Stevan Mačković, arhivski savetnik, Istorijski arhiv Subotica, Trg slobode 1/3, 24 000 Subotica
Mesto i uloga Istorijskog arhiva Subotica u realnoj lokalnoj i virtuelnoj svetskoj zajednici
Uvod
U radu se pokušava opisati konkretna pozicija našeg Arhiva (Istorijski arhiv Subotica, dalje IAS) u vizuri mnoštva odnosa koji proističu iz stanja njegove prakse utemeljenosti u lokalnoj zajednici kao međuopštinske ustanove kulture i potencijala koji mu se pružaju u virtualnom okruženju a koji su omogućeni dostignućima informatičke tehnologije. Upravo zbog, u njemu se koristeći načelne stavove i analize, kao polazišta, sagledava stanje i pokušavaju uvideti putevi daljeg razvoja.
Svedoci smo istorijskog trenutka u kome se realno i virtualno susreću, dotiču, prepliću i mešaju. Sam pojam virtualno može da se koristi u barem tri različita značenja: tehničkom, koje se koristi u području ICTa, gde pojam virtualno označava mogućnost sintetizovanja informacije na temelju postojećih digitalnih podataka i korisnikovih zadatih kriterijuma, filozofskom, gde taj pojam označava nešto što postoji potencijalno, a još se nije realizovalo, tj. aktualizovalo, te njegovom danas uvreženom značenju, a u kojemu ga i koristimo u ovom radu, gde pojam virtualno označava nešto suprotno od realnog.[1]
Računari i računarske mreže tako služe kao infrastruktura za virtualni svet informacija, a što se više povećava njihov kapacitet proporcionalno raste i broj i vrste virtualnih struktura.
Tako i kulturne institucije stupaju na jedno potpuno novo područje, gde je bitno pronaći rešenja koje će im omogućiti da njihove (virtualne) usluge u području kulture budu „održive“. Rešenje nije jednako za velike i male institucije, a s obzirom na velik broj malih institucija u kulturnom sektoru (muzeja, biblioteka i arhiva) koji ne raspolažu s mnogobrojnim resursima vrlo je bitno pronaći rešenje koje će omogućiti ravnopravno učešće malih kulturnih ustanova u informacijskom društvu.
Današnji potencijalni korisnici usluga Arhiva žele mogućnost jednostavnog pristupa, komunikacija, saradnja i omogućavanje pristupa resursima vezanim za kulturnu baštinu.
Stoga i arhiv treba da teži ka izgrađivanju novih odnosa sa svojom okolinom i korisnicima, s drugim institucijama u sektoru kulturne baštine, kao i s privatnim sektorom. Cilj tih novih partnerstava je saradnja na stvaranju novih usluga, na digitalizaciji, razvoju standarda i organizacijskih struktura za integrirani pristup i razmenu podataka.
I našem Arhivu, u ovom trenutku, nedostaje regulativa koja bi određivala pravila šta i kako prikupiti i ponuditi korisnicima. Isto tako je nepotpuno rešeno i pitanje intelektualnog vlasništva (copyright, autorska i srodna prava) a koje je usko povezano s naporima digitalizacije kulturne baštine. U tom i takvom vakuumu je polje delovanja Arhiva u virtualnoj zajednici bitno je suženo.
