada zabavišta ona je prožimala sve aktivnosti, imala didaktički sadržaj i pedagošku namenu i bila svakodnevno zastupljena.

Iako je bio strogo fiksiran redosled zanimanja po danima i satnici, ona su se na prirodan način smenjivala. Gimnastika i pokretne igre bile su u dovoljnoj meri zastupljene, a muzika i pevanje su zauzimali značajno mesto i često su se kombinovali sa pokretnim igrama. Iz plana je evidentno da je kutija sa građevinskim materijalom često korišćena, što navodi na zaključak da je u praksi vaspitač najčešće koristio treći i četvrti Frebelov dar, što u koncepciji odgovara načinu igre sa kockama i stubićima od kojih su deca gradila razne predmete i čime je bila zadovoljena potreba za menjanjem oblika stvari, sastavljanjem i rastavljanjem. Veoma često deca su se zabavljala krugovima, trouglastim pločicama, preplitanjem i provlačenjem bojadisane hartije i mnogim drugim aktivnostima kojima su zabavilje davale i slobodniju formu, jer su u većini slučajeva poklanjale veći značaj veštini organizovanja igre nego strogom smislu Frebelove ideje.

Kolika pažnja je poklanjana negovanju religijske kulture i razvijanju običajne religije svedoči Velđijev zapis o svečanom obeležavanju manifestacije Praznika božićnog drveta.

U prva dva obdaništa 1859. kao i druga dva 1860. i 1861. godine, po odluci upravitelja postojale su završne svečanosti. U Samuelovom zabavištu 60-tih i 70-tih godina takođe se svečano obeležavala ova manifestacija.

  1. novembra 1895. godine pred opštinskom komisijom pročitana je molba vaspitača o 35-godišnjoj tradiciji proslave Božićnog drveta sa ciljem da se pronađu sredstva za finansiranje svečanosti. Komisija sa aspekta moralnog i obrazovnog jednoglasno prihvata molbu vaspitača i zadužuje beležnika da se izdvoji 240 forinti za navedenu manifestaciju, a da sredstva obezbedi Gradski savet.

Posle poslednjeg Kongresa pedagoga 1896. godine donešena je odluka da se sve svečanosti sem praznika Božićnog drveta ukinu, jer deluju štetno na decu.

Praznik Božićnog drveta prvi je u subotičkim zabavištima obeležio franjevac Remeš Kazmer (Remes Kázmér), u zabavištu IV kvarta, 1859. godine.

Prvo Badnje veče održano je u zabavištu sa svega 35 dece. Kada je 1860. godine Gradski savet preuzeo održavanje troškova ove manifestacije, koja je dobila ogroman značaj, tri obdaništa su dobila po 30 forinti i od te godine grad je preuzeo finansiranje ove svečanosti čak i u uslovima kada se sa povećanjem broja zabavišta povećavao i broj dece, ali i iznos sredstava potrebnih za ovu namenu. Tako je 1895. godine iznos dostigao sumu od 240 forinti, dok je u periodu od 1890 – 1893. za istu svrhu upotrebljeno 274 forinte. Roba, koja je kupovana za ovaj praznik, kupovana je zajednički  za sva zabavišta, a raspoređivana je u zavisnosti od njihove veličine.

Sva deca su dobijala poklone: u papirnoj kesi smokve i orahe, oblike od šećera i papirne zastavice, a pored toga, u zavisnosti da li je dečak ili devojčica, jednu odevenu lutku ili sat obmotan «sjajnim zlatom». Nezavisno od toga, što je ova manifestacija spadala u red katoličkih običaja, ipak je svečanost rođenja malog Isusa bez razlike u veroispovesti okupljala zajedno sve roditelje i svu decu, čak i nekrštenu.

Prema Velđijevom opisu, roditelji nisu bili u stanju da ni skupim poklonima proizvedu toliku radost, kao što je to bio slučaj sa vrednošću i značajem ovih sitnica. Nije postojao  praznik s kojim bi se mogao uporediti ovakav dogadaj, jer je donosio jednaku radost deci i odraslima različitog statusa i jezika.

Autor navodi da “…i ako vaspitačica ne voli svu decu podjednako, onda na ovom svetu zabavišni Praznik božićnog drveta udomljuje istinsku jednakost, toliko spominjanu, ali na ovoj zemlji ipak retku istinsku jednakost…” i dalje kaže da su “…i palate i kolibe dece jednake i bliske jedne drugima…“ kao i da ovaj praznik “…ljuljka u jednakoj radosti njihova mala srca.” [19]

Često se u organizovanju ove manifestacije pokušavalo racionalnije prići utrošku sredstava, pa je planirano da se umesto sitnih slatkiša i ukrasa kupi odelo siromašnoj deci, ali u slučaju postojećih osam zabavišta radilo se o velikoj sumi novca i velikom broju dece, pa se od takve ideje odustalo.

Tu je nastao socijalni momenat brige o deci, koji je svoje ostvarenje u subotičkim zabavištima pronašao u organizovanju sakupljačkih i milosrdnih akcija pod geslom “ Ko ima dva hleba neka da jedan onome ko nema. “

Iako je u subotičkim zabavištima dominirala Frebelovska orijentacija, pa i uređenost prostorija za boravak dece, ni sistem Marije Montesori nije bio dalek i nepoznat vaspitačima, ali je bilo daleko teže obezbediti materijalna sredstva za uvodenje progresivnih ideja i novina koje su bile karakteristične za koncepciju Montesori.

Osim verskog zabavišta, koje je u periodu od Prvog svetskog rata izdržavala i opremala katolička crkva, sva ostala zabavišta, budući da su bila smeštena pri školama, bila su uređena tipično školski. Osim toga, školske vlasti nisu u značajnijoj meri respektovale rad i značaj zabavišta da bi izdvajale neka sredstva iz školskih budžeta kako bi opremali zabavišta.

Budući da je vaspitački, odnosno zabaviljski kadar, u periodu pre rata imao veoma oskudno stručno iskustvo, kao i da je vladala nedovoljna razvijenost i spor prodor pedagoških i psiholoških saznanja o detetu, nije se ni moglo očekivati preterano izraženo udaljavanje od tradicionalno utvrđenih metoda rada, a time ni optimalno približavanje Montesori sistemu.

Iako je Subotica grad sa mešovitim stanovništvom, sve njene škole u drugoj polovini prošlog veka radile su na mađarskom jeziku, koji se sa stanovištva zvaničnog sentištvanskog kursa tretirao kao državni jezik obavezan za sve građane. Izuzetak je predstavljala samo osnovna škola Srpske pravoslavne crkvene opštine. Po svim zabavištima, koje je u tom razdoblju osnovala opština, bio je nastavni jezik mađarski od samog početka. Jedino u zabavištu III kruga, gde su skoro sva deca bila bunjevačka, tolerisan je prećutno bunjevački govor. Osnovni cilj je, međutim, i tu ostao da se maternji jezik eliminiše i nametne mađarski jezik, kako bi deca dalje mogla da se školuju isključivo na mađarskom jeziku. Bunjevački govor služio je samo kao sredstvo da se taj cilj što lakše postigne. Takvu praksu nametala je situacija i o njoj se dugo nije raspravljalo. Kasnije je ta praksa zvanično usvojena, ne samo u odnosu na sva zabavišta, nego i kod početnih razreda nekih osnovnih škola, što se ogledalo u tome da se u konkursima davala prednost onima koji znaju bunjevački. To je bio maksimum koji se u tadašnjim prilikama, u jednoj vrlo zamršenoj i protivrečnoj političko-stranačkoj konstelaciji, mogao izvojevati. Grupacija koja je bila na vlasti držala se državnog kursa kao i njena opozicija. Jožef Berauer, istoričar katoličkih osnovnih škola na području katoličke nadbiskupije, prikazuje to subotičko stanje sledećim rečima: „Nastavni jezik je u svim razredima mađarski. Tamo gde ima i bunjevačke dece mogu učitelji koristiti i bunjevački jezik kao pomoćni jezik, zato je zadnjih godina školska stolica prilikom raspisivanja konkursa bila prinuđena da garantuje prednost onima koji govore bunjevački.”[20] Tačno tako shvatala je tu problematiku grupacija Slobodoumne stranke Kalmana Tise, koja je upravljala gradom punih osamnaest godina, od 1884. do 1902. godine. Kada je vaspitač Lajoš Velđi na jednom skupu učitelja i vaspitača 1890. godine predložio, da se u interesu što uspešnijeg usvajanja mađarskog jezika uvede maternji jezik dece u mešovita zabavišta i niže razrede osnovne škole, došlo je u lokalnoj štampi do dugotrajne i žučne stranačke polemike, u kojoj je organ vladajuće sprege – Lazo Mamužić, Maćaš Antunović (gradonačelnik i javni beležnik) branio Velđijev stav, dok je organ nezavisne opozicije taj stav okvalifikovao kao izdaju mađarskih vitalnih interesa. Jadni Velđi je uzalud dokazivao da i on želi da pomađari bunjevačku decu i upotrebio je sve svoje znanje i iskustvo dokazujući da je on na pravom putu, opozicija nikako nije htela da ga razume, štaviše aludirala je i na njegovo poreklo, kojim se on nikada nije dičio.

Pitanje jezika pokrenuo je u to vreme i klerikalni „Neven” podstaknut zakonom o zabavištima iz 1891. godine. On konstatuje da se u zabavištu «…dica uče govoriti materinski jezik …» a pored toga «… uvađaju se u mađarski jezik…» i da, po novom zakonu «…mađarski jezik nije isključivo predmet zabavišta. Daklem prilika je nužda, da smo načisto sa ovim pitanjem, te ne damo uzdrmati u tom osvidočinju, da u našim zabavištima zabavilje moraju znati tačno bunjevački jezik jer bez znanja bunjevačkog jezika zabavilja s bunjevačkom dicom ne mož se razgovarati, ne mož jim tumačiti ni pripovidati. Drugo, zahtijevamo da se u našim zabavištima stvarno upotrebljava bunjevački jezik, jer imamo pravo na to, da se i bunjevački jezik pripoznaje tamo, di se bunjevački novac ulaže. Osim toga, materinski jezik je glavno oružje u nauci.»

Na problem zabavišta osvrnule su se 1897. godine i srpsko-bunjevačke ‘’Subotičke novine’’, klerikalne pučke stranke, u članku ‘’Možemo li imati bunjevačkih dičijih zabavišta?’’* U kraćem uvodu spominje se da je „…bunjevačkog zabavišta u Subotici bilo još prije 30 i više godina…”, o tome danas ne raspolažemo nikakvim podacima, a zatim se u celosti navodi „Poziv” Milana Stojšića, profesora somborske učiteljske škole.BRISATI

 

Zvanično stanovište ostalo je, međutim, neizmenjeno. U jednoj od mnogih formulacija istaknuto je početkom našeg veka ovako:

„ XV zakonski članak o zabavištima iz 1891. pozvan je da unapredi krupne nacionalne i društvene interese.

Sa nacionalnog stanovišta veliku važnost ima ona odredba 8. pasusa toga zakona prema kojoj se u zabavištima rad sa decom, čiji maternji jezik nije mađarski, ima povezati sa uvođenjem u mađarski jezik kao državni.

U zabavištu dete od 3-6 godina, čiji maternji jezik nije mađarski, može uz odgovarajući metod, putem igre usvojiti mađarski govor u tolikoj meri da kad odavde pređe u osnovnu školu mađarski nastavni jezik razume bez ikakve teškoće.”

 

RAD I OBRAZOVANJE VASPITAČA

 

Prvi vaspitači opštinskih zabavišta imali su godišnju platu od 500 forinti, pravo na stan u zabavištu kao i pravo na punu penziju nakon trideset godina rada. Pod istim uslovima radili su i tadašnji učitelji. Pošto su svi stanovali van zabavišta, primali su na ime stanarine 10% plate, tj. 50 forinti godišnje. Krajem 1872. povišena im je plata na 600 forinti godišnje, a stanarina na 60 forinti.

U šematizmu katoličke nadbiskupije za 1900. godinu navedeni su subotički vaspitači i zabavilje sa sledećim podacima:

Velđi Lajoš (982), Lanji Ignac (932), Varga Lukači Marija (882), Velđi Margita  (832), Šturc Roza(832), Vojnić Marija (732), Letmanji Viktorija (782).

Brojevi u zagradi označavaju sva godišnja primanja izražena u novcu.

Početkom prošlog veka iznosila je godišnja plata vaspitača i zabavilje 1200 kruna godišnje. Osim toga priznavano im je pravo na slobodan stan i periodična povišica od 100 kruna nakon svake pete godine službovanja. Poređenja radi, navodimo da je tada godišnja plata gradonačelnika iznosila 5500 kruna, a gradskog podbeležnika 3250, kao i poznatu činjenicu da su se na tim položajima nalazili ljudi iz najimućnijih slojeva građanstva. Godišnja plata dadilje iznosila je u početku 120 forinti godišnje. 1871. godine povišena je na 180. Osim toga su verovatno imale pravo na stan kao i vaspitači i zabavilje. Početkom našeg veka primale su dadilje 360 kruna, a pravo na penziju stekle su 1917. godine.

Posle donošenja zakona o zabavištima 1891. godine, kojim je na jednog vaspitača ili zabavilju predviđeno najviše 80 dece, bio je grad primoran da poveća broj vaspitnog osoblja. U zabavišta s najvećim brojem dece postavljene su tzv. pomoćne zabavilje. Tako je na primer 1908. godine u svim subotičkim opštinskim zabavištima bila zaposlena 21 osoba – 11 zabavilja i 10 pomoćnih zabavilja. Te pomoćne zabavilje primale su 1904. godine 480 kruna godišnje, a 1909. godine povećana im je plata na 960 kruna.

Dešavalo se da poneka diplomirana zabavilja ostane godinama bez nameštenja i da besplatno radi u nadi da će je kad tad postaviti makar za pomoćnu zabavilju. Karakteristična je u tom pogledu molba zabavilje Marije Lukači iz 1907. godine. Ona je navela da se u njeno zabavište u VIII krugu upisalo 179 dece, a da se broj dece koja stvarno pohadaju zabavište kretao izmedu 126 i 135. Da nije njene diplomirane kćeri, koja joj već više godina pomaže u radu, ona sama ne bi bila u stanju da izađe na kraj sa tolikom decom, pa je molila  Nadzorni odbor da joj ćerku postavi za plaćenog pomoćnika.

Vezano za rad subotičkih zabavišta, osposobljavanju rukovodilaca za rad u prihvatilištima poklanjala se velika pažnja.

Nadzornik Cirfus Ferenc (Czirfusz Ferencz) se 1893. godine obratio Gradskom savetu dopisom br. 1011. u kome je obavestio da je donešena odluka u ministarstvu da se Velđi Margiti, vaspitačici u III kvartu, dozvoli da održava kurseve za žene, koje hoće da se obrazuju i osposobe za rukovođenje prihvatilištima, u šestomesečnom  trajanju.

 

Prijem prijavljenih, po članu XV Zakona iz 1891. godine, pratila je nadzorna komisija koja je određivala neke od uslova za prijem kandidata: da je kandidat osoba od 18 do 40 godina starosti, dobrog zdravlja, izuzetnog ponašanja, da zna čitati i pisati na mađarskom jeziku, a prednost prilikom prijavljivanja imale su supruge vaspitača ili nastavnika i njihove ćerke.

Tokom trajanja kursa, kandidatkinje su se obučavale  osnovnim znanjima vezanim za lečenje dece, održavanje reda i čistoće, poučavanju dece mađarskom jeziku, razvijanju poštovanja dece prema vaspitačima kao i osposobljavanju za vođenje dokumentacije o radu na osnovu uputstava izdatih od nadležnog ministarstva.

Na konkurs je moglo da se prijavi 10 kandidatkinja.

Prva institucija za obučavanje žena zainteresovanih za mesta rukovodilaca u prihvatilištima otvorena je 1. maja 1895. godine. U narednoj 1896. godini, održan je i drugi šestonedeljni kurs u trajanju od maja do sredine juna u prostorijama obdaništa IV kvarta, po programu obrazovanja iz prvog dela kursa. Iste godine (1895) 30. januara u Subotici je formiran subotički Vaspitački krug, kada je osam subotičkih vaspitača steklo diplome osposobljavanjem. Na osnivačkoj sednici izabrano je sledeće članstvo Vaspitačkog kruga: Pertić Mihalj, Velđi Lajoš, Muči Tobijaš, Velđi Margita, Letmanji Viktorija, Varga Lukač Marija i Fabijan Irma.

Iste godine, u julu mesecu održava se Sveopšti obrazovni kongres u Pešti, na koji je bio upućen Velđi, a ostali vaspitači su u čast Kongresa, u periodu juli – avgust, bili oslobođeni rada . Na održanom Kongresu, jednoglasno je Kongresno odeljenje za nastavu prihvatilo predlog da se u osposobljavanju vaspitača kao prvi predmet teorije i prakse uvede violina, kao i da zaposleni, koji su radili na ostvarivanju muzičkog obrazovanja, imaju platu kao i drugi nastavnici, sa jednakim fondom časova (od 18-24 časa).

Takođe je odlučeno da se organizuje ispomoć nastavnika muzike da bi se bolje prepoznao rad one dece koja su talentovana i sviraju bolje od ostale dece, kao i da se takva deca okupe u pevačke, umetničke i instrumentalne grupe ili u klub „ljubitelja umetnosti”. Cilj ovih stavova zauzetih na Kongresu je da se deca što više usavršavaju u oblasti muzičke umetnosti, da bi se kasnije selektovala za stipendiju u dužem vremenskom trajanju.

UPRAVLJANJE I NADZOR NAD RADOM ZABAVIŠTA

Položaj zabavišta u Mađarskoj nije bio zakonski regulisan niti precizno određen sve do početka 90-tih godina i otuda nisu mogla da budu u nadležnosti tzv. „školskih stolica”. U Subotici su zabavišta skoro dvadeset godina bila pod nadzorom upravno-administrativnog odbora sve dok 26. juna 1888. godine nisu potčinjena upravitelju osnovnih škola.

Od 1858-1894. i zaključno sa 1894. godinom u gradskim zvaničnim zabavištima rukovodstvo je birala Gradska skupština, a na predlog dve komisije: verske i komisije za obrazovanje. Krupne probleme, kao npr. kandidaciono pravo, odmore, zamene i sl. rešavali su predsednici komisija uz evidentiranje gradskog beležnika.

Početak novog poglavlja u upravljanju radom zabavišta predstavlja 1894. godina, kada je Gradska skupština 13. septembra, pored predsednika Pertić Mihalja (Pertich Mihály), odredila sledeće članstvo (sastavljeno isključivo od muškaraca): Vojnić Feliks (Vojnics Félix), glavni pisar koji je izabran za doživotnog predsednika ove komisije; Mamužić Matija (Mauzsics Mátyás), crkvenodostojnik; Mamužić Feliks (Mamuzsics Félix), sveštenik Crkve Sv. Đorđa; dr Kertes Šandor (dr Kertész Sándor), glavni gradski lekar, dr Klajn Adolf (dr Klein Adolf), gradski okružni lekar; zatim zemljoposednici Mađar Đerđ (Magyar Györgyi), Sudarević Feliks (Szudárevics Félix), Stipić Janoš (Sztipits János), Šifliš Đerđ (Siflis György), Pančić Jožef (Páncsics József), Vojnić Šimon (Vojnics Simon), Malagurski Janoš (Malagurszki János), Radić Janoš (Rádics János) i Tar Jožef (Tary József), nastavnik osnovne škole.[21]

Osnivačka skupština ove komisije održana je 4. oktobra 1894. godine, na kojoj su predsednik Pertić Mihalj i glavni gradski pisar Vojnić Feliks, položili svečanu zakletvu.

Od osnivanja 1894. i tokom 1895. godine održano je osam sednica na kojima se odlučivalo o najbitnijim stvarima. Izabrana komisija je dobila 7. oktobra 1894. godine uputstva od opštine da predloži i izabere članove ženske komisije koju je trebalo formirati. Sastav komisije bio je sledeći: supruga dr. Antunovića (Dr. Antunovits Józsefné), udova Manić Petera (özv. Mánich Péterné), supruga Mamužić Lazara (Mamuzsich Lázárné), supruga Mamužić Benedeka (Mamuzsich Benedekné), udova Manojlović Đorđa (özv. Manojlovits Györgyné), supruga Rezmanj Janoša (Rézmany Jánosné), supruga Tausig Vilmoša (Tausig Vilmosné), ćerka Vojnic Mate (ifj. Vojnits Máténé), supruga Varga Karolja (Varga Károlyné), supruga Frankl Ištvana (Frankl Istvánné), supruga Lenard Ištvana (Lénárd Istvánné) i supruga Jakobčić Antala (Jakobcsics Antálne).[22]

Prema zakonskoj odredbi od 30. januara 1895. godine za predstavnika vaspitača bio je izabran Muči Tobijaš, koji je istovremeno bio i beležnik.

Novi zakon o vaspitanju i vaspitačima od 2. februara 1895. godine omogućio je gradskom odboru da na mesto supruge pokojnog Kermeci Tamaša (Körmöczyné Tamasy mari) postavi Vojnić Mariju kao diplomiranu vaspitačicu, koja je 12. marta 1895. godine položila zakletvu pred opštinskom komisijom.

Iste godine, istog datuma, Velđi Janoš i njegovi vaspitači čitaju Proglas za proslavu Milenijuma i u to ime od Subotice se zahteva da se za pripremu obeležavanja proslave odabere petočlana komisija. Tom prilikom je po prvi put konstatovano da, s obzirom na savremeni način obrazovanja, subotičke ustanove zaostaju za osnovnim merilima i zahtevima koje savremeno obrazovanje pretpostavlja .

U martu 1896. godine Lajoš Velđi je napisao istorijat zabavišta.

U isto vreme, predsednik komisije obišao je zabavišta i konstatovao da je većina objekata ruinirana, što je bilo u suprotnosti sa odredbama Zakona o zaštiti male dece u pogledu ispunjenosti zdravstvenih i higijenskih uslova, i hitno zahtevao lekarske preglede i intervenciju. Komisija  je u to ime molilia Gradski savet, da se, pre svega, ubrza a zatim i s obzirom da se mnogo radi u gradu (kao i da su veliki troškovi u pitanju), dozvoli u V i VI kvartu otvaranje još po jednog zabavišta.

Članovi Nadzornog odbora bili su dužni da obilaze zabavišta i da svoja zapažanja i primedbe iznose na zasedanjima odbora, koji je onda preduzimao mere u samim zabavištima kao i kod organa gradske samouprave. Nadzorni odbor naložio je zabaviljama da rade na osnovu planova rada i insistirao da se od njih ne odstupa. Tek u to vreme počeo se po zabavištima voditi dnevnik izostanaka.

U dopisu ministra vera i opšte nastave Županijskom nadzorniku istaklo se, da je prilikom inspekcijskog nadzora i poseta zabavištima potrebno kontrolisati dnevnik, u koji će nadzornik upisati svoje primedbe i obavezati vaspitačice da vode mesečni dnevnik po svom mesečnom planu. One su obavezne voditi dnevnik u vezi sa napredovanjem dece, u koji će se upisivati dnevne aktivnosti kao i izostanci dece. Nadzornik će svake godine krajem januara slati izveštaj ministarstvu, a dnevnik napredovanja dece kontrolisaće se svakog meseca.