Istorijat IAS
Od polovine XVIII veka i na ovim prostorima se zapaža razvoj državne organizacije i uprave koji prati i usavršavanje administrativnog aparata, sistema kancelarijskog poslovanja, pa tada nastaju i “kancelarijski arhivi” koji su imali zadatak da čuvaju tako nastalu pisanu građu. Njihov primarni zadatak je bio vezan za praktične potrebe administracije: da budu mesta na kojima će se čuvati dokumenta koja mogu poslužiti kao dokazna sredstva o stečenim pravima i posedovanjima. No, tek u drugoj polovini XIX veka, sa razvojem istoriografije kao nauke i u Subotici dolazi do shvatanja da su arhivi nezaobilazna nalazišta validnih istorijskih izvora. Primer za to su istraživanja profesora subotičke Gimnazije Ištvana Ivanjia (Iványi István), spovedena u arhivu tadašnje gradske administracije, koja su uspešno krunisana i sadržajnom dvotomnom monografijom.[2]
Tako se u prošlosti arhiva i arhiviranja u Subotici, mogu jasno razlikovati dva perioda. Prvi period započinje 1743. godine, kada se udaraju temelji organizovanom vođenju gradske administracije, pa time i čuvanju arhivske građe koja tom prilikom nastaje. Ti postupci započinju odmah po uspostavljanju varoškog Magistrata, građanskog organa političko-upravne i sudske vlasti, juna 1743. godine, na osnovu privilegije izdate maja iste godine, kojom se naš grad proglašava privilegovanom komorskom varošicom pod imenom Sent Marija (Privilegiatum Oppidum Szent Maria ) i oslobađa vojne uprave.[3]
Pravi zamah i ta oblast, u sklopu započetog snažnog ekonomskog, političkog i kulturnog razvoja, dobija nakon 1779. godine i proglašenja ovog naselja slobodnim kraljevskim gradom – pod nazivom Maria Tereziopolis ( Libera regiaque civitatis Maria-Theresiopolis).
Takav status arhiva protegao se u čitavom periodu Monarhije, a i u novoj jugoslovenskoj državi nakon 1918. godine. Prva savremena arhivska ustanova na tlu Vojvodine – Državna arhiva u Novom Sadu – osnovana je 1926. godine na inicijativu Državne arhive u Beogradu. Tek nakon II svetskog rata, u čitavoj zemlji, pa tako i kod nas, prišlo se formiranju arhivskih ustanova sa zadacima primerenim arhivskoj službi. Time započinje drugi period u kome organi vlasti preuzimaju uspostavljanje i organizovanje arhivske službe u cilju prikupljanja i zaštite arhivske građe. Prvi korak na tako zacrtanom putu, učinjen je 1946. godine formiranjem Arhivskog područja za grad Suboticu i Srez Bačku Topolu, na osnovu odluke Odeljenja za prosvetu GIO NS, Autonomne pokrajine Vojvodine, br. 16800/1946.[4] Osnovni zadaci koji su tada stavljeni pred arhivsku struku, pa i njene buduće pregaoce na teritoriji Subotice, bili su da se izvrši pregled svih arhiva i učini sve potrebno da se spreči dalje uništavanje građe; da se stara o bezbednosti arhiva tako da gradja bude smeštena na sigurnom mestu, što je podrazumevalo suvu prostoriju obezbeđenu od vlage, požara i krađe, koja se mogla provetravati , te da se ne dozvoli prodaja dokumenata kao stare hartije, bez prethodnog pregleda i ocene stručnih lica ima li u toj građi dokumenata istorijske vrednosti.[5] Imenovanje i postavljenje rukovodioca arhivskog središta područja za grad Suboticu i srezove Subotice i Bačke Topole, usledilo 16. jula 1947. godine[6], pa tek tim činom možemo smatrati taj datum početkom delatnosti arhivske službe na ovoj teritoriji.
Već 1952. godine, ranije Arhivsko područje sa Arhivskoim središtem, na osnovu rešenja Izvršnog odbora Gradskog narodnog odbora br.2173/1952, donetog na osnovu rešenja Ministarstva prosvete NR Srbije br. 32355, postaje samostalna ustanova pod nazivom Gradska državna arhiva u Subotici.[7] Područje novoosnovane ustanove sačinjava teritorija NOG Subotice, uža teritorija grada i bivšeg Subotičkog sreza i Bačkotopolskog sreza.
Organizacija IAS danas
Danas naša ustanova ima status međuopštinskog arhiva, svoju delatnost vrši na teritoriji tri opštine – Subotice, Bačke Topole i Malog Iđoša. Grad Subotica danas ima površinu od 1,008 km² , dok mu broj stanovnika po poslednjem popisu iz 2002. godine iznosi 147.758, opština Bačka Topola leži na površini od 596 km² i imala je 38.179 stanovnika dok je opština Mali Iđoš, sa samo 182 km² površine jedna je od najmanjih opština u pokrajini. U skladu sa tim je broj od samo 13 494 stanovnika. To znači da je ukupna teritorija koju pokrivamo u površini od 1786 km² a da broj stanovnika iznosi 199 494.