Isto tako, Kraljevski prosvetni inspektor je preneo naredbe mađarskog Ministra za veru i prosvetu u vezi opremljenosti zabavišta, donete 30 aprila. Župan poziva Gradski savet i Nadzorni organ zabavišta da posebnu pažnju obrate na propise i pravila opremljenosti zabavišta koja se nalaze van grada i o tome da napišu detaljan izveštaj, koji  se treba podneti ministarstvu unutrašnjih poslova.  Kao što se starao o sitnim svakodnevnim potrebama zabavišta, starao se i o zdravlju dece i bio u stalnoj vezi sa organima zdravstvene službe. Nadzorni odbor je vodio računa i o zabavišnim prostorijama i zgradama i na osnovu prikupljenih podataka predlagao adaptacije ili čak izgradnju novih zgrada. Pitanje plata rešavalo se takođe preko Nadzornog odbora, koji je svoje predloge dostavljao Gradskom veću.

Predsednik Nadzornog odbora bio je Mihalj Pertič, a potpredsednik Lajoš Velđi.

UBAČENO

Neposredno pre I svetskog rata  bio je organizovan tronedeljni seminar za vaspitače u Hodmezevašarhelju, a u Subotici je 2-3 maja iste godine organizovan Zbor sastanka Društva vaspitača okruga Bač i Čongrad.

Na seminar su bili upućeni sledeći vaspitači iz Subotice: Dulić Mariška, Išpanović Mariška, Letmanji Viktorija, Božić Gizela, Vojnić Marija, Lukač Marija, Lanji Ignac , Kiralj Teri, Muči Mihalj, Demko Eržebet i supruge Lapoš Ištvana,  Lenđel Tamaša, Varga Lasla i Fabijan Režea, o čemu je Velđi Lajoš podneo izveštaj.

Osmog avgusta, 1914. godine sva dokumentacija o daljoj izgradnji obdaništa bila je položena  u arhiv, a Nadzorni savet Veća obdaništa je doneo odluku o prekidanju raspusta zbog ratnih dejstava.

Mada je teritorija Južne Ugarske ostala van linije frontova u toku Prvog svetskog rata, taj period je ostavio velike, teške i traumatične posledice u svim segmentima života i na tim prostorima. To je važilo  i za Suboticu, koja je pošteđena direktnih ratnih dejstava, ali se jasno uočavalo da je funkcionisanje svih organa vlasti, pa i život običnih građana bio prilagođen tim ratnim uslovima.

To se odrazilo i na sferu prosvete, obrazovno-vaspitnog delovanja, te tako i širenja mreže predškolskih ustanova, jer je nastupio period stagnacije u njihovom razvoju i radu.BRISATI

Prvi svetski rat je ostavio velike posledice u razvoju države, što se odrazilo i na širenje mreže predškolskih ustanova, jer je nastupio period duge stagnacije u njihovom razvoju i radu.

Za vreme rata zabavišta  bila su raspuštena i prestala su sa radom, a njihovo osoblje bilo je raspoređeno  na druge dužnosti.

O detaljima vanrednog rasporeda osoblja govori sledeći dokument – Izveštaj predsednika Nadzornog odbora zabavišta i utočišta, datiran od 4. jula 1915. godine: „Zabavilja, Viktorija Letmanji (Létmányi Viktória ) radi u svom zabavištu u IV krugu pre podne od 7-11 časova, a posle podne od 13-16 časova; zabavilja Eržebet Demko (Demkõ Eržebet) obavlja svoj posao u zabavištu u Aleksandrovu takođe u navedenim časovima; zabavilja Marija Vojnić iz I kruga radi dobrovoljno u oporavilištu za bolesnike; supruga Lasla Varge (Várga Lászlóné), zabavilja u VI krugu, i supruga Ištvana Lapoša (Lapos Istvánné), zabavilja u II krugu, u čija su zabavišta smeštene bolnice, nadziru rad u kuhinji; zabavilja Mariška Dulić iz III kruga radi kancelarijske poslove u Gradskoj kući; supruga Tamaša Lenđela (Lengyel Tamásné), zabavilja u V krugu, Ignac Lanji, vaspitač u V krugu i Marija Lukači, zabavilja u VIII krugu, nisu dodeljeni ni na kakav rad; Gizela Božić, zabavilja iz V kruga vodi kuhinju u jednoj  bolnici i vaspitač Mihalj Muči (Mucsy Mihály) iz VI kruga nalazi se u vojsci.”[23]

U periodu od 1915-1919. godine, prema podacima iz spisa Istorijskog arhiva, bila su evidentna su sledeća dešavanja u zabavištima u Subotici:

Od 11 obdaništa radi samo četiri; dva su preuređena u bolnicu za ranjenike, četiri  za osnovnu školu, a jedno je od 5. januara zbog epidemije kolere zatvoreno.

U Izveštaju predsednika Nadzornog saveta obdaništa Farago Janošu, Kraljevskom nadzorniku –  inspektoru, navodi se da su osam obdaništa sa po četiri učionice; garderoba je 9,40 m X 3, 50 m, igraonica je 9,05 m X 6,95m, radionica 6,65mX 5,94m, sala za odmaranje je 6,95X5,94m ; dva obdaništa su bila sa po dve prostorije, deset obdaništa su imala  svoju zgradu, dok je jedno iznajmljivalo zgradu.

Prema spisima Istorijskog arhiva raspolaže se podacima o broju dece kao i o broju i stanju prostorija po kvartovima:

U prvom kvartu u Ulici Lenkei bilo je četiri  prostorije čije su veličine po propisu; broj dece je 100-120.

U drugom kvartu bilo je četiri prostorije; broj dece je 100-200.

U trećem kvartu bilo je četiri prostorije: garderoba, igraonica, radionica i sala za odmaranje; broj dece je 250-260.

U četvrtom kvartu u Ulici Berčenji bilo je dve prostorije, broj dece je 80-100; nameštaj je oštećen.

U Ulici Kiralj u IV kvartu broj dece je bio 180-200; četiri prostorije, moderno je opremljeno.

U V kvartu na Bajskom putu bilo je četiri prostorije; broj dece je 260-300.

U ulici Betlem  dve prostorije, igraonica i radionica, a garderoba je zatvoreni hodnik; broj dece je 180-200.

U VII kvartu u Mađarskoj ulici bilo je četiri prostorije koje su  bile po propisima, besprekorno je opremljeno; broj dece je 220-250. U Ulici Praški most bilo je četiri prostorije, broj dece je 130-150.

U VIII kvartu četiri prostorije sa prilično modernom opremom; broj dece je 260-280.

U obdaništu u Aleksandrovu ima jedna prostorija, loše opremljena; broj dece 60-80.

U sastav Nadzornog odbora subotičkih obdaništa/jaslica bili su  izabrani : dr Bekefi Đula, predsednik; Birkaš Đula, Lendvai Ernest, Meznerić Ferenc, Riger Mihalj, potpredsednik, Riger Deže, Šefčić Lajoš, Terek Erne, dr Vali Deže i Vermeš Karolj.

U sastavu ženskih članova bile su izabrane¸supruge sledeće gospode: dr Bekefi Đule, Birkaš Đule, dr Flat Viktora, Đerđ Amora, dr Janiga Janoša, Kovač Antala, Kun Sabo Mihalja, Lenard Ištvana,  Lendvai Mihalja, Mamužić Benedeka, dr Manojlović Vladislava, Regenji Lajoša, Tipka Antala i Vermeš Bele.

Zakletvu su položili sa sledećim tekstom:

«Ja (NN) zaklinjem se Bogu da ću kao član Nadzornog Odbora delovati savesno i marljivo po upustvima XV člana Zakona iz 1891. godine…»

Predsednik Nadzornog odbora jaslica je izvestio da su  u šk. 1915/16. godini radile samo jaslice u Aleksandrovu, a ostale su  bile preuređene u bolnicu, prihvatilište za siromašne ili u škole.

Otvara se obdanište u VI kvartu u Ulici Praški most.BRISATI

Vaspitačica Lukač Marija iz VIII kvarta bila je premeštena u VI kvart na mesto penzionisanog Lanji Ignaca, a u VIII kvart premeštena je  Demko Eržebet sporazumno; za tu priliku su  renovirana dva stana na teret grada.

U Budimpeštu, na godišnji Sabor vaspitača Mađarske  bile su određene  da putuju Lukači Marija, Dulić Mariška,  Kopunović Marija, Demko Eržebet i Božić Gizela, a grad ih je dotirao sa 120 kruna za putne troškove.

Iz obdaništa u IV kvartu u ulici Kiralj posle višestrukog opominjanja otkaz je dobila babica, supruga Terninger Imrea, a na njeno mesto je primljena supruga  Virst Mihalja.

Desetog  jula, 1916. godine ponovo je otvoreno obdanište  u IV kvartu u ulici Berčenji, koje radi do kraja avgusta, kada je ponovo preuređeno u školu.

Predsednik Nadzornog odbora zabavišta je tražio da se rada u kuhinji oslobode  Kopunović Marija iz II kvarta i Božić Gizela iz V kvarta, pošto je vojska napustila zgrade zabavišta. One su bile obavezne su da u tekućem mesecu započnu rad.

Vaspitačica Lukač Marija, koja je zamenjivala regrutovanog Mučija u VI kvartu u Ulici Praški most, ukazivala je da između nje i porodice Muči postoje stalno prisutne nesuglasice, a to je uticalo i na rad; posle četiri dana žalila se i na dvokratno radno vreme, pa s obzirom na njene godine tražila je da radi u jednoj smeni.

U izveštaju Božić Gizele iz V kvarta u Ulici Betlem, navedeno je da se  u njeno obdanište, koje je otvorila 13.09.1916., upisalo 257 dece, a od toga je dnevno dolazilo od 180 do 200  dece, pa je  zbog toga tražila ispomoć.

Nadzorništvo u Somboru odredilo je šestonedeljni raspust, pošto su obdaništa neprekidno radila od početka rata.

U školskoj 1916/17. radila su samo četiri obdaništa, i to u II kvartu, VI kvartu u Ulici Praški most, u V kvartu u Ulici Betlem i u Aleksandrovu; obdanište u IV kvartu u Ulici Kiralj ni u školskoj 1915/16, ni u  1916/17. nije radilo, jer je tu škola bila preuređena u bolnicu.

  1. godine, septembra meseca, roditelji u IV kvartu tražili su pomoć od gradonačelnika Biro Karolja da ponovo otvori obdanište u Ulici Berčenji kako bi pomogao zaposlenim majkama; gradonačelnik je odbio, pošto su mu  tu bili  smešteni đaci čiju školu su zauzeli za druge svrhe.

Obdanište u II kvartu je bilo zatvoreno i u taj prostor su bila smeštena zaražena deca.

Dvadesetog januara 1918. godine na sastanku Nadzornog odbora jaslica, Vojnić Deže je predložio da se od Gradskog veća traži iznajmljivanje privatne kuće za potrebe jaslica – što je bilo prihvaćeno.

Osmog oktobra 1918. godine, načelnik Barta Antal  je zbog epidemije gripa naredio zatvaranje svih institucija za obrazovanje do dvadesetog novembra, a zatim produžio zabranu do sedamnaestog novembra, iste godine.

Muči Mihalj 15. decembra 1918. godine je otišao u penziju posle dvadeset pet godina rada, a 18. oktobra 1903. godine počeo je raditi u VI kvartu u Ulici Praški most,  u tzv. Šifka obdaništu.

Odlukom Velike Narodne skupštine, koja je bila održana 25. novembra 1918. godine u Novom Sadu, Vojvodina se izdvojila iz sastava Kraljevine Ugarske i priključila Kraljevini Srbiji i kao deo Srbije ušla u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca,1. decembra 1918. godine.

 

[1] Zakon je dobio punovažnost 28. aprila 1891. godine, a objavljen je 05. maja 1891. u Zemaljskom zakoniku. (Misao, Novi Sad, 1991, br.18)

[2] Völgyi Lajos?????

[3] Isto

[4] Isto

[5] Ime prvog subotičkog vaspitača čije zabavište postoji od 1844-1849. godine, pojavljuje se u različitim zapisnicima u različitim varijantama, kao npr: Makk, Mák, Maák, Mack, Mach. Isto.

[6] IAS, Zapisnik sa sednice Privrednog saveta od 15.12.1843, knjiga br. 6

[7] Po izvodu iz Skupštinskog zapisnika br. 1853/21-31. od 3. septembra 1853. godine stoji odluka da Đerđ Maku od dana Sv. Mihalja 1848. prestaje najamnina.

[8] Ime Đerđa Maka pojavljuje se ponovo tek 1851. godine, kada je bio dnevničar u poreskoj upravi. U jednoj molbi iz te godine on o sebi kaže da mu je 36 godina, da je izučio knjigovodstvo i završio trgovačku školu, da govori nemački a slabije mađarski, da je prvo bio trgovac, potom vaspitač u subotičkom zabavištu, a po ukidanju zabavišta učestvovao je u popisu stanovništva u svojstvu pisara.

[9] U to vreme i nastavnici u školama su imali slične plate: 400 forinti i 50 forinti za stanovanje i penziju; negovateljice su imale utvrđenu godišnju platu (pored stanarine i grejanja) u iznosu od 120 forinti koja je 1870. godine porasla na 180 forinti.

[10] Velđi Lajoš, Isto. str.35

[11] IAS, Izvod iz Zapisnika br. 1960/ 515, III sednica

[12] IAS, Izvod iz Zapisnika br. 1869/ 5724, IV sednica.

[13] Isto

[14] O otvaranju devetog zabavišta u arhivskoj građi nema pouzdanih podataka.

[15] Tragajući za “ paralelom “ nekadašnjih naziva ulica korišćen je plan grada Subotice i plan grada Subotice- slobodnog kraljevskog grada.

[16] Velđi, isto

[17] Óvodi nyomoruságainkról, SzabadkaiHirlap, 1888. januar, 1-én.

[18] Vučetić, Isto, str. 52.

[19] Velđi, str. 93-102.

[20] Berauer Jožef: A kalocsa-egyhazmegyei róm. kath. napiskolák törthete Kalocsa, 1896.

[21] Velđi, Isto. str. 78-79.

[22] Isto, str. 80.

[23]Izveštaj predsednika Nadzornog odbora zabavišta i utočišta, datiran od 4. jula 1915. godine

ZABAVIŠTA IZMEĐU DVA SVETSKA RATA

DRUŠTVENO – POLITIČKE I ŠKOLSKE PRILIKE U SUBOTICI

 

Teritorija grada Subotice u međuratnom periodu prostirala se na površini od 140.611 k.j. što odgovara 809,166 kv. km. Po podacima iz 1927. godine od ove površine “unutarnji” grad  zauzimao je 1.992 k.j, kupalište Palić 1.812 k.j, a pustare, t.j. periferija grada Subotice (salaši), zauzimale su površinu od 136.807 k.j. Razlike između “unutarnjeg grada” i  “salaša” su bile velike. “Centar Subotice imade karakter grada, dok okolina ovog centra i periferija imaju sve osobine sela.”[1] U unutrašnjem gradu (centru), koji se delio na XII kvartova, bilo je 9.200 kuća i približno 60.000 stanovnika, a na spoljašnjem delu, koji su činila 24 naselja (Bajski vinogradi, Bikovo, Čikerija, Tavankut, Hajdukovo, Kelebija, Šupljak, Zobnatica, itd.) bilo je 8.015 kuća i 43.000 stanovnika.

 

Slovenija, delovi Hrvatske i Vojvodina, teritorije koje su pripadale bivšoj Monarhiji, prednjačile su po ulasku u novu jugoslovensku državnu zajednicu po stepenu industrijskog razvitka. Bačka, Banat i Baranja, po rezultatima popisa iz 1921. godine, imale su i najveći procenat gradskog stanovništva – 30,68. Subotica je bila jedan od najvećih gradova u novoj državi. Lokalni popis, obavljen 1919. godine za potrebe Pariske  mirovne konferencije, daje podatke o ukupno 101.286 stanovnika. Bunjevaca – 65.135, Srba – 8.737, Mađara – 19.870, Nemaca – 4.251 i Jevreja – 3.293.[2] Po prethodnim rezultatima državnog popisa od 1921. godine Subotica broji 101.857 (ili po drugom izvoru 101.709, 49.024 muških i 52.685 ženskih, a po konačnim 90.961. Razlika se delimično objašnjava smanjivanjem teritorije grada, gubitkom delova Tompe i Kelebije.

Po podacima gradonačelničkog ureda, na osnovu državnog popisa  1931. godine, u Subotici je bilo 100.058 stanovnika, (48.703 muških i 51.355 ženskih)[3], a po podacima inženjerskog ureda i Sreskog načelstva 102.133.[4] Podaci nakon završetka rata[5] daju podatke o ukupno 100.078 stanovnika, a od toga Srba 8.759, Hrvata 44.712,

ostalih Slovena 2.420, Mađara 38.355, Nemaca 1.965, Jevreja 3.739, ostalih neslovena           128.

Pored   Subotice 1921. godine u zemlji samo Beograd i Zagreb jedino prelaze broj  od 100.000 stanovnika. [6]U Evropi je početkom 19. veka bio svega 21 grad sa više od 100.000 stanovnika, krajem tog veka 145, da bi ih 1930. godine bilo 255. Te godine;  Švedska, Austrija, Mađarska, Grčka i Jugoslavija, su bile zemlje sa po 3 grada u toj grupi.[7]

Sa okončanjem I sv. rata dolazi do niza velikih promena na geopolitičkoj karti Evrope, koju sada kroje i uređuju sile pobednice. Ratni slom Austro-Ugarska Monarhija plaća i svojim nestankom, razbijanjem na grupu novih nacionalnih država.

Tako se i Subotica uključila i učestvovala u događajima koji imaju prelomne istorijske karakteristike. Od toga da se našla u neposrednoj blizini uspostavljene demarkacione linije, preko ulaska srpske vojske, do otcepljenja od Monarhije odlukom velike narodne skupštine, održane 25. novembra 1918. godine u Novom Sadu,  i pristupanja Kraljevini Srbiji, a zatim 1. decembra 1918. godine i novoj državnoj zajednici koja je ponela ime Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca.

Ulaskom u novu južnoslovensku državu i za Suboticu započinje jedan novi istorijski period. I pored nove državne, ideološke i političke klime, u Vojvodini će se u organizaciji vlasti još dugo upotrebljavati i neki obrasci iz starog administrativnog i pravnog sistema Monarhije. Tako će i Subotica – Slobodni kraljevski grad (Szabad királyi város) zadržati taj naziv, koji je u prethodnom vremenu značio da je Grad bio u rangu županije, sa nizom stečenih samoupravnih beneficija, od kojih su osnovne – pravo da vrši lokalne izbore i imenuje svoje predstavnike u toj vlasti i da samostalno raspolaže delom prihoda ubranog na svojem području.[8] Ali u novim okolnostima ostaće samo formalni naziv bez realnih sadržaja iz oblasti pune samouprave. Održani su samo jedni lokalni izbori 1927. godine, a do tada i nakon toga, svi gradski funkcioneri i lokalna skupština, državni funkcioneri i činovnici, bili su postavljani imenovanjima od strane centralnih vlasti iz Beograda, pa je time i raspolaganje lokalnim budžetom bilo bitno uslovljeno. Započeti procesi centralizacije vlasti, menjajući forme i oblike, trajali su u čitavom međuratnom periodu.  Promenama administrativno-teritorijalnog sistema 1929. godine, u skladu sa tada izvršenim političkim promenama, proglašavanjem naziva Kraljevine Jugoslavije, uvedena je podela na banovine, pa Subotica zadržavši svoj status, ulazi u područje Dunavske banovine, da bi 1934. godine bilo određeno da dobije položaj “gradske opštine” uz formiranje subotičkog sreza kao organa državne vlasti. Teritorije opštine i sreza su bile identične. Time dolazi do daljeg centralizovanja, koje se ogledalo u preklapanju delokruga opštinskih i sreskih tela. Srez je obavljao i svoju prvenstveno nadzorno-kontrolnu funkciju i bio posrednik između centralnih i lokalnih vlasti.

Prvih poratnih godina u zemlji, pa i u Subotici, vladale su nestašice hrane, ogreva i robe široke potrošnje. Snabdevanje je bilo racionalizovano, najsiromašniji slojevi su od u tu svrhu formiranih gradskih tela dobijali minimalna sledovanja brašna. Na rad škola i zabavišta posebno je uticao nedostatak ogreva (ogrevnog drveta).[9] Drugi veliki otežavajući faktor koji je uticao na celo društvo bila je ekonomska kriza, koja na našim prostorima započinje već polovinom dvadesetih godina, a dostiže kulminaciju 1929-1933. godine – kao i u svetskim okvirima. Pored pogoršanja položaja sloja poljoprivrednika, i radnički proleterijat time dospeva u tešku situaciju. Prosečna kupovna moć subotičkog stanovništva bila je veća u periodu 1910-1914, nego tokom čitavih petnaestak godina nakon završetka rata.[10] Stabilizacija započinje polovinom tridesetih godina, ali je prekida započinjanje novog ratnog sukoba 1939. godine[11]. I u Subotici se jasno beleži  ta predratna atmosfera, koju prati čitav niz pojava ekonomske ali i društvene prirode, kao na pr. porast nacionalne homogenizacije.

Mada je ukupno stanovništvo Subotice vrlo specifično teritorijalno raspoređeno, polovina u užem gradu, sa naznakama karakteristika građanskog sloja, a druga polovina u  okolnim mestima i salašima, sa osobinama bližim stanovništvu sela, ipak je ta velika brojnost predstavljala jedan od elemenata za pokušaje razvoja i jačanja privrednih i drugih civilizacijskih potencijala, koji doduše nisu do kraja ostvareni, zbog niza drugih otežavajućih faktora, mahom geostrateške i političke prirode[12].

O relativnoj zaostalosti u oblasti gradsko-komunalne infrastrukture, dovoljno je reći da Subotica u čitavom međuratnom periodu nije dobila javnu vodovodnu mrežu, snabdevanje je vršeno sa javnih i privatnih bunara, kanalizacija je bila izgrađena samo u manjoj dužini, a i ta je bila većinom otvorenog tipa, većina puteva je  bila bez kamenog (kaldrme) ili asfaltnog sloja, to jest bili su to tzv. letnji putevi, zimi gotovo neupotrebljivi zbog blata, javno osvetljenje je pokrivalo samo manji deo centra grada. Upravo samo taj deo oko monumentalne Gradske kuće je i pružao sliku i odavao utisak grada; tu su bile koncentrisane zgrade javnih ustanova, kuće i palate bogatih građana, trgovačke i druge radnje; tu je bila tramvajska pruga, ulice kao i trotoari popločani, dok je okolina tog dela i periferija više ličila na selo, po svojim kućicama, većinom od naboja, po blatnjavim ulicama bez ikakvog osvetljenja. U tim činjenicama treba tražiti i korene označavanja Subotice kao „najvećeg evropskog sela“[13]. Ona je zaista bila velika po površini, na njoj bi se, po nekim prosecima drugih gradova, moglo smestiti tri puta više stanovnika; gradska periferija je zaista i imala seoski izgled, a stanovništvo se većinom bavilo poljoprivredom, ali Subotica nikako nije bila – selo. Pre bi se moglo reći, da je ona posedovala i izgrađivala sve ono što karakteriše gradove, počevši od materijalne osnove, privrede, trgovine, bankarstva, preko saobraćajnih komunikacija, železničkih ali i tramvajskih pruga, do oblasti kulture i prosvete, pozorišta, škola, itd, ali je zadržala usađene osnove ravničarskih naselja. Imala je gradsko jezgro i tanak sloj građana, oko koga se koncentrisalo ostalo mnogobrojno stanovništvo.