Broj evidentiranih stvaralaca građe (registratura) iznosi 833.
U samome Arhivu postoje sledeće organizacione jedinice – odeljenja, koje čine osnovu njegove delatnosti. To su:
- Odeljenje za upravne i ošte poslove
- Odeljenje za zaštitu arhivske građe van Arhiva
- Odeljenje za sređivanje i obradu arhivske građe, i
- Odeljenje za dokumentaciono-informativnu službu,
Ukupan broj zaposlenih je 20. Od 2005. godine zaposlen je školovani informatičar na poslovima i zadacima vezanim za tu oblast.
Arhivi u virtualnom svetu
Arhivi su samom svojom suštinom usmereni i okrenuti prošlosti. Njihovo uključivanje u nove mederne tokove koje kreira razvoj informacionih tehnologija ipak je numitan i neophodan. Time su oni još jedan čvor na mestu doticaja segmenta kulturne baštine i informacionih nauka.
Građa koja se čuva u arhivima dotiče se različitih aspekata baštine i za nju također postoji interes korisnika, u prvom redu istraživača ali u poslednje vreme vidljivi su trendovi u Evropi, baš kao i kod nas da snaži interes i šire publike i to u delu koji se odnosi na građu vezanu uz utvrđivanje geneoloških stabala. U daljim koracima, samim postojanjem tražnje, to bi mogao biti isplativ segment, gde postojeći sadržaj koji poseduje Arhiv može biti i ekonomski isplativ virtualni proizvod. Kod nas se čuva zbirka od 319 (1756-1895) matičnih knjiga, a upravo radimo na njihovoj digitalizaciji.[8]
Širina područja koju pokrivaju arhivi povezana je s problemima vezanim uz klasifikaciju i organizaciju građe. Arhiv čuva „originale“ koji nisu zamenjivi, stoga se digitalizacijom pokušava sačuvati što više informacija kako bismo se osigurali u slučaju slučajnog uništenja originalnog dokumenta. Velika količina građe koju posjeduju arhivi predstavlja problem za projekte digitalizacije te je stoga neophodno odrediti prioritete u tom poslu kako se ne bi desilo da se od projekta odustane u procesu izvođenja jer mu se ne nazire kraj niti ispunjenje cilja
Za istraživače u arhivskoj građi, su do sada osnovne usluge, bez pratećih tehničkih, bile dostupne uglavnom besplatno. Mada i kod nas, u zadnje vreme, težimo da se sve dodatne usluge naplaćuju. To otvara i pitanje „komercijalizacije“ eventualnih virtualnih usluga Arhiva. Neka iskustva nagoveštavaju da se verovatnije čini da bi se dodatni prihodi mogli ostvariti stvaranjem novih partnerstava s poslovnim sektorom kojima sadržaj koji poseduje Arhiv u području kulturne baštine može biti od interesa i koristi u promotivne svrhe.
Kod Arhiva u Srbiji, prvi koraci na umrežavanju, načinjeni su upotrebom „Jedinstvenog arhivskog informacionog sistema Srbije (JAIS)“, no i dalje ostaje naglašena potreba za daljim usavršavanjem načina upotrebe informacijskih tehnologija i
potreba za umrežavanjem arhiva, kako na republičkoj tako i na evropskom nivou te za primenom međunarodnih standarda.
To znači da su i Arhivi u neprekidnoj potrazi za novim načinima kroz koje bi mogli proširiti svoje usluge. Poznato je, da se razvojem informacijske infrastrukture koja omogućava upravljanje, diseminaciju i pristup digitalizovanom sadržaju može se stvoriti platforma koja potpomaže omogućavanje dostupa sadržaju kao i s tim povezanih novih
virtualnih usluga. U proteklih deset godina u svetu je, kao i u Europi, dosta sredstava uloženo u uspostavu baza podataka i u projekte digitalizacije postojeće analogne baštine poput na prim. postojećih zbirki slika, fotografija, dokumenata ili audio snimaka. Ti projekti su primer uglavnom nesitematske digitalizacije koja je bila rađena na nivou pojedinačnih institucija, a rezultati su bili dostupni na CD-romovima ili delom na institucionalnim web stranicama. Digitalizovana baština je retko bila uklopljena u tehnološku infrastrukturu koja je omogućavala efikasno upravljanje postojećim sadržajem. Takva je situacija i u našem Arhivu, gde je kao rezultat nekoliko projekata izrađeno i nekoliko CD izdanja sa delovima digatilizovanih fondova i zbirki.