 

 

 

 

 

Školske prilike su pouzdan pokazatelj duhovnog stanja u društvu, njegove brige za sopstvenu budućnost, ekonomskih mogućnosti države, postojanja ili nepostojanja osmišljene, planirane, kontinuirane kulturne akcije države, ostvarenog civilizacijskog pomaka. Isto tako, to se odnosi i na svaku pojedinačnu mikro celinu, kakva je bila Subotica i njena okolina. Na tom nivou se mogu uočiti lokalne specifičnosti, koje se ipak uklapaju u glavne tokove i procese inicirane iz državnog centra,

Odlika severozapadnih krajeva, bivših teritorija Monarhije, pa tako i subotičkog,   pripojenih novoj državi, bila je njihova relativna viša razvijenost, kako u ekonomskom tako i u kulturnom pogledu, u odnosu na centralne i jugoistočne delove nove države. Ta podloga je u startu garantovala njihove solidnije polazne osnove u novouspostavljenim državno-političkim okvirima.

Jedan od primarnih zadataka državne administracije u Vojvodini bio je rad na širenju državne ideologije, njenoj “nacionalizaciji” ili uspostavljanju i jačanju “slovenske”[14] dominacije, kako u političkom, ekonomskom, demografskom tako i prosvetno-kulturnom životu.

Kao nasleđe nekadašnje mađarske države na teritorijama koje su ušle u sastav nove države postojao je dobro organizovan i razgranat sistem zabavišta i škola. Kroz njih je bio širen mađarski državni program, mađarski nacionalni uticaj i vršena mađarizacija. Tako se pred nove vlasti postavio zadatak da iskoriste postojeće materijalne resurse, školske objekte i drugo, ali uz uklanjanje mađarskog uticaja[15]. Metodi takve akcije su bili široki, od ukidanja mađarskog prosvetnog zakonodavstva, ograničavanja i smanjivanja mogućnosti upotrebe mađarskog jezika do otpuštanja mađarskog nastavnog kadra koje nije pristalo na polaganje zakletve kralju.

Neke od konkretnih mera su bile i sledeće. Već 9.12.1918. godine Narodna uprava za Banat, Bačku i Baranju donela je odluku po kojoj je nastavu trebalo izvoditi na maternjem jeziku onih đaka koji čine većinu, čime je ukinut mađarski jezik u onim školama gde deca mađarske nacionalnosti nisu činila većinu.[16] Marta 1919. godine, Ministarstvo prosvete – Odsek za Banat, Bačku i Baranju izdalo je Naredbu br. 915 o privremenom uređenju svih zabavišta i škola, kojom se pored ostalih mera o organizovanju nastave, smanjuje mogućnost upotrebe mađarskog jezika.[17]

Ukidanjem zatečenih mađarskih organa i tela nadležnih za organizaciju i nadzor nad prosvetom, t.j. uspostavljanjem novih koje su pokrivale tu oblast, a u skladu sa menjanjem zakonskih okvira koji  regulišu prosvetu i školstvo, u novouspostavljenoj Kraljevini, stvaraju se preduslovi za potpuni uticaj i puno obuhvatanje i tog izuzetno važnog društvenog segmenta, od strane nosilaca i kreatora državne politike.

Formalno, delovanje mađarskih školskih organa prestalo je decembra 1918. godine. Tada se formira novi samostalni Školski okrug za Suboticu, sa novim personalnim rešenjima.[18] Ministarstvo prosvete u Beogradu imaće preko svojih tela – Odseka za Banat, Bačku i Baranju (dalje BBB) u Novom Sadu, Prosvetnog odeljka Kraljevske banske uprave u Novom Sadu (od 1929), područnih velikih župana, zatim od 1934. sreskih načelnika gde je isto bio formiran posebni – prosvetni odeljak, školskih nadzornika i drugih inspekcijskih tela, odlučujuću nadležnost i ulogu u radu čitavog školskog sistema od 1919. do 1941. godine.[19]

Odlukom tadašnjeg ministra prosvete Svetozara Pribičevića od 6. juna 1920. godine prosvetni zakon Srbije proširen je i na pripojene teritorije Bačke, Banata, Baranje i Srema. Time se vrši i oduzimanje ingerencija mesnih vlasti u oblasti prosvete. Novi Zakon o narodnim školama donosi se u vreme diktature, decembra 1929. godine.

Školski nadzornik, kao državni činovnik, bio je na čelu svih službenika Školskog nadzorništva, kao referent za školstvo. U Subotici su u okviru jednog školskog sreza postojala dva školska nadzorništva, I – koje je pokrivalo teritoriju užeg grada i II – koje je bilo zaduženo za okolna naselja i salaše.

Mesni školski odbori su  bili nasleđena forma prosvetnog nadzora u lokalnim okvirima,  koja se do tada brinula i o delu odvijanja prosvetno-obrazovnih delatnosti na svojim teritorijama.  Nakon podržavljavanja školskog sistema, njihov delokrug biva bitno smanjen, pa im u novim okolnostima uglavnom preostaje samo nadležnost nad materijalnim snabdevanjem škola, tehnički poslovi oko upisa dece, briga o siromašnim učenicima. Kao posebno odeljenje u tim okvirima nastavila je da radi i posebna gradska Komisija za nadzor zabavišta.[20] Predsednik Mesnog školskog odbora bio je po funkciji veliki župan grada, a članovi: gradonačelnik, jedan upravnik osnovne škole, građanske škole, službeni gradski lekar i pet uglednih lica.[21]

U čitavoj zemlji bilo je 1929. godine 355 zabavišta, koje je pohađalo 178.274 deteta, što čini prosek od 502,1 deteta na 1 zabavište, a od toga u Dunavskoj banovini 168 zabavišta (što je činilo 47,32% u odnosu na celu državu),  sa 34.519 dece (19,4%), što je bio gotovo dvostruko bolji prosek – 205,4 deteta na 1 zabavište, da bi 1939. godine u ovoj Banovini bilo 171 zabavište (41,51%) sa 44.833 deteta (17,1%), ili 262,1 dete na 1 zabavište.[22] U svetlu tih podataka, broj dece iz Subotice na jedno zabavište bio je gotovo dvostruko manji,  kretao se od 75,1 u 1921. godini, do 108,5 u 1925. godini.

Na teritoriji Dunavske banovine “od ukupnog broja odeljenja u zabavištima (1935/36. godine) 72,04% su bila odeljenja sa srpskohrvatskim nastavnim jezikom, 13,60% sa nemačkim, 12,40% sa mađarskim, 1,96% sa ostalim jezicima.” [23]

«Prema dostupnim podacima državne statistike, predškolskom nastavom bilo je obuhvaćeno 1929/30. godine 2,13% stanovnika, a 1938/39. godine nešto manje – 1,98%.»[24]   Broj dece u Dunavskoj banovini koja su pohađala zabavište, prema ukupnom broju stanovnika na toj administrativno-upravnoj teritoriji, 1929. godine iznosio je 7,56%, a 1939. godine – 6,15%. Time je to bio i najveći procenat u čitavoj državi (zatim je sledio grad Beograd sa 6,37 u 1929. i 5,87% u 1939. godini, dok je na začelju bila Vrbaska banovina sa samo 0,15, odnosno 0,44%). [25]

Podaci državne statistike pokazuju da je na svim višim nivoima obrazovanja i vaspitanja većinu činila muška populacija, dok su u zabavištima bila u većem procentu obuhvaćena ženska deca (razlika je iznosila 2,50% u 1929. i 4,14% u 1939. godini).

 

 

Ulaskom Subotice u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine nastale su promene u pravcu i tempu njenog razvitka uopšte, isto kao i u oblasti  školstva, a u tom okviru i zabavišta. U odnosu na predratni period najpre je opao a zatim permanentno stagnirao broj dece obuhvaćene zabavištima. Teško je tačno utvrditi razloge za takvu situaciju, ali je jasno da se radi o kombinaciji barem dva ključna faktora. Prvom koji je bio izraženiji – nedovoljnom ulaganju koje bi rezultiralo poboljšavanjem  uslova  i kapaciteta te vrste smeštaja pa se upotrebljavaju već zatečeni objekti, a nije izgrađen ni jedan novi, i drugom, koji je posledica upravo takvog stanja – padu zainteresovanosti ili nemogućnosti roditelja za upis dece u taj oblik organizovane brige za njih. Taj veliki problem u radu zabavišta koji se ogledao u nedovoljnom prostoru, imao je kao rezultat odeljenja sa relativno velikim brojem dece koja ih pohađaju. Time, ti nedovoljni prostorni uslovi, uz deficit stručnog kadra, koji dozvoljavaju da se samo deo subotičke dečije populacije obuhvati organizovanom brigom i staranjem o njima, biće karakteristika nastupajućeg perioda.

 

Po završetku rata osnovana  Narodna uprava na teritoriji Bačke, Banata i Baranje kao osobena vojvođanska uprava, u skladu sa svojim potrebama, formira celu prosvetnu politiku na tim teritorijama.

U prvim danima nakon okončanja sukoba pripadnici srpske i francuske vojske bili su smešteni i u školama i zabavištima koja su iz tih razloga prestajale sa radom, a veći deo inventara bio je uništen.

Intencija novih vlasti, kreatora prosvetne politike, bila je da oblast predškolstva direktno uključe i vežu uz  školski sistem.Takva situacije ostaje i u čitavom međuratnom periodu. To se jasno očituje i kroz  “Zakon o narodnim školama u Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca« od 12.9.1918. godine, koji je regulisao i rad zabavišta, pa u čl. 2. stoji: «Narodne se škole dele na dečja zabavišta, osnovne, produžne i građanske škole». Nije bilo predviđeno obavezno upisivanje dece u zabavišta. Čl. 6. reguliše uzrast koji se obuhvata zabavištima – «U zabavišta se primaju deca sa navršenom četvrtom godinom. U mestima gde nema zabavišta može se uz osnovnu školu otvoriti pripravni razred».[26]

Godinu dana kasnije (1919. godine) Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca je u Sen Žermenu potpisala sa savezničkim državama ugovor o zaštiti manjina, prema kojem „ … svi pripadnici srpskohrvatski-slovenački, biće jednaki pred zakonom i uživaće ista građanska i politička prava .”[27] Istovremeno je Kraljevina preuzela obavezu da njeni zakoni neće biti u suprotnosti sa ugovorom o zaštiti manjina, pa je to istovremeno isključivalo diskriminatorske odredbe o narodnostima i u oblasti školstva i prosvete.

Brojno stanje 1919. godine zatečenih zabavišta iznosilo je 11. Sva ona su bila smeštena u gradu, nije ih bilo na području naselja oko Subotice,  a takva situacija se zadržava u čitavom ovom periodu. Bila su grupisana po gradskim kvartovima – krugovima:

 

  1. I krug
  2. II krug
  3. III krug
  4. IV krug
  5. IV krug
  6. V krug
  7. V krug
  8. VI krug
  9. VII krug
  10. VIII krug
  11. u Aleksandrovu

 

Po jednom dokumentu gradskih vlasti «Iskazu o broju školskih dvorana» iz 1920. godine sva zabavišta su imala po 4 učionice![28]

Broj rođenih u Subotici u periodu od 1915. do 1940. godine, kretao se u rasponu od 2289 u 1921. godini do 1361 u 1918. godini.[29]  Treba imati u vidu da je smrtnost odojčadi do jedne  godine bila izuzetno velika i na nivou zemlje, a u Subotici je 1925. godine umrlo čak njih 732,  što je činilo oko 30% mortaliteta u tom uzrastu. Tada je dece od 1-7 godina umrlo 177, a starije dece i odraslih 1041. To daje okvirne demografske pokazatelje, a govori i o broju školski obavezne dece, kao i one koje su bile predviđene za upis u zabavišta. Broj dece predviđene za upis u zabavišta (od navršenih 3 do 5 godina), po proračunima školskih vlasti iz 1919. godine, iznosio je 2306.[30] Ako se taj podatak uzme kao približna orijentacija – prosek o broju dece tih godišta na unutrašnjoj teritoriji grada, koja bi se mogla upisivati u zabavišta, svedoči da ni u toj školskoj godini 1919/20, a ni u čitavom međuratnom periodu,  procenat upisanih nije prelazio 35  do 40. Ako se ukalkuliše da je to područje davalo oko 60% ukupnog subotičkog stanovništva, dobija se još znatno niži procenat obuhvaćenosti dece organizovanom brigom o njima.

U martu 1919. godine Narodna uprava izdaje Naredbu br. 945 o privremenom uređenju svih zabavišta, osnovnih, privrednih i šegrtskih škola[31] na području Bačke, Banata i Baranje. Ona je štampana na dva stupca, srpski – ćirilicom i mađarski – latinicom. U njenom prvom stavu se nalaže da  «pošto već nastupaju topliji dani, te ogrev (verovatno se htelo reći – nedostatak ogreva, prim. aut.)  neće više smetati školskom radu»,  sve škole i zabavišta imaju započeti sa radom najkasnije do 01.04. U nastavku reguliše se raspored korišćenja učionica u sistemu celodnevne ili poludnevne nastave, pa zbog hroničnog pomanjkanja učionica određuje da se imaju koristiti i «dvornice» ako  zabavišta imaju dve takve prostorije,  za potrebe školske nastave. Pod drugim stavom stoji: »Za nastavni jezik odlukom Narodne Uprave u Novom Sadu od 9. XII 1918. godine određen je maternji jezik dece, koja polaze u školu. Učenje madžarskog jezika u školama, u kojima madžarska deca nisu u većini, izostaje. Ovde primećujem, da se deca u mešovitim školama imaju razdeliti po maternjem jeziku u razrede, a učitelji će im biti oni, koji od članova učiteljskog zbora znaju na tom jeziku nastavljati.»  Prema  drugim odredbama ove naredbe zabavišta i škole ostaju da rade kao i ranije, a sva zabavišta i škole, koje su prekoračenjem ovlaštenja i bez odobrenja viših vlasti zatvorene, treba da budu otvorene.  Na taj način očuvala se mreža ovih vaspitnih ustanova sve do 1920. godine. Naredba je takođe propisala pohađanje zabavišta za decu 4-6 godina, ukoliko ono postoji u mestu u kome ona žive. Posebna pažnja poklonjena je finansijskim problemima zabavilja, koje su zbog zatvaranja pojedinih ustanova ostajale bez posla i prinadležnosti, i kojima je dato pravo da se molbom obrate sreskom načelniku koji je odmah morao da rešava eventualne sporove. Škole i zabavišta su u tom periodu ravnopravno tretirane u pogledu prava i dužnosti.

Potvrda važnosti izdate Naredbe pristigla je 1919. godine kada je ministar prosvete izdao novu Naredbu koja je bila dopuna prethodnoj i koja je najveću pažnju poklonila materijalnim i svim ostalim uslovima od kojih je zavisio dalji rad škola i zabavišta.

Jula te iste godine određeno je  vreme godišnjih odmora u zabavištima – “odmah posle Božića  u vremenu od mesec dana. Za razlog ovu rapoloženju uzeto je stečeno iskustvo, da se malena deca od 3-6 godine ne izlažu nazebu baš u najhladnijim zimskim danima, dalje, da ta deca za vreme velikog poljskog rada ne budu ostavljena sama sebi bez ikakvog nadzora i nege, već da budu poverena stručnom nadzoru i nezi, te baš u vezi s tim naređujem i to da zabavišta od 1-og julija do 30-og septembra po ceo dan stoje otvorena i deca da stalno imaju biti pod nadzorom zabavilja ili dadilje.”[32]

Jedan od prvih zadataka novih školskih vlasti bio je da ustanovi – koliko školskog osoblja, učitelja i zabavilja, vlada državnim jezikom. Iz 1919. i 1920. godine sačuvano je nekoliko izveštaja sa popisom zabavilja i ocenama o njihovom vladanju jezicima. Rubrike su obično glasile: Kakvim jezikom govori ? Kakvim jezikom piše?[33] Naravno, sve su govorile i pisale mađarski, ali od popisanih 11, 8 je govorilo “bunjevački ili srbski”, a 3 ga nije znalo uopšte. To su bile: Marija Varga rođ. Tabori, Mijo Muči i Jelisaveta Demko.  Ali zanimljiva je bila i inicijativa građana IV kvarta, koji su podneli juna 1920. godine jednu žalbu Školskom nadzorništvu u kojoj ga mole da “u interesu bunjevačke svesti izmeni zabavilju po imenu Völgy Terku[34] koja je za vreme madjarskog gospodstva zapostavljala našu decu i inače je osoba nepohvalne prošlosti. Mi napominjemo da nikako nemamo rada slati našu djecu u takova zabavišta gdje nam se djeca ništa ne uče a još manje duhovno oplemenjuju. ”[35] Upravo te tri zabavilje su 1920. godine  “stavljene  na raspoloženje” ili stavljene u penziju kao Marija Lukač, koja je imala 41 godinu staža. Odsek za prosvetu je 6. oktobra 1919. godine doneo naređenje da se učitelji i zabavilje državnih škola i zabavišta, koji ne vladaju maternjim jezikom dece koju vaspitaju, „ stavljaju školskim nadzornicima na raspolaganje ” pa se tako i razrešavaju dužnosti vaspitača.

Kao i u periodu do tada, uočljiva je diskriminacija zabavilja u finansijskom pogledu u odnosu na učitelje.  Zaostajanje u platama dovelo je do opadanja i stagnacije u njihovom pedagoškom radu, što se kao pojava zadržalo sve do Drugog svetskog rata. Plate su bile strogo propisane prema određenim vladinim rešenjima, ali se jasno uočava da zabavilje, već prema broju godina staža, imaju za 50 do 40% manje plate od učiteljica.  Kraj 1920. godine, kada je izvršeno podržavljenje škola u Kraljevini SHS,  doveo je zabavilje i učitelje u položaj državnih činovnika za koje je važio niz obavezujućih pravila.[36]  Uz platu iz državne kase i pravo na penziju, kao pomoć u naturi dobijali su i određene količine ogreva od lokalnih vlasti.

Neposredan nadzor nad školama i zabavištima vršila su školska nadzorništva. Ona su bila direktno podređena  centralnim prosvetnim vlastima. Gradovima i opštinama stavljeno je u zadatak da se staraju o postojećim objektima, učilima, ogrevu i drugim troškovima vezanim za funkcionisanje zabavišta i škola. Plate učitelja i zabavilja bile su u okiru nadležnosti centralnih vlasti.

«Teritorija grada Subotice iznosi nešto više od 800 kv. km. Na toj teritoriji postoje 2 školska sreza (nadzorništva), jedan sa odeljenjima sa čisto državnim nastavnim jezikom a drugi sa odeljenjima sa državnim i mađarskim nastavnim jezikom, pomoćnom školom i sa svima privatnim školama.» – pisala su dva subotička školska nadzornika, u uvodima svojih periodičnih izveštaja. Ta podela – da postoje dva školska nadzorništva, gde je gledano teritorijalno; prvo (I), imalo je nadležnost koja se približno poklapala sa užom gradskom teritorijom, i drugo (II), koje je imalo zadatke da prati škole i zabavišta koja su se nalazila  većinom  van centra, t.j. na okolnim naseljima i salašima – zadržana je u čitavom periodu do rata.

BROJNO STANJE DECE I RAD ZABAVILJA

 

Broj zabavišta u 1919. godini je bio 11, i sva su još bila «općinska», kako stoji u «Iskazu o broju zabavišta».[37] To je značilo da je radilo i 11 zabavilja, a svaka je imala i po jednu poslužiteljicu «dadu, podvorkinju». Pošto su one bile sa izuzetno slabim školskim obrazovanjem, ili čak bez njega, zanimljivo je da je za njih u leto 1920. godine organizovan šestonedeljni kurs, u zabavištu III kruga.

Većina zabavišta radila je u od ranije postojećim objektima, ali nekoliko zgrada zabavišta korišćeno je i u druge svrhe. U zgradi zabavišta I kruga nalazila se vojna muzika.[38] Nadzorni odbor za zabavišta izveštava Senat da je «zabavište u I krugu (adresa Trenkova ulica) zauzela vojna muzika već godinu dana, pošto ovo zabavište postaje bunjevačko-srpsko, koje će baš deca srpskih oficira pohađati, imala bi se potražiti komanda mesta, da vojnu muziku premesti u takozvanu Kakaš školu koja i tako stoji na raspoloženju vojsci». Već u jesen 1920. godine taj problem je bio rešen, ali zabavilja,  koja je dobila raspored u tom objektu, Marija Išpanović morala  je da sastavi dugačak spisak sa potrebnim popravkama i stvarima neophodnim za otpočinjanje nastave u njemu. U njemu navodi da je potrebno čišćenje, uništavanje stenica, popravka stakala i prozora, da su «skamije za zabavište polupane sa ostalim zabavnim stvarima», da krov prokišnjava, da je pisaći sto izgoreo, itd.[39]

Jedna komisija gradskog veća pregledala je 1920. godine zgrade zabavišta i našla da se zgrade u X, IV i V krugu nalaze u lošem stanju i da je potrebna njihova popravka. Na to je Gradski savet zaključio da će se za njihovo renoviranje predvideti sredstva budžetom 1921. godine. Prema jednom dokumentu iz 1925. godine zabavišta su raspolagala sa 11 zgrada od kojih su 10 vlasništvo opštine, a jedna je u privatnom vlasništvu. Zgrade su zidane od tvrdog materijala i one u potpunosti odgovaraju nameni. Osim jedne, ostale zgrade su izgrađene krajem XIX veka, sve su izgrađene za zabavišta i zdrave su za stanovanje. U zgradama je bilo 20 učionica, a 9 zgrada su imale sobe za ručavanje.

 

Tabela iz 1921. godine daje dobar pregled o stanju zabavišta, zaposlenim zabaviljama, jeziku nastave, te načinu izdržavanja objekata. [40]

 

 

 

 

Ime i

Prezime

  God.

službe

Ima li zabavilja stan u zgradi zabavišta Nastavni jezik Ime zabavišta Ko je vlasnik zgrade Ko plaća zabavilje Ko izdržava zabavišta

(kanc. troškovi, učila, gorivo, popravci, pranje, čišćenje)

1

 

Marija

Išpanović

        3 Ima Srpsko bunjevački Zabavište I kruga Grad Subotica Država Grad Subotica
2.

 

 

Marija

Lapoš r.

Kopunović

      19 Ima Bunjevački Zabavište II kruga Grad Subotica Država Grad Subotica
3. Mara Dulić       22 Ima Bunjevački Zabavište Sv. Roke, III krug

Beog. put 47

Grad Subotica Država Grad Subotica
4. Marija Vojnić       26 Ima Mađarski Zabavište IV kr, ul.  Bene Sudarevića Pod zakup od Vere Mačković Država Grad Subotica
5.