Arhivi i kod nas sve više usluga pokušavaju da pružaju u virtuelnom domenu. Web stranice se također mogu smatrati virtualnim proizvodom ako su izgrađene tako da komuniciraju sa korisnicima informacije i da su prilagođene njihovim interesima. Resursi kulturnih ustanova privlače eksperte i laike. I njihove se potrebe bitno razlikuju. Zato je bitno pri gradnji bilo kojeg novog virtualnog servisa razmišljati uvek o potrebama korisnika i pokušati identificirati korisničke profile. Vrlo je bitno imati i strategiju razvoja virtualnih servisa koja nadilazi trenutne okolnosti i u kojoj su identificirani i mogući novi korisnici i servisi. Time se arhivi ovde nalaze u posebno važnoj situaciji jer moraju pronaći modus rada koji će pomiriti nove mogućnosti rada s legislativnim ograničenjima ili pak nedostatkom regulative.
Virtualna zajednica
Kulturni sektor ima svoje tradicionalne korisnike kao i tradicionalne partnere, a novo mrežno okružje omogućilo je potencijalno približavanje postojećih informacijskih resursa i udaljenim korisnicima ili netipičnim posetiocima Arhiva. Pitanja na koje tražimo odgovore danas – u novom tehnološkom okruženju, su zapravo stara i za arhivističku struku temeljna. Na koje načine i kojim sredstvima i metodama da se radi na zaštiti poverene nam baštine, te kako da se ona približi korisnicima.
Virtualno okruženje omogućuje kulturnim ustanovama da svoje delovanje organizuje na novim osnovama. Krug korisnika je još širi i različitiji od tradicionalnih – od naučnih i kulturnih radnika koji trebaju profesionalne servise kako bi mogli obaviti svoj posao, preko različitih poslovnih partnera u kulturnom sektoru ili van njega do šire publike koja također nije homogena kategorija.
Novi odnosi što ih omogućuje mrežno okruženje omogućuju da se informacija ponudi na zahtev i vrlo targetirano. Korisnici virtualnih usluga nisu ograničeni prostornim ograničenjima pa tako doseg komunikacije kulturnih ustanova može biti veći nego u nevirtualnom okruženju. Profili korisnika mogu biti također različiti i zavise o vrsta usluga ili informacija koje su razvile pojedine ustanove. Bitno je razmišljati o deci, odraslima, studentima, itd. jer svi oni imaju različite interese. Arhiv bi trebao iskoristiti pažnju virtualnih korisnika da skrene pažnju na svoju osnovnu delatnost, ali mogućnosti postoje i za razvoj novih virtualnih projekata koje ne bi bilo moguće realizovati na drugi način.
Prije situacije “globalnog sela” rad Arhiva je bio gotovo isključivo fokusiran na lokalni nivo. Svetska računarska mreža uspostavljena pre tek desetak godina je nametnula novu vrstu postojanja – prisustvo u virtualnom prostoru, web-prezentacije i Internet-domeni su postali nezaobilazni.
Pitanja kojima se bave su virtualni arhivi, korištenje gradiva, preobilje informacija, isplativost čuvanja, vrednovanje… Struka više ni ne postavlja pitanje o on-line dostupnosti gradiva, to je postalo imperativom. Ogromna većina korisnika, izuzev nekoliko znanstvenika koji trebaju uvid u originalni dokument, zadovoljava svoje potrebe slikom dokumenta, i nije im bitno je li original pohranjen u arhivu, biblioteci, muzeju, ili privatnoj zbirci.
Korisnici očekuju gradivo dostupno na svom računaru, bilo kada i bilo gde. Praktično se može reći da danas ono što nije na mreži i ne postoji.
Arhivisti se trebaju poslužiti iskustvima bibliotekara, dokumentalista, informacijskih stručnjaka, muzeologa. S jedne strane navedene su struke deo problema odavno rešile i imaju puno više iskustva u radu s korisnicima, a s druge strane neisplativo je da arhivisti pronalaze “svoja” rešenja ukoliko postoje oprobane i efikasne metode i prakse. IT omogućava umreženje arhiva s ostalim ustanovama. Arhivi on-line dostupnošću gradiva gube deo svoje dosadašnje moći čiste fizičke kontrole nad građom i ograničenjima pristupa. Nova moć arhiva delimično bi mogla da leži u tome da arhivi pridonose širenju znanja i omogućuju zabavu. Korisnici sve više traže različitu građu: slike, fotografije, video zapise, knjige, popularnu literaturu, spise… praktično sve što može razotkriti predmet njihova interesa.
Promene o kojima je reč su toliko duboke da se, gotovo, može reći da je onaj koga nema u tom digitalnom prostoru crna mrlja na savremenoj mapi sveta, što se posebno odnosi na predstavljanje kulturnog nasleđa neke zemlje.[9]
U Srbiji je 2002. formiran Nacionalni centar za digitalizaciju (NCD)[10]. Njegov je zadatak koordinacija i protok ideja, usaglašavanje strategija proriteta.
Zakonski okviri
Prvi sveobuhvatniji „Zakon o zaštiti kulturnih dobara“ donet je 1977. godine, nakon toga, 1994. godine donet je „Zakon o kulturnim dobrima“, a 2009. godine i najnoviji „Zakon o kulturi“ koji je stupio je na snagu 11.9.2009. godine, a počeće da se primenjuje istekom roka od šest meseci od dana stupanja na snagu, odnosno od 12.3.2010. godine. Taj novodonešeni zakon prepoznaje neke mere vezane za digitalizaciju, uspostavljanje informaciono komunikacione infrastrukture, kao i „arhivskog jedinstvenog informacionog sistema“.
Čeka se stupanje na snagu novog „Zakona o arhivskoj građi i arhivskoj službi“. U nacrtu tog zakona stoji definicija „informacionog sistema“ kao i nekoliko odredbi koje se odnose na pitanja vezana za njegovu uspostavu i rad. Na pr. u čl. 81 stoji: „Izradom informacionih sitema, arhivi se povezuju u jedinstven arhivski informacioni sistem i uključuju u jedinstveni informacioni sistem Republike Srbije, kao i međunarodni informacioni sistem. Podaci koje sadrži informacioni sistem su javni.“
To još uvek ostavlja dosta velike praznine u polju odnosa Arhiva spram novih informacionih tehnologija.
Arhivi, pa tako i naš, kao da su prpušteni pojedinačnim pokušajima da pronađu poteve za svoje učešće u online zajednici.
Struktura građe IAS
Na početku 2010. godine u Arhivu je bilo 458 fondova i zbirki, od toga 385 sređenih (u količini od 3.211 dužnih metara) u ukupnoj količini od 5.736 dužnih metara.
Dokumenti koji se nalaze u sklopu fondova i zbirki obuhvataju vremensko razdoblje od sredine 17. veka do današnjih dana, a svedoče o životu u gradu i okolini, mestima u teritorijalnoj nadležnosti Istorijskog arhiva Subotice, ali i širim prostorima.
Najveći deo sačuvane arhivske građe je nastajao radom upravnih organa, privrednih organizacija, sudova, škola i kulturnih institucija.
Razumljivo, da količinski najviše građe koje Arhiv čuva datira iz perioda nakon 1945. godine. Od šezdesetih godina 20-tog veka, nastaje i na teritoriji koju pokrivamo, prava eksplozija pisanih dokumenata, prava industrijska produkcija registraturskog materijala čije količine dostižu ogromne razmere.
Sa ulaskom u poslednje decenije 20-tog veka, zahvaljujući razvoju savremene nauke i tehnologije, posebno one digitalne, dočekuju nas i sada plave novi oblici audio-vizuelnih, elektronskih i digitalnih dokumenata.