 

Viktorija

Letmanji

      28 Ima Bunjevački Zabavište IV kruga, Boškovićeva ulica Grad Subotica Država Grad Subotica
6.

 

Estera

Horvacki

 

3*

Ima Bunjevački Zabavište V kruga, Bajski put Grad Subotica Država Grad Subotica
7. Gizela Božić      13 Nema Bunjevački Zabavište V kruga Dunavska ulica Grad Subotica Država Grad Subotica
8.

 

Marija Varga r.

Tabori

     22 Ima Mađarski

 

Zabavište VI kruga Grad Subotica Država Grad Subotica
9. Mijo Muči      18 Ima Mađarski Zabavište VII kruga Grad Subotica Država Grad Subotica
10.

 

Roza Matković

r. Merković

       1 Ima Mađarski Zabavište VIII kruga

Grad Subotica Država Grad Subotica
11. Terezka Kiralj        5 Ima Srpsko

mađarski

Šandorsko  Zabavište Grad Subotica Država Grad Subotica
12.

 

Marga Lenđel

r. Velđi

     32 Nema **        
13.

 

Marija

Lukač

     41 Ima **        
14.

 

Jelisaveta

Demko

     14 Ima **        

* 18 god. u privremenom svojstvu

** Odlukom Nadzornog odbora br.8/920 stavljene na raspoloženje

 

 

 

 

O broju, polnoj i nacionalnoj strukturi dece koja idu u zabavišta podatke daje i sledeća tebela. [41] Ona je nastala jula 1921. godine. Zabavilje su, verovatno, na zahtev viših nadzornih organa, sastavile, svaka za svoje zabavište jednu statističku tabelu o: broju upisane dece, broju dece po jeziku (gde su zajedno dati »Srbi, Bunjevci, Šokci«)  i veroispovesti. Ona je iskorištena za dobijanje objedinjene tabele:

 

 

Zabavište zabavilja Ukupno dece,

Muške ženske

Srba Bunjevaca Mađara Jevreja Nemaca

i drugih

    I

Kruga

Marija Išpanović        39

19            20

5 19 10 2 1 Nemac

1 Rus

1 Rumun

    II Marija Lapoš        98

44            54

  52 44    2 *
    III Mara Dulić        121

53            68

1 103 17    
    IV

 

 

 

 

Viktorija Letmanji        107

52            55

 

2 97 8    
    IV

Sudare.ul.

Marija Vojnić          63

29            34

    62 1  
     V Estera Horvacki          94

51            43

  54 38 2  
     V Gizela Božić          77

57            20

  44 33    

 

 

     VI                                           Nema podataka
     VII Mijo Muči         111

53            58

    110 1  
    VIII Ud. Roza Matković        77

34            43

16 10 50 1  
 šandorsko Terezka Kiralj        40

21            19

17 16 3   4 Nemca
SVEGA         827

413          414

 

 41 395 375 7 9

 

* u dokumentu stoji »drugih«

 

 

 

 

Marta 1922. godine u gradu je bilo ukupno 13 zabavilja – 11 zaposlenih i 2 nezaposlene.[42]

Problemi, koji su iskrsavali u zabavištima (školama) u prvim poratnim godinama (1919-1922), mogu se podeliti u sledeće grupe:

  • nedostatak ogreva (od 12.01.1919. do 10.02.1920. godine prestale su sa radom

škole i zabavišta u  gradu[43], obustavljen rad u zabavištu III kruga

  1. i 26.10.1922. zbog nestašice nasečenih drva)
  • epidemija španske groznice (gripa) kao i šarlaha (zbog gripe su sve škole i zabavišta zatvoreni od 11. do 26.02.1920. godine, decembra 1921. zatvorene škole i zabavišta zbog šarlaha)
  • uspostavljanje nadležnosti novih školskih vlasti (određivanje granica nadležnosti novih, od strane centralne državne vlasti imenovanih organa i odnosa prema zatečenim starim lokalnim školskim organima)
  • nastavno osoblje koje ne vlada novim državnim jezikom i nije osposobljeno za držanje nastave iz «nacionalne» grupe predmeta (srpski jezik, nacionalna istorija, književnost, geografija)

 

O masovnosti nepoznavanja jezika govori dokument iz 1920. godine naslovljen od Školskog nadzorništva «Iskaz o nastavnicima, kojim jezikom govore». «Od 11 gradskih zabavilja 3 govore bunjevački, a 8 ne govori. Od ukupno 151 nastavnika samo 41 govori bunjevački, 30 srpski a 80 nijedan slavenski.»[44]

Za sve zabavilje koje su želele da zadrže mesta, a nisu završile domaće škole, a takvih je bila ogromna većina, pošto su se školovale na učiteljskim školama u Mađarskoj,  već od 1919. godine organizuju se posebni kursevi, čijim završavanjem dobijaju priliku da nastave sa radom u novom školskom sistemu, u odeljenjima na  državnom (srpskom, ili kako su nekad naznačavali – srpskobunjevačkom ili – srpskohrvatskom jeziku)  ili u odeljenjima na mađarskom jeziku.

O teškoćama u radu zbog velikog broja upisane dece govori i zabavilja iz zabavišta u III krugu Mariška Dulić, koja jula 1919. godine moli da se pored nje postavi još jedna zabavilja, kako je to i u ranijem periodu pre rata bilo, zbog izuzetno velikog broja dece od 140 do 170, koja pohađaju zabavište.

Zabavilje, koje su radile u zabavištima u Vojvodini, dobijale su stalna zaposlenja posle položenog zabaviljskog ispita, a ukoliko za pet godina ne polože praktičan zabaviljski ispit, gube službu. Takođe i zabavilje koje su imale tri slabe ili dve uzastopne slabe godišnje ocene bile su otpuštene.

Ispit koji se polagao sastojao se iz teorijskog (pismenog i usmenog) i praktičnog ispita.[45] Pismeni deo se polagao iz pedagoške grupe predmeta i državnog jezika sa književnošću, a usmeni deo obuhvatao je proveru znanja iz psihologije ranog detinjstva, nauke o dečijim zabavištima, narodnog jezika i književnosti, istorije i zemljopisa, pevanja i deklamovanja, gimnastike i dečijih igara, crtanja i administracije i poznavanja osnovno-školskog zakonodavstva.[46]

Treba istaći da je u Subotici radila od 1871. do 1927.  godine i Učiteljska škola (Državna ženska preparandija) koja doduše nije pripremala kadar specijalno za zabavišta, ali je i ona prebačena u Sombor.

Donja tabela svedoči o broju odeljenja, koja beleže mali rast isto kao i broj nastavnika, dok broj dece obuhvaćene školom (zabavišta i os. škola) na teritoriji Prvog školskog nadzorništva, beleži lagano opadanje u periodu kraj 1918.- kraj 1921. godine,

 

                    Odeljenja    nastavnika      učenika          

1.12.1918.      73                     72             4568

1.12.1921.      86                     86             4361

[47]

 

U 1923. godini ukupno je na teritoriji[48] Subotice upisano 7.974 dece u sve osnovne škole i zabavišta, a «odprilike ima još blizu 2.000 đaka, koji ne pohađaju školu». Broj đaka i studenata u svim subotičkim školama i fakultetu je 1933/4. godine iznosio 13.803.[49] Prvo školsko nadzorništvo imalo ih je u evidencji – 5.137, a drugo – 4.450.

 

O vezanosti zabavilja za određena zabavišta, gde su provele duži period, i gde su imale pravo korišćenja prostorija za stanovanje, o teškoćama da se presele i prihvate posla u novim objektima, govore i primeri kada se Viktorija Letmanji žali da je iz zabavišta u IV krugu (u Sudarevićevoj ulici), gde je provela 27 godina, premeštena u zabavište u Boškovićevoj ulici, kao i žalba Marije Vojnić, koja je iz zabavišta u I krugu, gde je bila  25 godina, premeštena u zabavište u IV krugu.[50]

 

«Narednih godina takođe se smanjuje prostor zabavišta, verovatno i radi toga što je za nekoliko stotina opao broj upisane dece u zabavišta. Krajem 1923. godine Okružni školski odbor doneo je odluku da se oduzme prostorija do ulice od zabavišta u III krugu i dodeli školi; da se od zabavišta u II krugu izdvoji jedna dvorana za osnovnu nastavu; da u zabavištu I kruga i dalje ostane Ženska zanatlijska škola; da se od zabavišta smeštenog u školskoj zgradi „Homok” privremeno ustupi jedna soba za stan učitelju; da se od zabavišta na Bajskom putu izdvoji jedna dvorana za osnovnu nastavu; da se od zabavišta u IV krugu izdvoji jedna prostorija za osnovnu nastavu.”[51]

Okružni odbor doneo je odluku da se nekim bivšim zabaviljama oduzmu stanovi u zabavištima, pošto one tako dobijaju pripadajuću stanarinu, i da se ti njihovi stanovi stave na raspoloženje „školskim nadzornicima i upraviteljima osnovnih i građanskih škola, pošto oni vrše važne državne poslove.” Međutim, Ministarstvo nije dozvolilo da se stanovi oduzmu od zabavilja.

U pogledu brojnog stanja zabavilja situacija se menjala, jer uspostavljanjem Kraljevine SHS neke učiteljice i zabavilje, ne želeći da prihvate novu vlast, često su napuštale radna mesta i odlazile u Mađarsku, a neke su odbile da polože zakletvu koja se polagala u prisustvu školskog nadzornika i čiji je obrazac imao sledeću formu:[52]

            Zakletva, koju su polagali prosvetni radnici posle uspostavljanaja Kraljevine SHS

Zapisnik rađen u _______ u zvanju Županijskog školskog nadzorništva

(mesto)

__________ godine.

(datum)

Prisutni ____________ Županijski školski nadzornik __________ zabavilja.

(ime i prezaime)                                                               (ime i prezime)

 

Predmet polaganja zakletve ___________ polaže sledeću zakletvu:

(ime i prezime)

Ja__________stupajući u nastavničku službu, zaklinjem se svemogućim bogom da

(ime i prezime)

ću Kralju Srba, Hrvata i Slovenaca Petru I biti veran, da ću se ustava savesno pridržavati i da ću zakonima i zakonskim naredbama biti pokoran, da ću svoje nastavničke dužnosti revnosno i tačno vršiti i da ću se kloniti svega onoga što se ne slaže s mojom službom.

Tako mi Bog pomogao.

 

Potpis___________Županijski nadzornik__________

(potpis)

U Subotici su 10 zabavilja i jedan zabavitelj prema tadašnjim zahtevima položili zakletvu 31.marta 1920. godine.

Pošto su dale zakletvu zabavilje su se svojeručno potpisale: Marija Lukač, Giza Božić, Viktorija Letmanji, Marija Vojnić, Marija Dulić, Lipoš rođena, Marija Kopunović, Terezija Kiralj, Marija Tabori udata Varga, Jelisaveta Demko, Margareta Lenđel, rođena Völgyi i Mihalj Muči.[53] On je bio suspendovan, ali je 1924. godine vraćen u službu pa potom iste godine penzionisan.[54] On je poslednji zabavitelj, muškarac, zaposlen u zabavištu kao vaspitač u istoriji subotičkih zabavišta. Još 1926. godine ima takođe 11 zabavilja, ali je njih šest izmenjeno, ili su otišle u penziju ili su se zaposlile na drugom mestu. Tada je nacionalni sastav zabavilja više odgovarao školskim vlastima: 6 je Hrvatica (ili nekog drugog slovenskog porekla), 4 Srpkinje i 1 Mađarica (u IV krugu). Sve zabavilje su imale odgovarajuće zvanje i sve su završile bar zabaviteljski tečaj.

Po Izveštaju Ministarstvu prosvete, Odseku za osnovnu nastavu od 31.10.1922. godine u Subotici ima svega 65 školskih zgrada, od toga 10 za zabavišta (sve u vlasništvu grada).[55]

Jedna od zabavilja, Marija Išpanović preminula je 16.09.1924. godine, a Mesni školski odbor joj je na sednici od 18.10.1924. izrazio pomen i istakao njene vrline u pozivu i društvenom životu.[56]

I u 1925. godini bilo je 11 zabavišta. Objekti su bili u 10 slučajeva opštinska svojina, a u jednom (u IV krugu ) privatna.[57] Tada se beleži i da je objekat zabavišta u Aleksandrovu  bio u «rušećem stanju».[58]

 

U istoj godini, 1925, u 10 zabavišta upisano je bilo 991 dete od 4 do 6 godina starosti. Od toga 432 «Slovena» i 559 «neslovena». Veliki broj njih nije vladao srpskim jezikom, 43 ili 10% među «Slovenima» i čak 96% ili 537 među «neslovenima».[59]

Prvo školsko nadzorništvo vodilo je brigu o 8 zabavišta na državnom jeziku (zabavišta I kruga, II, III, jednom odeljenju u IV krugu, dva zabavišta u V krugu (na Bajskom putu i u Dunavskoj ulici), VII, i u Aleksandrovu), a Drugo o 3 zabavišta na mađarskom jeziku (VIII kruga, jednom odeljenju zabavišta IV kruga i  u VI krugu).

U 1925. godini zabavišta je pohađalo ukupno 1.194 deteta (568 ženske i 626 muške dece), 875 u onim zabavištima koja su spadala pod Prvo školsko nadzorništvo i 319 onih, koja su išla u ona zabavišta koja su spadala pod Drugo školsko nadzorništvo.

U 11 zgrada[60] smešteno je 11 odeljenja, 9 na srpskohrvatskom jeziku i dva na mađarskom jeziku (IV i VI krugu). Prema tome, u 11 zgrada zabavišta smešteno je 11 odeljenja  i u svakom odeljenju radila je po jedna zabavilja. U proseku jedna zabavilja radila je sa 108,5 dece.[61]

 

O radu u toj godini školski nadzornici Radomir Vujić i Aleksandar Mikić u svom godišnjem izveštaju pišu sledeće: «Većina dece u gradu posećuje zabavišta, koja samo u gradu postoje. U njima rade stručne zabavilje. Izdržavaju se iz istog budžeta, iz koga i osnovne škole. Zbog oskudice lokala, zabavišta su pretrpana sa decom. Nastava se u njima izvodi sa uspehom. Naročita pažnja se obraća na jezik, pošto veliki deo dece dolazi sa neznanjem državnog jezika. U nastavnim sredstvima je velika oskudica. Zbog toga se ne mogu očekivati ni veliki rezultati. Naročito je nedostatak dečijih ručnih radova, zašto se nema ni lokala ni materijala. S obzirom na to, što jedan veliki deo dece ne vlada drž. jezikom, zabavišta bi trebala da služe najviše u cilju učenja jezika, da bi na taj način olakšavali osnovnoj nastavi i za to bi trebalo izraditi i naročito uputstvo i program. Mnoge zabavilje uče decu jeziku posrednim putem pomažući se mađ. jezikom. Nalazimo, da kad bi se imalo podesnih nastavnih sredstava, da bi bila bolja direktna metoda, i nalazimo da bi se na taj način veći uspeh postigao. Ali i pri sadašnjem i ovakvom radu daju lepe rezultate.»[62]

 

Tokom 1926. godine doneta je odluka Mesnog školskog odbora kojom su dodeljena nova imena (sa srpskim nacionalnim obeležjem) osnovnim školama i zabavištima[63]. Tako subotičkih 10 zabavišta dobijaju ova imena:

 

Područje zabavišta Naziv Ulica I broj
I krug „Carica Milica” Dunavskog art. puka 13
II krug „Jugovića majka” Jurjevska 21
III krug „Kneginja Ljubica” Beogradski put 47
IV krug „Kneginja Zorka” Boškovićeva 20
V krug „Princeza Jelena” 13. novembra 22
V krug „Majka Jevrosima” Gajeva 15
VI krug „Kosovka devojka” Praška 54
VII krug „Majka Angelina” Frankopanska 13
VIII krug „Karađorđe” Plitvička 2
Aleksandrovo * Glavna 15

 

 

 

 

Uvođenjem šestojanuarske diktature 1929. godine nastupa kraći period ukidanja parlamentarizma i pokušaja nametanja jugoslovenske ideologije kao državne. Tada, u novoj administrativno političkoj podeli na 9 banovina,  Vojvodina ulazi u sastav Dunavske banovine sa sedištem u Novom Sadu. Početkom tog perioda vrhovnu upravu i nadzor nad svim narodnim školama,  zabavištima i drugim prosvetnim ustanovama i dalje vrši ministar prosvete, ali sada i preko svojih banskih tela i organa u Novom Sadu.

Obaveza osnivanja zabavišta, pogotovo u većim gradovima i industrijskim centrima, uvedena je ili bolje reći predviđena donošenjem „Zakona o narodnim školama“ iz 1929. godine. Po njemu, ukoliko su postojali zahtevi opštine, roditelja ili je postojalo najmanje 50 dece, imala su se otvarati zabavišta, mada upis nije bio obavezan.

Zakon o učiteljskim školama iz 1929. godine nije predviđao ustanove za obrazovanje zabavilja, pa je postojala mogućnost da se po odobrenju ministra prosvete otvore specijalni kursevi pri učiteljskim školama. Jedan od takvih je bio kurs za obrazovanje zabavilja.[64] Vaspitačice koje su radile između dva rata dobijale su svoje diplome u Dubrovniku, Zagrebu, Sarajevu i Ljubljani, a tek 1940. godine donet je Pravilnik o obrazovanju zabavilja[65] i Nastavni program tečaja za obrazovanje zabavilja.[66]

O uspešnom završenom stručnom stepenu saznajemo iz primera Galun Nelke, zabavilje, koja je 1930. godine polažila praktični ispit za zabavilju u Učiteljskoj školi u Novom Sadu.

NAČINI RADA U ZABAVIŠTIMA

 

Zabavišta u periodu između dva svetska rata, mada inkorporirana u celokupni školski sistem, nosila su i zadatke i funkcije socijalnih ustanova. Jedan od  njihovih   glavnih zadataka bio je svakodnevno zbrinjavanje dece i briga o njihovoj fizičkoj egzistenciji pošto roditelji nisu mogli zbog dužine radnog dana i siromaštva da ih zbrinu. Pored njih postojali su u socijalnoj sferi, formalno pravno regulisani, još neki oblici ustanova za decu: obdaništa, skloništa i sirotišta. Obdaništa su primala manju decu onih roditelja koji rade, a nisu imali mogućnost da ih ostave na čuvanje. Deca su boravila u njima od jutra do večeri, dobijala hranu, a iz obdaništa, ako su upisana u školu, i  pohađala nastavu. Skloništa su takođe socijalne ustanove koje su primale privremeno napuštenu decu, na pr. kod siromašnih porodica, ako u slučaju nezaposlenosti nemaju mogućnosti da izdržavaju i prehrane svoju decu. Sirotišta su bila dopunske ustanove u zavodima za napuštenu decu. Imala su za cilj da deci daju potrebnu «opskrbu» i osposobe ih za samostalni život i rad. Ovakva skloništa su osnivale i izdržavale uprave opština ili sa njima u sporazumu dobrotvorna prihvatna društva ili udruženja, a u nekim krajevima Mesni školski odbori, koji su prema zakonu o narodnim školama bili dužni da vode brigu o zaštiti i vaspitanju dece. U većim gradskim opštinama briga za decu bila je poverena posebnoj opštinskoj  socijalnoj službi. Dnevna prihvatilišta mogla su se osnivati ako se pojavilo najmanje 30 dece, a u industrijski razvijenim krajevima zemlje, obdaništa su se razvijala kao kombinovane ustanove za decu od 3-11 godina. Deca su bila poverena stručnom i nadzornom osoblju. O mlađoj deci, do 4 godine starosti, brinule su negovateljice koje su radile po uputstvima lekara, a tek sa navršenom 4 godinom preuzimali su ih vaspitači, učitelji ili zabavilje. Ako deca nisu bila pod nadzorom negovateljice ili zabavilje, nadzirale su ih nadzornice koje su radile po uputstvu stručnog osoblja.

U konkretnim subotičkim okolnostima, zabavišta su bila i obdaništa, ili po rečima školskog nadzornika „sva su zabavišta u isto vreme i jedna vrsta obdaništa, gde siromašni roditelji šalju svoju decu, da bi se nesmetano mogli posvetiti svojim domaćim poslovima i zaradi svakidašnjeg hleba.“[67]

U Subotici je postojalo i nekoliko socijalnih ustanova za zbrinjavanje dece:  Dom za nezbrinutu decu – Kolevka (pod upravom Državne zaštite dece i mladeži, Palićki put 43), Dom sirotih devojaka Marije Vojnić Tošinice (Palićki put 11), Dom za trahomatičnu decu (Beogradski put 117), Uboški dom (Save Tekelije 96 i Beogradski put 117). Od 1937. godine radi i sirotište Družbe časnih sestara „Kćeri milosrđa“ (sa sedištem u Blatu, Korčula) u Skerlićevoj ulici br. 4 (preko puta kerske crkve). Iz jedne njihove molbe oktobra 1939. godine gradskim vlastima, da im se omogući proširenje, vide se osnovne konture njihovog dotadašnjeg rada. „Gradsko dečije sirotište u zgradi č. Sestara „Kćeri Milosrđa“, Skerlićeva 4, koje je zaslugom dr Evetovića gr. Senatora osnovano 1. IX 1937. godine, lijepo napreduje, te nastojanjem cijelog ugl. Gradskog poglavarstva svakom daljnjom budžetskom godinom povećaje broj sirotne djece, a još ih ima mnogo što čekaju i dnevno kucaju na vrata milosrđa, moleći da ih se primi, nužno iz ovoga slijedi da se ova zgrada č. Sestara u Skerlićevoj ulici u koju se može smjestiti do 40 djece, proširi još za toliko, ili pak da gr. Poglavarstvo dodijeli svoju zgradu u Zagrebačkoj ulici br. 3 ili bilo koju podesnu u koju bi se mogla muška djeca što prije zasebno odijeliti.“[68] Nadležne vlasti nisu im mogle izaći u susret dodeljivanjem traženog objekta, ali su nagovestile izdvajanje određene sume u budžetu za 1940/41. u cilju proširivanja zgrade u Skerlićevoj. Ipak u 1940. godini „Kćeri milosrđa“ su dobile zgradu u Zagrebačkoj ulici, i započele sa pripremama za smeštaj dečaka u nju.[69]

 

U periodu između dva svetska rata materijalni problemi su bili jače izraženi u predškolskim ustanovama u odnosu na škole, jer je broj dece bio jako velik, a prostorni uslovi nezadovoljavajući. Deca su boravila u zajedničkim velikim prostorijama duž kojih su postavljane dugačke klupe bez nekih naročitih sredstava za rad.

Pored ekonomskih, rad zabavišta pratili su i problemi organizacije i sadržaja rada i obrazovanja stručnih kadrova. Organizacija i sadržaj rada su prosvetnim zakonodavstvom regulisani tek pred Drugi svetski rat, pa su vaspitači samostalno izrađivali programe rada sastavljene po uzoru na predratne priručnike, ili korišćenjem članaka za decu iz novina koje su tada bile dostupne kao npr: „Dečije novine”, „Miroljub”, „Jugoslovenče” i „Kisédnevelés” iz Mađarske.

Drugi problem ogledao se u nedostatku stručnog kadra, jer je najbrojniji deo bio zatečen iz prethodnog perioda i kao takvog činile su ga već starije osobe koje su poticale još iz doba Monarhije, a koje su zbog navršenih godina odlazile u penziju.