Stranke i istraživači
Dve su velike i umnogome međusobno različite grupe korisnika arhivske građe. Prva – koju čine lica zainteresovana za podatke iz arhivske građe, koja samostalno a po od Arhiva utvrđenim i predviđenim procedurama pristupaju postupku istraživanja, a dobivene podatke koriste većinom u svrhe pisanja radova; naučnih, seminarskih, diplomskih, publicističkih, itd, te u razne stručne svrhe i ciljeve, upotpunjavanja rodoslovlja svojih familija ili u druge – ličnim pobudama odabrane svrhe, godišnjice matura, itd. Ovu grupu označićemo kao korisnike – istraživače. Drugu čine lica i pravni subjekti kojima su potrebni podaci iz Arhiva većinom sa snagom pravnih dokaza u privatno-pravne svrhe ili dokumentacija tehničke prirode, te se njima ne omogućava da samostalno istražuju u građi, nego im se izdaju tražena uverenja i prepisi i overene fotokopije. U radu se tretiraju samo korisnici – istraživači.
U IAS je arhivska građa dostupna svim zainteresovanima pod jednakim uslovima, kako domaćim tako i stranim državljanima. Doduše, za strane državljane potrebno je obezbediti dopuštenje pokrajinskog sekretarijata, a na osnovu njihovih molbi. Sličan je postupak važio i prije 2000. godine, no tada je procenat pozitivno rešenih molbi bio dosta nizak, te tako dodatno destimulisao eventualne istraživače. Rad i korišćenje građe je regulisano „Pravilnikom o korišćenju arhivske građe“. Svima zainteresovanima stoji na raspolaganju i biblioteka IAS.
Čitaonica ima dvanaest mesta za istraživače a dva naša radnika su stalno raspoređena u njoj. Istraživači se evidentiraju, ispunjavaju matični list korisnika, te zahteve za građu. Na osnovu toga naš „Centar za informacije“ vodi evidencije o njima, korišćenoj građi i temama istraživanja. Obradom tih podataka nastali su elementi ovog rada.
Broj istraživača 2009. godine je ukupno iznosio 115, 100 domaćih i 15 stranih državljana. Godišnji prosek za period 2005.-2008. je 74 domaća i 7 stranih[11]. Ukupno je za četiri godine bilo 324 istraživača. Zapaže se trend rasta broja stranih istraživača, od 2005. kada ih je bilo 3 do 15 u 2009. Godišnji prosek korištenih predmeta po istraživaču je 15,2 kao i 7,77 knjiga i 1,43 arhivska kutija.
Ne vodimo sistematsku evidenciju o načinima na koji su istraživači došli do podataka o građi koju istražuju, t.j. da li su koristili naša publikovana naučno informativna sredstva, vodiče, sumarne ili analitičke inventare, ili popis fondova na web-u.
IAS na webu
Godine 1992. u naš Arhiv ušao je prvi računar, bio je to PC 286. Koristio se naravno kao „pametna pisaća mašina“. No sa upoznavanjem noviteta, širio se i dijapazon upotrebe računarske tehnologije. Od 2002. imamo svoj prvi web sajt, koji se obnovljen 2005. godine.
Na našem sajtu www.suarhiv.co.rs posetioci mogu dobiti najosnovnije informacije o istorijatu arhiviranja na ovim prostorima, o organizaciji ustanove, načinima i postupcima vezanim za istraživanje u građi kao i obavezama stvaralaca na terenu, upoznati se sa popisom fondova i zbirki, publikacijama arhiva, aktuelnim dešavanjima i skinuti neke obrasce vezane za korišćenje biblioteke i građe, matični list korisnika arhivske građe (70 kb), zahtev za korišćenje arhivske građe (119 kb), zahtev za kopiranje – fotografisanje – snimanje arhivske građe (116 kb), matični list korisnika biblioteke (70 kb), zahtev za izdavanje bibliotečkog materijala (98 kb), zahtev za kopiranje – fotografisanje – snimanje knjige iz arhivske biblioteke (66 kb).
Dat je popis svih fondova i zbirki.
Ne postoji dostupnost građe tim putem.
Postoji mogućnost uvida u naše publikacije, gde su neke i otvorene za preuzimanje, kao i priređene izložbe, aktelnosti.
Za sve stručne radnike date su e-mail adrese. Uobičajena je komunikacija sa istraživačima putem e-maila. Znatno manje stranaka koje imaju potrebe za uslugama IAS se obraća tim putem.
To su samo početni koraci koji su vrlo daleko od nekih primera Arhiva u okruženju.