U nedostatku kvalifikovanih zabavilja u zabavištima su mogle da rade i učiteljice, pa čak i nesvršene učenice učiteljskih škola, pošto je paragraf  73. Zakona o narodnim školama davao pravo polaganja praktičnog ispita i onim osobama koje nisu polagale diplomski ispit ako su dve godine uspešno radile u zabavištu.[70]

Pored zabavilja u zabavištima su radile tzv. „dade”, pomoćno osoblje koje je imalo minimalno obrazovanje često i bez 4-godišnje osnovne škole. Zabavilje su se nalazile u podređenom položaju u odnosu na učitelje i ostale prosvetne radnike, jer su bile manje materijalno nagrađene, nisu imale posebna strukovna udruženja, a nije bila dovoljno shvaćena ni potreba vaspitanja i obrazovanja predškolske dece na širem društvenom i zakonodavnom planu, što je opet bilo uslovljeno stepenom podruštvljenosti predškolskog vaspitanja.

Sa svim navedenim problemima i teškoćama suočila se i Subotica.

U pogledu opremljenosti zabavišta nameštajem i potrebnom opremom vladala je neujednačenost i odstupanje od propisa koji su u periodu između dva rata bili na snazi. Osnovni nameštaj u zabavištima činile su klupe sa naslonom koje su bile poređane duž zidova soba u koje su po potrebi bile premeštane. Pored klupa, postojali su i stolovi za kojima su deca sedela, a sav ostali nameštaj bio je školski (pošto su se zabavišta uglavnom nalazila u okrilju škola) kao npr: table, visoki ormari, računaljke, slike i sl. Većina zabavišta imala je deo za garderobu u vidu posebnih prostorija za odlaganje kaputa i kapa, u kom se obično vršilo i pranje ruku iz lavora i kante sa vodom, što nije zadovoljavalo određene higijenske uslove.

Deo iz školskog budžeta odvajan za izdržavanje zabavišta bio je vrlo oskudan pa je opremljenost posebnim sredstvima za rad zavisila od sposobnosti samih zabavilja da pribave i izrade potrebne rekvizite. S obzirom da je nedostajala planska i stučno osmišljena delatnost odgovarajućih prosvetnih organa u pogledu zadovoljavanja osnovnih zdravstveno-higijenskih i pedagoških zahteva, nije bilo sigurnije orijentacije niti konkretne delatnosti na opremanju zabavišta didaktičkim i ostalim materijalom za vaspitno-obrazovni rad. Jedina odluka u korist zabavišta odnosila se na ozelenjevanje (za sađenje mladica zabavišta su se obraćala gradskom rasadniku na Paliću) dvorišta u zabavištima.

U pogledu koncipiranja sadržaja nastavnih programa vladala je velika neujednačenost. Pošto su postojala državna i komunalna zabavišta, u kojima se radilo na mađarskom jeziku i za koja su programi bili propisani od strane prosvetnih vlasti Ugarske još iz 1892. godine, kao i veroispovedna za koje su programe odobravale crkvene vlasti pojedinih veroispovesti, postojale su izvesne razlike u nazivima područja koja su bila zastupljena u programima rada, iako su programi koncipirani po uzoru na ugarske, sa naglašenom frebelovskom orijentacijom na oblast ručnog rada i primenu Frebelovih materijala.

U planiranju sadržaja rada zabavilje su za pojedine dane i pripreme zanimanja koristile Metodički priručnik i uputstva za zabavilje[71] koji je izradio Leo Ehsner, profesor metodike u školi za zabavilje u Hodmezevašarhelju. U priručniku je gradivo vezano za područja razvoja uma i govora, molitve, vežbanja tela, radna zanimanja, pevanje i poznavanje mađarskog jezika, a raspoređeno je po tromesečjima sa nedeljnom i mesečnom konkretizacijom.

Pored Eksnerovog priručnika zabaviljama je na raspolaganju bilo i Uputstvo za realizovanje programa u srpskim veroispovednim zabavištima[72] koja je sačinila Mila K. Maletaški u kome je propisano gradivo iz predviđenih oblasti bilo raščlanjeno na teme, vremenske jedinice, a sve su pratila i odgovarajuća metodska uputstva. Korišćene su takođe i zbirke literarnih i drugih priloga (notni testovi, basne, brojalice, poslovice, zagonetke , pitalice i sl.) objavljene u zbirci Milana Stojšića, profesora psihologije, logike i pedagogije u Srpskoj učiteljskoj školi u Somboru, pod nazivom „Gradivo za razna zanimanja Srpčadi”.[73] Slična zbirka korišćena je i u mađarskim zabavištima, a sastavio ju je Pereš Šandor, direktor škole za zabavilje u Budimpešti.[74]

U vreme sprovođenja unifikacije predškolskih ustanova u administrativnom  pogledu i usvajanjem prvih nastavnih planova i programa 1920. godine[75] među zadacima zabavišta, koji su se kretali od čuvanja dece od štetnih uticaja, pravilnog telesnog, umnog i moralnog razvoja, posredne uloge između porodičnog i školskog vaspitanja, važnost dobijaju vežbanje i posmatranje, formiranje jasnih predstava o stvarnosti, pokretne i gimnastičke igre, pevanje, ručni rad, crtanje, brojanje (do10), upoznavanje oblika, okoline i veoma naglašena religijska i nacionalna komponenta vaspitanja. Prema tome programi rada u zabavištima pored frebelovskog imali su i nacionalno-političko obeležje.

S obzirom da su programi bili prilično oupšteni, a da je istovremeno bila neophodna detaljna konkretizacija, u Subotici su, na bazi zvaničnih programa uz pomoć Eksnerovog i drugih metodičkih priručnika nastali tzv. „nacrti programa”. To su bili planovi rada zabavilja koje su one zajednički sastavljale, a pisani trag o jednom takvom nacrtu nalazi se u Zapisniku zabaviljskog zbora[76] u Istorijskom arhivu Subotice. Na sastanku zabaviljskog zbora održanog 6. novembra 1920. godine u Subotici u jednoj od tačaka zadužene su četiri zabavilje da za narednu godinu pripreme nastavni plan i sačine nacrt programa rada u [77]zabavištima.

U uvodnom delu Nacrta programa (prilog br.1) formulisani su zadaci zabavišta, istaknuta razlika u odnosu na program rada u osnovnoj školi, navedena zanimanja koja postoje kao cilj i smisao rada zabavišta.

 

Prilog broj 1 NACRT PROGRAMA U ZABAVIŠTU

 

Uzvišena zadaća, koja je prepuštena zabavištu, sastoji se: da neguje, štiti i čuva decu u  otsustvu njinih roditelja, da ih nauči na red , na čistoću, da im razvije svatanja, duševne i telesne sposobnosti da doprinose i sa svoje strane znatan udeo u razvoju mališana od 3 do 6 godina  kako u duševnom, tako isto i u telesnom i  moralnom pogledu.

Prema toj uzvišenoj svrsi udešen je i program rada jednog zabavišta, koji se bitno razlikuje od nastavnog plana narodnih osnovnih škola.

Dok su kod osnovnih škola predmeti i gradiva iz tih predmeta spretno raspodeljena po nastavnom planu, dotle u zabavištima postoje samo zanimanja.

Zanimanja su sledeća:

  1. molitva
  2. razgovor i očigledni prikaz
  3. gimnastika
  4. igra
  5. zabavni rad
  6. pesma

Zabavište je na svojoj visini, ako njegov program rada provejava nacionalni osećaj, koji mu daje životnu snagu sa svojom toplotom osvaja duše mališana,zatim igra, mnoge igre, koja razvedrava srce, oživljava maštu i krepi odlučnost volje.

 

 

 

Raspored gradiva iz navedenih zanimanja izvršen je po mesecima (od septembra do juna) i nedeljama za grupe od 3-4 i od 5-6 godina. Sastavni deo Nacrta čini i Raspored časova (prilog br. 2) za nedelju dana, gde se predviđa u kojem obliku i kojeg dana u toku nedelje će biti obrađeni programski sadržaji.

 

 

Prilog br. 2. RASPORED ČASOVA 1920

 

 

 

prepodne

    Ponedeljak Utorak Sreda Četvrtak Petak Subota
Vreme Dečija grupa  
½ 8- ½ 9 I i II grupa                    D o l a z a k,  s l o b o d n o    z a b a v l j a n j e

 

½ 9- 9 I i II grupa        Š e t nj a  s  p e v a nj e m,  p r e g l e d   č i s t o ć e,  m o l i t v a
9-½ 10 I grupa Učenje pesme Razgovor Opetovanje peme Razgovor Učenje pesme sa melodijom Razgovor
II grupa Mirna igra Telovežba Slobodna igra Mešovito zabavljanje Priča Vojnička igra
½ 10-10 II grupa Učenje pesme Razgovor Vojnička igra Razgovor Učenje pesme sa melodijom Vežbanje zajedničke učtivosti
I grupa Mešovito zabavljanje Telovežba Priča Mešovito zabavljanje Igra Vežbanje zajedničke učtivosti
10-½ 11 I i II grupa                        M a l i   d o r u č a k
½ 11-11 I i II grupa            I g r a,  mo l i t v a,  p o l a z ak   k u ć i

 

Posle podne

½ 2-2 I i II grupa D o l a z a k,   s l o b o d n o    z a b a v l j a nj e
2 -½ 3 I i II grupa P r e g l e d    č i s t o ć e   i  m o l i t v a
½ 3-3 I grupa Ređanje kocka Ređanje šareni kocka Ređanje drvaca Pravljenje igračaka od ilovače Crtanje na tablicu Praznik
II grupa Igra u kolu Mešovito zabavljanje Mirna sigra Telovežbanje Slobodna igra  
3 – ½ 4 II grupa Ređanje kocka Ređanje šareni kartona Ređanje drvaca Pravljenje igračaka od ilovače Crtanje na tablicu  
I grupa Mirna igra Mešovito zabavljanje Mirna igra Telovežbanje Slobodna igra  
½ 4 – 4                                          I g r a   i   m o l i t v a
                                        P o l a z a k    k u ć i

[78]

 

 

U pogledu oblika rada postojala su tzv. „zabavljanja” – slobodna, po izboru same dece, i obavezna, koja je određivala zabavilja.[79]

Centralno mesto u programima i planovima zauzimaju razgovori o predmetima i pojavama iz okoline i svakodnevnog života, naznačeni u Nacrtu kao zanimanje Razgovor i očigledan prikaz, a oko ovog središta programa grupišu se sadržaji ostalih oblasti tako da su prirodno povezani i nadovezani na navedeni centralni sadržaj.

Za sagledavanje oblasti iz kojih su odabirani sadržaji kao i načina njihovog raspoređivanja može poslužiti sledeća ilustracija dela Nacrta (str.2-9).

„Mesec septenbar, II nedelja, I skupina: Imena braće, sestara i njihov broj; Sa braćom se ne sme tući, nego lepo igrati. Priča o slozi.” (str. 2).

„Mesec septenbar, IV nedelja, I i II skupina: Zidanje kuće. Osnova, zidovi, strop, pod, krov, prozor, vrata, zidar, drvodelja. Zabavni rad: zidanje kuće iz kocki, drvenih paličica, sirka, pruća. Crtanje kuće.” (str. 3).

„Mesec oktobar, I nedelja, I skupina: Otadžbina. Naša je kuća u Jugoslovenskoj otadžbini. Tu nam raste žito i voće. Tu se govori srpski. Mi volimo našu otadžbinu.

Deklamacija: Naša otadžbina je najlepša. II skupina: Volimo našu lepu otadžbinu. Ne dajmo da je niko dira i uzme. Igra. Deklamacija: O domovini. I iII skupina: „Zastava i njene boje, njeni delovi. Zastava vodi narod. Pouka: volite jedan drugog.” (str. 3).

„Mesec decembar, I nedelja, I i II skupina: Zima, sneg, saonice, lek, klizanje. Sneg je pokrivač zemlje, pokrije zemlju da ne ozebe žito, a mi ne ostajemo dugo napolju da ne ozebemo: smrznu nam se uši, ruke, noge. Na ledu treba paziti da ne padnemo, jer lako možemo ruku ili nogu skrhati. Deklamacija: Sneško. II nedelja, I skupina: Bog, naš dobri otac koji stanuje u nebesima. Mi ga ne vidimo, ali on nas vidi. On nam je dao naše dobre roditelje, našu braću, našu lepu otadžbinu, daje nam zdravlje, jelo…I i II skupina: Crkva je Božija kuća. Crkva je veća od zabavišta. Na tornju ima sat, koji služi da ljudi znaju kad treba pristupiti radu, kada obedu, kada odmoru…(str. 5-6).

Februar,  IV nedelja I skupina: Pazar. U dućanu se kupuje za novac. Kada uđemo u dućan treba da se javimo, kažemo šta želimo kupiti i predamo novac. Deca idu u dućan samo kada ih roditelji pošalju. II skupina: Bakalin, trgovac, sajam, gvožđara. Šta se prodaje u pojedinim dućanima. I skupina: Nedeljna pijaca. Šta kupuje mama na pijaci. I i II skupina: Vašar, šatre, cirkus, panorama, ljuljaške. I i II skupina: Putovanje. Na vašar se dolazi kolima, lađom, vozom. Zabavni rad: Dućan od kutija od šibica, Kantar od orahove ljuske, Pravljenje šatora od palčica i džepnice. Zelje, voće, dućanska roba od gline. Voz od hartije i kalemova, Lađa od iverja. Crtanje: drvo čaša, pribor za jelo.”(str. 9).

Prilikom raspoređivanja sadržaja vodilo se računa da se podudaraju sa godišnjim dobima u kojima se izučavaju, poštujući princip prirodnosti i zadatke formiranja jasnih predstava o stvarnosti. Sadržaji su raspoređivani tako da su u potpunosti zadovoljeni zahtevi principa postupnosti, a raznovrsnosti sadržaja je poklanjana posebna pažnja i značaj s obzirom na poznatu činjenicu da „…jednoličnost najviše zamara malu decu…” (str. 12), kao i „… da bi se dala raznolikost zanimanjima upotrebljava se i gimnastika, koja nema toliko svrhu da čeliči i krepi telo, koliko da priuči decu disciplinovanom držanju tela, celishodnim pokretima udova. Isto tako služi pesma, više radi raznolikosti nego radi razvijanja dečjeg sluha.” (str. 12).

I pored postojanja navedenog i sličnih „Nacrta” koji su se prenosili među generacijama zabavilja, ne može se zaobići činjenica da je rad u zabavištima bio oslonjen više na tradiciju frebelijanskog i montesori tipa nego na naučne tendencije, a nedostajao je i organizovan rad prosvetnog zakonodavstva da bi se rad u zabavištima unapredio i osavremenio.

Jedan od oslonaca zabaviljama i orijentacija u izboru sadržaja i planiranja celokupnog rada bio je i Program rada u dečjem zabavištu[80] iz 1924. godine, čiji je autor i sam radio u zabavištu Frebelovog tipa. Program je bio predviđen za rad sa tri uzrasne grupe jer ,,…i Frebelovo zabavište ima tri razreda …”,[81] a sačinjavaju ga sledeći predmeti:

  1. Vežbanje u govoru, pamćenju i nomenklaturi,
  2. Frebelovi pokloni,
  3. Rad sa drvcima, zrnima, prstenovima, lenjirom,
  4. Crtanje,
  5. Ručni radovi,
  6. Pevanje,
  7. Gimnastika s dečjim igrama.

U oblasti vežbanja u govoru, pamćenju i nomenklaturi u praksi nije bilo značajnijih odstupanja od programa. Zabavilje su se trudile da ga u celosti ostvare i da pruže deci što više znanja, jer im je to donosilo više ugleda kod školskih nadzornika, koji su vršili pedagoški nadzor i nad radom u zabavištu.

Razvijanje čula posmatranja, pamćenja, mišljenja ostvarivalo se pomoću sadržaja koji su imali za cilj da dete upozna sebe i svoju okolinu, svoje obaveze, uključujući sadržaje religijskog karaktera; ova oblast je predstavljala osnovu za ostvarivanje zadataka intelektulanog i moralnog vaspitanja.

U toku razgovora sa decom korišćene su često slike koje su izrađivale zabavilje, koje su često bile u nezavidnom položaju jer su trebale, s jedne strane, da uvaže zahtev da dečji vrtić nije škola, a sa druge strane, da se odupru sve snažnijem uticaju šablona koji su se iz škola prenosili u zabavišta.

U meri u kojoj je to bilo moguće korišćeni su tzv. Frebelovi darovi, jer mnoga zabavišta i nisu imala komplete darova, a i čest je bio slučaj da se nisu koristitili po postojećim uputstvima. Često su primenjivana tzv. “tiha zanimanja” kao rad s drvcima, zrnevljem, prstenovima, lenjirom, prošivanja-vezivanja tačaka u linije, što je sve predstavljalo pripremu za pisanje s obzirom da su uvežbavani sitni mišići šake.

Rad sa hartijom je veoma široko primenjivan sa obraćanjem pažnje na preciznost i urednost.

U aktivnostima crtanja, koja su u Frebelovim dečjim vrtićima zauzimala značajno mesto, polazilo se od elemenata, linije, da bi se prešlo  na crtanje geometrijske slike, a zatim na crtanje predmeta iz okoline.

Primenivano je takođe i slobodno crtanje pri čemu je vaspitačica davala deci pribor za rad i predlagala da crtaju ono što žele, dok je crtanje po zadatku češće primenjivano, a izvodilo se na školskim tablicama sa pisaljkama, “tzv. griflama” ili na hartiji, najčešće samo običnom olovkom. Svi crteži koji su rađeni na hartiji čuvani su u posebnim omotima za svako dete do kraja školske godine. Kada  su priređivane priredbe, tada je zabavilja crteže vraćala deci. Često su korišćene i tzv. ”pregredalice” iz kojih su deca precrtavala različite likove.

Pevanje kao način rada u zabavištu nije bio kompletno osmišljen pa je izbor sadržaja bio podređen pripremanju priredaba u toku školske godine.

Dok je gimnastika bila prilično zapostavljena oblast, dotle je rad u vrtu imao značajno mesto. Zahtevalo se da deca sade i neguju cveće, razne biljke, da se brinu o domaćim životinjama kroz šta su se navikavala na fizički rad, razvijala sposobnost za savladavanje teškoća, disciplinovanost, strpljivost, odgovornost, a posebno drugarstvo i saradnja među decom.

U ovom periodu zabavilje su se sem primene Frebelovog sistema mogle informisati i o sistemu Marije Montesori, pa su u oblasti crtanja i ručnog rada unošene izvesne dopune. Tako u napisu Crtanje u zabavištu R. Stefanović govori se o slobodnom crtanju, crtanju po sećanju i ilustrativnom crtanju, i predlaže detaljan program:

  1. čovečja glava, oko, usta, obrva, uvo, gologlav čovek, čovek sa šeširom, čovek sa štapom i lulom, žena bez šešira, žena sa šeširom, žena sa kišobranom i korpom.
  2. buba-mara, pauk, pčela, leptir, žaba, roda, lasta, orao, gusenica, glista, gušter, zmija.
  3. jabuka, pomorandža, trešnja, višnja, cvekla, rotkva, šljiva, jagoda, kruška, pečurka.
  4. kliker, lopta, obruč, sat, sunce, mesec, točak, čigra, zvono, gnezdo, šešir, jaje, seno.
  5. bure, lonac, činija, čaša, bokal, kanta, saksija, tanjir, levak, kašika, nož, viljuška, četka, srp, sablja, metla, đubrovnik, letvice, testera, motika, ašov, budak, čekić, kuća, fabrički dimnjak, crkva.
  6. Razni listovi deteline, cvet, ljubičica, lala, bulka, drvo itd.”(+)

Kada govori o ilustrativnom crtanju ističe važnost ideje, a pravilnosti crtanja  pridaje manji značaj, jer ovaj oblik crtanja treba da pridonese razvoju fantazije. Autor naročito ističe važnost higijenskih uslova prilikom crtanja, pa se zalaže za izbacivanje mrežaste hartije jer je smatra  štetnom za vid dece. Za svaki oblik crtanja daje posebna metodska uputstva i ističe da je neophodno, kad se crtež  završi, da vaspitačica pozove ponaosob svako dete i upita ga šta je nacrtalo, a zatim da detetov iskaz, njegovo ime i prezime kao i datum napiše na svaki crtež, i da ga složi i čuva, kako bi na osnovu njega mogla da prati razvoj deteta. Pošto deca crtaju “napamet”, stvar koju treba da crtaju ne iznosi se pred njih, nego se samo imenuje pre crtanja, a po završenom crtanju vrši se ispravljanje grešaka na taj način, što se pred decu postavi predmet koji ona dobro razgledaju i upoređuju svoj crtež sa njim.

Pošto se pod uticajem savremenih pedagoških pravaca  pridavao značaj i ručnom radu, izabirani su sadržaji koji su uključivali rad sa peskom, modeliranje, pletenje, savijanje, isecanje i preplitanje hartije.

Rad sa peskom u peščaniku kao i modeliranje preporučivali su se kao  sadržaji rada za svako zabavište pošto nisu zahtevali naročita materijalna ulaganja.

Savijanje hartije je predstavljalo samo dalje razvijanje dečjeg interesovanja i  uvežbavanje pokreta šake i prstiju, a isecanje se povezivalo sa crtanjem jer su se nacrtani oblici najpre isecali a potom nalepljivali.

 

 

Navedeni program je poslužio zabaviljama u nedostatku određenijih propisa o radu zabavišta, ali je i on, kao i svi programski priručnici ovog perioda i po sadržini i formi, više ličio na školski. Na neodređenost tipa programa i rada u zabavištima ukazao je prof. Sima Cucić u predgovoru Priručnika za narodna zabavišta[82], navodeći da je priručnik namenjen zabaviljama koje su ,,… prepuštene same sebi…”, a govoreći o zabavištima, navodi da se ,,… kod nas još oko toga pitanja luta. Čas se tretiraju kao škole, čas kao zabavišta… U mestima gde su nekad bila dva zabavišta sada je samo jedno, a gde je bilo samo jedno često je ukinuto. Zabavišta su se često ukidala, i zbog nedostatka prostorija. Često su zabavišta ustupana za učionice narodnih škola.”[83]

Izlažući osnovne ideje na kojima se zasniva priručnik autora Nikole Kirića, učitelja po struci, Sima Cucić konstatuje da se zabavište udaljilo od Frebelove koncepcije, što potvrđuje i sam autor priručnika ističući da je ,,… ovako zamišljeno zabavište tip nove škole rada …” kao i da ,,… to naročito važi za nas i naše prilike…” [84]

Ovaj priručnik je i pored svih slabosti bio u upotrebi sve do Drugog svetskog rata. Pored navedenog priručnika zabavilje su koristile i publikacije iz pedagoškog časopisa “A magyar kisdednevelés és kisdédó nõképzés története és jelen allan” (Vaspitanje mališana i obrazovanje zabavilja u Mađarskoj-istorija i sadašnje stanje) iz 1939. godine izdavača i pisca Pala Draškovića. [85]

 

 

IZVEŠTAJ I I II NADZORNIŠTVA O STANJU U ZABAVIŠTIMA

 

 

Prema izveštaju Prvog školskog nadzorništva zabavišta su pohađala deca različitog socijalnog sastava „…deca činovnika 3, trgovaca 37, gostioničara 2, zanatlija 149, zemljoradnika 311, služitelja 17, ostalih radnika 133”.[86] Pošto su zemljoradnici bili najbrojniji deo subotičkog stanovništva, sasvim je logično što je bilo najviše njihove dece.  Takođe je uočljivo da u tom popisu nema dece industrijalaca i pripadnika višeg građanskog sloja. Odgovor na to pitanje može biti jednostavan – većina njihove deca je bila pod nadzorom roditelja ili članova porodice, koji su mogli da odvoje vreme za bavljenje decom, ili su  dobijala posebno predškolsko vaspitanje, putem privatnih starateljica i učiteljica.

Nastavi državnog odnosno srpskog jezika, odista, poklanja se dosta pažnje, i upravo nalaze da je zabavište odlična sredina za njegovo usvajanje. Težnja da se državni jezik nametne prisutan je u svim oblicima zanimanja sa decom. Da su ti procesi bili uspešni, govori ukupan broj đaka iz redova nacionalnih manjina u državnim školama (na dr. jeziku) koji je 1934. godine iznosio 26%, ili po broju: Mađara 916, Nemaca 136 i Jevreja 208. O ciljevima i metodama takvog rada stoji u izveštaju Drugog školskog nadzorništva [87] o ruskom (privatnom) zabavištu: „Deci se usađuje osećaj nacionalnosti i svi predmeti su obrađivani u nacionalnom duhu. Pesme, igre, priče i slike nisu poslužile isključivo pedagoškim ciljevima, nego se njima uvek postizalo to da deca dobiju pojam o veličini našeg naroda i njegove države. U svim zabavištima sistematski je rađeno na ulivanju ljubavi prema njegovom veličanstvu Kralju, Kraljici i malim prinčevima.”

U zabavištu VI kruga (Frankopanska ulica broj 13) uvedena je 1923. godine nastava isključivo na srpskohrvatskom jeziku. To zabavište određeno je u prvom redu za jevrejsku decu. Da bi se ostvario cilj, ostalim zabavištima bilo je zabranjeno da primaju jevrejsku decu. S obzirom na koncentraciju te populacije u tom delu grada (VI, VII krug), to je bilo sasvim očekivano i logično rešenje školskih vlasti.

Po statistici iz 1929. godine proizilazi da se od 10 zabavišta, koliko ih je tada bilo, u 5 izvodi zanimanje na mađarskom jeziku, u 4 na srpskohrvatskom, a u jednom se upotrebljavao nemački jezik.

U zabavištu koje je radilo pri osnovnoj školi „Svetozar Miletić” (u VI krugu, Ulica Stipe Grgića 72) sa mađarskim nastavnim jezikom bilo je oko 60 dece, a zabavište pri osnovnoj školi „Karađorđe” (u VIII krugu, Plitvička ulica 2) na srpskohrvatskom jeziku radilo se sa 72 deteta.

Početkom tridesetih godina postojala su i tri privatna zabavišta. Kraće vreme je radilo takozvano Francusko zabavište[88] sa svega 10-12 dece, a pohađala su ga deca buržoaskog porekla, deca imućnijih trgovaca, veleposednika i fabrikanata kao i deca uglednih subotičkih intelektualaca. Isto tako  1926. godine bilo je otvoreno privatno zabavište Dečjeg doma ruske osnovne škole koje je pohađalo do 20 dece, mešovitog nacionalnog sastava. U 1934. godini bilo je svega 18 dece, 11 pravoslavne vere, 6 rimokatolika i 1 protestant. Ono je prestalo sa radom 1936. godine zbog malog broja upisane dece. Treće privatno zabavište je nastalo kao deo delatnosti jevrejskog društva  „Talmud-Tora”.  U njemu se učio i nemački jezik. Ono 1930. godine ima 1 pripravno odeljenje sa 18 učenika, nastavu drži strana državljanka na «nemačko žargonskom», i A. Mikić predlaže da se ono «rasturi» pošto nema odgovarujeće odobrenje Min. prosvete[89], i dalje kaže: « škola Jevreja Talmud Tora je čisto religioznog karaktera i ne pada pod Zakon o narodnim školama».

Po tom novom Zakonu o radu u školama otežano je bilo otvaranje i registrovanje privatnih zabavišta. Prosvetno odeljenje Banske uprave 16.01. 1931. godine uputilo je dopis svim nadzornicima da utvrde rad privatnih zabavišta i da dostave predlog o zatvaranju onih koja ne rade u skladu sa Zakonom. Tada načelnik Prosvetnog odeljenja moli „… da se privatna zabavišta u Rumi, Inđiji, Subotici i Somboru zatvore…”[90]

Ipak, rešenjem Min. prosvete od 3.3.1931. odobreno je da mogu raditi samo ruska zabavišta pri ruskim osnovnim školama u Velikom Bečkereku, Kragujevcu, Kraljevu, Novom Sadu i Subotici. U Subotici je pored toga radila i privatna škola «Naše Gospe», sa 4 odeljenja na mađarskom nastavnom jeziku.

O stalnoj oskudici školskih prostorija potvrdu nalazimo i u postupku Mesnog školskog odbora, koji je prvo izašao u susret molbi «Radničke samopomoći» i dodelio joj prostorije u zabavištu «Carica Milica» za «obdanište sirote dece» [91], da bi ih oktobra 1930. godine opet namenio za školske potrebe, «zbog velike oskudice prostorija».

Osnovne crte položaja zabavišta 1929. godine u susednoj opštini – Bačkoj Topoli vide se iz statističkih listova, koje su školski upravitelji slali nadzorništvu. Tada je bilo 7 zgrada zabavišta, sa 9 odeljenja i 657 dece, te 2 pripravna odeljenja sa 114 đaka.[92] Radila su na državnom jeziku, mađarskom i nemačkom. Njihova posebnost u odnosu na Suboticu  se ogleda i u tome što su radila i u okolnim selima i naseljima, a ne samo u samom gradu. Kako je nacionalni sastav te teritorije ipak drugačiji, toj  proporciji odgovara i broj dece u zabavištima.

 

Deca u bačkotopolskim zabavištima po broju i narodnosti

Po narodnosti   Po veri  
Srba, Hrvata, Slovenaca 75 Pravoslavnih 62
Slovaka i Čeha 25 Rimo-katolika 247
Nemaca 156 Evangelista 346
Mađara 399 Mojsijevaca 2
Jevreja 2    
Svega 657 Svega 657

 

 

 

 

Tada je u Subotici bilo: 12 učionica za zabavišta, 10 odeljenja sa 699 dece.

Površina tih prostorija je bila sledeća:

 

Zabavište                                 povr. kvadrata

I kvarta                                    98

II                                             98

III                                            112

IV                                            154

V                                             79

VI (ul. 13 Novembra)             149

VI                                            117

VII (Majka Angelina)             112

VIII                                         119

===

Svega:            1041

 

U Subotičkom školskom srezu tada je bilo ukupno 25 odeljenja sa mađarskim jezikom, a od toga 1 zabavišno.

I u zabavištima (kao u školama) nastava je započinjala molitvom – Oče naš,  a završavala  sa – Zdravo Marijo,  na srpskom ili mađarskom jeziku. Predlog iz 1931. godine Aleksandra Mikića[93], tadašnjeg školskog nadzornika, bio je i  da se svakog ponedeljka diže državna zastava i peva državna himna.[94]

O važnosti koja se pridavala razvoju osećanja pripadnosti državi i naciji  saznajemo iz prvog polugodišnjeg izveštaja Drugog školskog nadzorništva br.  150/1931. «Zabavišta koja potpadaju pod ovo školsko nadzorništvo radila su u nacionalnom duhu, te su učenjem nacionalnih pesmica usađivala ljubav prema Kralju i Otadžbini u srca ovih mališana. Gimnastičke vežbe vršene su po vojnim formacijama, a sada da bi se ideja sokolstva i kod tih mališana pobudila, naredio sam da se gimnastičke vežbe izvađaju po sokolskoj sistemi, i da deca po mogućstvu nabave šajkaču i oružje (igračke) od drveta.»

 

 

 

Osnovni podaci u zaposlenim zabaviljama 1933. godine su sledeći[95]:

  1. Julka Pančić (Subotica, 1908) 6 g. službe.
  2. Kulauzov Alojzija (Subotica, 1875) 12 g. službe.
  3. Ivanka Milovanov (St. Bečej, 1896) 8 g. službe. Ima 4 razreda više škole i dvogodišnju  zabaviljsku preparandiju.
  4. Melanija Šarčević (Ruma, 1885) 4 g. službe. Ima 4 razreda Više devojačke škole

(Novi Sad) i završila je zabaviljski kurs u Ljubljani 1927. godine.

  1. Etela Vukov[96] (Subotica, 1909) 4 g. službe. Završila je 4 razreda građanske škole, 2 razreda učiteljske škole, te redovni zabaviljski tečaj pri Ženskoj učiteljskoj školi

sestara milosrdnica u Zagrebu.

  1. Ana Semere[97] (Subotica, 1910) Jevrejka. 3 g. službe.
  2. Sofija Stanković (Sr. Karlovci, 1900) Primljena 1933. kao pripravnik, položila praktični zabaviljski ispit na Državnoj učiteljskoj školi u Somboru 1936. godine.
  3. Katarina Vojnić (1879) Završila IV r. građanske škole i zabaviljski tečaj, radi u VI krugu.
  4. Ekaterina Vujić
  5. Vera Doliženko

 

 

Mada je osnivanje pripravnih razreda omogućeno još  prvim zakonskim aktima s kraja 1918. godine, ona se osnivaju u Subotici tek od kraja dvadesetih godina, ali tada kao vrsta predškolske pripreme, u prvom redu za učenje državnog jezika,  dece tog godišta koje stoji pred obaveznim upisom u školu. Takvi pripravni razredi se javljaju od tada redovno. Nastavni plan za pripravna odeljenja je imao predmete: negovanje narodnog jezika, deklamacije, ručni rad, crtanje i telesne vežbe po sokolskom sistemu. [98] Juna 1933. godine, na području Prvog šk. nadzorništva, bilo je 116 muško i 121 žensko dete – ukupno 237 dece u pripravnim razredima, i 351 muško i 358 žensko – ukupno 709 u zabavištima, koja su imala 8 odeljenja sa državnim jezikom.[99] Slične podatke vidimo i u iskazu broja dece pojedinačno za svako zabavište u tom području.[100]

 

Zabavište         m.        ž.         Svega

—————————————–

Centrala           36        29        65

II                     38        47        85

III                    126      126      252

IV                    36        33        69

V                     44        53        97

VI                    40        50        90

Kod Sinagoge 32        23        55

—————————————

Svega              352      361      713

 

 

 

Jedna od prednosti položaja zabavilje u materijalnom pogledu bila je i mogućnost upotrebe stana pri zabavištu. Sva su imala takve delove, a neka i posebne prostorije za stan poslužiteljica – dada. To je bila česta tema u sačuvanoj prepisci sa prosvetnim vlastima.  Tako je i Mara Dulić, zabavilja u zabavištu III kruga «Knjeginja Ljubica» Beogradski put 47,  pisala da je imala stan u tom objektu sve do 1930.  godine, ali ga je tada morala napustiti, a Julka Pančić, zabavilja u zabavištu «Princeza Jelena», moli stan u tom objektu koji je koristila do 1930. godine.[101]

Ukupan broj dece u zabavištima školske 1933/4. iznosio je 860-870. Tada je u gradu bilo 10 zabavišta. To bi značilo smanjenje u odnosu na ranije godine, ali treba uzeti u obzir da se osnivaju pripravna odeljenja u koja polazi generacija koja iduće godine sazreva za školu (5-6 godina), te to rezultira sa smanjivanjem godišta (4-5 godina) dece koja pohađaju zabavišta.

Na području Drugog šk. nadzorništva bile su 1934. godine 3 zabavilje u 3

odeljenja zabavišta, sa 170 dece. Od toga je zabavište «Karađorđe»  u VIII krugu –

Plitvička 2, bilo sa državnim nastavnim jezikom (sa 42 muških i 50 ženske dece), «Kosovka devojka» u VI krugu – ugao Praške i Milankova ulice, sa mađarskim jezikom

(ukupno 60 dece) i pri Ruskoj školi u VII krugu – Skotus Viatora br. 48,  sa ruskim nastavnim jezikom (18 dece), te 2 pripravna odeljenja (sa 63 i 47 dece), i  44 odeljenja škola sa državnim, 31 sa mađarskim i 1 sa ruskim nastavim jezikom.[102]

Tom školskom nadzorništvu pripadaju svega 42 škole, a od toga u gradu: u I krugu – škola «Dositej Obradović» i «Privatna ruska škola», u VI krugu – škola «Svetozar Miletić», u VII krugu  – škola «Oslobođenje» i «Privatna škola Naše Gospe», u VIII krugu –  škola «Karađorđe» i škole na «pustarama».

O osnovnim pravcima rada i o stanju u zabavištima kratku ocenu dao je školski nadzornik Aleksandar Mikić: «U svim zabavištima u decu se usađuje osećaj nacionalnosti i svi predmeti su obrađivani u nacionalnom duhu. Pesme, priče, slike i igre nisu poslužile isključivo pedagoškim ciljevima, nego se njima uvek postizalo i to da deca dobiju pojam o veličini našeg naroda i njegove države. U svim zabavištima sistematski je rađeno na ulivanju ljubavi prema Njegovom Veličanstvu Kralju, Kraljici i malim Prinčevima.» [103]

Drugi školski nadzornik – Radomir Vujić moli Senat 1934. godine da se Mesnom školskom odboru dodeli zgrada na kraju Ulice Save Tekelije u kojoj su stanovali Rusi, da bi se tamo otvorila škola i zabavište.

 

Pomoćna odeljenja za svu nedovoljno razvijenu ili defektnu decu otvorena su u školi «Dositej Obradović» – 1 odeljenje sa 14 đaka, 7 dečaka i 7 devojčica, od 1. do 4. razereda.

Po podacima iz 1934. godine za područje Prvog školskog nadzorništva bilo je samo 8 zabavilja, a zabavilja u privatnim zabavištima nema.[104]  Od njih 8 samo je jedna bila kvalifikovana učiteljica, a čak 7 nije imalo takvu spremu, 3 su bile pravoslavne, 4 rimokatoličke i 1 «mojsijeve» vere. Tada je Prvo školsko nadzorništvo zabeležilo da vodi nadzor nad ukupno 5.200 đaka, a od toga je u zabavišta išlo 656, a u pripravne razrede 236 dece.[105] Slični su podaci i za narednu godinu. U pripravna odeljenja bilo je upisano 239 dece, od I do IV razreda u 88 odeljenja bilo je 4.320 đaka, a ukupno je bilo upisano 5.235 dece.

Pripravna odeljenja su bila u školama: «Pop Pajo Kujundžić» (75 dece), «Kralj Aleksandar» (58) i «Kraljica Marija» (60 i 46),  «Karađorđe» (35) i u VI krugu  (37). U njima su nastavu održavali učitelji.

 

Statistika I Prosvetnog odeljka iz 1935. godine

 

  Zabavište Ime i prezime zabavilje Zvanje m. ž. Svega
1. Carica Milica Sofija Stanković Zabavilja 48 35 83
2. Jugovića Majka II kr. Alojzija Kulauzov Zabavilja 46 56 102
3. Knjeginja Ljubica  III kr. Ana Semere

Stanislava Nestorov

Zabavilja

Zabavilja privremena

60

40

57

44

117

84

4. Knjeginja Zorka IV kr. Ivanka Milovanov Zabavilja 29 44 73
5. Princeza Jelena V kr. Etela Vukov Zabavilja 25 43 68
6. Majka Jevrosima VI kr. Julka Pančić Zabavilja 39 46 85
7. Majka Angelina VII kr. Melanija Šerčević Zabavilja 39 25 64
  Svega     326 359 676

[106]

 

O ne baš najvišem kvalitetu rada i rezultatima koje su zabavilje postizale u to vreme, malu ilustraciju daje žalba učitelja Vece Romića[107] I školskom nadzorniku u kojoj iznosi svoje mišljenje o slabom i nekvalitetnom radu osoblja u zabavištu »Knjeginja Ljubica« (zabavište preko puta  kerske crkve).

»Čast mi je dostaviti sledeću žalbu: Posetio sam 7.XI o.g. zabavište Knjeginje Ljubice u Subotici i tražio sam nast. plan, da vidim rad u odeljenjima. Nast. plan nisam dobio ni kod jedne (zabavilje) sa izgovorom, da je kod kuće. Nisu mi dali nast. plan; jerbo bi se još bolje videlo nahaj i nemarnost njihovog rada. Dok me je gca Nestorov Stanislava, kod koje sam isto bio više puta poslušala i radi stvarnu nastavu – u isto vreme druga zabavilja ne uzima u obzir moje upute i vrši ovaj predmet skoro nikako.« I u nastavku: »Mi nastavnici, naročito u I razr. (molim da se saslušaju) izpaštamo za ovaj neuredni rad. Molim da se ustanovi istinitost mojih navoda i da se zabavilje zadnji put upozore na neredovan rad. Osim poučni priča, o ljubavi dečijoj, o čistoći, o urednosti apsolutno deci se ne pruža ništa. Dobijemo decu nedisciplinovanu, i sav rad naš nastavnički mora se uložiti za uređivanje dece, lakše je raditi sa decom, koja nisu išla u zabavište, nego sa ovom decom koja izlaze iz ovog zabavišta. Stvarna obuka je glavni predmet zabavišta. Ali na ovo se trebaju nastavnici spremiti, ali to slabo čine i dolaze skoro potpuno nespremni.« [108]

 

 

Statistika o školskim zgradama

 

  Zabavište Od kakvog su materijala Učionice

Kubnih m.

Kada je ozidana
1. Carica Milica, I krug Tvrdi 1 208 1892.
2. Jugovića Majka, II kr. Tvrdi 1 299 1889.
3. Knjeginja Ljubica, III kr. Tvrdi 2 210

240

 
4. Knjeginja Zorka, IV kr. Tvrdi 1 210 1892.
5. Princeza Jelena, V kr. Tvrdi 1 336 1890.
6. Majka Jevrosima, VI kr. Naboj 2 135

108

 
7. Majka Angelina, VII kr. Tvrdi 1 300 1893.

[109]

 

 

«O zabavištima: U gradu Subotici postoji 8 odeljenja zabavišta na državnom nastavnom jeziku u 7 školskih zgrada. Sva su zabavišta gotovo prepuna decom. Zimi su nešto praznija zbog hladnoće i oskudice. Zabavišta posećuju deca nacionalnih manjina u cilju učenja državnog jezika.»

 

U 1935. godini sledeća zabavišta su radila pri osnovnim školama:

 

Ime os. škole Ime zabavišta

 

Odeljenja                  zabavišta        Pripravna

odeljenja

 Odeljenja

osn. škole

Pop Pajo Kujundžić Jugovića Majka                      1              1          8
Kraljević Andrej Kraljica Milica                      1              –          4
Biskup Antunović Knjeginja Ljubica                      2              –          8
Kralj Aleksandar Knjeginja Zorka                      1              1          6
Bunjevačka Matica Princeza Jelena                      2              –          9
Kraljica Marija* Majka Angelina                      1              2          8
Svetozar Miletić Kosovka devojka          1 (60 dece)          1 (45 đaka)  
Karađorđe            1 (62 dece)          1 (4 đaka)  

[110]

* Škola «Kraljica Marija» je bila u zgradi koja je vlasništvo Jevrejske verske opštine, te zbog toga tamo nije bilo nastave subotom. Đaka je bilo ukupno 460, od toga Jevreja 210.

 

 

U zabavištu «Knjeginja Ljubica» bila su dva odeljenja sa 118 i 85 dece. Školski nadzornik Radomir Vujić moli ekonomat mesnog školskog odbora da odobri da tamo i dalje rade 2 poslužiteljke i daje obrazloženje. «Kad se uzme u obzir da je to većina dece ispod 6 godina, a veliki broj i u petoj godini, to sam mišljenja da bi greh bio oduzeti jednu poslugu tome zabavištu. Toj maloj deci treba mnogo sitnih usluga koje zabavilje sa jednom poslugom apsolutno ne bi mogle izvršiti.»[111]

 

 

 

Statistika zabavišta pri I šk. nadzorništvu u 1935. godini

 

Broj učenika po narodnosti Muških Ženskih Svega Broj učenika po veroispovesti Muških Ženskih Svega
Jugoslovena

Srba, Crnogoraca

Bunjevaca (Hrvata)

147 171 318*

36

282

Pravoslavnih 15 21 36
Nemaca 1 2 3 Rimokatolika 211 233 444
Mađara 79 83 162 Protestanata 2 2
Jevreja 4 4 8 Muslimana 1 1
Svega 231 260 491 Mojsijevaca 4 4 8
Naših 231 260 491 Svega 231 260 491
Stranih        

[112]

*Iz ove statistike se jednostavnim računanjem može dobiti i približni a zvanično neiskazan broj Bunjevaca (Hrvata), koji su u ovom periodu redovno obuhvaćeni zajedničkim imeniteljom Jugosloveni. Ako se od 444 rimokatolika oduzme broj od 162 Mađara, i taj broj 282 sabere sa 36 pravoslavnih, dobije se 318, koliko je i iskazano Jugoslovena.

 

Broj nastavnika po narodnosti   Broj nastavnika po veroispovesti  
Jugoslovena 7 Pravoslavnih 3
Jevreja 1 Rimokatolika 4
Svega 8 Mojsijevaca 1
    Svega 8

 

Po tom izveštaju u svim zabavištima je tada bilo 77 zidnih slika, 23 modela, 41 ispunjena životinja i 25 preparata, što daje sliku o skromnim nastavnim sredstvima koja su stajala na raspolaganju za rad sa decom u zabavištima.

Po statističkom izveštaju 1935. godine II prosvetnog odeljka, ono je i dalje vodilo evidencije o 3 odeljenja zabavišta, od kojih je bilo 1 sa državnim (muških 33 i ženskih 42, svega 75), 1 sa mađarskim (30 i 30, svega 60) i  1 sa ruskim nastavnim jezikom (1 i 10, svega 11), te o 2 pripravna razreda (53 i 45, svega 98 dece).[113] U njima je bilo ukupno 146 dece u zabavištima, što sa 98 njih u pripravnim razredima čini 244. Ukupan broj dece u zabavištima, uključujući teritorije I i II šk. nadzorništva tada je bio samo 637.

Ni školske vlasti Subotice nisu uspevale da obezbede da sva evidentirana deca, školski obveznici budu upisani i pohađaju redovno škole. Procenat onih koji nisu bili obuhvaćeni školom, dostizao je do 20% od ukupne školske populacije. Svoje zapažanje o njima dao je sreski školski nadzornik Aleksandar Mikić koji piše: «Slobodan sam skrenuti pažnju da se po raskršćima našega grada nalaze čitave legije dečaka i devojčica – bezkućnika, kojima je život zamenio materinski odgoj sa ulicom. Ti mališani, kojima je život tako mladima slio u krv pojam o bedi, sreću se u gomilama kako stoje sa otpacima cigareta među zubićima i bosim nogama. Tu dovedeni, oterani ili otišli i mimo volje svojih besposlenih očeva, kojih u velikoj većini i nemaju ili ih pak i ne poznaju, kradu sa kola drva i ugalj, prose od prolaznika i tuku se…». Kao rešenje tog socijalnog problema predlaže osnivanje Doma za nezbrinutu decu.