Perspektiva
Kao perspektivu, sumarno izraženu, možemo sebi postaviti ciljeve dubljeg i potpunijeg uključivanje IAS na informacionu mrežu, i to od jednostavnijeg ka složenijem. Prvi korak će mo načiniti sa izradom nove web stranice, obogaćene novim izgledom, ponudama i jezičkim varijantama[12], zatim sa dostupnošću naučno informativnih sredstva, počev od novog vodiča do analitičkih inventara i regesta, a zatim preko odabranih serija digitalizovanih dokumenata, do omogućavanje pretraživanja kao i korišćenja odabranih delova fondova i zbirki.
abstrakt:
ključne reči: Istorijski okviri delovanja ustanove, struktura arhivskog građe u Arhivu i u nastajanju, analiza zahteva stranaka i istraživača prema odnosu na lokalnu zajednicu, percepcija i odnosi prema Arhivu od strane lokalnih vlasti i zajednice i virtuelnih korisnika, Arhiv na web mreži, relacije između ustanove Arhiva i lokalne zajednice, kao i njihove projekcije u perspektivi, odnosno uloge web svetske mreže u funkciji Arhiva.
sažetak:
Svoju osnovnu funkciju – prikupljanje, obradu i zaštitu arhivalija svaki arhiv vrši prema konkretnim okolnostima i uslovima. Time ti rezultati i dostignuća mada imaju uporišta u načelnim i opštim okvirima struke, uvek su okrenuti prema nekim određenim ljudima i zajednicama. Naš Arhiv je međuopštinskog karaktera, ima građu nastalu na toj teritoriji, opslužuje pretežno lokalne korisnike ali ne samo njih. Utvrditi mesto i ulogu subotičkog istorijskog arhiva u lokalnoj kao i svetskoj internet zajednici cilj je ovoga rada. Hronološki okvir teme je 1947. do 2010. godine, tj. od osnivanja ustanove do danas. Prate se zakonski okviri u kojima je delovala arhivska struka odnosno konkretan arhiv, regulisanje oblasti zaštite arhivske građe odnosno promene statusa i nadležnosti ustanove. Drugi segment je obrada struktura arhivske građe koja se čuva kao i one u nastajanju a isto tako i zahteva stranaka i istraživača za podacima iz nje. Utvrđivanje percepcije i odnosa Arhiva od strane lokalnih vlasti i zajednice ima nekoliko nivoa, počev od materijalno finansijskog, javnog i privatno pravnog, preko stepena prepoznavanja ili poznavanja sadržine delatnosti Arhiva i upućenosti na njega. Današnje tehničke mogućnosti svetske mreže otvaraju i nude neslućene mogućnosti i upravo anuliraju svaku zatvorenost ili ograničenost. U tom svetlu analiza međusobnih, troosmernih relacija, ustanove Arhiva, njegovih korisnika i vlasti odnosno osnivača, treba da nam ukaže na načine i puteve za još bolje pozicioniranje u realnoj lokalnoj zajednici ali i virtuelnoj svetskoj.
zusamenfasung:
Die Hauptfunktion jedes Archivs – Sammeln, Ordnen, Aufbewahren und Auswerten der Archivalien – ist von bestimmten Umständen und Bedingungen abhängig. So beziehen sich Ergebnisse und Erfolge – obwohl immer in Rahmenbedingungen des Faches – auf bestimmte Menschen und Gemeinschaften. Unser Archiv ist für das Archivmaterial des Nord-Batschkaer Kreises zuständig und steht vor allem lokalen Benutzern zur Verfügung. Das Ziel dieser Arbeit ist die Bestimmung der Position und Rolle des Historischen Archivs in Subotica in der lokalen und globalen Internet-Gemeinschaft. Die Geschichte dieses Archivs in diesem Sinne ist im chronologischen Rahmen 1947-2010 vorgestellt. Das zweite Segment der Arbeit ist die Vorstellung der Struktur des Archivmaterials als auch dessen Benutzer. Die heutigen technischen Möglichkeiten eröffnen ein weltweites Netzwerk und bieten ungeahnte Möglichkeiten an, die jede Verschlossenheit und Beschränkung annuliert. Im Lichte der Analyse dieser gegenseitigen Beziehungen zwischen der Institution des Archivs, Benutzer des Archivmaterials und der Behörde bzw. dem Gründer sollte hier der Weg gezeigt werden, wie sich die Archive, wie auf realer lokaler als auch virtueller, die Welt umfassender Ebene, besser positionieren könnten.
[1] http://www.imo.hr/~sandra/docs/uzelac_doktorat.pdf, mr. sc. Aleksandra Uzelac, Utjecaj novih informacijskih tehnologija na kulturni razvoj: uloga virtualnih mreža, doktorska disertacija, st. 33.
[2] Ivanyi Istvan, Szabadka szabad királyi város törtenete, Szabadka, I ,1886, II , 1892.
[3] Dobro svedočanstvo o brizi za čuvanje dokumenata je i odluka donesena na zajedničkom sastanku komorskih i gradskih čelnika 31. jula 1743. godine kada je odlučeno da se odredi lokacija za buduću Gradsku kuću, koja bi imala dve do tri prostorije za administraciju i jedan specijalan odeljak gde bi se donosile sudske odluke i gde bi se čuvali važniji spisi. Protokol Magistrata povlašćene Kraljevsko-komorske varoši Sent Marija – pre zvane Sabatka (1743-1756), Analitički inventar serije Protokoli Magistrata (1743-1779), br. 1, inv. opis 2, F.261.1.pag.3. 1/1743, Subotica 2006, st. 15.
[4] Iz Arhive Istorijskog arhiva u Subotici ( u daljem tekstu AIAS ) spisi uz delovodnik, predmet br. 6/1947. godine. Odlukom koju je doneo Glavni izvršni odbor Narodne skupštine APV 2. novembra 1946 . godine bilo je devet arhivskih područja u Vojvodini: Novi Sad, Sombor, Subotica, Senta, Velika Kikinda, Zrenjanin, Vršac, Pančevo i Sremska Mitrovica. U ovom privremenom organizovanju muzeja, službe zaštite spomenika kulture, arhiva i biblioteka, predviđeno je da sve ove ustanove imaju jedinstvenu upravu sa sedištima u pomenutim gradovima. Takođe je predviđeno da one po mogućnosti budu smeštene u jednoj zgradi i tako predstavljaju u “svakom gradu jedan kulturno-naučni zavod”.
[5] isto
[6] isto
[7] F:60, GNO, 2173/1952, Ovo ustrojstvo urađeno je na celom području Republike Srbije.
[8] Postoji nagoveštaj da će se crkvene matične knjige vraćati verskim vlastima, te upravo zbog toga radimo na njihovoj digitalizaciji.
[9] Tako je još 1995. godine na samitu grupe G7 u Briselu zaključeno da “… kultura predstavlja ključnu dimenziju u informatičkom društvu. Razmena informacija o svetskoj kulturnoj baštini će pomoći ljudima koji potiču iz različitih sredina širom sveta da se bolje međusobno razumeju …”, nakon čega je pokrenut pilot projekat “Multimedijalni pristup svetskom kulturnom nasleđu” za čiju koordinaciju su zadužene Francuska i Italija. Paralelno sa tim, kao i nakon toga, i mnoge pojedinačne zemlje ulažu napore u
istom pravcu. Zoran Ognjanović (Matematički institut SANU), Nacionalni centar za digitalizaciju,
[10] www.ncd.org.rs/+nacionalni+centar+za+digitalizaciju&cd=1&hl=en&ct=clnk. Inicijativa za osnivanje je potekla iz ustanova matematičkog usmerenja, no odmah je proširena tako da se slobodno može reći da su institucije pokretači formiranja Centra: Arheološki institut SANU, Arhiv Srbije i Matematički institut SANU.
[11] Stevan Mačković, O strukturi i profilu korisnika arhivske građe u Istorijskom arhiva Subotica (2005-2008), Arhivska praksa br. 12, Tuzla 2009, st. 95-321.
[12] Pored srpskog jezika, prediđen je mađarski kao i engleski jezik.
referat publikovan: Mesto i uloga Istorijskog arhiva Subotica u realnoj lokalnoj i virtualnoj svetskoj zajednici, ), Arhivska praksa br. 13, Tuzla 2010, str. 34-44.
zapisi iz palanke 