U 1937. godini, po tromesečnom izveštaju Prvog školskog nadzorništva, bilo je 9 odeljenja zabavišta sa 624 dece, a samo 6 zabavilja (5 stalnih i 1 privremena), te 3 pripravna odeljenja sa 162 đaka.[114] Deficit tog kadra pojačava i slučaj  Ivanke Milovanov, zabavilje na radu u zabavištu «Knjeginja Zorka» (sa 2 odeljenja), koja je premeštena  u Novi Sad, a zamenjuje je zabavilja Ana Semere. Prosvetne vlasti su verovatno i zbog takve oskudice u tom kadru izvršile premeštanje Alinke Jančurić, zabavilje iz Čonoplje, na mesto u Subotici.[115]

Po drugom izveštaju Prvog školskog nadzorništa u decembru te 1937. godine bilo je isto 9 odeljenja sa sledećim brojnim stanjem zabavišta:

 

Ime zabavišta Broj upisane dece Broj dece koja pohađaju
«Carica Milica» 55 55
«Jugovića majka» 72 72
«Knjeginja Ljubica» 127  u 2 odeljenja 127
«Knjeginja Zorka» 95    u 2 odeljenja 95
«Majka Jevrosima» 62 62
«Princeza Jelena» 63 63
«Majka Angelina» 57 57
                           Svega: 531 531

 

 

Jedan upravitelj osnovne škole bio je zadužen i za sva zabavišta kao upravitelj svih gradskih zabavišta. I na tu funkciju učitelji su bili postavljani od strane nadležnih viših prosvetnih vlasti. U 1937. godini to je bio upravitelj Državne narodne škole «Sveti Sava», učitelj Rade Lungulov[116], koji je imao ingerencije i nad svim zabavištima u Subotici.

 

U zabavištu «Kosovka devojka» u VI krugu radile su 1938. godine Kata Vojnić i Pančić Julka kao  zabavilje, a Marija Milanković (r. 1905) i Jelena Purić kao dadilje.

 

U 1939. godini dešavanja na evropskoj sceni, izbijanje rata, imaće odraza i na stanje u zemlji. Ratna atmosfera  se širi, vrše se aktivnosti vezane za planiranje odbrane zemlje. Sreski školski nadzornik Radomir Vujić u svome izveštaju piše o « lošem opštem stanju u zemlji: pozivanje roditelja na vojnu vežbu, opšta ratna psihoza, vojska na samoj granici…».[117] Sve to se odražava i na rad zabavišta, pa tako na pr. nije bilo nastave u zabavištu «Princeza Jelena» od 15. do 30.09. zbog «posedanja učionice od strane vojske».

U pripravnim razredima tada je bilo 144 deteta, a u 9 odeljenja zabavišta 528 (244 muška i 284 ženska). Slični su podaci i za 1940. godinu, 3 odeljenja pripravnih razreda sa 140 đaka, 9 odeljenja zabavišta sa 534 detetom. Zabavište «Knjeginja Zorka» ima dva odeljenja, a pošto je imalo samo jednu «dadu»[118], mole i dobijaju i drugu. Zabavilje u tom objektu su bile  Ivanka Čurčin i Alinka Jančurić.

Tokom 1940. godine Školska poliklinika je sprovodila akciju «pelcovanja» protiv difterije dece u zabavištima, ali je veoma mali broj roditelja dao svoj pristanak za to.  U zabavištu II kruga – nijedan, pravdajući se da je sada zima i da difterija ne vlada, samo 4 iz zabavišta «Carica Milica», 13 iz «Majka Jevrosima», 14 iz «Princeza Jelena», itd.[119]

Krajem 1940. godine otvoreno je jedno privatno obdanište. O tome je gradskim vlastima podneo izveštaj «gradski glavni fizik» (lekar). «Na poziv Mađarske čitaonice (Nepkör, prim aut. ) br. 341/1940. godine prisustvovao sam otvaranju obdaništa, koje je pomenuta čitaonica osnovala u okviru svog udruženja, te mi je čast povodom toga otvaranja podneti izveštaj. Obdanište se nalazi u Dulićevoj ulici br. 12 (danas ?) u posebnoj zgradi koja je za ovu svrhu iznajmljena. Prostorije zgrade su suhe, dobro osvetljene, čiste, sa patosanim podom. Obdanište ima nov nameštaj koji je potreban deci prilikom njihova boravka preko dana. Uređaj obdaništa i organizacija rada je dobra, te obdanište sada u Subotici, koja nema ni jedne slične ustanove, odgovara svojoj svrsi.»

U  zabavište «Knjeginja Zorka» u proleće 1941. godine bilo je upisano 64 muške i 46 ženske dece. [120]

U periodu od 1929-1941. godine kao pomoć materijalno najugroženijoj školskoj deci i roditeljima u Subotici (u I i II šk. srezu) postojalo je 10 školskih kuhinja pri sledećim školama:

„Dositej Obradović” (I krug, Češka 27)

„Dr Svetozar Miletić” (VI, Stipe Grgića 72)

„Oslobođenje” (13. novembra)

„Ruska privatna škola“

„Pap Pajo Kujundžić” (II, Trg Sv. Đurđa 2)

„Biskup Antunović” (III, Beogradski put 50)

„Kralj Aleksandar” (IV, Boškovićeva 1)

„Bunjevačka Matica” (V, ul. 13. novembra 27)

„Natošević”  (Aleksandrovo. Čantavirski put 29)

„Miroljub Evetović” (Bajski put 33 )

Godine 1935. radilo je 6 školskih kuhinja, dnevno se hranilo u njima prosečno 378 dece.

Kuhinjama su upravljala nastavnička veća pojedinih škola, a vaspitni rad u njima, obezbeđivanje dobre hrane i dr., obavljali su nastavnici istih škola, po unapred utvrđenoj „radnoj listi”. Svih deset školskih kuhinja je hranilo ukupno 763 učenika.[121] Sredstva za njihovo izdržavanje obezbeđivale su gradske vlasti, dobrotvorna udruženja i Mesni odbor Crvenog krsta.[122]

Programi i način rada u zabavištima[123] propisan je nekoliko meseci pred Drugi svetski rat, tačnije 15. avgusta 1940. godine od strane ministra prosvete što je i predstavljalo prvi značajniji dokument u bivšoj Jugoslaviji, kojim su precizirana brojna pitanja organizacije i načina rada u zabavištima, koji je propisao i sadržaje vaspitno-obrazovnog rada.

Ovaj dokumenat je sadržavao tri poglavlja:

I Opšte odredbe:

1 Zabavišta,2. Zadatak zabavišta, 3. Primanje dece,4. Zdravstveno staranje o deci, 5. Uređenje zabavišta, 6. Uprava i nadzor, 7. Vaspitna sredstva, 8. Radno vreme, 9. Osoblje, 10. Povremena zabavišta i obdaništa.

II Način rada u zabavištima:

  1. Vaspitanje, 12. Metod rada, 13. Disciplinske vaspitne mere, 14. Redovno dnevno dečje zanimanje, 15. Održavanje veze sa porodicom – roditeljski sastanci i svečanosti, 16. Vođenje spiskova.

III Program rada:

  1. Opšta upustva za raspored gradiva,
  2. A . Duševno vaspitanje,
  3. Telesno vaspitanje,
  4. Muzičko vaspitanje

Zadatak zabavišta je: «… da sačuva decu od svakog štetnog uticaja i nezgoda, da brižljivom negom i smišljenim vaspitanjem unapređuje telesni, duhovni i moralni razvoj deteta, da podesnim zaposlenjem i ophođenjem navikava decu na život u zajednici, da gaji ljubav prema Kralju, otadžbini i Bogu, da održava stalnu vezu sa roditeljima dece, a  naročito sa majkama.»

Prema opštim odredbama navedenog dokumenta zabavišta su tretirana kao pedagoške ustanove, namenjene prevashodno vaspitanju dece, u kojima je određena gornja granica broja dece u zabavištu. Naime, na jednu zabavilju je moglo doći najviše 50 dece, a mogla su se primati samo zdrava deca, što je utvrđivano prethodnim lekarskim pregledom.

U pogledu opreme i nameštaja izražen je zahtev da celokupan nameštaj treba da odgovara uzrastu dece i da je tako raspoređen da zabavište ne liči na školu, nego da daje sliku života u porodici. Ozakonjeno je i radno mesto zabaviljskih pomoćnica (nekadašnje «dade») kao i određene njihove dužnosti, a predviđeno je i osnivanje obdaništa i povremenih zabavišta.

Načini rada u zabavištu nisu strogo bili propisani, već je zabaviljama ostavljeno više slobode i mogućnosti za stvaralački pristup u radu sa decom.

Izričito je zabranjivano kažnjavanje dece kao i poruga bilo koje vrste, a kao najvažnija mera disciplinovanja isticalo se pravilno zapošljavanje deteta kao i značaj lepog primera, pouke ili opomene.

Naglašavan je značaj individualnog rada i izbora zanimanja prema interesovanju dece, i u tim delovima program je bio blizak shvatanjima Marije Montesori što je posebno bilo izraženo u nastojanju da se u zabavištima stvori atmosfera kakva je vladala u «dečjim domovima».

U opštim uputstvima koja se odnose na program vaspitno-obrazovnog rada, isticana je važnost pružanja osnovnih znanja deci da stvaraju nove, za život potrebne pojmove. Celokupno gradivo treba da je prožeto igrom, koja je isticana kao osnovni metod rada u zabavištu, i dečjim zaposlenjem.

Programski sadržaji su grupisani u tri vaspitna područja: duševno, telesno i muzičko vaspitanje.

Duševno vaspitanje obuhvata: vaspitanje čula, posmatranje, razgovor, učenje pesmica, pričanje priča, crtanje i ručni rad; telesno vaspitanje obuhvata naraznovrsnije vežbe tela, a sadržaji muzičkog vaspitanja su: pevanje, ritmičke vežbe, dečji orkestar, kao i muzičke vežbe pamćenja.

Pošto je navedeni program donesen pred sam rat, nije mogao biti primenjivan u praksi zabavišta, jer su pred sam rat zabavišta prestala sa radom, pa se tako, zajedno sa državom, raspao i njen sistem vaspitanja i obrazovanja.

 

 

Pred samo izbijanje rata, aprila 1941. godine zabavišta i škole su prestale sa radom. Time se završava jedan period, kako u državno-pravnom, tako i prosvetno-školskom sistemu.  Sa raspadom države dolazi i do gašenja njenog sistema vaspitanja i obrazovanja.

 

ZABAVIŠTA ZA VREME II SVETSKOG RATA

 

U ratnom periodu 1941-1944 Subotica se našla van glavnih linija sukoba, ali je trpela velike ljudske[124] i materijalne žrtve. Pripojena Mađarskoj doživljavala je u tim uslovima pokušaj restauracije društvene klime kakva je vladala pre 1918. godine.

 

Nakon kratkoktrajnog aprilskog rata sledi vojni slom kraljevske vojske, pa tako i  državne celine koju je predstavljala. Strane vojske zaposedaju teritoriju Jugoslavije, a delove priključuju svojim državama. Vojvodina se ponovo našla u sastavu Ugarske.

Nakon okupacije ovih krajeva od strane mađarskih vojnih snaga, i uspostavljanja tela i organa vlasti, dolazi do restauracije školskog sistema sa predznakom kakav je bio pre novembra 1918. godine. Celokupan vaspitni rad u subotičkim zabavištima nosi karakter mađarizacije sa afirmisanjem i razvijanjem vojničkog duha i patriotizma.

Škole i zabavišta nastaviće ubrzo sa redovnim radom u tim okvirima.

U predškolske ustanove, kao i u škole, dolazili su pedagozi iz Mađarske, pošto su zaposleni koji nisu govorili mađarski, bivali otpuštani iz službe. Sem toga mnogi prosvetni radnici kao nepouzdani nisu ni primani u službu.

“Najveći broj zabavišta radio je u ovom periodu na mađarskom jeziku ili nemačkom jeziku.”Prva briga okupatorskih vlasti u Subotici u vezi sa zabavištima bila je izražena u nastojanju, da se neke zabavišne zgrade oslobode i isprazne da bi se u njih smestila vojska. Uzaludni su bili pokušaji tadašnjeg gradonačelnika da postigne sporazum sa stacionarnim vojnim jedinicama da napuste zgrade zabavišta. Tek posle intervencije gradskog fizika kod ministra unutrašnjih dela, došlo je na početku 1942. godine do napuštanja prostorija zabavišta u II kvartu, u današnjoj Ulici Bele Čikoša.

U školskoj 1941/42. godini radilo je u Subotici 9 zabavišta. Osnivanjem škole za obrazovanje zabavilja u Subotici i Uglednog zabavišta pri ovoj školi septembra 1942. godine broj zabavišta se povećava na 10. Za vreme okupacije su, dakle, u Subotici radila sledeća zabavišta:

 

Red. broj Krug Današnji naziv ulice Naziv ulice za vreme okupacije
       
1. I Ulica Ivana Gorana Kovačića Lenkei utca
2. II Ulica Dragiše Mišovića Gábor utca
3. III Ulica Ivana Milutinovića Zimonyi út
4. IV Ulica Ruđera Boškovića Király utca
5. V Gajeva ulica Bethlen utca
6. V Ulica 15. maja Bajai út
7. VI Ulica Bele Čikoša Prágai út
8. VI Frankopanska ulica Magyar utca
9. VIII Ulica Bore Stankovića Berkes utca
10. I Ulica Maksima Gorkog Demjanich utca

 

Za vreme okupacije bilo je još pokušaja da se proširi mreža zabavišta na teritoriji Subotice. Oktobra 1942. godine gradski fizik predložio je ministru unutrašnjih dela da se osnuje zabavište u Malom Beogradu (tada Andrásfalva), u Aleksandrovu i na Paliću. Kao obrazloženje uz predlog za osnivanje zabavišta u Aleksandrovu, gradski fizik navodi: “Da je u Aleksandrovu gde ima dece razne nacionalnosti potrebno da se deca naviknu da međusobno žive u miru i da dobro nauče mađarski jezik“. Grad je u svom propratnom aktu naglasio da je spreman snositi materijalne troškove oko održavanja novih zabavišta, ali ne raspolažemo izvornom dokumentacijom da je za vreme okupacije došlo do realizacije ovog predloga.”[125]

Podaci iz polovine 1943. godine govore da je radilo 10 odeljenja zabavišta (Kisdedóvás) sa 843 dece.

Za vreme okupacije zabavilje su bile državne službenice i dobivale svoje plate iz centralnog Ureda za prinadležnosti, koji se nalazio u Budimpešti, dok je plate dadilja i ostale izdatke za normalan rad zabavišta tzv. materijalne izdatke snosio grad. Ukupni izdaci grada oko izdržavanja zabavišta iznosili su u 1943. godini 31.750 penga. S obzirom na ratne godine i stalan porast cena nije jasno kako su u sledećoj godini izdaci smanjeni na 28.150 penga. Plate dadilja su bile regulisane Naredbom ministra iz 1941. godine i iznosile su 46 penga mesečno.

Kao što je već navedeno, svu brigu oko zabavišta i to sve do početka 1944. godine vodio je gradski fizik. On se brinuo da vojska napusti zabavišne zgrade, starao se za ogrev, inventar zabavišta, plate dadilja itd. Još maja meseca 1942. godine inicirao je osnivanje Nadzornog odbora zabavišta i predložio članove za taj odbor. Gradski savetnik predlaže gradskom fiziku da u vezi s ovim predmetom “stupa s njim u kontakt”. Nadzorni odbor zabavišta u Subotici bio je osnovan krajem 1943. godine i održao svoju prvu sednicu 13. januara 1944. godine.

Za vreme okupacije radila su u okviru zabavišta tzv. letnja obdaništa. Prvo obdanište otvoreno je 1. jula 1942. godine u zabavištu koje se nalazi u današnjoj Ulici Bele Čikoša. Potom su otvorena obdaništa i pri osnovnim školama kod fabrike “Zorka”, u Malom Beogradu, Paliću i Ludašu. U toku 1942. godine redom je svih deset zabavišta otvorilo po jedno obdanište. Krajem 1942. godine gradski fizik je predložio da se otvori jedna centralna kuhinja za sva obdaništa i da se kolima raznosi hrana u pojedina zabavišta, jer će se tako uštedeti u radnoj snazi i zabaviljama koje rade u kuhinjama, a ostalo bi više vremena za rad sa decom. Do ostvarenja ovog predloga nije došlo. Gradonačelnik Subotice dodelio je 1943. godine zabaviljama po 100 penga nagrade za uspešno vođenje obdaništa.

U cilju obrazovanja kadra za predškolsko i školsko vaspitanje uspostavljena je u objektu koji je do tada služio za smeštaj Pravnog fakulteta, Učiteljska i vaspitačka škola (Óvó és tanitóképzés) u koju su bile upisane 233 učenice,[126] a deo njih je bio smešten u internatu pri školi. Od te više škole se na početku školske 1942/43. godine izdvaja deo za vaspitačice  i prerasta u  Državnu školu za vaspitačice (M. Kir. állami kisdedovónő képző intézet) sa 2 odeljenja i 72 upisane devojke, od kojih su 2 bile Bunjevke, 2 Nemice, dok su ostale bile Mađarice. Pored ostalih uslova u školu su se mogle upisati učenice između 14 i 20 godina starosti. Po mestu rođenja – 10 učenica je bilo iz Subotice, 5 iz Bačke županije, a ostale iz raznih županija i slobodnih kraljevskih gradova. Za organizaciona pitanja te škole bio je zadužen profesor dr Pavle Drašković, a direktor je bila dr Egan Ilona (supruga dr Lasla Dadai).

Nastavni predmeti u toj školi bili su sledeći: veronauka, mađarski jezik, istorija, geografija, matematika, prirodopis, poznavanje domaćinstva, pevanje sa horskim pevanjem, muzika, crtanje, ženski ručni rad, zabavišni ručni rad, gimnastika, poznavanje života, srpski ili nemački jezik i sabiranje dečjih igara. Direktor škole bila je dr Ilona Dadai rođ. Egan. S njom je radilo 17, većinom honorarnih, pedagoških radnika, koji su imali stalno zaposlenje u raznim subotičkim srednjim školama.

U školskoj godini 1943/44. primljene su 63 učenice u prvi razred, čisto mađarskog porekla. 17. aprila 1944. godine direktor škole obaveštava ministra vere i prosvete, da će se u školskoj 1944/45. godini otvoriti jedan nemački prvi razred, do čega, međutim, nije došlo, jer su u Suboticu već 10. oktobra ušle oslobodilačke trupe.

U zgradi škole za obrazovanje zabavilja nalazio se i konvikt (internat), u kome je prve godine bila 41 učenica, da bi ih školske 1944/45. bilo 87, ostale su stanovale u gradu privatno ili su putovale. Škola je raspolagala sa salom za fizičko vaspitanje, kabinetima, od kojih je jedan bio za ručni rad i nastavu u zabavištu.

Ministar vere i prosvete je u sporazumu s ministrom unutrašnjih poslova u ovoj školi organizovao dopunsku obuku u vidu jednomesečnog seminara, i to u avgustu mesecu 1943. godine za zabavilje iz Erdelja i za zabavilje sa Donjih Karpata, koje do sada nisu učestvovale na takvom seminaru. Dopunsku obuku na tom seminaru je dobilo 130 zabavilja sa navedenog područja. Ne raspolažemo podacima o tretmanu onih zabavilja koje su diplomirale u predratnoj Jugoslaviji. Poznato je, međutim, da su zabavilje koje nisu znale mađarski bile otpuštene iz službe sa otpremninom od 400 penga.

 

[1] Kosta Petrović, Kr. Slob. Grad Subotica i kupalište Palić, Subotica 1928. st.XVII

[2] IAS,  F:47.  I  22/1919. Statistika popisa stanovništva obavljenog 1919. godine. Podaci su izraženi u tri     kategorije, po maternjem jeziku (na osnovu koga su razvrstavani u tu narodnost), po zanimanju, i po veri. Po zanimanju –  “zemljodilaca” je bilo 79.593, obrtnika 4.249, itd, a po veri – rimokatolika 87.655, pravoslavne vere 8.582, itd.

[3]IAS,  F:47. Ured gradonačelnika, 853/1931.

[4]IAS, F:57.6135/1938.  i  F:275.50. Tabela o stanju stanovništva.

[5] IAS, F:70.69.9090/1945.

[6]Subotica je 1910. godine imala 94.610 stanovnika i time  je  tada  bila i najveći grad od svih koji će  ući  u  buduću  novu  jugoslensku državu, pošto je Beograd tada imao 89.876, a Zagreb 79.038 stanovnika.

[7]Dr Mijo Mirković, Industrijska politika, Beograd 1936, st. 61.

[8] Stevan Mačković, Sresko načelstvo Subotica (1934-1941), Ex Pannonia 3-4, Subotica 2000, st. 23-42.

[9] Za svako zabavište i školu gradske vlasti su bile dužne da obezbede određenu količinu ogreva, a isto tako i za zaposlene koji su imali u tim objektima rešeno stambeno pitanje ili kojima je ta vrsta pomoći u naturi pripadala. Ugalj je bio deficitarna roba i nije se praktikovala njegova upotreba za ove svrhe.

[10] Položaj radničke klase u 1926-27. godini, Radnička komora za Vojvodinu, Novi Sad 1927.

Školske 1939/40. godine,  plate zabavilja su bile 1300-1800 dinara, učiteljica 2000-3200 dinara. IAS, F:22.143. Radničke plate su tada bile u proseku od 600 do 1000 dinara, a cena hleba 2,5 dinara, šećera 13, goveđeg mesa 13, čokolade 30 dinara.

[12] Kako se i u tom međuratnom periodu ispostavilo, sama veličina grada sa svojom okolinom, nije dovoljno jak garant rasta i napretka. Drugi jugoslovenski centri, poput Beograda, Zagreba ili nama bližeg Novog Sada, koji su uneli u novu državu slične ili znatno manje demografske potencijale, razvijali su se mnogo brže i uspešnije od Subotice. Otežavajuće okolnosti za Suboticu u tom vremenu su bili njen pogranični položaj, relativna demografska dominacija mađarskog stanovništva, njen dominantno poljoprivredni karakter u produkciji, malobrojnost “slovenskog” (srpskog, hrvatsko – bunjevačkog) građanskog sloja.

[13] Taj izraz u javnim obraćanjima, često je koristio i subotički gradonačelnik (1929-1931), brigadni general Selimir Ostojić (Beograd 1875 – 1931). Da li mu se može pripisati i autorstvo nad njim, nije nam poznato.

[14] Slovensko srpske. Vidi: Jojkić Vladan, Nacionalizacija Bačke i Banata, Novi Sad 1931.

[15] “…antimađarska kulturna orijentacija postala je jedna od konstanti prosvetne i kulturne politike.” Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918-1941, III, st.60.

[16] Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918-1941, III, st.58. Paralelno sa istiskivanjem mađarskog jezika u nastavi, beleži se takav trend i u školskoj administraciji. I u Subotici se samo retke stranke obraćaju prosvetnim telima (i drugim vlastima) na mađarskom jeziku, ali se sav postupak vodi na srpskom odnosno srpskohrvatskom jeziku.

[17]IAS,  F:22 I 225/1919. Prosvetni Odsek za BBB Novi Sad izdao 11.03.1919. «Naredbu br. 945/1919. o uređenju zabavišta, osnovnih, privrednih i šegrtskih škola» o školskom radu, nastavnom jeziku, gradivu, udžbenicima.

[18] Izveštaj o tom činu šalje 29.12.1918. veliki župan grada dr Stipan Matijević mađarskom županijskom školskom nadzorniku u Somboru. IAS, F:22. 26/1918.

[19] vidi: Dr Vladimir Radišin, Školska uprava u Vojvodini 1929-1941, Novi Sad 1991.

[20] IAS, Beleška za sumarni inventar fonda br. 22 Školsko nadzorništvo.

[21] Isto

[22] Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918-1941, II, Beograd 1997, st. 182.

[23] Isto, st. 48

[24] Dimić, nav. delo, st.188

[25] isto st.188,189. Ti podaci moraju biti uzeti sa rezervom pošto bi u svetlu navedenih procenata  izuzetno i neraelno  veliki broj dece bio obuhvaćen zabavištima. Po tome bi 1929. godine u Subotici, koja je činila prosek ove banovine, na 100.000 stanovnika tom nastavom bilo obuhvaćeno 7.560 dece. Verovatno se radi o grešci u jednoj decimali, samo tako ta statistika može da se približi  realnosti na terenu.

[26] IAS, F:22.239. Treba istaći da se deca upisuju u prvi razred škole sa navršenom šestom godinom.

[27] Ilija Pržić, Zaštita manjina, Beograd, 1933, str. 120-123.

[28] IAS, F:47. XV 378/1920, F:22.131. I 363/1919. Možda  su ona imala po 4 prostorije, ali iz kasnijih podataka jasno je da to nisu bile učionice, prostorije namenjene isključivo za smeštaj zabavišne dece i nastavu namenjenu njima.

[29] IAS, F:68. V 139/1948. Demografska statistika u gradu Subotici za period od 1900. do 1947. godine. Najviše rođenih u tom periodu je bilo 1909. godine – 3952, a najmanje 1918. – 1361.

[30] IAS, F:22.151. I 301/1919. Iz dokumenta je vidljivo da su to bili podaci dobijeni od gradskog matičarskog ureda, pošto je za svaki kvart sumarno naveden broj dece, njihova veroispovest, i oznake koje upućuju na jezik ili nacionalnu pripadnost, a bili su neophodni da bi isplanirao raspored rada zabavilja i organizacija, podela po nastavnim jezicima i drugo. Tako stoji za zabavilju Kiralj Terezu: «Király ima 110 dece, 89 rim.k. i 21 prav., 57 bunj. 21 srb. 32 magy.»

[31] Vučetić, M., Predškolsko vaspitanje u Vojvodini 1918-1941, Matica Srpska, Novi Sad, 1976, str.14.

[32] Dopis br.  3416 Odseka za BBB iz Novog Sada, IAS, F:22. I 382/1919.

[33] IAS, F:22. I 22/1920.

[34] Reč je o Völgy Margiti, udatoj za Lengyel Tamás-a.

[35] Dopis su potpisale Janja Čović, Gyula Kikity, Ilka Rudity, i druge gospođe. IAS, F:22. I 567/1920.

[36] Učiteljsko osoblje nije smelo bez odobrenja nadređenih  da stupa u bračne odnose, da napušta mesto boravka, ili putuje u inostranstvo.

[37] IAS, F:22 I 301/1919.

[38] IAS, F:47. II 160/1920.

[39] IAS, F:47. II 203/1920.

[40] F:22 53/1921.

[41] IAS, F:22.297/1921.

[42] Zaposlene su bile: Tereska Kiralj, Jelisaveta Demko, Marija Varga, Mihajlo  Muči, Marga Lenđel, Marija Vojnić, Giza Božić, Estera Horvat, Marija Dulić, Marija Lapoš, Viktorija Letmanji. F:22 I 175, 206/1922.

[43] IAS, F:22 I  935/1922.

[44] IAS, F:22 I 22/1920.

[45] Zabavilje iz Subotice polagale su ispit u ženskoj učiteljskoj školi u Novom Sadu. Dr Vladimir Radašin, školska uprava u Vojvodini 1929-1941, Misao, 1991. Str. 32.

[46] Isto, str. 33

[47] IAS, F:22 I 820/1921.

[48] IAS, F:47. I 1/1923.

[49] IAS, F:47. IV 257/1934.

[50] Žalbe su upućene «Prosvetnom inspektoratu Potiskom u Subotici»

[51] Milan Dubajić, Ulmer Gašpar, Ištvan Sentđerđi, Istorija zabavišta u Subotici, rukopis, IAS, F:316.6.18.

[52] Vučetić, Isto, str.22.

[53] Muči je 1923. godine imao godišnju platu od 2.100 dinara, a učiteljice u njegovoj školi (Državna osn. šk. VI kruga u Jasibari) čak i dvostruko veću – do 5.000 dinara. IAS, F:22. 269. b.b./1923.

[54] IAS, Mesni školski odbor, Zapisnik od 13 XI 1924. Odluka br. 160.

[55] IAS, F:22 I 869/1922.

[56] IAS, F:22. Zapisnik MŠO, odl. Br. 140.

[57] U IV krugu će ostati da radi samo jedno zabavište. Početkom 1921. godine  istaknuti privrednik Arpad Hiter (Hütter Arpad) kupuje kuću u Ulici Bene Sudarevića 4 (danas Matije Gupca) tzv. “Zálogház”. Kuću je kupio od Vere Mačković. Grad je u dvorišnoj zgradi pored glavnog objekta od 1914. godine uzimao pod zakup prostorije koje je koristilo zabavište. Novi vlasnik je odmah pokrenuo postupak za prekid zakupnog ugovora, pošto navodi da su te prostorije “vrlo važne za trgovinu”, ali je zabavište ostalo u njima sve do 1925. godine.

[58] F:22. II šk.nad. 321/1925.

[59] IAS, F:22.I šk.nad. 239/1925.

[60] Tu je uključen i iznajmljeni objekat u Sudarevićevoj, koji se krajem te godine vraća vlasniku.

[61] Zabavišta između dva svetska rata, „Subotičke novine” br. 41 13. X 1971. str. 9.

[62] IAS, F:22. II šk.nad. 321/1925.

[63] IAS, Mesni školski odbor, Zapisnik od 5.VIII 1926. Odluka br.73.

[64] Prosvetni glasnik, br.9, Beograd, 1929, str.718.

[65] Isto, 1940, str. 673.

[66] Isto, str. 814.

[67] IAS,F:22. I 876/1933.

[68] IAS, F:47. IV 6995/1939.

[69] IAS, F:47. IV 13320/1940. Po ugovoru iz januara 1941. godine vidi se da one pruzimaju “odgoj i nadzor sirote dece u gradskom dječjem sirotištu Sv. Antuna…”

[70] Isto, 1927, str. 81 i 1930. str. 528.

[71] Exner Leó, Napi foglalkoztatási tervek, „Hodmezõvásárhely”, 1915. Exner Leo, Gyermek foglalkoztató”, „Hodmezõvásárhely”, 1946.

[72] Mila K. Maletaški, rođ. Subotica, Zbirka celokupnog rada u srpskom veroispovednom zabavištu, „Školski odjek”, 1904. i 1905.godina.

[73] Navedeno delo, Subotica, 1898.

[74] Peres Sandor, Magyar kisdédóvo, Budapest, 1895.

[75] Nastavni planovi i programi za zabavišta, osnovne škole, više osnovne škole, više osnovne trgovačko-zanatlijske i građanske škole, Beograd, 1920.

[76] IAS, F:22. br.62/1920, Zapisnik zabaviljskog zbora.

[77] IAS, F:22.  bb?1920. Nacrt nastavnog plana za zabavište

[78] IAS, F:22.297.50/1920.

[79] Vučetić, Isto. str.120.

[80] Radiša Stefanović, Program rada u dečjem zabavištu, ,,Učitelj”, br. 3-4, 1924, str. 230-234.

[81] isto

[82] Isto, str.230.

[83] Sima Cucić, Predgovor, Priručnik za narodna zabavišta, Velika Kikinda, 1935, str.2-3.

[84] Nikola Kirić, Priručnik za narodna zabavišta, Velika Kikinda, 1935.

[85] Emil Kamenov, Predškolska pedagogija, ZZUINS, Beograd, 1999, str. 183

[86] IAS, Školsko nadzorništvo br. 748/1926.

[87]  IAS, Drugo školsko nadzorništvo br. 906/1934. Drugi polugodišnji izveštaj, 1933/34.

[88] Veze Kraljevine Jugoslavije  i Francuske, osnažene ratnim savezništvom, bile su izuzetno duboke i bogate u nizu oblasti – privredi, kulturi, politici. Dah te klime naklonjenosti velikoj državi, osećao se i u Subotici, gde je formiran Francuski klub čiji su članovi bili najugledniji predstavnici subotičke društveno-ekonomske elite.

[89] IAS; F:22. II Šk.nad.2258/1931.

[90] Dr Vladimir Radašin, Isto, str 36.

[91] IAS, F:22.264

[92] F:22 II Šk.nad. 1133/1929. U Bačkotopolskom srezu je bilo 7 zabavišta, 1 u Bačkoj Topoli (95 dece na mađarskom nastavnom jeziku), 1 u Bajši (59 dece, srpski), 1 u Malom Iđošu (70, mađarski), 1 u Sekiću (2 odeljenja, sa 94 na nemačkom i 87 na mađarskom), 1 u Feketiću (68, mađarski), 1 u Pačiru (74 na srpskom), 1 u Staroj Moravici (87 na srpskom).

[93] Aleksandar Mikić (1882-?), učitelj po struci, Hrvat po “plemenskim osećanjima”. Učestvovao je u radu Narodne skupštine u Novom sadu 25.11.1918. godine.Od 1921. godine postavljen za školskog nadzornika u Subotici. Sa suprugom Darinkom imao je sina Jovana (Jovan Mikić Spartak) i četiri kćerke. IAS, F:276.89.

[94] IAS; F:22.II Šk.nad. 74/1931.
[95] IAS,F:22. I šk.nad 702/1933.
[96] Etela Vukov je 1937. godine ostala  udovica sa 3 dece, teško je izdržavala porodicu, bila je prinuđena da traži pozajmice, pa i od upravitelja škole «Bunjevačka Matica» Josipa Desečara, gde se nalazi i zabavište «Princeza Jelena» u kojem je tada radila. Tako je nastao i jedan spor oko vraćanja 100 dinara, pošto je, po tužiteljici, upravitelj tražio i seksualnu protivuslugu. O tome je svedočila i dada Đula Vujković Lamić, koja je posle toga otpuštena, a umesto nje uposlena dada Katica Matković.

[97] Ona je bila kćerka Regine Kraus i Gabora Semere, profesora trgovačke akademije.

[98] IAS, F:22 II Pr.od. 761/1934.

[99] F:22. I šk.nad 831/1933.

[100] F:22. I 876/1933.

[101] Ivanka Milovanov, zabavilja  u IV krugu, ima obezbeđen stan, kao i Bosiljka Knežević, zabavilja u I krugu. Pored njih u nekim zabavištima bile su smeštene i poslužiteljice – dade. Tako je Giza Bošnjaković, dadilja u II krugu, imala jednu sobu za smeštaj svoje porodice.

[102] IAS, F:22 II šk..nad. 783/1934. i  883/1934, Statistika zabavišta

[103] F:22.II Šk. Nad. 906/1934.

[104] F:22. I šk.nad. 1468/1934.

[105] F:22. I šk.nad 1543/1934.

[106] F:22 I Pro.od. 30/1935.

[107] Veco Romić je bio učitelj-upravitelj u kerskoj školi, te je zato polagao pravo na takve posete zabaviljama.

[108] IAS, F:22. I prosvetni od. 1347/1934.

[109] F:22. I Pros.od. 231/1935.

[110]  IAS, F:22 I pr.od. 408/1935.

[111] IAS, F:22 I pr.od. 465/1935.

[112] IAS, F:22 I pr.od. 708/1935.

 

[113] F:22 II Pr.od. 1496/1935.

[114] IAS, F:22. I pr.od 293/1937.

[115] Na to premeštanje su zasigurno uticali i drugi faktori, Alinka Jančurić je bila sestra supruge tadašnjeg upravitelja subotičkih zabavišta – Rade Lungulova.

[116] Rada Lungulov, Batonja 1894-Subotica 194?. Učitelj po struci, aktivni ratni dobrovoljac, veoma angažovan u društveno-kulturnom i nacionalno propagandnom radu, kao izdavač i vlasnik nekoliko jasno nacionalno opredeljenjih listova, član patriotsko-nacionalnih društava, itd. Bio je 1923. godine i šef tajne policije za BBB, 1924. gradski kapetan u St. Kanjiži, 1925. sekretar velikog župana u Subotici, itd.

[117] F:22 I pr.od. 1394/1939.

[118] Neke od zaposlenih u tom položaju bile su i: Luca Nađ Čilag  (r.1895), poslužitelj «dada» u zabavištu III kruga, Milica Pavkov  (r. 1884), u zabavištu IV kruga, Jelena Puzić  (r. 1896), poslužitelj – dada u zabavištu V kruga.

[119] F:22 I pr.od. 22/1940.

[120] F:22. I šk.nad. 5/1941.

[121] Isto, str. 38.

[122] “Društvo za pomaganje bednih i nevoljnih Dobro delo” je bilo vrlo aktivno u tim vrstama davanja pomoći. Pošto su radile i Pučke kuhinje, za njih je ovo  društvo u 1933. godini obezbedilo 86.762 obroka tople hrane. Smatralo se da je blizu 10.000 stanovnika Subotice upućeno  da se povremeno pojavljuje u takvim javnim kuhinjama.

[123] Program i način rada u zabavištu, „Prosvetni glasnik”, 1940.

[124] Mirko Grlica, dr Antal Hegediš, Milan Dubajić, Lazar Merković, Imenik žrtava Drugog svetskog rata na području subotičke opštine, Subotica 2000. Broj ljudskih žrtava je dostigao cifru od preko 7.000.

[125] Istorija zabavišta u Subotici, rukopis, IAS, F:316.6.18.

 

[126] Szabadka Palicsfürdő útmutatója, Szabadka 1943, st. 41

 

A SZABADKAI  VÖRÖSKERESZT           1941-TŐL 1944 –IG

 

A szabadkai Vöröskereszt második világháborús (1941-1944) tevékenységéről eddig kevés adat látott napvilágot. Ennek oka, hogy a tárgyalt időszak jó ideig hálátlan téma volt, és s kutatók nem szívesen foglalkoztak vele. Az utóbbi időben azonban mind több levéltári és könyvtári (korabeli napilapok) forrás bukkant fel, melyek alapján az alábbiakban megpróbáljuk rekonstruálni a szabadkai Vöröskereszttel kapcsolatos történéseket.

 

                     Az egylet megalakulása, szervezeti –szerkezeti kérdések

 

  1. május 18-án a déli hadsereg katonai közigazgatási csoport parancsnoksága következő levelet intézett a szabadkai városi katonai parancsnokságnak a délvidéki vöröskereszt vagyona felkutatásának és biztosításának tárgyában:

„A Magyar Vöröskereszt Egylet elnökségének közlése szerint a megszállás ideje alatt a Jugoszláv Vöröskereszt különböző városokban és falvakban a fiókszervei utján különböző intézményeket tartott fenn. Közérdekből kívánatosnak látszik, hogy ezek a Vöröskereszt fiókszervek újjászervezés utján a Magyar Vöröskereszt  Országos Szervezetébe bekapcsolva működésüket minél előbb folytathassák.

    Utasítom, hogy a Magyar Vöröskereszt egylet által rendelkezésre bocsátott és csatolt kérdőívek felhasználásával állapítsa meg, mely városokban és községekben fellelhető vöröskereszt vagyontárgyakat, kik és hol őrzik azokat és azok , akik ezidő szerint a helyi fiókszervek élén  állnak, nemzethűségi  és egyéb szempontból nem eshetnek kifogás alá. Ahol a vagyongondozók kifogás alá esnek, a fiók egylet vezetésére és vagyona megőrzésére, arra megfelelő és megbízható egyént kell kijelölni, akivel majd a Magyar Vöröskereszt Egylet elnöksége felveszi az érintkezést.”  ( P-2526/41)

 

  1. június 11-én hasonló témájú levelet küldött Vállay Gyula a Magyar Vöröskereszt országos ügyvezető igazgatója, a város katonai parancsnokának:

„ Hozzánk érkezett  magánjelentésekből, valamint a Jugoszláv Vöröskereszt által kiadott nyomtatott jelentésből is tudomással bírunk arról, hogy a visszacsatolt délvidéki területen a Vöröskereszt igen sok ingatlan és ingó vagyonnal rendelkezik.

 Miután félő, hogy az ott fellelhető vagyontárgyakat nem nemzethű vezetőségi személyek és mások is elszállítják, vagy rongálásokat végeznek az épületeken és berendezéseken, avagy az ingóságokat őrizetlenül hagyják, sürgősen szükségünk lenne annak a megállapítására, hogy a tekintetes Járási Katonai Parancsnokság hatáskörébe tartozó területen milyen vöröskeresztes ingó és ingatlan vagyon található és azok őrzésével a tekintetes Járási Katonai Parancsnokság kit bízott meg.” (P 8357/41)

 

 

 

 

 

 

  1. július 19-én tartották meg a Magyar Vöröskereszt Egylet alakuló gyűlését. A gyűlést dr. Mezey István szervező orvos nyitotta meg, majd bemutatta a jelenlévő egylettagoknak Mauks Márta központi szervező délvidéki főnökasszonyt , aki átvette az elnöklést és ismertette a magyar Vöröskereszt Egylet szabadkai megalakulásának szükségét, majd felhívta a jelenlévőket, hogy mondják ki a megalakulást, és a tiszti kart válasszák meg. Elnöknek, egyhangúlag és nagy lelkesedéssel Bittó Dezső tábornokot (Szabadka város katonai parancsnoka) választották meg. A többi tisztség:

Ügyvezető elnök: dr. Mezey István, orvos

Női társelnök:  Szárits Szilárdné

Főorvos: dr. Fekete László, orvos

Titkár: Lépes Mihályné

Ezt követően megválasztották a 32 tagú választmányt is. A választások megtartása után Mauks Márta délvidéki főnökasszony ismertette a Magyar Vöröskereszt  célját és működési körét.

A gyűlés kimondta, hogy a most megalakult Magyar Vöröskereszt Egylet jogutódja a volt szabadkai Jugoszláv Vöröskereszt Egyletnek, és így annak minden ingó és ingatlan vagyona a most megalakult  egyesület tulajdonába ment át.

Döntés született arról is, hogy az egyesület a legrövidebb időn belül kéthetes ápolónői tanfolyamot rendez, amelyre bárki jelentkezhet. A jugoszláviai ápolónői tanfolyamot-végzetteket átképző tanfolyamokon átminősítik, és igazolványaikat magyar igazolványra kicserélik.

 

1941.július 29-én választmányi gyűlésen már csak megerősítették, hogy Bitó Dezső tábornokot Szabadka város katonai parancsnokát az egyesület örökös díszelnökévé választja. E gyűlésen pár személycserére is sor került. A választmány elnöki tisztégére dr. Máté Mihály tiszti főorvost javasolta, a titkári teendőket a lemondott Lépes Mihályné helyett Czeisz Pálnéra, a pénztárnoki tisztséget, pedig Pletl Antalnéra bízta. E gyűlésen szó volt még az egylet ingó és ingatlan vagyonának számbavételéről, az egylet mentőautójának kérdéséről, melyet a tűzoltóság használt, a régi orosz menekültek (cári) megsegélyezéséről, és különböző tanfolyamok  (főzési, védőnő stb.)megszervezéséről.

 

  1. október 26-án megtartott közgyűlésen új vezetőséget választottak. Az egylet munkájában részt vállalnak dr. Roeck Andor főispán és dr. Völgyi János polgármester is nejeikkel. A Vöröskereszt Ifjúsági Szervezete Fetsch Aranka leánygimnáziumi tanár vezetésével alakult meg.

 

  1. december 7-én tartották meg a Vöröskereszt első nagy közgyűlését melynek napirendjén az eddigi munkáról szóló jelentés is szerepelt.

 

  1. február 21- től bővül a vezetőség az elnök dr. Völgyi Jánosné, a polgármester felesége. Elnökhelyettes, pedig Csajkás Margit. Személyi változás ezt követően a háború végéig nem történt.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

                                                  Az Egylet tevékenysége

 

 

Elmondhatjuk, hogy a szabadkai Vöröskereszt tevékenysége igen sokrétű volt:

  • segítette a német hadifogságban sínylődő jugoszláv katonákat(elsősorban szabadkaiakat és észak-bácskaiakat),gondoskodott az elesettek özvegyeiről és árváiról. Dolgozott az eltűnt személyek névsorán és a hadifogságból hazatérők elszállásolásán,
  • évente szervezett gyűjtést ( az un. Országos gyűjtés keretében) a keleti fronton harcoló sebesült és elhunyt honvédek családtagjainak megsegítésére, így például, 1941-benoktóber 4-én és 5-én rendezték meg a Vöröskeresztes napokat, amely napokon iskolaszüneti nap volt, és a gyűjtés eredménye 12.290,30 pengő volt. Minden iskola (elemi, közép és speciális iskolák) és karitatív szervezet részt vett a gyűjtésben. Akik 100 pengőn felül gyűjtöttek, a Vöröskereszt külön elismerésében részesültek (P-24241/41) Ugyanilyen emlékezetes gyűjtés volt 1942-ben a „kis magyarok” és a leventék pénzgyűjtése, melyet szeretetcsomagok (dohány, szalonna meleg holmi)vásárlására és küldésére költöttek (P 29098/43).                                                                                   Ezeket a segélyakciókat minden évben kötelezően megrendezték.
  • Segítette a szabadkai Orosz Vöröskereszt (régi szervezet)munkáját, kik a Jugoszláv Vöröskereszt megszűntével anyagi fedezet nélkül maradtak. Többször pénzsegélyt utaltak át a Szabadkán élő munkanélküli orosz emigránsoknak, kiket egyébként a város is külön segélyben részesítet. (P-7944/41
  • Szorosan együttműködött a Zöldkereszttel, zöldkeresztes védőnői tanfolyamok megszervezésében és logisztikai támogatásban részesítette e testvérszervezetet.
  • Ezen kívül jótékonysági bálakat, színielőadásokat és filmbemutatókat szervezett, melyek bevételét a már felsoroltakra, és kórházfejlesztésre fordította.

 

Tevékenysége a háború végső szakaszában a légoltalmi óvintézkedések megszervezésében, és az ezzel kapcsolatos segítségnyújtásban merült ki.

 

Végül leszögezhetjük, hogy a szabadkai Magyar Vöröskereszt Egylet 1941-től 1944-ig tartó tevékenysége inkább a hadegészség ügyeivel kapcsolatos, míg az ínségek és menekültek segélyezése csak másodlagos tevékenységnek volt tekinthető, mely egyébként is a Belügyminisztérium hatáskörébe tartozott. Ilyen időben, akkor ez természetes hazafias cselekedetnek számított.

 

Összeállította Lalija Gábor